Употреба речи смејало у књижевним делима


Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Једном сађаше Станко са Зеком пред колебом. Око њих беше читав живот, јер се шалило и смејало до миле воље. И Зека је био расположен. Само Станко беше већ неколико дана оборио главу. — Ама шта је теби, побратиме?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Он одлази. Хтео је само да измоли помиловање за Теклу. Не може, каже, да заборави, како се то девојче весело смејало. Погрешио је што је њеном оцу, на вечеру, дошао. Родитељи, као што су Божич и Божичка, то име не заслужују.

Узео је био узде у своје руке, устао, заурликао, певао! Срце му се, после толико тужних година, смејало. Снег се пред њим, као ћилим, пружао, бескрајан, као неко бело небо, куда се попео, по ком се вози некуд, у висину.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни златасти прах.

— Па, и нећеш! будеш ли седео и плакао, заиста нећеш! — Из воде је искакало малено јато риба, и смејало му се. Затим се једна риба издвоји, доплива до дечака и рече: — Пењи ми се на леђа!

— Сад више ниси река. Заробљеник си! — брдо се победнички смејало, а рукавац, снужден, сахнуо. С временом се од њега створи локва, израсте трска, а рибљи народ побеже пред силовитом

Краков, Станислав - КРИЛА

XВ РАСТАНАК Пењали се стрмим, неравним улицама ка горњем граду. Свуда се румено и жуто лишће платана смејало над њима. На малим трговима звиждукале су чесмице, а шедрвани су певали хучно, једнолико.

Обоје се смејало. Женине су косе биле пуштене и луде, а њена су уста била развратнија од трбуха. Бацали су све са себе, сплели се сред

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Ил', њу да узмем, ил' у бунар да скачем, онако матор. — Гос-Тошино друштво се на то слатко смејало. Јасно је било свима да је код његове младе Станојле више вредела реч него узречица, али гос-Тоши се тако понекад

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана. Оно се смејало узвишеноме као и

Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана. Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа.

Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа. Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често пута збир људских лудости.

Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често пута збир људских лудости. Оно се смејало неправди као и правди, јер правда је често пута тежа људима од неправде.

Оно се смејало неправди као и правди, јер правда је често пута тежа људима од неправде. Оно се смејало истини као и заблуди, јер истина је често пута непостојанија од заблуде.

Оно се смејало истини као и заблуди, јер истина је често пута непостојанија од заблуде. Оно се смејало љубави као и мржњи, јер љубав је често пута себичнија од мржње.

Оно се смејало љубави као и мржњи, јер љубав је често пута себичнија од мржње. Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити и лажна, док радост ретко кад.

Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити и лажна, док радост ретко кад. Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не.

Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не. Оно се смејало слободи као и тиранији, јер слобода је често фраза, а тиранија увек истина.

Оно се смејало слободи као и тиранији, јер слобода је често фраза, а тиранија увек истина. Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема.

Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема. Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се, смејало, смејало...

Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема. Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се, смејало, смејало...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

25 Цветала је липа, славуј клицô јасно, Смејало се сунце радосно и ведро; Ти загрли мене и пољуби страсно, И притисну чврсто на пламено недро.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности