Црњански, Милош - Сеобе 2
При последњој молитви, и свакој молитви, међутим, човек се издиже из сјена прошлости и пролазности, па прелази у наднаравно гледање вечности. Ко год се мило моли имаће осећај Божије присутности.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Тишина у шуми, кад безгласно трепери лишће, сјена се немирно миче у прашини као да хоће да се откине и отпутује (Старац с Торбаком) Оно што се збива у влажне и
Из лепетаве орахове крошње просу се шапат и належе зеленкаста сјена, далеки предзнак сутона и вечерњег покоја. (Свети Раде Лоповски) Давна узбуђења, која испуњавају дух ванвременим
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Вечери сваке он тако ходи и небом коло звјездано води. Баки се смјешка лукаво лице, па на пут крену тихо ко сјена, унука прати назорице облаком сивим обавијена: куда ли скита и шта ли ради, каква ли чуда на небу гради.
“ Иде Раде као сјена, види: ватра угашена, ал мачкове сјаје очи. „Шта је ово?“ газда крочи, ал у грлу
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Што је право и богу је драго. — Што није право није ни поштено. — Од крива дрва на страну је сјена. — Прав дијел, дуг мир. — И ђаво зна шта је право, али неће да чини. — И ђаво кад право има, ваља му разлог дати.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Дугачки ходник био је размеђе двају царстава: ту су се укрштавали свјетлост и сјена. На свим вратима била су дебела млијечна стакла; она на десној, сунчаној страни сјала су у жару, оживљена жутилом
Чинило ми се да запажам како би му се најприје, прије него сама мисао, породила нека нејасна слутња те мисли: као сјена длана да је прешла преко обасјане плохе.
чистокрвни грађанин не носи у срцу ништа, ама баш ништа: осјећај нефиксиран за какав физички предмет постаје пука сјена, и човјек убрзо почиње да сумња у ре- алну опстојаност свог оцјећаја, ако је доказују материјални предмет који га у
Тад се по први пут јавила она намисао. Најприје тек као сјена саме намисли, као могућност саме намисли. Као нека забава фантазије.
круна читаве инсценације, са свим могућим нијансама зеленила у раскошној крошњи и с пребогатом игром свјетлости и сјена.
сјене које је насликао умјетников кист била су јача од реалне свјетлости и реалне сјене, и, у сукобу тих свјетлости и сјена, добивао се несумњив утисак да је сунце оно које удара погрешне сјене.
моју болничарку, причиња ми се да ми је сва жеља у томе да изиђем на сами један дан, да још само једанпут, лаган као сјена, обиђем та мјеста. Но, знам, то је онај претворни болеснички минимализам!
Ипак, тиме није била скинута с мене свака сјена одговорности; просто зато што је ствар била потпуно „у моме стилу”. А таква стилска подударност, за нужду, зна да
Готово особа из породице. Као нека обазрива бакица или обудовјела тетка што живи с нама, тиха, дискретна као сјена, а има смисла за музику и њежан додир руке, па се најрадије бави дјецом. Мила, елегична, старомодна болест.
и гледали небо још пуно бљештавила послије сунчева заласка, слутња великог мрака прешла би јој лицем, видљива као сјена. Устала би, унишла би у кућу и сјела за клавир.
Мутно, онако као што се у зимљиву зору јавља сјена помисли да би требало боље навући на се јорган: осјећање тог „требало би” у нама је доста јако, и бива све оштрије,
Учинило ми се да му је лицем прелетјела сјена грча. Но то је можда био само одраз мог лица који је пао на њ. ЛXИВ Јест, свијет је препун успомена, свијет је
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Што год да чиниш зло чиниш јер блато Из тог подземља славно је све више. РАВИЈОЈЛА ...тужна вила није сјена пука Тин Твоје је срце узрок дана и ноћи Време слично сунцу дубоком и празни Забрањени славуји славни ал без
Ћипико, Иво - Пауци
свјетлост у блиједој ведрини трепери, циједи се ваздухом као млијеко, а из тајанствених, распружених, непомичних сјена још мрак вреба...
Сунце нагиње ка западу и планини, узмиче у долима, драгама и испод греда, испред модричастих сјена које неосјетљиво дижу се све више и више.
И он ужива и све јаче озвања се у њему сваки природни осјећај, док наједном изнебуха не осјети као да га из оних мрких сјена нешто опомиње — и из дна душе појављала се болна слутња, захватајући га мало помало.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Затрепери лишће и од зашаптана вјетра и узнемирених сјена — хоп! — одједном се створи Луња. Још јој на очним капцима игра уздрхтао лист, шуља јој се кроз косу вјетар, а у оку
Још јој на очним капцима игра уздрхтао лист, шуља јој се кроз косу вјетар, а у оку јој се крије влажна шумска сјена. — Луњо, кћерко шуме, како си то тако изненада изникла ?!