Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ветрова продуван, после оволиког дувања, звиждања, и оволиког проветравања, питам се: одакле се толико осећа смрад коњушница, смрад камиљих штала, базд лавова, шакала и хијена?
после оволиког дувања, звиждања, и оволиког проветравања, питам се: одакле се толико осећа смрад коњушница, смрад камиљих штала, базд лавова, шакала и хијена? И питам се шта ће нас спасити: бог, револуција или хигијена?
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
се крај и расплет не може сагледати и који га са оне висине идеалног и мирисног неба, понова баца у крв, у ране, у смрад и пакао, можда у смрт. Па шта? Је ли човек дужан да се баш сад одрекне оне слатке, оне красне среће? Је ли баш дужан?
Африка
Страшан смрад полутрулог семења какаоа који ми једним махом, и за цео живот, убија љубав за чоколадом. ГЛАВА ДРУГА ПРОЛАЗИЛИ СМО
Црњански, Милош - Сеобе 2
и порцеланским зидовима, па су биле чисте као нека касарна, или болница, Исакович осети, у ваздуху, њему добро познат смрад штала, коњске балеге. А није му био непријатан. Тај смрад га је пратио целог живота..
А није му био непријатан. Тај смрад га је пратио целог живота.. Иако је напољу био дан, сунчан, топао, светао – унутра је владала, за тренутак, помрчина,
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Видех Луку Црквењака како је гура дршком од метле, али она није хтела да се дигне. Онај матори смрад затварао је апотеку. Кроз пола сата, сит и у опраној кошуљи, вратиће се у њу, а онда ће почети да дефилују жене.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Одрпаност војника, смрад рањеника који нису одношени, већ су, по својој вољи, остајали код пука, сав нехат, којим су их бацили пред топове.
У кући је био страшан смрад свећа. Госпожа Дафина лежала је чиста и мирна, великих, разрогачених очију, испружених руку, покривена својим свилама,
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Ти вероватно знаш да не подносим мирис зноја (алергична сам на њега), а ту су онда и оне прашњаве патике, смрад паркета у сали коју премазују најсмрдљивијом паркет-машћу на свету!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Нико!... Разумеш!... Послаћу одговор министру у име капетаново, и онда ће онај смрад бити кажњен за лажну доставу... Да му закука једномесечна плата!... Кажем ти: док ти је жив Пера писар, не брини...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
СОФИЈА: Какав је то мрак, господе Боже! ДРОБАЦ: Споља мјесечина, а унутра мрак и смрад. И ваља ми по томе мраку и смраду тумарати... СОФИЈА: Докле? ДРОБАЦ: Ко зна докле. СОФИЈА: Чекај!...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Пода мном једнако видим собу и четири дашчана кревета у мраку, откуда допире смрад. Једне издеране ципеле остављене на столу. Ето, и то је својина! На дасци на зиду три кашике, лепо, у реду, заденуте.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Некршћу се горе усмрђеше... Уједно су овце и курјаци, здружио се Турчин с Црногорцем, оџа риче на равном Цетињу! Смрад ухвати лафа у кљусама, затрије се име црногорско, не остаде крста од три прста!
ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеху куће на свијет дивота! Ама бјеше муке и невоље: ћескота их несретња дављаше, смрад велики и тешка запара, те немаху крви у образу. ВУК МИЋУНОВИЋ А како те, збиља, дочекаше?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Сад ћу, сад, Софке! Него нешто у штали имала сам посла, па ме овај проклети смрад ухвати. XXX Беше празник, света недеља, и то давно после службе божје, јер беше престао јек звона са цркве.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ЈАМБИ О СВРШЕТКУ Расточиће нас беда, болест, смрт У житку масу и несношљив смрад, Кад зине земног распадања глад И свене наших плавих жеља врт.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
А кад га попусти врућина и прене се од сна, он осети смрад од свлака, па скочи на ноге и повиче: „Шта урадисте да од Бога нађете? Куда ћу оваки?
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ту се најлепше јаши на таласима! — узвикнули су трећи и на острво донели шаторе, чамце, буку и смрад. Док си трепнуо, као скакавци запосели су сваку увалу, појели све сиреве, све маслине, све рибе, обрстили купине и
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Овај задах је долазио и из малих, нечистих, у слузав кал и смрад заглибљених радњица, са месом и рибом, које су се низале једним од четири сокака, оним што је водио ка Дунаву (то је
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
клемпавог увета, које му се црвенело задуго после тога и док је као несретник, сав бео од прашине, шапесао кроз крвави смрад лешина које су грозно баздиле дуж зелених гребена Цера.
А кавана се све више пуни, измешао се мирис и смрад од покислог сукна, обојака, ракије, дима и прашине, од кујне, од штале, од покисле псеће коже.
Видим ја да се нема куд, помирим се и за први астал седам са Илијом Илићем. Па удишемо онај смрад, гледамо како се испијају полићи, слушамо онај жагор, ништа се не разуме, док се један није попео на астал и руком дао
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Прешао је и посљедње чађаве фабричице у предграђу, оставио за собом смрад њиховог дима, њихове на катран мирисаве тарабе, њихове ране сијалице што кроз жичане нагупце лију жуту свјетлост на
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију.
« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.
Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија... »Ала ли се проведосмо! ... Никад нисам овако... ни у Београду.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ух! (метне мараму на нос) ала смрдиш! Анчице, Анчице, дај мало ватре да се окади соба. Иди украј, не могу да трпим смрад од тебе. ЈОВАН: Само што сам дао крави сена, а како је било кад сам спавао у штали и с вама заједно јео?
ЈОВАН: И то нећу, нисам ја Немац. Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале. ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити. ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција!
Краков, Станислав - КРИЛА
Испред већ искиданих жица осећа се топао дах гомила које наваљују, и бије смрад алкохола. Опијене дивљом жеђу за убијањем и клањем тамне сенке се усправиле.
Жбуње је на месечини поцрнело. Тада се јаче осећао задах од лешева. Трунули су стотинама пред рововима и по шуми. Смрад је био тежак, и хватао као злочинац за грло. Свако је у њему осећао будући делић себе.
Тело је било гомила угљена. Скупили су угљене остатке у шатор — тада је при померању избио смрад спеченог меса — и донели га пред батаљонски заклон.
Петровић, Растко - АФРИКА
Страшан смрад полутрулог семења какаоа који ми једним махом, и за цео живот, убија љубав за чоколадом. ГЛАВА ДРУГА ПРОЛАЗИЛИ СМО
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Приближујући се главном месту ономадашњег разбојишта, прво осетих ужасан, угушујући смрад. Бпели летњи дани, па се мртви брзо распадају и труну.
њих и у њих куљају ројеви мува; на слепом оку види се црна мала рупица коју је куршум прожегао, око ње запечена крв. Смрад да те угуши...
Крв и кости, и рашчупане утробе, и растрзани удови, и одсечене главе, и опет крв и кости, и неизмеран смрад. У глави се мути, стомак се грчевито стеже, повраћао би од смрада, ти би да бежиш, али нога се не миче, а из тебе као
га, пипаш га, удубљујеш се у оне накажене црте на лицу, удубљујеш се у судбу ових покошених живота и више не осећаш ни смрад, ни одвратност од разјапљених рана и нечистоте.
запреге, поломљени пушчани кундаци, стињени саплаци и чутуре од тенећке, па онда ужасна људска нечистоћа, и стрв, и смрад од људских и коњских лешева, што су још где где по шумарцима и буџацима остали неспаљени и непокопани.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Него уморан. Преморен. И таман да заспим... — А оно јуриш!... — Још нешто горе... Осетио сам смрад. Али гадан. Оном до мене „приоћало се“. Трпео, грешник, док сам био будан.
Појурисмо даље. Али неко пусто камење, као бедеми. Сручисмо се са неког бедема и падосмо на гомилу мртвих војника. Смрад да угуши. Готово бесвесно батргам по оним мртвим. Хоћу да повраћам... Мука ми. „Вуци ме!“ — довикнух једноме војнику.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Даље прошли дани! Снаге! Смрт у моме срцу гробља заче! Смрад, пепео, кости, црви лешом збрани! Трава из мог тела! Нови живот ниче? Ври живот у гробу, над њим криче врани.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Просипа се светлост по увелом лишћу ретких букових чечарица, по сивој каменој прашини на путељку. Голица ме смрад лешине и оштри мириси спарушене дивизме што се упиње да опстане у безводном тлу крша.
досадне сипљиве кише, ноћи у мокрим шумарцима под дрвећем са којег капље вода, жега и оморина на прашњавим путевима, смрад коњског зноја, смрад прљавог улепљеног веша прионулог за кожу, посртање по џомбастим излоканим путевима и онда тај дан
ноћи у мокрим шумарцима под дрвећем са којег капље вода, жега и оморина на прашњавим путевима, смрад коњског зноја, смрад прљавог улепљеног веша прионулог за кожу, посртање по џомбастим излоканим путевима и онда тај дан због кога се све то
Никанор На обалама Мораве распадају се трупла цркотина и стрвина. Густ смрад базди по јовицима и врбацима. Буђ се нахватала по камењу.
На починак су отишли блажени и раздрагани. Сигуран сам да им те ноћи није ништа сметало, ни буве, ни смрад који допире одоздо из штала, ни сува прашина из сламе, ни крпе уместо покривача.
Дешавао се један од пакла откинути тренутак лепоте, после несносне спарине. Чак је и смрад некуд ишчезао, односио га је ветар, што је лако пиркао, према густишу на југу.
То пиштање ми сврдла уши. Тескоба, сврб, зној. Где човек да се дене, кад се у све увукао смрад. Никанор Онај излапели старац Макарије наредио је монасима да скину мантије и да се лате, како каже, неког корисног
Шта радимо коњима оболелим од сакагије? Убијамо. Закопати, закопати их дубоко под земљу да им стрвине не шире смрад и заразу. Димитрије „Овде, овде!“, узвикнуо је Матија, поскочио и гракнуо као врана. Био је одушевљен.
Зашто нисам? Пљусак не јењава. Да ли се то на земљу спушта потоп да преплави смрад мога злочина? Небо је излудело, истопљено је већ муњама, растворено је већ у киши, ништа од њега неће остати, освануће
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Смрт је према томе мала ствар. Стид и срам су опоганили живот. После смрти остаје туга; после срама остаје смрад. Људи се гаде себе, повраћају себе. Ко је крив? Како? Зашто? Људи, браћо!...
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Варалица зграби вештице и хитну их у пламен, њихове мараме исто тако. Букну огањ, смрад се као барјак диже у небо и у исти час орао слете пред Варалицу. — Успело ти је, видим!