Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Ау-вау, прекидајте смијех, погибох од ове туче — запомага он трчећи око стабла. Чувши овај тутањ од презрелих крушака, један стари миш помоли
Пророк се изгуби у оној рупи, а ја кренух до Шарова. Сироти пас, добро избубетан, само је цвилио: — Ето, неком смијех изиђе, кажу, на нос, а мени се, како видиш, просу по леђима.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У тој шали кад му рекне: ’умријеће ти отац’, дјетету и није толико жао, већ наставља смијех, али кад му рекне: ’умријеће ти мати’, оно се на мах заплаче.“ (У срезу бољевачком такође постоји слично веровање.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Захори се смијех. — А коју ћеш узети? А-ну, кажи томе лијепом стрику! — дода баба. — Узећу Милу Ђулову! — Чујеш грдова! — рече ђед.
Толика лица, спремна на смијех, изразише велико чуђење. Настадоше узвици: „Гледај га, молим те! не би ли рекао да је стотину пута играо оро!?
Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако... А-ну, љубави ти, Стијепо, удри у смијех. Ћоро, као оно прије, преви се, стаде ударати дланом о кољено и вртјети главом, да одоли силноме смијеху, што изазва
Докле се смијех орио, Крцун шапташе Јанку: — Јест бестија, али је свакоме мио, јер је дјетиње душе! Петровићи, особито господин Саво,
— И што моја два прста остадоше — дода Ћоро, уз свој обични горопадни смијех. — А не рекох ли ја да нијесу исто што и Турци! — рече стари Мргуд.
— Нека те, ђаволе ђетињи! — викну стари Мргуд! — Зар на Божић с новијем братом да се сијечете!? Сви прснуше у смијех. — А оно нађи који двије палице, па да се њима огледају мегданџије! — дода Крцун.
Виђи ти, молим те, ђавоље работе! Ђавоља је и та лацманска работа, као и свака“... Најпослије захори се смијех и учесташе узвици: „А, удри, Лабуде, погани! Удри, мрцињашу! Удри! Удри! Урте! Хај соколе! Хај жабо!“...
“ Сви ударише у смијех. Владика пође навише, лак и весео, и рече: — Мој ђакон све шалом зачиња, али о свему промисли!
бог зло заборавио. А, да опрости свети владика, беспослен поп и попадију биште!“ На то се заори смијех. Милун обриса прашину. Јанко га отпусти, па узев њеке опатове рукописе, сједе.
Кад оно недоношче онако трчи, а да какво би било послије!?“... Сви ударише у смијех. — А за око причај! — рекоше. — На путу у Приморје нађе Ћеклић зрно грожђа. Бјеше крупно, чврсто, плаво.
(боже опрости!) Дабогда ти, боже и то друго испало, и ја га нашао!“ Пошто преста смијех, Ћеклић се освети Цуци: — А да како су се оно дијелила два брата у вашем племену?
“ Сви браственици, осим Јанка, ударише у грохотан смијех. Стари Мргуд викну: — Виђи ђавола цуцког, пријети мегданом!
Милићевић, Вук - Беспуће
ватрена ђачка свађа и утиша се; звекне која сабља и зазвекћу мамузе; од времена на вријеме, чује се с касе женски смијех, безбојан и вјечно једнак.
И кроз кућу као да одјекну братов звонки глас, као да се разлијеже његов весели смијех, као да зазвекета његова сабља коју је он пасао са тако много уживања, као да се помоли његово ведро, насмијано лице
И поново звонила соба од његова гласа, поново се разлијегао његов весео и звучан смијех кроз читаву кућу, са топлом и дјетињском добродушношћу. Тада су се посљедњи пут видјели.
него да жали, нимало тужна, осим неколико баба које мислећи на своју смрт оплакују туђу; кадгод се отео по који смијех и брзо се утишао; а све, и звоњавину звона и грају спровода и појање оца Герасима са свађалачким гласом, надмашивало
Само кадикад заигра нешто растргано у њему, нешто се болно потресе; зачује један сухи, пјесковити смијех који долази из далека и који звечи разбијено и чудно. А дани пролазе.
Он је горе био постао сасвим други човјек, не наличећи ни најмање на онога трбушка, са лицем за шалу и за смијех, са дебелом цигаром у зубима која му се вазда гаси, са изгледом човјека који не зна да се наљути.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ињи-њи-њи, ихи-хи ... Пригушено рзање убрзо прерасте у гласан, грохотан смијех. Самарџија Петрак лупао се по бедрима и весело ргетао: — Аха-ха-ха, убрани ме, вели, брате Раде, од џандарске руке,
Џакан је показивао такво искрено огорчење да Милош више не издржа, него удари у смијех, постави се постранце према интенданту и упита, тобож озбиљно: — Ма какав лисац? Ево, имам ли ја реп?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Онда се жена стане молити спрам сабље богу. Баш-Челик кад то види, удари у смијех па рече: — О, луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Веје перје - зујац у рефрену. Залелуја кућне душе мирис. МАЛА СОБА, БУНЦАЛИЦА Бунца здјела подбјелом. Грцав смијех кувара. Испарава воњаво тежак воњ из одјеће. Глуво доба, глувница: гуја преко дувара и два пара волова.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Мјесец над ријеком сијати поче, кад гледај вука надут ко мијех, ледену воду марљиво лоче. Удари Мјесец у громки смијех. „Погледај вука шта луда ради, хоће из воде мјесец да вади, ја се огледах у модар вир, а Вујо мисли: Оно је сир!
Дати је теби, био би гријех . . .“ Пробуди Ћосу рођени смијех. Устао Ћоса и трља очи у чуду гледа богатство бајно, куд оком крене или ногом крочи: жито и воће и цвијеће сјајно.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КНЕЗ ЈАНКО Чудна попа, јади га не били, у свијет га оваквога нема! СВЕ У СМИЈЕХ И У ГРАЈУ. СЕРДАР ВУКОТА Дану причај који што сте дошли, да идемо, да не замрчемо.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Сваку од тијех ријечи, Мишан је раздвојио једну од друге зијехањем, те смијех спопаде ону двојицу да се грохот разлијегао по планини. А бијаше лијепо, голобрадо момче тај Мишан!
А моји браственици, бјесмо баш на моме гумну, четрдесет грла, сви у смијех и потврдише то. На томе и прекидосмо.“ „Хе, Бог зна како ће то свршити!“ рече видар и нагну се да устане.
Дјеца се задиркиваху шаљивим ријечима, те на сваку крупнију удари у смијех. Медик је вјешто дражио их. Мали Милун сједећи на бабину крилу, смијао се и он, премда разумјевао није њихове шале.
“ „А, обилати, обилати!“ примјети медик. „Како обилати?“ „Обилати трбуси, ја!“ Сви у смијех. „Нека ти, Црмничанине,... ви драмо... и! Криво ти се што нијесмо циције као ви, циције и од својијех уста.
“ Сви у смијех ударише. „А за око причај!“ „Нашао Ћеклић на путу зрно грожђа. Не зна шта је. Никад видио. Окуси, те видећи да је
Сердар и женске не могоше се савладати но ударише у грохотан смијех, тако да она двојица, којима некако не бјеше до смијеха, обрнуше се к њима.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Они иду по вароши читав онај дан скачући, грлећи бабу и љубећи њу и дијете, и тако збијајући смијех; за њима пристане сила дјеце, која вичу: „Бу, ђеде! Бу, баба!
(Други весељак одмах овога упита): — Из којега си села ти? — Ја из доњега, а ти из најдоњега (сви у смијех), а што ме питаш?
— Јесам, а што ме питаш? — Хоћах те питат’ је ли вам још жив кнез што га је мој дјед посјекао на мегдану? (Сви у смијех). (Рећи ће му све друштво): — Дану приповиједај, цркве ти, што је било!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Има, крижа ми, готово пун бардак! — рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се. Сви прснуше у смијех. Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви. Сви повукоше душу у се, те се чуло како млаз шиче.
Ђаконе и ђаке подуши смијех. Кувар се снеби, па запита дјечка: — Који си ти? Кога тражиш? — Ја сам синовац вра-Брнин. — А! Тако! Жив бија...
— Ајдмо — рече Кушмељ, узевши кубуру с оружнице, па истура Кења пред собом. Бакоњу спопаде такав смијех да се изврати наузнак.
? — вели Срдар. — Одакле си ти? — Ја! Је ли? — рече као из бадња Буковичанин, гледајући блесасто. Сви прснуше у смијех. Буковичанин се усекну са два прста, па опет припита: — Ја? Је ли ја? — Ма ти, оклен си? Шта си дошâ овди?
Зову те дијаци! Грго се примаче к огњишту разбарушене косе и распас. Ђаке спопаде смијех. — Дајте му одма да наздрави! — заповиједи Лис. Букар изрече њешто сметено, па нагну бурачом.
“ И што су рекли то извршили, кâ што јето видите... — Ти се шалиш, кад није до шале!... Дундак удари у смијех и поврну: — А шта ћу друго, кад оћете да бенетате?
— вели Дундак. — Он би сад почеја: „Је ли ја? Је ли?“ — дода Бељан. Млађи ударише у смијех, сјећајући се заврзана. — А ко бјеше тај... како га зовете... Букар? — пита харамбаша.
За њеколико тренутака Срдар стојаше непомичан, са заковрнутијем очима, па одједном удари у такав грохотан смијех, да се одјек морао разлијегати чак до мађупнице. — Ха-ха-ха парце меро... цоенато парум...
Срдар нагло отвори прозор и одгурну трску, грдећи, па удари у смијех. Ни Тетка се не може уздржати од смијеха. Брне видећи да се прозор отвара, брзо леже и покри главу раканцем.
Бакоњу подуши смијех и обрну главу. — Јев, ово је фра-Брне коме ћеш се исповидати — показа му Тетка, па изађе с Бакоњом.
Овај му пође у сусрет такијем начином, као да ће га шчепати за гушу, а кад Бакоња устукну, Срдар удари у грохотан смијех и загрли га говорећи: — Еј, лудо дите, зар да се фра-Јаков за таке ствари љути!
Мачак, гледајући преда се, додаде сасвијем збиљски: — Узми, брате Иве, скрушено ту малу педипсу! Бујаса спопаде смијех и ухвати Бакоњу за руку.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
тако спремно одговара мисли, да се у нама рађају, наизмјенично и непрекинутим слиједом, одрази радости и туге, као смијех на слијепчеву лицу.
(Њихова имена знао сам с мраморне плоче на породичној гробници. Побуђивала ми је смијех помисао на те стричеве у кратким хлачицама или чак у повојима: према мом замишљању, појам стрица морао је као
— Има... једнога Бућка! Бистар дјетињи смијех као сребрно звонце. На бабиним сјетним очима одбљеснуо се златасти одраз осмјеха с њених уста.
Спријатељило нас је одмах и његово смијешно лице. — Хм! Бућко! И опет сам праснуо у смијех. Отада, Бућко је постојао. Једна једина бабина ријеч имала је моћ да га одједном и из ничега створи.
И дивио сам се само што и други то чудо не виде. XXИВ Прочитао сам ово што сам досад написао, и праснуо у смијех. Што ли сам се дао у филозофирање! То ми је слабост од дјетињства.
Матина озбиљност није искључивала смисао за шалу и непомућен смијех, нити је ма колико нарушавала природност његових реакција.
” XЛИВ Акад је опет наишао Мато па кад сам му испричао ту згоду, праснуо је у смијех. — Не могу да схватим на што је циљао својом алузијом. — Хајде, болан, не прави се наивнији него што си!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда се жена стане молити спрам сабље богу. БашЧелик, кад то види, удари у смијех па рече: — О луда жено, није моје јунаштво у сабљи, него у мојој стријели.
Ћипико, Иво - Приповетке
Слуша задијевање и смијех: сами кихот живота и страсти! — Ала вечерас слијепе младости! — јави се обијестан глас. — А ми се патимо...
Ћипико, Иво - Пауци
се о сто; блиједо, набухнуло лице продужило се и уозбиљило, као кад неко претеже у један мах неоправдани, разуздани смијех.
— Машо! — јави се и понуди је да сједне. Жена га погледа и већ јој се смијех појави у угловима усана; још јој је смијешан у црвеној капи.
Стисну још рукама слику и безнадно је спусти у ковчег... .. ... У соби је тишина, а са улице чује се весели смијех чељади, ходање и дозивање. Доље испод његова прозора играју се дјечурлија „на буче”, и јагме се око раштрканих пуцета.
Баш је прикладан! Како му се само нос прибио! А знате — неће га жена!... Сви прснуше у обијестан смијех. Нико се смрче и не одговори. — Немојмо свирити! — опомену навдар. — Људи, напијте се, па мотику у шаке! —Оставите!
По улици простираху се отегнуте сјенке. Младић избије на отворито и застаде. Селом залијеже се пјесма, смијех и весеље. Уморени животи, истргани свакидањим радом, нијесу тражили починка, већ се подадоше млададачкој обијести.
Боже мој, да ми је само знат' ко ће по њему млатит'. Бидни наши труди! — закључи и стаде га опет смијех. Уто и жупник изиђе из цркве.
— закључи и стаде га опет смијех. Уто и жупник изиђе из цркве. Кад га Цирило угледа, замрије му на устима смијех, покуњи се, уљудно поздрави и оде с Јуром. Дон Фране упути се с Ивом.
Око пете уре изиђе пред дућан. По путовима, уз сву жегу, чуо се смијех и хихот млађарије. Дјеца се играху на буче и на плохе. Он се заклони иза куће у хлад.
Живо се препираше с дружином, говорећи о њем, а затим би прснуо у обијестан смијех. Мајстор, забезекнут, једнако их гледаше, па напокон, увидјевши да је то ипак добар свијет, удобровољи се и смијаше с
Мислио је на смијех и весеље здравих дјевојака, у чијем је друштву био увијек весео и раздраган. Уживао је у њихову весељу, а љуто би га
И ови се придружише, па између њих започе разговор и каткада подушен смијех. Најпослије дође на претрес диоба опћинских голети.
— Онако те бог помога! У дворани настаде мало узбуђење, а послије и придушен смијех... Кроз то вријеме начелник гледаше мирно уоколо, па онда се нагну тајнику и нешто му шапну.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
У ове часе ви сте ружа били, Ја лептир био што на цвијет пада; Ах, ваше косе, очи, смијех мили, И ваше тијело и љепота млада Опише мене... Ми бјесмо у рају, Јабуке слатке берући са грана...
У засједи цуре чекале су момке: Нанула се клепет чуо по сокаку, Падале су груде по сваком јунаку, Уз дрхтави смијех и радости громке.
И вече све ближе Стиже И расте. По граду гомила блуди, Врева и хука: Упоред иде срећа и мука, Суза и смијех; Чедност и гријех Једно уз друго стоје, И све се комеша чудно И врви.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Не, био сам у оближњем љескару — одврати Стриц тако озбиљно да читав разред, и поред свега страха, прасну у смијех. Учитељ швићну по ваздуху донесеном шибом да јој испроба виткост, али она истог тренутка пуче преко средине.
— А заједно с тобом сам читав читавцати магарац! — доскочи му Стриц и оба ударише у тако грохотан смијех, да чак и Сивац диже главу и пријекорно их погледа као да вели: — Будале ил се смију ил по глави чешу!
— упита Јованче. — За ким си дошла? — За Стрицем. Он се никад не обзире, само пружа кораке. Читава дружина прасну у смијех и саби се у чврст круг око поцрвењелог Стрица, који је само збуњено звјерао око себе као да је пао с крушке.
—распалио лијево-десно по ђачким рукама, по леђима а негдје, богме, и по глави. Смијех престаде као да га засу пљусак. — Правите неред и још се смијете, је ли!
У-ух, што боли... Јао, јао, ево га мили низ леђа! Јованче му брже-боље посвијетли иза врата, па и нехотице прасну у смијех. Пећина одјекну као да неко лупи даском о даску. — Што се сад смијеш?
Сви праснуше у смијех. Стриц љутито забаци шешир и осветољубиво завреча: — Их, што сам се јуче код Марице најео јабука!