Употреба речи смрти у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Кад видеше како им зликовци на хиљаду комада раздераше заставу слободе, клонуше духом и тражаху — смрт; ал’ место смрти, место тужне свечаности коју народи за покој душе својим мученицима чине, место лавора, место славе, нађоше — окове,

Рањеник, коме су немилостиви лекари кост по кост из малаксалога тела чупали, издахнуо је; па сад они који су га до смрти мучили, дођоше да му чело мртве главе мртвачку свећу запале. Ала су милостиви ти људи, ти ближњи наши!...

То је такође чудна историја. Један је вучићевац, а други обреновићевац!... „Непријатељи до смрти“, а овамо се лажу, лажу и себе и друге, лажу и оне којима би били обвезани да истину говоре, лажу све!...

— Ах, сви ме мрзе, сви ме презиру! Вређају ме и после смрти! Они не познају милост, не осећају љубави... Тако уздахнусте ви, па после тога наслонисте празну лубању на хладан

без и најмање утехе. Знам да ћете рећи: „Не познају милости! Не осећају љубави!...“ Ви, госпо, грешите! И после смрти грешите! Ја љубим! Ту моју тајну немојте ниједне ноћи гробару приповедати.

Е, тако је то! Нерону, цару латинском, за живота нико не смеде казати да је тиран, а после смрти беше пуна историја његових недела.

и реграцију... Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.

и реграцију... Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.

укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.

Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... . . . . . . . . . . . . . . . У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Чудне ствари што видим на свету!” — Сав зачуђен рекне лав. — „Ко би икада рекао да и миш лава од смрти може избавити?” Наравоученије „Еστί кαι παρά μυσί χάρις: Јест и у миша благодарност”.

75 Старац и смрт Старац носаше бреме дрва. Весма утруђен, баци бреме, говорећи: „Хе, проклета смрти, гди си те не дођеш да ме узмеш с овога света, да се не мучим!

Напротив, исти сродни његови радо му смрт чекају да што закваче. По смрти да ко чека другима полезним бити, то је сујетна надежда.

Нашта нам таки живот, кад смо осуђени да пре смрти сваки час и тренуће ока од стрâ умиремо? Видите ли оно језеро?”— „Видимо”— викну сви.

напротив, радујем се желећи да чрез ово ком год полезан будем, ако не за мог живота, ништа зато, има томе времена и по смрти; а да беспосличим, која би ми полза била? 126 Јастреб и кукавица Јастреб запита кукавицу с чим се она храни.

Јоан Постник, патријарх цариградски, док су год живили, проклињали су се и један другог антихристом називали, а кад по смрти| — обадва свеца, и правила им се чате у цркви. То се зове срећа!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

), кроз петролејски сумрак и сјај, по невидљивој црти, враћамо се у родни крај, из туђине, сна или смрти. Промењен свет нас плашио, нов нових краљева ред, ал свак се брзо снашао: то беше исти свет.

Милош у албанском снегу, док га прти друг, који костур посто је пре смрти. Гојко у мору што се брзо склапа пуно нафте и војничких капа. ОПЕТ ВОЈНА Пала Пољска, скоро ће и Москва.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам

После смрти попа Станоја отац мој запони брата његовог Пантелију, који је учио мало у манастиру Студеници, и попа Мату, који је

ваљевској нахији и у другим нахијама кнезове и главније људе; „које по̓ватати могоше — исекоше; ми млађи устрашени од смрти у шуме побегосмо, и од бегунаца скупи се војска; решисмо се и заклесмо се да волимо сви изгинути и име српско

ми смо погрешили, јево се кајемо, и пред ова два господара се заклели; јево и теби се опет заклињемо да ћемо бити до смрти верни”.

А и мога су оца посекли, и на смрти је аманет оставио да му нико његов Турцима не верује, али сам ја његов аманет заборавио, но то из нужде и за народ

̓Ајде, децо, да вам накратко и о смрти Јанковој штогод преповедим. Док се Карађорђе бавио код Ваљева, а ми горе око Хаџи-бега, босански везир и сва велика

— И рече Милош: „Господару, сто живота да имам, сви̓ ћу сто изгубити, а твоју ћу вољу и заповест до смрти испуњавати”.

И он и сва војска мртва је игумана благосиљала, говорећи: „Жарко погибе, али сву нашу војску од срамотне смрти избави, јер би нас Турци на њи̓овој вери све потукли”.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

То га запрепасти и готово поколеба... Зар да се одрекне Јелице? Па како ће проживети оне дане до смрти?... Е, али како да остави Лазара? Зар да не казни греха његовог?...

Остарело се! — вели Сима, а крије очи... — Ходи, сврати мало! — Богами, немам кад... — Дуго је до смрти — покуша весели Алекса да се нашали. — Ал̓... ето... кмет ме послао до попе... — Па није тамо попина кућа него овамо.

Јелица је опет погледа у очи и рече отворено: — Нећу! — Али... убиће те! — Нек̓ убије!... Ти мислиш бојим се ја смрти?... Јок!... Зашто да се бојим?... Ваљда ће ми бити жао онога живота што га нећу провести с Лазаром?

Ено га, расплео косе, запалио чибук па ћути. Једино је небо куда погледа... Он од бога само смрти тражи. Станка облише сузе. — Јадни мој бабо!... Јадна моја мајко!... — Жене јаучу, луди се стиде суза!... Него...

— рече он. — Ти ми буди пријатељ. Дај ми снаге и дај дај ми памети да се одржим до смрти!... Онда седе и зарони главу у руке... Црне мисли овладаше њиме.

А у Станку је кипело. Он је смишљао муке. Он је хтео да их натера да осете шта губе, да осете сву страхоту смрти. Душа му је у коталац потезала од силних жеља... Међутим, то је Заврзан вршио да би се нашалио.

— Он ће за њих испаштати. Зар му може горе бити него кад му поштени људи леђа окрећу?... То је горе и од саме смрти... Је л̓ тако, браћо? — Тако је! — Онда нека буде као што рекох. Станку би као да му неко опали шамар.

Заклоњен за дебло, он премишљаше. Хтео би да Лазар осети сву страхоту смрти и сву тежину његове освете... Пружи опет пушку — рука му беше мирна.

Па погледа Станка испод ока. А овај јунак, који је толико чуда починио, који је толико пута смрти у очи погледао — не усуди се погледати оцу у очи. Осећао је како му пламен лиже образе.

Па шта хоће човек више?... Може ли бити лепше смрти, само ако и смрт може бити лепа?... Реци ти, Станко!... — Имаш право! — рече Станко. — А како ће Станко свршити?...

Више не беше радосних вести... Оборише главе голи синови, као да их је оштра коса смрти дохватила. Више се ни Заврзан не насмеја.

Док је он то говорио, ови дивови, што тако јуначки хтедоше погледати смрти у очи — разредише се по шанцу... — Пали!... И плану... И отвори се борба страшна, и нечувена, и невиђена.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ДРУГА: ПЕСМЕ ЉУБАВИ И СМРТИ 149 ХИМЕРА 151 СРЦЕ 153 ЖЕНА 155 ЗАВЕТ 157 ПЕСМА 159 ТАЈНА 161 ГНЕЗДО 163 ЛЕПОТА 165 СУТОН 167 БЕСКРАЈНА

СРЦА 207 ЋУТАЊЕ 209 ПЕСМА ЖЕНИ 210 СУМЊА 212 СТРОФЕ ЈЕДНОЈ ЖЕНИ 214 НАЈТУЖНИЈА ПЕСМА 216 ПЕСМЕ БОГУ 218 ПЕСМЕ СМРТИ 221 ПЕСМЕ ЖЕНИ 224 КЊИГА ТРЕЋА: ЦАРСКИ СОНЕТИ 227 ЦАРСКИ

Свака жеља стрепи да ће нешто стрти! У овај новембар чамотни и сиви, Не постоји Живот другде нег у Смрти. АКОРДИ Слушам у мирној љубичастој ноћи Где шуште звезде; и мени се чини Да често чујем у немој самоћи Певање

Сто година мирно она пређе свугде: Лепота је смрти без својих граница... А мокре су очи окренуте другде. САМОЋА Лежи река расута у мраку, Мртва, бела.

Ангел исприча причу сјајну Шта су небески врти, А душа целе земље тајну: Магију љубави и смрти. И осмехну се ангел потом На царство вечних зрака; Душа заплака за лепотом Игре светлости и мрака.

Помреће ноћас широм врти, Двореди сјајних сунцокрета, Али ће бити у тој смрти Сва жарка сунца овог света. СЕТА И давно траг људи куд неста, Још широм по пољима плину — Сав горки мир песме

МЕЂА Када се јаве на црти, На крају туге и пира, Високе планине смрти, И хладна језера мира — Ко чека на међи? О, та Највећа тајна што траје: Граница двеју лепота И двеју сујета!

НАТПИС С мора на чијој црној плочи Сва мирна сунца седају, До на брег смрти, с кога очи На оба света гледају — Понор по понор, где год сину С небеске светле чистине...

А ништа ме не погледа Још једанпут; све нестаје, Све се жудно овде преда Овој смрти која сјаје. Све су очи засењене Тихог мрења том лепотом; И свака ствар што се крене, Зажуди да умре потом.

И ослобођеној од смрти, без уза За све око себе — сад нови пут сија: Кад познамо чари покајничких суза, Тад постане љубав једна религија.

Откуд си и ко си, нико знати неће: Љубав или мржња, судба или жена. КЊИГА ДРУГА: ПЕСМЕ ЉУБАВИ И СМРТИ Пријатељу Слободану Јовановићу ХИМЕРА Невидљивом сунцу пружам жудне руке, И отварам срце неком кога није; Душа

насликан на валу што бега, Сав покрет просторâ у трептању листа — Љубав је без сутра вечнија од свега: Јер и после смрти још је увек иста.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

што су га прерано откопали, био је тек као мало, новорођено дете; приче: о рађању са сабљом на руци, о „лековима од смрти”, о оживљавању умрлих и о сахрањивању живих, о гујама у срцу и — сто којекаких будалаштина: све се то потенцисало у

Иконија се врати у собу. — Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек, а незнан му је час смрти. Наш је гријех ако умре поред нас живијех некрштена душа. Ја желим да крстимо дијете прије него га дам из куће.

А ја? Биваше ми све нејасније, ја се опраштах с њоме и опет је тражих и грлих је и бејах готов да је не оставим до смрти. Онда ми уједанпут изиђе моја мати и сестрино писмо, и онај сасвим други живот. Ја хтедох да вичем: шта да радим?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

? А из друге баште се зачу најпре тамбура, а затим и песма: Еј, да је мени лећи па умрети, Ал’ да ми је смрти не видети; Да ја видим ко ће ме жалити?

у мислима на Шацу, и у мислима којима се тако радо баве младе, први пут заљубљене девојке, а то је: у мислима о својој смрти. Најрадије је мислила о томе: кад би умрла, ко би је све жалио, и како би је Шаца тек жалио!

Како је мислила да је свака нада пропала, најрадије је мислила о својој смрти, и праштала је и оцу и матери, иако су они могли учинити да не дође до тога.

Кроз плач ће вам признати да је убица детета свога, да је убица жене своје, и она је наскоро после смрти Драгињине свиснула од жалости: а ви ћете, гледајући горко ал’ касно кајање самовољна оца, и сећајући се тих невиних

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Од тог су му новца после хаљине куповали, плаћали жени која га је прала, чистила. Па су чак после његове смрти од тог новца купили икону и кандило и уметли у иконостас цркве за упокој душе његове...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— А засад не даје ништа? — Ништа, но жели да јој зет у кућу дође, па њено добро да надгледа, а после њене смрти је од кћери господар. Пристајеш ли на то? — Не пристајем. — Дакле, шта желиш, говори, јер морам јој одговор однети.

Алка не да Маркову тепсију. Тврди да је Марко покућство после смрти материне поделио и за се много више задржао; не да му.

Алка уступи, прода трговину, а иначе има имања доста, па ће лако живети. Мица се зарадова смрти Јефтиној, као вели: сад Алка неће имати руководитеља, још ће се већма сплести.

Од Марка зависан морао је све претрпити. После смрти Јефтине наскоро Свилокосић врати Мици Рогозићевој пуномоћ, неће више да је заступа. Марко је променом том изненађен.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

несавладљива и тајна снага побеснелих темперамената слила се била у један пун грознице и неке мутне језе звук и задах смрти. — Живели ови у жакетима и героцима! — У Пешти, у Пешти, довиђења у Пешти! — Доле! Доле! Долеееее!

И Јуришић намрштен и љут уђе у свој шатор. А у батерији, која се одмарала, владао је онај мир смрти и само се чули они фини шумови ноћи.

Кад телефон поставише иза капеле он уђе у испражњени олтар у чијој га мртвој тишини задахну осећање смрти, па се брзо попе на торањ цркве.

А унаоколо све је било мирно, само се чуле челе како зуче око цветова. Умакао сигурној смрти, уверен да новим опасностима нема краја, Христић је одлучно и огорчено одбацио помисао да се врати у батерију.

Свет је овај пун неке чудне забуне па ипак некога реда. Ето: нема помоћи, нема излаза, нема спасења ван смрти... Остао сам са свим без осећања јаве.

конфликтима, интересима, друштвеним порецима и философијама, па заурлам дивљим криком кроз најцрњу тишину вечне смрти. Хтео бих, али се бојим. О, како се бојим, како се грозно лудачки бојим.

Они, што су недељом или празницима пред подне, редовно посећивали и носили разне понуде Алексију Јуришићу, пре његове смрти у лудници причали су: да је био веома миран, врло благ и кротак. Имао је, кажу, само једну, чудну и сталну, особину.

Африка

“ У ствари, при повратку са шетње, тражио је да му се закунем на пријатељство до смрти и на пријатељство после смрти, ако се опет сретнемо.

“ У ствари, при повратку са шетње, тражио је да му се закунем на пријатељство до смрти и на пријатељство после смрти, ако се опет сретнемо. Све то једино што смо читали исте књиге, и знали почетке истих песама напамет.

“ До смрти ће о томе причати а сутра ће већ разуме се бити там–тама, макар и да отерају беле духове. — То вас забавља, да их плеш

Црњански, Милош - Сеобе 2

Катинка, сем тог сенатора, није имала никог на свету. Иако на њу није мислио, после њене смрти, сад, у затвору, изненада, Павлу је било некако мило да на њу мисли.

Цео један народ желео је то, што је и он желео – одселитсја – али, ето, сами смо кад опасност смрти прети. Ни браће не имамо, кад нас заокупи несрећа. Сам је човек у беди. Чему трошити речи о томе?

Опсова оне који после наше смрти остају за нама. Коњаник, кад је усамљен, усамљенији је и од усамљеног пешака. Данима и ноћима, Исакович се скривао по

Није то било ни неколико смрти, у јесен кишовиту, кад удари помор у граду. О чему, после, старци, надугачко, приповедају.

Њен муж је то тек сад, после њене смрти, увидео. Тек сад је, у сну, памтио њене крупне, тамне, очи, сузне кад би уживала дуго, у загрљају, са сузама, које су

Одржала је читав мали говор, како жена треба да изабере мужа, а кад га изабере, да издржи са њим, до смрти, било како било.

доказ да је отпуштен из војске, пун печата, али је тај папир хтео да покаже само кад буде дошао тренутак, живота, или смрти.

Имао је неку чудну нежност, према млађима, коју није имао према старијима. А пошто је, после смрти женине – да би задовољио природу, и избегао женидбу, понова – имао две‑три такве љубави, која се назива анциларна, био

Та игра дана и ноћи у нашем животу стална је, до смрти, и увек се понавља. Иако се био чврсто решио да не иде на спрат, до првих врата, лево, где госпожа Евдокија спава,

Чинило му се да га гледају, ужаснуто, својим крупним, црним, очима. Ветеринар је тврдио да коњ слути присуство смрти.

Али је одустао од тога. Капетан, каже, присуствује једном чудном феномену. Смрти лепе животиње, која није мање тајанствена, него смрт људска. Пре три дана, ударила је у ергелу нека мора.

Павле онда, тек да нешто каже, рече да је целог живота јахао на коњима, али да о узроцима њихове смрти појма нема. Ветеринар одврати да ни он не би знао, и кад би хтео, да протумачи смрт овог пастува.

Теодосије - ЖИТИЈА

СВЕТОГ САВЕ 2 О ПОЛАСКУ СВЕТОГА СИМЕОНА У СВЕТУ ГОРУ 22 О ПОДИЗАЊУ РАСЛАБЉЕНОГ 55 О НАПРАСНОЈ СМРТИ СТРЕЗОВОЈ 58 ЖИТИЈЕ СВЕТОГА ПЕТРА КОРИШКОГ 117 ЖИТИЈА ЖИТИЈЕ СВЕТОГ САВЕ Житије и подвизи у

Ако се пожуриш те стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери душу од смрти ослободиш, заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћy ти ИХ дати, друже.

И да плачем не дужим повест, сви знате да мати, отац и браћа такве до смрти жале. После тога смиривши се и страх Божји још више у срцу осетивши, говораху себи: — Види душе младих које предњаче

Мало после тога био је као човек обузет огњем природне смрти. А љубљени син његов усрдно се подвизивао у последњој служби за оца, многим изливањем суза, за целу ноћ цео псалтир

Јер са таквом ватреношћу после смрти преподобнога свога оца у месту томе поживе, сав помишљу ка Христу плењен, да сваки дан сећањем на смрт умираше, а од

Као за живота, тако се ни после смрти не растајеш од порода срца твога, и многопечалну ми душу и скробно ми срце виђењем твога лика у анђелској појави

И сви са игуманом утврдише да предаду манастир са свим имањем Лавранима, и да се од нечовечне смрти клања избаве. Лаврани, испрва неумољиви, на то због неситости све их искупише, и узевши манастир са свим насељем

Јер видеше очи моје спасене твоје, којим си и после смрти прославио слугу твојега, оца мојега, пред лицем свију народа у овим крајевима, светлости на откровење наше, да тобом

О НАПРАСНОЈ СМРТИ СТРЕЗОВОЈ Поред многих других чуда, xоћy овде да испричам и о убиству које се догодило молитвом светога.

Тај вишеречени Стрез после смрти цара Калојана беше гоњен од цара Борила, који беше преузео царство, да као рођак царев буде убијен.

ово о њему, благочастиви Стефан туговаше, и бојећи се Бога савешћу се осуђиваше што је таквога јунца свирепоумна од смрти спасао, усхранио и огосподио, а мрска му беше и помисао на братство с њим.

и био је у скрби за народ свога племена, јер помишљаше како је у сукобу многога оружја немогуће да прође без смрти многих, а нарочито оних који се с топлом вером и усрдно боре.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Они је проширују и изван задруге у вези која до смрти спаја или два момка, побратими, или две девојке, посестриме. Ни у једној јужнословенској групи нема толико

Има примера у историји, где је народно понашање било одређено мистичном логиком. Тако нпр. после смрти краља Милутина од три претендента победи и узме престо ослепљени Стеван Урош ИИИ поглавито услед тога што се по целој

За ове идеале умиру не само са стоицизмом него, како песма каже, „смрти се смију и ругају“. Мајке и жене више воле кад им синови и мужеви с чашћу погину, но да су са најмање повређеним

Волели су двобоје и нису се плашили часне смрти. Хајдуци су били заштита противу турских и домаћих пакосника. Било је и хајдучица.

Има крајева у којима је хришћанско становништво живело у страху од рођења до смрти. У неким крајевима Македоније неће причати како су се тукли са Турцима или Арбанасима, већ како су успели да испред

Ови варошки Словени могу у тајности очувати своја дубока осећања кадшто до смрти. У стању су подносити патње, муке, унутрашње немире и болове без роптања и без икаквих спољашњих израза, осим са тихом

Само кад сасвим остаре враћају се и стално остану до смрти код своје куће. Има их који остану у иностранству и више се не враћају.

Превласт Туранаца, већ увелико пословењених, осећа се и после смрти цара Симеуна: за време малолетства његова сина Петра Бугарског је управљао Туранац Сурсувул.

Врло су марљиви, трезвени и издржљиви у раду. Имају даровитих људи. В. Јагић, бивши професор Университета у Бечу и до смрти најбољи словенски лингвиста свога времена, један је од најзнаменитијих.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти; не, мој Аљоша, не иде се у смрт за љубав неверне жене. АЛОША: Не могу! ПАВЛЕ: Не смете бити тако слаби.

СПАСОЈЕ (чита један наслов): Чујте само, молим вас: „Мртви се дижу”. АНТА (чита): „А кад дође суђени дан смрти, мртви ће се дићи из гробова”. НОВАКОВИЋ (чита): „У парцели 17 гробница 39 отворила се и мртвац се дигао”.

Мислите ли ви да је то лако порушити све што је изграђено после ваше смрти? Варате се! За вас би једини излаз из ситуације био кад би се вратили тамо одакле сте и дошли и помирили се с тим да

ПАВЛЕ: Како вас? СПАСОЈЕ: Па кад се после ваше смрти образовала маса код суда, позвани су сви дужници да положе маси своје дуговање.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Сада сам био ту, окружен мрмором старица изнад кога се чуо пискутав глас попа. Говорио је о нашој будућности иза смрти, о свему што ћемо имати кад умремо. Осећао сам како ми је утроба тешка и бљутава од свега тога. Живот после, Боже мој!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Зашт’ да и ја то не чиним, нег’ да узмем којешта, па после да оставим богаљеве, да ме и после смрти проклињу што сам им отац био, а нисам крив?

створитељу, земљи тело, а све моје движимо и недвижимо имјеније остаје мојој супруги Софији Кирић на уживленије до смрти, а после њене смрти нека се деца на равно деле”.

тело, а све моје движимо и недвижимо имјеније остаје мојој супруги Софији Кирић на уживленије до смрти, а после њене смрти нека се деца на равно деле”. Онда још није било пароброда ни железница, а опасност велика сувим путовати.

Доста то да после смрти Угљешине ништа није остало, само једи а кућа, и та мала. Сад тек, као удовица, морала се мучити госпођа Татијана; била

Па је и то уздизало што, после смрти Угљешине, госпођа Татијана, још доста млада и угледна удовица, за љубав своје деце, није се хтела удати, жртвовала се

— Хтео сам га преломити и упутити пред мојим очима. — Кад је у тој биртији рђаво друштво. — Па сам хтео после моје смрти да тај дућан опет моје име носи. — Па шта вам је стало до дућана, кад имате и друго што?

Но ипак изглед лица му је паметан. Што ближе смрти, све је паметнији. Дуг, с трудом скопчан живот велика је школа. Пред смрт човек филозофско лице добије.

— Тако и ја мислим. Но, лопов ће ме још убити. Шта да радим? — Остави до врага дућан. — Никада до смрти. — А ти узми каквог појачег калфу, добро му плати, дај му оружје, па нек’ пуца на лопове.

Кад умремо, свему је крај. — Није ми жао умрети, Јово, не бојим се смрти. — Ни ја, — рече одрешито Кречар. — Ал’ жао ми је мога труда, и не само што сам изредио, нег’ и оног што сам тек

Ваљда ће се ко и нас тако сетити! Пију. — Бог да му душу прости! XXИ После смрти господара Софре наступи Шамика наследство као унинерзални наследник.

То се чуло по вароши. Скоро цела варош је на окупу. Гледају сандук и смеше се. Чамча и после смрти на смех побуђује. XXИВ Шамика се са Соколовићевом кућом сасвим измирио. Опет је у кући свакидашњи.

„Анђео смрти окрену буктињу, и с њом се угаси моје јадно биће“. детентіо реи алиенае (лат.) — држање, присвајање туђе ствари дешпе

Црњански, Милош - Сеобе 1

УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ СМРТИ, СЈАЈ СВОГ БИЋА.

Покушао је да га одврати од војске и да га научи трговати, али се онај убрзо зажеле својих коња и сабаља. По смрти очевој, кад се на дуже састадоше, водио га је за собом као праву муку Божју.

Узевши му све благо, преваром, после очеве смрти, при равнању, он се после сажали и помагаше га, сваким даном све богатији, усрдно и братски.

Исакович јављао, као да је трговао оружјем по ваздуху, целу јесен, пре осам година, а све зато што му син није, по смрти, пробушио срце иглом. Први дан њеног браколомства учинио се госпожи Дафини Исакович, збиља, безначајан.

Не само после смрти што неће више моћи долазити тамо где му је било добро и где га чекаху радо, него већ ни сада, за живота, није могао да

од гркљана до десног рамена, зар није узалуд, месецима, лежао непомичан, над утоком Дунава, лебдећи између живота и смрти, у оку са жутом светлошћу разливене воде, песка и врхова јабланова?

се тако, изнемогао, мучио да се сети ма чега у своме животу што би га утешило у том чудноватом замору и слутњи своје смрти, што га беше обузела.

Тад, као и његовим људима, први пут му дође мисао и нека нејасна жудња да се више не врати. Уз слутњу смрти коју је осетио сада први пут и коју на својим одласцима у рат, до сада, никад, није осећао, придружи му се и она

, итд. Нарочито је наглашено да те Србе жели, још једном, да види Принцеза Мати, која је по смрти свога мужа живела повучено, код свога сина.

да се распрсне, под изненадним притиском лактова, штапова, мачева и намештаја, не помислише, ниједан, да су већ близу смрти и да их кроз који дан можда већ неће бити, као ни тих шарених украса што су били, њима у част, извешани по дворани,

Тек после очеве смрти, западајући све дубље у тај војнички живот, насељавања, пописивања, гомилања људи и стоке, по тврђавама и војнички

капију, над чијим је сводом био испупчен прозор, украшен великим плавим петлом од дрвета, стајаше тако између живота и смрти, што су били тако безумно, сулудо, несхватљиво, близу једно другоме.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“⁷⁴ Понегде се чува пупак све до смрти човека чији је, да би се тада заједно са њим сахранио. Девојчици, међутим, пупак не чувају, да не би остала „везана за

Верује се „да вјештица не може дјетету наудити ако му имена не зна, зато се у нашим крајевима многи зову надимцима до смрти“, напомиње С. М. Љубиша.

(Вук, 1250) — Деца су сиромаху живо благо. (М. М., 1973) — Боље умријети без ђеце него по смрти оставити зле синове. (М. М., 1973) — Без деце — без руку. — Највећа је срећа у колијевци. (М. М., 1973) Б.

(ЛМС, 1861, књ. 103, бр. 291) — Што колевка заљуљала, то мотика закопала (што се с чоеком роди то га прати до смрти). (Вук, бр. 6293) — Што се у повој завије, то покровац покрије. (К-Љ, НБ, 1888, бр.

Крајњи циљ клетве је наношење непоправљиве штете или чак смрти омрзнутом лицу. Кобном психолошком дејству клетве доприноси не само њен граматички облик, већ и њена слобода,

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА БОГОВЕ Тражим помиловање за богове, за глас рђави што их бије. Шта су све негдање смрти-пешаци које су путовале од неба до земље по сто година, које смо понекад и умолили, према смрти коју бог земаљски за

Шта су све негдање смрти-пешаци које су путовале од неба до земље по сто година, које смо понекад и умолили, према смрти коју бог земаљски за час тили, без оклевања, на нас баци.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Виђао понекад како пали свећу— мали треперави пламичак у земљи смрти. Ако оде, казала ми је једанпут, ко ће их обилазити? Биће сами. Заборављени.

Била је то, очигледно, једна од оних дугих дечјих љубави које трају од првог основне све до смрти у старачком дому. Млади човек је наговарао младу жену да се мало прошета док он чека за карте, па би она правила круг

вратова, тренутак који малим блудницама отвара капије страха изазваног близином мушког даха; та четири такта љубави и смрти – четири такта којих ће се Бел Ами сећати и на самртној постељи— а све то у неважном граду у коме је први пут упознао

даме, сала се стапала у безброј светала, док су се играчи пред његовим срећом озареним очима претварали у блистави зид смрти, који возач мотоцикла не успева ни да примети, занет својом хазардном брзином, ослобођен тежине и свих физичких закона.

несрећни због дана који неће донети ништа ново, Бел Ами напусти своју логу с осећањем да га од данас па све до смрти очекују сами поклони пребогатог непознатог дародавца, који је најзад увидео да он заслужује више од осталих у овој

А сјајни су били В-ићи! Један од њих је био гуслар и уз петролејку је сатима певао песму о смрти надвојводе Фердинанда.

између њих стоје он, ошишан до главе, сестра са јабуком у руци, и три брата којих се не сећа, сва тројица са белегом смрти на челу, а даље, лево: три уоквирене споменице »Ваш син пао је јуначком смрћу. ФНРЈ захваљује...

Сада им је овај призор заувек утиснут у памћење. Неће га се ослободити све до смрти. Старци ћуте и шарају штаповима по прашини. Уместо њих, говори њихов предводник, Лука, спечен старчић гуштерског лика.

Вриштала си. Отказали ти следећег јутра. Нека старица је захтевала да је негујеш све до смрти, и потурала ти на потпис густо куцану страницу хартије.

бели келнерски зид низ степенице, па у свој такси, а онда најлуђом брзином кроз затворене семафоре, за длаку испред смрти, свом вештином професионалног возача све даље и даље, па сасвим далеко.

па и оној кардиографској траци по којој је поигравала танушна линија његовог живота, његовог срца, његовог страха од смрти. Потребно је, дакле, да пешачи свакога дана по двадесет километара!

Потребно је, дакле, да пешачи свакога дана по двадесет километара! Корачати, корачати, корачати — што даље од смрти и труле земље. Да сам умро пре пет година.

Матавуљ, Симо - УСКОК

); вјеровао је да нема смрти без суђена дана, те да је лудо бојати се смрти; вјеровао је да добри јунаци и за живота бивају здухачи, који се бију

); вјеровао је да нема смрти без суђена дана, те да је лудо бојати се смрти; вјеровао је да добри јунаци и за живота бивају здухачи, који се бију са здухачима других народâ; вјеровао је да над

А, богами, на очи је виђет’ да не би узмакао ни ђе треба јуначки смрти у очи погледати! Тако ми се чини! Е згодан, е учеван, е јунак, е од веље куће, па ђе доприје, бого мој милостиви!

особито му угодно би опоменувши се, како он високо порасте пред њиховијем очима, кад дознадоше да је и он гледао смрти у очи! То га је, доиста, и увело у браство. Не чујући никаква шума, помисли да су домаћи у цркви.

Ето си чуо да узеше и владици!... Али, свеједно, најпослије! Најмање је смрти од глади! Ако се сад смиримо међу собом, као што се надам, биће опет плијена доста. Турска је земља остала!...

Они се познаше и спријатељише кад је владика први пут ишао у Русију... То је било... чек’ да срачунамо. Од смрти владике Саве има сад тридесет и четири године; тада је садашњи владика отишао у Сријем, да се завладичи, и тек након

Иличковић се, послије смрти старог Медиковића, врати у своју постојбину Црмницу, и отада до данашњега дана та кућа њиви видаре.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Једино нам се у детињству бесмртност чини могућа, једино се тада надамо да би се борба против смрти могла завршити човековом победом. Како стоји ствар код песника иначе, тј.

Четири стотине страница о зечјем осећању света, природе, људи, љубави, живота, смрти... Иако нам је стигао из обожаване Европе, наши читаоци на роман нису обратили велику пажњу.

И тако све до смрти, без одмора и застанка. У децембру хиљаду осамсто и неке он ће, као и обично, написати стиховани поздрав години која

Писао је за сутрашњи број свог и туђег листа, за вечерашњу приредбу, за годишњицу смрти, све са једнаким жаром, брзо, паметно, лако, па и олако.

О селу, о људима на селу, о њиховим мукама и радостима, о деци, о природи, о животу и смрти, он зна само оно што је на почетку појмио; то знање је тако довршено, тако давно заокружено, да има снагу целовите

Његов роман Буди добар све до смрти најдража је књига мога детињства из које се сећам једино неке жарке и заразне племенитости.

Колико је јака веза између детињства и преосталог сјаја у очима, толико смо далеко од смрти... ПИСМО ОСНОВЦИМА Драги дечаци и девојчице, Прочитао сам хрпу ваших литерарних састава, заправо оно што су ваши

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

године, и узалуд тражио штампарско право. После смрти Курцбекове, његова штампарија је прешла у српске руке. Почетком 1792.

После смрти митрополита Мојсеја, 1730, Суворов буде од свију напуштен, и школа тавори до 1731. Суворов је најзад напушта, и тај

После смрти митрополита Вићентија Јовановића, школа, напуштена и без средстава, престане, ђаци се разиђу, а велика већина руских

РАД НА ЛЕПОЈ КЊИЖЕВНОСТИ. — Јован Рајић је за живота био нарочито слављен као велики православни теолог, после смрти он ће остати познат као историчар, али он се доста бавио и лепом књижевношћу.

За живота, и дуго после смрти, Рајић је био прецењиван. Доситеј Обрадовић писао је о њему: »Наш Рајић, предраго и пречасно име«; за Павла Соларића

Али пуна и права влада његова започиње после смрти царице матере, од 1780. Јака духа и воље, одлучан да буде онако како он мисли да треба да буде, он је ставио себи у

И од првога дана свога доласка на престо он улази у рат са католичком црквом, који се неће прекидати до његове преране смрти, 1790.

или 1743. године.27 Отац му се звао Ђурађ, по занимању био је ћурчија и трговчић. Умро је око 1748. и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати умре наскоро, око 1752, а деца се растуре по породици.

После смрти Доситеја Обрадовића штампани су још ови његови списи: Мезимацъ, други део Собранïя, у Будиму 1818; ХриСЛИКА ДОСИТЕЈА

Браће Јовановића у Панчеву почетком осамдесетих година, и четврто, државно издање, 1911, приликом стогодишњице његове смрти.

1790. руски посланик у Бечу кнез Димитрије Голицин узе га за свог секретара. После кнежеве смрти био је при српској шампарији И бавио се народним пословима. Као домаћи учитељи руског протојереја у Бечу, оде 1796.

Овидïа Насона. Најзад, бавио се и поезијом, и после његове смрти штампан је у Сербскомъ лѣтопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних стихова.

Милићевић, Вук - Беспуће

Застидио се кад је видио ту жену која је препатила сву грозоту смрти синовљеве; Милан је умро једном, мучио се само једном, а она ће да се непрестано мучи, то умирање њу ће вјечно да

година иза вјенчања (кажу да је премлатио и пребио живот у њој), оставивши му једну кћер која се касније, иза очеве смрти, удала за некаквог канцелисту у Босни; с њом се Гавре Ђаковић није виђао, била је између њих нека распра око

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети зашто је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало

Он добије само податке из живота, као године рођења, смрти, црте из карактера, разне врлине дотичнога или дотичне, па из тога саставља, са мање или више успеха, како кад.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту грдну рану, Мога јада смрти гладна!“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи од сад ниско Рањен' отац предубоко.

Кâ јунаци оне чарне горе, Што за појак смионо се боре, И ти гледа смрти у чељусти, Смионо гледа, те мени изусти: „Живи, брате, у гроб идем ја; Збогом остај, опевај ми пра!

— У гробу. А ти наши сиви тићи, Југовићи, Обилићи — Да ли и њи клета смрти За навеки у гроб спрти? — О не бој се, мили побре, После лоше биће среће добре; Српска пушка севка из грмења:

45. Тек сад ми души оно бија јасно На извору што срце тек ћута, У кући ја разумео сам ласно Да онда њу ми згуби смрти крута; Тек сада знадо, али здраво касно, О чему доста мислио сам пута, Но да сам знао ово јоште тад, Тек дужи би

ИИИ Ветри душу од планине, Ама таки још не бише, Као когод да ту гине, Кô на смрти да уздише, А то лисје са дрвета Да чудно ли зажубори, Зажубори, затрепета Кâ да с' когод с душом бори, И душа му

свети, Тешко ли те прегорети, Па и да си јад до јада, Опет ниче међ њим нада; Јад до јада бар је ишта, Ал' у смрти нигде ништа.

Ал' једанпут данак свану, А он сина нађе ладна: „Па зар и ту горку рану? Мога јада смрти глāдна!“ Грдни јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи одсад ниско Рањен отац предубоко.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговопуо си о њој кроз уста свога јунака, Брке.

Свака су чуда данас могућа, особито у овај шумни дан презреле јесени, кад чавка гласно чвакће о смрти и растанку, а отежао кош, пун кукуруза, смирено најављује да се ваља зеричак одморити, па опет — Јово наново — у

— Пропада свијет, брзо ће крај свему. Маштајући уз пут о смрти и о другом животу, калајџија је закључивао да је и сȃмо небо по свој прилици начињено од чистог бакра.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Да ли то беше страх од смрти? Не знам. Само се сећам да сам дрхтао као прут од неког страшног осећања. У том се једна жена диже и пође вратима

Само су му ногавице на чакширама биле откопчане, јер су и ноге од блиске смрти већ почеле да му отичу. — Па како си, шта радиш? — питах га, тек само да што говоримо. — Ништа. Седим!

“ ко зна зашто је било. Да ли је тај плач био за њега или за њу, саму себе. И кад се после отресла страха од његове смрти, мало прибрала, сва се одала томе плачу и одилажењу му на гроб и у томе, за све што је било, за све што је претрпела,

И ма да га у ствари није било, ма да је већ толико било прошло од његове смрти, ипак он је морао за њу да буде жив. Нарочито за њу, Аницу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' то је ваљда твоја трагичност? Што за живота хтеде презрети, осудили те на то по смрти! Насмеши се поругљиво: „Та да, већ знам шта мислиш; мислиш умро сам? Бадава, што је земна површност!

Ал' ништа зато, хвала, госте мој, навеки хвала! Рекô си ми дост'. — Алфа и омега! О мудра смрти, о самртничка, жива мудрости!

соја, незнана рока, једно се дрво големо гледа, и сунца, и посред, леда векове траје, побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци голи, рекô би

Вајаоца Минадира, што лабиринт краљу зида, де ће краљу с ћерком својом после смрти да почива. Живо ради Минадире, дању, ноћу нема мира, неће бити таке зграде од Индуса па до Нила.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

збирку приповедака (издану 1853): „Опростивши се рјечника, не дангубећи ни мало рад сам се трудити еда би јоште што од смрти уграбио и на свијет издао.

БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их.

„Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска,

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било? — па ђевојку за руку, говорећи: — На, води је, па нека ти је сретна и весела!

цара, цар запита најмлађег царевића: — Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао? — јесам, честити царе, — одговори најмлађи царевић.

Онда га цареви сјетују: — Иди сад кући, кад си се смрти избавио. Царевић њима вели да ће још једанпут да иде срећу покушати и жену ма на који начин украсти.

Више му не знам стрва ни јава, смрти ни живота. ХАМАЛ И ХАЏИЈА Био неки врло сиромашан човјек, те не могаше друкчије живјети него најпослије мораде

јер ти имаш цр-црвену браду, а мој рахметли бабо рекао ми је на смрти да се чувам добро црвене браде. — Ништа зато, казуј ми само своју муку, и алах ми је свједок да ћу ти помоћи.

ЋОСА И УГУРСУЗ Имао отац три сина, а био врло сиромах. Еле дође ред да умре, па на смрти ништа им није имао оставити, него их почне саветовати и преклињати да поредом иду у службу, прво најстарији, па

Затим га је Вук уврстио и у рукопис своје књиге Живот и обичаји народа српскога, која је издата тек после његове смрти, 1867; овом приликом Вук му је проширио наслов назвавши га „Тамни вилает или само тама“, док је сав остали текст

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МИЛОШ: Играчка. Зар је тешко постати магарцем? Има филозофа који држе да ће човек после смрти прећи у магарца. Пак зашто не би и за живота? Купите магарца, купите магарца! ПОЗОРИЈЕ 5.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Ми смо две жиже у једној елипси Зближене тачном мером одстојања Које у свему одговара црти Што спаја жиже љубави и смрти.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

После његове смрти у септембру 1965. припала су ми тестаментом сва одликовања која је исподобијао. Неколико година доцније уфураше у моду

Питала је чиновника докле ће добијати лову? — Па, до ваше смрти, разуме се! — одговорио је он. — Срамота! — дрекнула је бакута.

— одговорио је он. — Срамота! — дрекнула је бакута. — А ко то мени може гарантовати да ћу ја живети до своје смрти? Остали су паф! Хоћу да кажем, мало је ко, сем нас укућана, навикао на њен систем мишљења.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Лепоту квари емоција тмура и мрачи крепкост ритмичких фигура, јер складно ради хитре смрти преса, те пој се жури да у метар свине врхунце земне, „небесне равнине“, Од палих речи творим ли небеса?

Васкрслих душа зачује хор се: Прашумо смрти оглухлих чула, глувила стврдлог, разгранат бор се саборно спушта с престоних туја; жалости давне палме се пале:

Шта рећи себи, док још траје служба? Угаси светло, радио искључи, да заспи слово с вином што не бучи: у цркви смрти свет је божур-журба, што бојом држи ритам нестајања, а радост своју не стиже да сања.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Само ми је жао што ми је прстен код тога несуђеника, кога ентберовати не могу, јер ме је мати на смрти заклела да се без њега не венчавам. Знам да ће мој татица имати доста посла, јер су вам овде људи одвећ пебелхафт.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

„Побогу брате, јеси ли жив?!“ А Пијетлић рече: „Умакох смрти, само се земља пода мном врти.“ „Тако ти треба! — Мачак ће строго — Чувај се Лисца, јесам ли реко.

Слушали баку и с много слоге свладали мушки невоље многе. А кад је бака на смрти била, рече им тужно: „Ех, сиротани, остасте сами, дјечице мила, ко да вас пази, ко да вас храни?!

послу свом, а усред горе, у истом трену, Бркоња див се из сна прену и поче страшан лом: „На ноге, диви, другови смрти, овамо гвозден бат! У млину старом ко буде сада, није му друге, глава му пада, куца му задњи сат!

Послушај! Крвника вука, јадна му мајка, умлати брзо сељачка хајка. Трапавог меду, ох, куку, леле, до саме смрти изболе пчеле. И дивља свиња паде ко крушка, смаче је зимус ловачка пушка.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ваша ујна је из Сарагосе? — Да, то је јединствена ујна. Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице. Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу. — Зар...

Међутим, рат је одвикао свет од мирног живота, од равномерног силажења смрти. И сад чак за онаквим ратом чезну, можда с ужасом, баш они који су на претходни бацили највеће проклетство.

Младић се диже придржавајући се за сто, и скиде капу. Он не као да прездравља већ као да иде смрти; тако је изболован његов осмех, и тако је без живота рука коју пружа.

Сазнање живота уопште. Сазнање једне више лепоте, сазнање своје смрти. Без побуне, без критике. Као сазнање смрти мрава. У средини сам фабрике природе.

Сазнање живота уопште. Сазнање једне више лепоте, сазнање своје смрти. Без побуне, без критике. Као сазнање смрти мрава. У средини сам фабрике природе.

Врата су свакако отворена или постоји звонце. Заспати, заспати као у смрти: не, осећати како је добро што се спава. Одједном страховит крик, пењући се и спуштајући, звук сирене, прелете преко

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Тавно бледило по чеоцу твоме, К'о признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.

Мир вам јуначки преци, што самрт примисте часно! Мир ва пољу смрти, где месец трепери јасно И ноћ дубока влада; Где данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди, И једнолику песму

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Отада сам на важном месту у Цариградском сенату смрти, залуд по царевини траже мој гроб и непотребно ми другу славу желе.

дај за припрему небеског пута да странпутицом у полусну не населимо провалије хадске, јер пре дугог премишљања у смрти и дугог делања пре ње, ни васкрс није светоме духу на славу.

у сунце, стресао са себе мало глиба и чуо промењен говор, тад му је синуло: он се не буди из сна, него устаје из смрти као велика риба из вира.

На челу вам месечев топаз о сестре, зар не видите оно што човек на повратку из смрти види? СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ Светогорски дани и ноћи Хладан ветар дува одозго са Атона Предзнак или

се јеси Симеоне Плотско родитељство у духовно синовство претворио си смирењем По смрти исказао си светлост источивши миро благоухано свим болујућим миловање Узтрубићемо песму теби и тобом похвало српска и

Али длан се покреће једном малом руком. Јер и у богу и у смрти смо једнаки, али нисмо једнаки с богом ни анђелима, па и кад се у читав свет претворимо, ми нисмо цео свет.

што је смрт лепа (шта сунце вечерас чека) иначе ко би га натерао да сиђе испод својих знања ниже од својих моћи у смрти се он стопио с човеком и сложили се на подземном збору да укину лек поступног исцељења и дугог чекања да неко

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: И неће бити отворен све док не прође четрдесет дана од смрти покојникове. ПРОКА: Молим те, Агатоне, ја сам баш јуче прочитао закон, а питао сам и нашега кмета-правника и још неке

који долазе у општину, и сви ми они кажу да нигде у закону не пише да се тестамент отвара четрдесет дана после смрти завештачеве. АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали.

АГАТОН: Е, бога ми ћеш да причекаш, јер ту своју жељу да се тестамент отвори четрдесет дана после његове смрти покојник није само онако казао, него је то написмено изјавио, на записнику код суда.

ја ћу мојој фамилији четрдесет дана, па да себи обезбедим тих четрдесет дана жалости, а не да ме од првог дана после смрти грде и оговарају. САРКА: Ију, а ко би га грдио? АГАТОН: Па већ нашло би се ко би, а зато је он, видиш, тако и удесио.

ТРИФУН: Ако вас је и опљачкао, он вас је бар за живота опљачкао, али мене је опљачкао после смрти. Онако мртав из гроба опљачкао ме је. Оставио ми као легат 3.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

НИВАМА МАЧВЕ 110 АЛАЛ ТИ ВЕРА, ТОБЏИЈА 121 ПО ЗАКОНУ ОТПОРА 129 СТРАШНА ВЕСТ 135 СЕЛА СУ ГОРЕЛА 142 У ИШЧЕКИВАЊУ СМРТИ 147 ПА ДОКЛЕ ЋЕМО? 158 БИЛО ЈЕ ТО ДВАДЕСЕТОГА НОВЕМБРА 167 РЕЛЕЈ 177 „НАЗДАР...

Притискивала нас тешка мора од близине смрти и потајна радост што смо живи, све побркано са страхом, да и нас тако нешто не снађе.

— Разумем! Осећам како ми се мути по глави. Ови људи као да су потпуно изгубили појам о животу и смрти. Живећи овако под земљом, они се крећу као живе лешине, чекајући само час да буду расходовани.

Опомињао сам их да не лежу на влажну земљу, али један одговара: — Све се болести уплашиле од смрти, па се разбегле. А чујем где међу собом говоре: — Ама, бре, ни палац да ме заболи!

— Четири динара — одговара тужно Танасије. — Ево вам десет! — рече, смејући се, командир. У ИШЧЕКИВАЊУ СМРТИ Осматрачница нам је била одмах испред топова, везана са батеријом саобраћајницама у цикцак.

Сада их има пет. Један се врати, али четворица кретоше на размаку један од другога. Већ нас ова игра смрти узбуђује. Обузело нас је напрегнуто ишчекивање и бојазан да не ухвате оне наше.

Наши су нерви исувише напрегнути од страшног ишчекивања смрти и сваки секунд живота уливао нам је неизмерну наду. И кад прасне експлозија, ма и два метра позади заклона, преко лица

Он је кашљао и пљувао крв... Ми га нисмо могли изнети, а са стране нам нико није могао прићи. У ишчекивању смрти дочекали смо и подне. Храну нам нико није могао дотурити.

Притрчавају војници, и дижући руке у знак чуђења и грозе, напуштају ову кућу смрти. На поду, једни преко других лежали су обезглављени и унакажени лешеви аустријских војника уваљани у дубоку локву крви.

А по зиду виделе се тамне мрле и остаци људских мозгова. Тежак задах смрти сукљао је кроз разбијене прозоре. Ишли смо лагано, пролазећи кроз села која су била под влашћу непријатеља.

Ама лакше би ми било да сам видео аустријску патролу... Угледах команданта дивизиона и његовог белца. Као да се од смрти отимам, скочио сам преко стола. Чаше се испретураше. За мном потрча ордонанс.

Нека притајена жеља вукла ме опет друговима. Било је нечег нераздвојног у животу, па и у смрти са тим људима, што ме је привлачило као магнет.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Чујте само! Пред учитељски испит добих већу суму новаца... оставио ми по смрти мој добротвор... Обукох се, оденух се, стекох многа познанства, која су ми ласкала, стадох се проводити весело...

Па ја га нисам пре ни гледала, а он је ужасан, страшан, одвратан !... Како сам могла... шта ми би!... На цео век, до смрти... И све тако бежи од њега, гнушај се !... О, ту се мора изгубити памет!

Не би јој по вољи одговор. Каква је то љубав, да се тако брзо заборави!... Говори о њеној смрти, а смеје се. По њену мишљењу, он треба не само сада, но и после десет година, да буде скрушен, убијен, сатрвен тугом...

Хоћеш ли да зовемо доктора? — Зашто ? зачуди се она, као да се буди иза сна. — Па видиш да човек умире... на смрти је !... Ни свеће немаш... одговори он и стаде се окретати око себе, као да се увери, да доиста нема свеће.

»О, ала ми је добро !... О, ала ми је добро!«... XXИ У трећем месецу по смрти Гојковој, одмах по новој години, венчаше се Влајко и Љубица.

Друге бриге, друге муке обузеше је и зауставише на себи сву њену пажњу. Какав испит, школа... кад је овде питање о смрти и животу !...

И сама се чудим како то одједном наиђе... одмах после венчања.... И тако до саме смрти... Знаш ли ти да сам ја бежала од њега.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

И не би ношо! Чудна стока су људи! Више се плаше бруке, него смрти! ВАСИЛИЈЕ: Ви знате шта радите. ДРОБАЦ: А шта ти оно рече да си? ВАСИЛИЈЕ: Глумац.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Певати, гласно разапети, по стењу, кршу и борју: Да је живот за слуге част, и над весео гњили свет витлати себе смрти у почаст, као стег крвав и свет. Стег дичан буна и убица. О роде ти си изабраник њин.

И док звезде гаси ветар липа ја се смрти дивим. Она ми се чини једина чиста и поносна судбина мушка. А икона се блиста.

Шара без смисла, броја и реда, танких ко изоран црв. Бескрајан као небо надамном не марим шта ће са мном, пун смеха, смрти, стоке и греха, на мени судбином тамном вез везе моја крв. ЉУБАВНИЦИ Нико нас неће поделити више, на добре и грешне.

Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада. ОДА ВЕШАЛИМА Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата?

Дојке са пупом као кап вина на белој ружи пуној месечина, сете ме смрти. Тада, залуд ширим гране на тебе голу. Све ми се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће страсти и болу из

И, тако, без речи, дух ће мој све туђе смрти да залечи. И, тако, без трага, расуће ми рука жива тела мојих драга. Јер љубав ће моја помешати, тајно, по свету, све

И, тако, без мора, прелићу живот наш, зорама Фрушких гора. И, тако, без пића, играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Вратих Ти се! Па зар да копним, болујем, мрем, у смрти, куда си брдовита се расула? Будућност, што ми обећа расцветани Срем, узалуд је, сузом брака, на Тебе, канула.

У другој строфи диже се бура. У трећој плове на пучини само олупине брода. Данас ми се чини да би то било доста. До смрти свога оца, до петог разреда гимназије, био сам осредњи ђак.

“ Знали су унапред да ће до смрти, и они и њихова деца и њихове погрбљене жене, јести поленту. Пролазимо једнако крај стеновитих и голих увала, под

Ову чашу у славу светог Јована, славе његове, иконе старе, коју је пољубио пре смрти. Ову чашу великој селендри Кекенди, о којој нам је причао да је најлепша варош на свету.

Господо, једну чашу поскочици друга мог. „Држ’ се, секо, за кајиш, ево тоциљајка!“ Једну чашу поскочицама пре смрти. Нек се у мом вину згрче болна лица, страшне главе лудих мученика, и заори коло Банаћана, што ће погурени, пуни смеха,

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милета Јакшић ХРИСТОС НА ПУТУ Садржај БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ 2 АНЂЕО СМРТИ 5 РАЗБИЈЕН КРЧАГ 7 ХРИСТОС У КРЧМИ 10 МУШИЦЕ 12 ПРИЧА О ЂАВОЛУ 15 КУКАВИЦА 17 СИРОТИЊСКА КРВ 19 МУДРИ СЛУГА 23 НОЋ У

Ту, у једној мрачној пећини где се Магдалена склонила са својим ружама, остаде она до смрти. Ту се она молила Богу, кајала и испаштала грехе своје много година. Хранила се дивљим плодовима, воћем и корењем.

Црвене руже побелеле су од Магдалениних покајничких суза. И од тог доба има на свету и белих ружа. АНЂЕО СМРТИ Шестога дана стварана, рано у зору, седео је на престолу Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму

Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу. И њему се земља у сузама молила да је не дира. — Не плачи, земљо, и не жалости се!

— Не плачи, земљо, и не жалости се! Ја ћу ти овај прах вратити!... И Анђео смрти захвати од земље прегршт праха и однесе Богу. Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу.

Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти. Тело је човеково било смртно.

Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти. Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро.

Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро. После њега људи су се множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва тела њихова остављао земљи, враћајући јој тако, по обећању, прах њен.

И тамо је, молећи се Богу и кајући се за учињене грехе, живео до своје смрти. МУДРИ СЛУГА Био на Истоку у старо време богат човек па имао слугу.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада Нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита...

— Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац. Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

на свадби, на слави, на састанку, на моби, на сваком раду и залудничењу; он га прати и у гроб, па и после његове смрти обилази тужну совру за пуну годину дана, «у оно именије«, покојниково. То ви је...

Чисто не може да верује да је он пао. Као војник у боју, који непрестано пролази поред рањеника и смрти, и на све то гледа нарочитим погледом: то је све далеко од његова ја.

Чудна ми чуда. Па нек’ иде баш и то десетак крстина пшенице... Шта је то према — смрти, којој се он надао! Чича Пера се налазио у положају човека, који је очекивао какво страшно зло, па се судбина

А Марко само ћути и гледа у под. И тако је сада весник смрти, он о њој не мисли. Управо, о смрти он никад не мисли, и држи да се та »ствар« њега ни мало не тиче.

А Марко само ћути и гледа у под. И тако је сада весник смрти, он о њој не мисли. Управо, о смрти он никад не мисли, и држи да се та »ствар« њега ни мало не тиче.

Мора бити да си се где добро најео! Јутрос није било парастоса... Ако ти је до смрти, иди код ње. — Море, да видиш, нисам ни далеко.

осећаху незгоду, управо страх од даљег бављења у овој соби, где тако јасно и тако страховито веје ужасан дах ледене смрти. Један по један опростише се са болесником и нестаде их много брже но што су се појавили.

Гле само како су сви здрави и весели ! А ја ? Ја само осуђен, одвојен од света. осећам јасно близину смрти. За њих је живот, а за мене«...

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Посечена, дишући све тање и тање Шљива довршава своје листање У смрти, предајући душу пречисту Небу, блиставом аметисту.

Књигу сам посветио мајци. По њеној смрти, међу писмима, фотографијама, старим новчаницима, кухињским рецептима, и лекарским саветима изрезиваним из новина,

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Он је оставио и велики број започетих а недовршених радова које сад, после његове смрти, покушавају довршити његови ученици и следбеници.

Године 1933, после смрти Шмита, који је умро као директор фондације, из ове се издвојила једна засебна установа која носи назив

Ништа не даје такав утисак смрти као те жртве бесне океанске буре, великог једрењака који је некада, пун живота, весело пловио по површини бескрајног

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ЦРКВА 106 МИНАРЕ 107 ОПРОШТАЈНА ПЕСМА 108 ОПРОШТАЈНА ПЕСМА 109 ПЕСМЕ 112 ОБЈАВЉЕНЕ ПОСЛЕ ПЕСНИКОВЕ СМРТИ 112 НА КАПИТОЛУ 113 ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ ЛИМУНОВЕ БОЈЕ 114 ЈАСИКА 116 ПЕСМЕ ПЕСНИКУ Господ ти је дао свету искру.

Лагано, а стално, њих мрви и тлачи Страховити жрвањ неизбежне смрти. Нек пропадну дела! Ал̓ ко бесни хрти Немилосни дани, све јачи и јачи, Вас гоне и ниште — срце моје, плачи!

О, умрети тако: без писка, без света, Без досадне, глупе комедије смрти, Нечујно, ко мирис увенулог цвета, И живот и дуго очајање стрти, Као једним махом, у младачкој моћи, Под раскошним

зашумеће страсно, И пола, и горе, и баште, и врти, Све што у њој живи поздравиће гласно Свечани долазак равнодушне смрти. Заћутаћу тада.

Све је у мени ко на гробној плочи: Ја прошлост браним од смрти што прети. Но оног часа кад ја склопим очи, Тад све ће са мном засвагда умрети.

ПЕСМЕ ОБЈАВЉЕНЕ ПОСЛЕ ПЕСНИКОВЕ СМРТИ НА КАПИТОЛУ Ко огромна сабласт Вечна Варош спава, Док сипају на њу сунца зраци врели И док јулско подне тромо

Победник вечни, увек чио. Изван доброга и ван злога, Данас ко јуче што је био, Јачи од смрти и од бога. Трепери само, о јасико!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Дивне смрти, просто им млијеко! Јунацима Бог ће учинити спомен души а прекаду гробу! Три хиљаде момка једнакога на Шенђера удрише

Тежак в'јенац, ал' је воће слатко! Воскресења не бива без смрти. Већ вас виђу под сјајним покровом, чест, народност ђе је васкреснула и ђê олтар на исток òкрêнŷт, ђе у њему чисти

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

| И од тад, од смрти хаџи-Трифунове, у њиховој кући знало се само за онај живот, изобилан, увучен и пун раскоши, са лепим женама и

— Па, снашке, како ја више нисам код вас... — А да беше среће, ја до смрти нисам мислио да напуштам вашу кућу. — Ех, зар вашу кућу ко да напусти?!...

због срамоте и стида што мора пред њом, својим чедом, Софкицом, да се сада открива, и да оно што не би казао ни самој смрти — њој мора да исповеди и каже, а то је: да се нема ни хлеба а камо ли што друго и о чем другом да се мисли, друго што

Могла је да готови јела каква је хтела и колико је хтела. Свекрва јој, после смрти Маркове, са којим је био спојен сав њен живот и то онај живот тамо, Док су били у Турској, на селу, јер овај после у

Зар се већ вратио? А она је чула да је ускоро после Маркове смрти опет отишао тамо, у Турску. Али се задржа, јер по његовом оштром, ситном, успореном кораку она виде да је љут.

Томча, иако му јавише, не дође на сарану. Одмах после свекрвине смрти и слуга Арса оде од куће. Тобож оде натраг у село, да тражи и убије онога Ахмета, газдиног крвника, Док у ствари

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

206 ХАМЛЕТОВА ПАРАФРАЗА 208 СТУДИЈА 210 СМРТИ 212 ТЕЗА 214 ПОРУКА 217 ЋУТАЊЕ 218 БАРКЕ 220 УТЕХА 222 ОДБЛЕСАК 223 БЕЛИ МИР 224 РОДНА

и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба? Зар морам смрти, смрти што не годи? Та наде, снови нису болу криви! Хајд’мо!

и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба? Зар морам смрти, смрти што не годи? Та наде, снови нису болу криви! Хајд’мо!

Падају звезде усред ноћи беле, Падају тол’ко; и, наједном, преста... И ветар пева поезију смрти. А кобне жеље умираху редом, Очајне, страшне, у прозорју бледом, С падањем звезда.

А ветар пева поезију смрти. СЕНКЕ Облаци жути преко моје главе Прелазе простор мирно; заклањају Сунце и небо, и висине плаве, И тужно греду

многа крв ми лопи, Безброј идеја, нада, нежности где ми лежи; То је мистика што ми и ум и срце топи И тупи ритам смрти — заборав њен што свежи Уморну свест ми, која отров сазнања попи.

И као уздах, туга овог света Шумеће зраком немирно и спретно Вест смрти наше с багремова цвета, Кроз поља, простор и поднебље цветно.

Тутњи и бруји промукло и тмуло Музика смрти. И тонови пиште Погреб идеја и нестање труло Болова, сенки што даве и тиште. Прошло је, прошло све.

Мрак! мрак се хвата дубок. Јече трубе Победу смрти што носи трофеје: Увеле наде из стварности грубе, Цепане снове, до оне алеје Што гуши земљом живот.

— Кобни звук смрти живота и цвећа. СЕВЕРНА НОЋ Недоглед пукла вечитога леда У ведрој ноћи светлуцаво сива; Замрзнут месец укочено

– – – К’о проблем жића ноћ се шири тија; И дух њен канда мразним зраком блуди; Обалом пустом нêмо се развија Поема смрти и љубави кобне; Ја видим њену слику како руди Чистотом вечном одлучности гробне.

тешка ноћ за тешким дâном — Ноћ увелих снага, ноћ умрлих бића, Ноћ чудних ветрова, заспалих открића, Ноћ страшне смрти у том врту рâном Младости, тужне младости што вене. Огрн’о сам покров среће убијене!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „Хеј грехоте. Оста ли бар дјеце од синова?“ „Оста мушко дијете од старијега: нашло се три мјесеца по смрти очевој. Глејте сердара. Велике ли дерте на срцу носи!“ Приморци одоше својим путем.

гдје је првом познао црногорско гостољубље, гдје га крстише новијем именом, у тој истој кући отимаху га сада прераној смрти. В Та ненадна побрка сваки ред у кући и ражалости укућане па и браственике.

„Ама шта ћеш, Јанко, немој тужити, ни залуду се гристи. Фала Богу! свему је лијека осим смрти“, рече сердар. „Е, мој сердару!“ одговори он лагано, „нема ту лијека. Што је било, било!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

ПРАВУ 125 О ПРАВДИ 126 О СИЛИ 127 О РАЗЛОГУ И ЗАКОНУ 128 О ДЕЛУ 129 О ЧАСТИ 131 О СРЕЋИ 135 О ВРЕМЕНУ 137 О СМРТИ 139 О СУДБИНИ 141 О БОГУ 142 О РАЗНОМ 144 Б) СТИХОВАНЕ 148 1) ШТА ЈЕ ЛАКО (ЛАСНО) 149 2) ШТА ЈЕ ТЕШКО 151 3) ШТА ЈЕ

Праве пословице односе се на опште животне истине (о човеку и свету, о добру и злу, о истини и правди, о судбини и смрти итд.). Најчешће су то констатације стварног значења.

су посебне појаве (На очима капиџије нема; Лете данци као санци, / А годишта као ништа; Од живота и где и шта, / А од смрти никад ништа), или као остварења настала у органској вези са песмом па отуд прешла у свакидашњи говор (Злату ће се

Мајка те у мртве очи пољубила! Мајчино те млијеко губало! Мањи умро него што си се родио! Нашло те више чудо од смрти! Не било ти доста ни земље, кад се укопао! Не знало ти се гроба ни мрамора! Од тебе црни траг остâ!

— Мука је до човјека доћи, а од њега ти је лако. — Добру човјеку све добро стоји. — Смрти се не бој, но зла човјека! — Злу човјеку свак је дужан. — Човјек је човјеку ил’ анђео ил’ ђаво.

— Штети је човек вазда дужан. — Злато се у ватри пробира, а човјек у несрећи. — У злу се човек гледа какав је. — Смрти се не бој, но зла човјека. О ЗЛУ — Не тражи ђавол човека, него човек ђавола. — Не зови зла, јер и само доходи.

— Пример је најбољи учитељ. — Нико се није научен родио. — Младо се дрво савија. — Добар поп до смрти се учи. — Човек се до смрти учи, а недоучен у гроб легне. — Матор се коњ не учи играти.

— Нико се није научен родио. — Младо се дрво савија. — Добар поп до смрти се учи. — Човек се до смрти учи, а недоучен у гроб легне. — Матор се коњ не учи играти. — Чему се млад научи, стар се не одучи.

— Што је било — више бити неће. — Много прошло, мало остало. — Вријеме ствара, вријеме и обара. О СМРТИ — Што колевка заљуљала, то мотика закопала. — Ако враг није разбио колевку, разбиће гроб. — Смрт је чаша поредуша.

— Ако враг није разбио колевку, разбиће гроб. — Смрт је чаша поредуша. — Од двије смрти нико не гине. — Смрт рока не стави, али не чека. — Умреће и ко се још родио није. — Што даље све ближе смрти.

— Смрт рока не стави, али не чека. — Умреће и ко се још родио није. — Што даље све ближе смрти. — Смрт је ближа него кошуља. — Смрт је варалица. — Ко се у бари удави, оном друго море не треба.

— Живи кадгод, а мртвац никад. — Мука живети, а жао умрети. — Свакоме злу смрт је лек. — Нико се смрти није отео. — Не бојим се смрти, него зла живота. — Боље је добра смрт, неголи зао живот.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

69. Од бијела камена постало, аљину има руком неграђену, од гласа његова мртви људи устају, а послије смрти крсте га. 70. Оздол гвоздено, озгор дрвено, а у сриједи месано. 71. Озго трава, оздо брада, а у сриједи кметска част.

Кад по смрти очиној прође неко време, дође један старац на двоколицама те запроси девојку. Два старија брата не хтедну му је одмах

заклао својом руком, пак сам тајао и никад никому казао, па ни попу на исповијести, него сам мислио исповиђети при смрти, али ме уграби прије него поп приспје.” — „А вама шта је?” упита калуђер она три сина.

Мало по том поврне се дух у краља и пошто виђе што је и како је, поче се кајати од својијех гријехова, и до смрти своје кајао се и сиромасима дијелио. 27. ЦРНО ЈАГЊЕ.

Цар по смрти жениној пошље слуге по ономе граду да обидују све ђевојке хоће ли којој они прстен добро ићи, али кад у граду не нађоше

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ Опростивши се рјечника, не дангубећи ни мало рад сам се трудити еда бих јоште што од смрти уграбио и на свијет издао.

1. БАШ-ЧЕЛИК. Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их.

„Подајте“ рече „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска,

“ На то рече брат најмлађи: „Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било.“ Па ђевојку за руку, говорећи: „На, води је, па нека ти је сретна и весела!

цара, цар запита најмлађега царевића: „Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, | дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?“ „Јесам, честити царе“ одговори најмлађи царевић.

Онда га цареви сјетују: „Иди сад кући, кад си се смрти избавио.“ Царевић њима вели да ће јошт једанпут да иде срећу покушати и жену ма на кој начин украсти.

“ Обесели се отац и хоћаше у пут да се дијете крсти бојећи се смрти, али му не даде пророчица говорећи: „Не, ја знам што ћу чинити, ако желиш да ти дијете здраво остане и дуго живи.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога. Потом, опет, овакво правило дајем да

СЛОВО 3 О временој смрти преподобног оца Симеона монаха Године 6708 (1200), месеца фебруара тринаестог дана, у вечно пресели се блаженство

2, 29-31) вама, пастви мојој. Јер видим како је ,све сујета, људско, што не остаје после смрти; неће остати богатство, нити ће сићи слава, јер када дође смрт, све ово ће уништити.

И пре смрти мртав бивам, и пре суда сâм се осуђујем, пре бесконачне муке сâм себе мучим очајањем. Због тога, припадам ка пречасним

Јер тако приличи онима који су угодили Богу, да су и после смрти своје прослављени, испуниће Бог вољу оних који га се боје и молитву њихову услишиће, „сачуваће све кости њихове и

нађе лествицу којом узиђе на висину, којом нађе Илија колесницу огњену, али он усходишта другима не остави, а ти по смрти својој у отачаству ти пут показа царевима, небески човече, земаљски анђеле, светилниче отачаству ти, Симеоне

Отежаног дремањем варљивим подигни ме својим заступништвом, мати Божија, не дај ме да усним у греховној смрти, предстатеља те и наставника својему животу сви имамо!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ако ништа, познаће браћа моја усердије моје к њима после моје смрти и то је таман време за које се ваља старати и писати.

Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без пристрастија о прошастима.

моја, оставши удова с четворо малене деце, не могући сама теготу куће носити, а притом и млада будући, две године по смрти оца мога пошла је за другог мужа; но у овом фтором браку весма је сирота несрећна била.

Било ми је тада девет или десет година. По смрти матере моје, два брата моја, старији Илија и млађи Лука, и ја, вратили смо се к нашем стрицу Грујици који нас је као

” Чини ми се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој смрти обрадовали били, него да им је који најбогатији обркнез умро; тако им је био додијао и хака дошао.

Из Сциле утечем, пак упаднем у Харивду, из пролога у житија! Сирото дете, бедна младост, до смрти непрежаљена! Но, онда ја сам мислио: ко је срећнији од мене? Житија читати, таке књиге велике!

— световњак, који није свештеник мирски — световни мистер — господин митарство — лутање и пут човекове душе после смрти мјед — бакар мниман, мними — тобожњи, привидан многоволнујем — узбуркан, заталасан многократ — в.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“, био је Брзокус. А Брзокус бјеше и фра-Брне (ИИИ), (1819, † 1838, †† ?).

“ — „Не, него баш ономе, кога првога удесим! Тако ми је наређено, за педипсу шта сам то пропуштија учинити уочи смрти. Дакле, слушај...

— рече Лис кад бијаху на тратини према новој мађупници! — А ти, Бакоња, у памет се. Ми смо, јево овако чинили прије смрти Шкоранчине, кадгод рика нарасте, те нема у млину приковођана... Кад смо оно најприје...

Ножић ми дај когод и воде донесите! Та не видите ли да је човик при смрти! Брзо, двојица донесите штрамац (душек) из његове камаре. Ножић амо или бритву!

Бакоња чу само почетак, тј. шта кажу Јероним, Агуштин и још њеки свети оци о смрти, а кад хоћаше доћи оно што би, можда, и он разумио, тада му се примаче кувар и прошапта: — Ајдемо, дите моје, јер не

— запита Бакоња. — Липо! Човик се завитовâ да неће излазити из камаре за нико вриме, или, најпослин, и до смрти. Зар се не сићаш да има таки примира у житијама?

Стари фра-Брне живио је још шест мјесеци, увијек при свијести, увијек страхујући од смрти. Најзад јој подлеже. Млади фра-Брне дворио је стрица синовском њежношћу, али, у исто вријеме, свакога другога јутра

XИИ ФРА-ЈЕРКОВИЋ XXВ Протекла је година дана од смрти фра-Брне Наћвара. Бакоња фра-Брне стигао је на своју парохију у К. да замијени фра-Пињату Ћука.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Мамим још нешто у мозгу са те слике: У дну је црвен кров, па облак, део плота — Час боје смрти, час боје живота. У ДОЗИВИМА Ту сте: топли дане, рибо у муљу, трско Која шуштиш од сунца у мом слуху.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

тоцилом, окренуо је дрвену ручицу из све снаге, тоцило је зашкрипало, промукло, љутито, очајно, повраћено из давне смрти: њему се чинило да је и сам багрем закукао и више га никад није дирнуо. Ни он, нити ико други.

То му је презиме остало до смрти. И мене су све до војске звали Аћим Дошљак. Мати се љутила и дала је капетану десет талира и ужирену свињу да ме у

Осећа сласт од ситних ножева изукрштаних у очима и образима, и што је сада сигурна да ће до смрти остати газдарица, а некада је и она била надничарка. Тромо и тешко уђе Никола.

Да би страх пред Богом био још мучнији, и мучнији од смрти, Ђорђе, и сâм страх пред Богом свемогућим, крсти се брзо и не до краја, десна рука мота круг по тмини док се не умори,

Мати је умрла с домаћиновим јатаганом под главом. Првог мужа она је до смрти звала „мој домаћин“. Једном Му рекла: „Јатаган мојега домаћина има да се чува у овој кући док год мушка рука пали

Нек траје док се сама не сруши. Нек ти је, Аћиме, све проклето ако друкчије учиниш.“ По њеној смрти... Зашто се он уселио у овај лоповски трап? А некад се поносио овом, Василијевом кућом.

“ Рукавом је отирала сузе једа и љутње. Увек је тако прекоревала децу и снахе, до смрти. Колико пута ја нисам вечерао због њеног прекора, растужен помисли Аћим.

А Тола тихо прича о смрти „левог“ близнака. Не, то Тола прича како му се најстарији син рађао. Из њене собе ништа се не чује.

Од беса хоће да ишчупа руке из конопаца, јер он није његов унук, јер неће да умре и славу те смрти туђа крв да наследи. Зариче се да ће пазити како му замку конопца намичу око врата.

Напољу заквича псето, па умуче. Па касније опет, од толике смрти у селу. Сећања налећу једно за другим, он се брани, јер он јесте његов син. Јесте, и ако није.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ко је? Откуда је? Како се зове? Пљуштала су питања, али дечак је тврдо ћутао. Шта и да им каже? Након смрти родитеља суседи су га довели и оставили на плочнику, рекавши: — Проси, и не враћај се у село!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Обе је Јеврему обећао, за доба после смрти, један Турчин, стражар у кули Небојши. Било је то 1815. године када је Јеврем, још не господар, Још само млађи брат

У исти мах му је ваљда било и жао младића па му је обећао да ће га, кад обојица буду у смрти, даривати невидимком какву пожели, ако мртви знају да желе. Очигледно је одржао обећање.

да ли је Капетан-Миши већ заборавио, или није, то што је овај, готово одмах после његове, Господар-Јевремове смрти, купио његов по европски уређен Конак, још нов, Конак у којем је била и библиотека; што је тај Конак порушио у знак

Иако већ много више од сто година у својој смрти, он свакога дана све боље види неправде из живота. Није марио што за великог брата обавља непријатне послове: где

то што је Милош далеко, изгнан, и што, уз Вучића, побеђује зло које се све луђе распламсава у људима: уживали су у смрти непријатеља а непријатељи им, већ одавно, нису били толико Турци колико пријатељи од некада.

Код Пижона су се, чуо је Господар Јован (гласови се преносе и у смрти као и у животу), у овом веку а између два рата, сваког уторка састајали браћа Поповићи и научник Тихомир Ђорђевић.

да искаже оно што га мучи већ више од једног столећа: откуд то да његова непатворена склоност ка складу изазове толике смрти? (Први пут се а дуго, и Сима терџуман мучи са речима.

Сва цпећа да је било, тада и касније, енглеске и друге господе која је друкчије мислила па је истина о његовој смрти, малко окрњена, постала и историјска. Сада, и то је без значаја.

А зломисао се, и не само у његово доба, лако оваплоти у нечију погибију. И у својој смрти Васа, не ретко, осети задовољство што је нестао пре но што су вођи првог устанка, оболели од власти и од злости, стали

Чуди се и наставља да посматра тај свет око себе који изгледа друкчији од његовог. Поучен искуством сопствене смрти, кије сигуран да ли је уистину друкчији или само тако изгледа.

У Београд се, кроз Стамболкапију, тешко улазило а још теже излазило. Слика Ђуре Јакшића настала је много после Васине смрти, у епохи у којој је тек ослобођен народ био опијен сопственом снагом.

Васа би да поздрави тог младог Михаила (и у животу је био, и у смрти је остао, млађи од њега за више од пола века) не зато што је био кнез него зато што је, од Турака, узео кључеве

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје! Ох, зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје! Зар је пеп'о тако веран, Па не пушта миле своје!

А где је помоћ, ил' суза братска, Ил': „Јуриш, роде, за брата свог?“... У вељој беди, смрти, и крви, Данас вас саме оставља Бог! ...Ал' опет, грешан, грешно сам пев'о Рањено срце народа мог!

Зар и ти ноћник, и ти бекрија? Ал' то је ваљда твоја трагичност: Што за живота хтеде презрети Осудили те на то по смрти!“ Насмеши се подругљиво: „Та да, Већ знам шта мислиш; мислиш умро сам? Бадава, што је земна површност!

Ал' ништа зато! Хвала, госте мој, Навеки хвала! Рек'о си ми дост'. Алфа и омега! О мудра смрти! о самртничка Жива мудрости!

о, умрети тако! без писке, без света, Без досадне, глупе комедије смрти, Нечујно к'о мирис увенулог цвета; И живот и дуго очајање стрти, Као једним дахом, у младачкој моћи, Под раскошним

зашумеће страсно, И поља, и горе, и баште, и врти Све што у њој живи поздравиће гласно Свечани долазак равнодушне смрти. 3аћутаћу тада.

„Пригрли ова јата благодатна!... И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло к'о кап сунца златна...“ И акорд звони...

Острво је свако У вечерњу маглу увило се тако, И дубоки снови над валима броде. Мир, тишина смрти... Али испод мора, Често к'о да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног, у дугој тишини.

Кад је живот препун трња био, Нашто ће ми после смрти ружа? Не сејте ми изнад гроба цвеће, Румен-ружу, мирисни босиљак; Јер кад гране право премалеће, Из руже ће поникнут’

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Овде су се мрске мрачне силе у комате грдне раздробиле и из владе бића избјежале у жалосно стање хладне смрти; одавде се са свјетлошћу прва свему бићу насмијала зора; овде се је бесмртијем правда на вјечито царство сачетала;

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Код њега остадох три године, до његове смрти, а онда се вратих у отаџбину. „Од њега сам врло много научио. Он ме поучаваше прво у хронологији.

„Још под свежим утиском смрти атенског мудраца и учитеља врлине, дођох на Тасос, где ме затече изасланик Сената Абдере и предаде ми писмени позив да

„И још како! Тек кад их боље упознаш, увидећеш каква су они стока. А тек ако те после моје смрти пут доведе у Абдеру, разрогачићеш очи од чуда, јер ћеш на најлепшем месту вароши угледати диван споменик, подигнут

- Но ево да ти испричам како ће се све то догодити и одиграти. „Када после моје смрти моји суграђани, који радо путују по свету, завире у коју од филозофских школа, расутих по целој Грчкој, па онде чују

Но од атома нарочите врсте, од најпокретљивијих, најнежнијих, најфинијих“. „А шта бива са њима после наше смрти?“ „Онда ти атоми оставе наше мртво тело да би другде ступили у дејство.

као изражај дејства целокупног система атома од којих је наше тело саграђено; а да тај изражај бива прекинут наступом смрти“. „И о томе сам већ размишљао, али не нађох решења која би ме задовољила.

После смрти Сократове изникоше овде разне филозофске дружине, секте и школе као печурке после летње кише. Овде ћеш наћи хедоничаре,

Тим је почео већ пре двадесетак година када је после смрти свога учитеља Сократа пошао у јужну Италију, дошао онде у везу са Питагорејцима и стигао у Сиракузу.

После смрти Платонове Аристотелес оде у Атарнеус, а затим у Митилене. Ту доби од Филипа, који се у међувремену попео на краљевски

Само дванаест година учио је Аристотелес ученике своје школе, јер чим стиже у Атену глас о смрти његовог питомца Александра, мораде он, оптужен од својих завидљиваца и непријатеља, због јеретичког учења, напустити

Те његове реченице постале су признатим законом тек две хиљаде година после смрти Демокритове. У своје доба оне су биле потиснуте у страну учењима платонско-аристотелских школа које су тражиле у

Диогенес Лаертиус нас извештава да је Аристархос био ученик Стратона из Лампсака. Стратон је непосредно иза смрти Аристотеловог ученика и наследника Теофраста преузео управу његове перипатичке школе у Атени око године 284 пре наше

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

експлозије, када се жури да се одахне, проживи неколико сигурних тренутака, кад се црне слутње умире и кад се претња смрти одмара да се, мало после, опет устреми.

посаветујемо: може ли штогод бити од њиховог живота и од Николе, који се од доласка из војске, а нарочито од скорашње смрти своје мајке, сасвим изменио, изгубио, пропио, искварио у служби. То је последње средство и она више неће да буде луда.

Тамо до стуба, један човек што не спава сазнао је прексиноћ о смрти своје жене. А мрак и ноћ увеличавају несрећу и чине је црњом, страшнијом.

У страшној кући, неумољивом и језивом претњом милело је вребане као потајно, лукаво и кобно примицање смрти. А кад је опет нешто свануло у свести његовој, ћелија није била сасвим мрачна и свитање јутра гонило је негде ужасне

“ — „Бежите, бежите, бежите брзо, склањајте се, пустите ме“, вичем и отимам се, а очи ми пуне крви и смрти и мржње. „Њега да убијем.“ — „Њега? Њега да убијеш? Зар њега да убијеш? Зашто? Шта ти је крив?“ јауче она. — „Крив!

као предели давно угаслих, беживотних планета смрзлих у леденој кори — мрачни и величанствени амблеми свеопште смрти.

— Не мучи ме. Боље погледај ове ружице на јагодицама; то необично и неприродно руменило најбољи ти је предзнак смрти. Не заваравај ме, ја нисам дете. И љути ме кад говориш тако.

А те последње године трулежи значиле су једно грозно умирање. Све до смрти првога детета мислило се још о животу, после су саградили гробницу да у њу спусте оно драго створење, кад је она стала

се још о животу, после су саградили гробницу да у њу спусте оно драго створење, кад је она стала мислити о могућности смрти; а кад су се чланови породице поделили између куће и гробнице, неминовност смрти, сама смрт заузимала је пену пажњу

кад је она стала мислити о могућности смрти; а кад су се чланови породице поделили између куће и гробнице, неминовност смрти, сама смрт заузимала је пену пажњу више него живот.

Али се у смрт понова не сме. И онај живот јадне Маслове, горак, отрован, чемеран, бољи је, бољи је ипак од смрти. И сав онај ужас прогонства, онај бели Сибир са сивим казаматима, бајонетима, кнутама, јехтиком, сав онај бол тамо

јехтиком, сав онај бол тамо човечнији је, слађи је, привлачнији, људскији од оног грозног, очајног грицкања хладне смрти, умирања од досаде, од оне јадне труле и гнојаве чаме прошлости.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

ИВАНА ГАЛЕБА (ИГРЕ ПРОЉЕЋА И СМРТИ) Ксенији И Прелазим дланом по лицу, и констатирам: брада ми је прилично понарасла.

ли све малограђанска глад за сензацијама и густа, паклинаста фантазија пучких женица нису измаштале и саплеле око те смрти!

и обазривост, коју редовно не можемо тражити од људи свиклих да по свом звању вјечито гледају људској патњи и смрти лицем у лице. Схватио сам: оно о свирању речено је само зато да се, као успут, каже оно „кад оздравите”.

Али несумњиво у томе и мастика има свој удио. Поослије његове смрти наслиједио га је син, незанимљив особењак и шутљивац без шарма, повучен и утуљен нежења; а његово туђење од друштва и

понављао сам ту игру, небројено се пута наслађивао и драшкао тим спремним, реским зијевањем једне мале, аутоматске смрти. Склапао сам очи да бих на танкој кожици вјеђа осјетио те мале запахе ништавила.

Гледао сам плавокосу девојчицу у жалости због смрти добре баке. Плакала је уз мајку растрљавајући стиснутом шачицом сузе по лицу.

Два црно заобручена ока лежала су као двије рупе у јастуку. Гледао сам је као шупаљ дуд, улиште клица смрти. Ето, и некадашња плава дјевојчица са сунцем у коси сада је постала само једно драго, убого, прегажено не-ја!

Њихов наизмјенични двопјев јесте предиво нашег живота. XВ У облачне дане, у дане смрти, кад није било игре у ходнику и причања о Бућковим згодама или кад би ми досадили разговори стараца у благоваоници,

Тавани грађанских кућа — сабиралишта остатака смрти! Сандуци старе преписке, сандуци одјеће и ствари помрлих особа, ислужени предмети свакодневне употребе, које некакав

А тавани — те старетинарнице смрти похранитељи су и чувари таквих материјализоваих успомена, храмови тог пијетета. Колико ли смрти на тим таванима!

Колико ли смрти на тим таванима! Остаци давних шарлаха, давних дифтерија, остаци древних породичних туберкулоза, остаци дугих узетости.

Луњао сам по тавану и откривао у њему разне запасаје смрти. У том се поткровљу, на неки начин, родила и моја умјетност.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја. Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? — Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином.

Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.

Да умрем... Али зашто? Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао ?... Мајка... отац... другарице?... Не би, не би им моја смрт била добра... А он ?...

Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао помиловању. Чудан је и тај разлог његову надању. Састојао се у једној мисли: »Није то шала, болан,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Др Војислав Ђурић АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА Садржај БЕКСТВО ОД СМРТИ 2 СОЛДАТ И СМРТ 8 БЕСМРТНИ СТАРАЦ 11 НЕМУШТИ ЈЕЗИК 15 ЧУДОТВОРНИ ПРСТЕН 19 ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА 28 ЧАРДАК НИ

384 РЕЧНИК 385 АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА БЕКСТВО ОД СМРТИ У неком селу живљаше један човек, који имађаше сина Петра.

Кад је Петар већ дошао био близу оне земље, опази га она девојка и изиђе пред њега, да га одбрани од смрти и пребаци преко воде у своју земљу.

После тога мораде се Петар предати смрти и умре. Девојка га лепо сахрани, и жалила је много година за њиме. СОЛДАТ И СМРТ Био тако један солдат, па је

Кад је он тако на стражи стајао, ал̓ ето ти смрти гдје иде да пита бога шта ће радити, а кад дође до њега, рече јој он да стане и она стане.

и кад му је година, јер он не зна ни кога служи ни кад му је година, а враг му неће хтјети казати, па ће га тако до смрти служити.

Пошто аждаха прождрије јелена, рећи ће му: — Е, побратиме, ти мене курталиса смрти, а сад је ред на мене да се одужим. Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ће те добро даривати.

БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их.

„Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати: задрма се цијели двор, нека хука, вриска,

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било? — па ђевојку за руку говорећи: — На, води је, па нека ти је сретна и весела!

цара, цар запита најмлађега царевића: — Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао? — Јесам, честити царе, — одговори најмлађи царевић.

Кад поспу, ране се саставе, а царевић скочи на ноге те оживи. Онда га цареви сјетују: — Иди сад кући кад си се смрти избавио. Царевић њима вели да ће јошт једанпут да иде срећу покушати и жену ма на који начин украсти.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви: Ту ћу га спустити, нек у смрти живи. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба.

Мину све што беше, хтеде бити икад. Тама се увуче у идеју снова: Раскошније смрти нисам глед'о никад. Имао сам и ја веселих часова.

Да ли знате и то да ње нема више? Као уздах бола, као срећа људи, Кратка је и њена историја смрти: Ноћ и један ветар... И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди.

И ту видим живот сав без туге, И без смрти, живот од љубави: Место ноћи шириле се дýге, Место мрака један обзор плави.

И утону. Али одмах потом, У тој земљи, где цветаху врти И лепота с вечитим животом, Појави се први облик смрти. Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане.

Мисао ми оде До прошлости моје, у крајеве знане; Да посети љубав, коју боли воде, Док сећања брижно од смрти је бране.

Свуда тако мирно, изразито, мрачно: К'о одблесци смрти сенке пале редом, Лишће тек зашушти једнолико, плачно У ноћи, што дише месечином бледом.

мора, Цвет непознат белих гора, Ново небо, страни врти, Стара љубав, млада нада, Коло мисли, игра јадâ, Замисао глуве смрти. Свирала је.

Умире ветар равнодушне смрти Тамницом звезда, мојом кућом мрака; Умире немар, што је знао стрти Места молитве, суза и облака; Црном долином, где су

Мени све се чини, Да сам у дане, без сунца, и сиве, Што беху налик ружној месечини, Умро к'о дете: смрти перспективе Изгубише се ван мене, по тмини, И моје звезде што више не живе. Све ми се чини гроб мој није ово.

Гроб велик к'о пут смрти неизбежне. Знам, дете нећу никад бити више. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем, где живот мирише На крв

Пет векова, црни' као пет гаврана, Пали су по земљи, у крваве воде, Уз музику смрти и химну слободе, Уз кораке моћне историјских дана, Уз тутњаву гнева и говор вулкана.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Изгарао сам од жеља и оне су се умножавале попут хидриних глава. Био сам обузет размишљањем о болу у животу, смрти, и верском страху.

За мене је то био свети завет, питање живота и смрти. Знао сам да ћу страдати ако не успем. Сада сам осетио да је битка добијена.

Много година сам покушавао да решим енигму смрти и помно сам мотрио сваку врсту духовног упозорења. Али, само једном у току свога живота доживео сам нешто што је за

Било је то у време мајчине смрти. Био сам потпуно исцрпљен од бола и дугог бдења и једне ноћи су ме одвели у неку зграду, два блока од наше куће.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

” Ово писмо писано је десет година пре Фарадејеве смрти и никад се није ништа сазнало о резултатима експеримента којије припремао.

Питање ”Шта је светлост?” - није више било најважније питање у мојим мислима после мајчине смрти. Питање ”Шта је живот?“, доминирало је дуго времена мојим мислима и осећањима.

Желео сам да што пре завршим своје студије у Берлину и вратим се у Сједињене Државе. После смрти моје мајке, Европа ме је много мање привлачила.

Ово се догодило нешто пре цареве смрти. Џексонова мајка и његове две сестре биле су у дужој посети Халеу. После два дана осећао сам се као да сам поново у

Ћипико, Иво - Приповетке

Живјела би овако до смрти, и не би се ни с ким мијењала... Али гдје су сада они што их се са слашћу сјећа? Оно чобанче што се најрадије с њом

Знате, оно наше шкољарско дјетиње познавање на жалу, иза купања... Ја не знам да послије Маркове смрти није се хтјела већ удати... —Па како је живјела сама? — прекидох ја. —Да, сама!...

—Како сте могли тако весело провести дане иза мужевљеве смрти? — упитам је, жељан из њезиних уста чути оно о чему су ми толико пута приповједали.

Дође ми на памет њен удовачки живот... Иза мужевље смрти бјеше јој остао на бризи тај син. Да њега и себе прехрани, одлучи се да служи по кућама, па послије, нешто

А је ли те, — осмехнувши се на ме, рече живље, — било би добро да се за њ што нађе иза моје смрти! Ма само да ми га је видјети! — закључи и, побојавши се кише, обазираше се уоколо да се негде заклони.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Кроз ту тачку у вечерњој песми „Међа“ пролази она „црта“, она опсесивна слика „страшне међе“, границе живота и смрти, „што дели покрет од мира“: Када се јаве на црти, На крају туге и пира, Високе планине смрти, И хладна језера

границе живота и смрти, „што дели покрет од мира“: Када се јаве на црти, На крају туге и пира, Високе планине смрти, И хладна језера мира „ Ко чека на међи?

Циганин и писац хронограма присутни су у причи сваки са по једним делом свога замисливог реалног живота (од рођења до смрти); неједнаким делом, јер им је и улога неједнака.

као сопствено, ново тематско језгро у српску поезију увео „тајну рођења“, по свему судећи наспрам подразумеване „тајне смрти“. Ова чињеница, сама по себи узета, не говори нам много.

Од Војислава Илића, преко Ракића и Пандуровића до Диса, удео смрти градуално се увећавао. Не само што се, рецимо, драга поглавито појављује као мртва драга, него код Пандуровића

У њима је тајанство рођења спојено с тајанством смрти: слика рођења, доласка на свет, уводи се – као нешто што је исто ал и обрнуто – у слику одласка из света, слику смрти.

смрти: слика рођења, доласка на свет, уводи се – као нешто што је исто ал и обрнуто – у слику одласка из света, слику смрти.

Ето зато у Матићевим песмама „Заменице смрти“, „Донећу ти цвеће“; „Има вечери“ и „Теку реке“ – а оне нису усамљене – стално враћање и варирање исте синтаксичке

) Све је ово, уосталом, потврдио и сам песник кад је пред крај живота приредио нову верзију старе песме „Заменице смрти“ (1930).

Оне очи које у њој са брега смрти на оба света гледају доста лако и сигурно нас воде према једној од најдубљих и најзначајнијих преокупација Дучићевог

студије о појединим писцима или областима, историје појединих књижевних облика, затим две деценије након Андрићеве смрти немамо још ни његова сабрана дела а камоли критичко издање, и тако редом.

српске књижевности XX века, као и друге више него потребне књиге за које се спремао, Новица Петковић се, након преране смрти, обрео међу изабраним сенима наше укупне књижевне отаџбине, свакако међу водећима у веку који му је припао, међу онима

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

сопственом одсутношћу (мир и светло симболизују празно), што нас подсећа на снове са визуелном инкарнацијом сопствене смрти.

Тмуран призор дат при одласку од тетке ускоро се понавља - са варираним тоновима смрти - када је већ у разговору са оцем сломљена ћерка пристала на жртву и враћа се назад: „Брзо пређе чесму и фењер, који

бити случајна, и на начин који одаје истинског уметника, Борисав Станковић истородном симболичком сликом јунакињине смрти у великим размацима проткива текст, све од Х до ХТХ главе, и сваки је пут - што и јесте чудесно - везује за одлазак

Тада опет искрсава визуелна инкарнација сопствене смрти: „Само кад сагледа кућу и већ испред куће упаљена два фењера, која су горела и трештала као нека два црвена страшна

Затим се доживљај преноси на сликовни план, и као симболичко виђење сопствене смрти трипут се понавља. При томе се сваки пут - као што је показано - везује за кућу.

Тако исто и у другом роману, Газда-Младену, чисто економски чинилац - страх од сиромашења после преране очеве смрти, па улагање великог напора да се трговина очува и подигне - има значајног удела у судбини главног јунака, али оно што

одрицање Младеново од најинтимнијег дела личног живота припрема се већ у раном детињству, а почиње од превремене очеве смрти, кад јунак, преузевши одговорност за породицу, видљиво мења и понашање.

165 Мали се Младен није формирао у сенци очевог или мајчиног ауторитета, него бабиног, а после очеве смрти тај ауторитет нагло расте упоредо с преузетом одговорношћу.

дућана до куће у Младеновом опажању појављује исти онај помало сабласни пејзаж, са симболичким наговештајима умирања и смрти (све је „црно, „мртво” и „пусто”), који и Софка у Х глави опажа на путу између теткине и своје куће: „Пошто затвори

Већ смо имали прилике да анализирамо симболичке слике смрти што су се тих дана појављивале у јунакињином опажању. А и газда Младен, видели смо, у сличним тренуцима такође све

Али нигде толико сличности нема са Софкиним еротским сновима и мрачним сликама смрти као у приповеци Вечити пољубац, која није ништа мање аутобиографска од Увеле руже, а објављена је 1907, у јеку писања

голуб (то је симбол љубави) крилима трепери, очајно се отимљући од мрачне воде (то је чиста архетипска слика умирања, смрти), искрсава безимена „она” - лик везан за дубоко покопану љубав из далеког детињства.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Нико га није видео да се разведри или насмеје. Кад су му по очевој смрти пале у део оне две-три куће Срба чивчија, околина је помислила да ће од његове злоће пропиштати и мало и велико.

“ — А служиш ли, прото, кад? — Не. Не више после Метове смрти. Осетио сам олакшицу кад сам сазнао да на то немам права. Сам себи сам пресудио. Сам себе сам распопио.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

67 КОЊАНИК-ДИВЉАК, СТРАХОТНИК... 71 ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО 73 КАКАВ ЈЕ ДАНАС ДАН 75 ПРВА ПРИЈАТЕЉСКА СУЗА НА ГЛАС О СМРТИ 77 ПОБРИ СТЕВИ КАЋАНСКОМ 79 ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ 82 УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ 86 ШТА СЕ ЧУЈЕ 88 НА ГРОБУ ЧОВЕКА

»Стармали« 1883. ПРВА ПРИЈАТЕЉСКА СУЗА НА ГЛАС О СМРТИ МИТЕ ПОПОВИЋА У првоме пренеразу Стегнуле ми грло гује... Ал’ ти сада већ разумеш Што се реч’ма не казује.

“ Појурише слуге Као бесни хрти, А он наже, испи Горки пехар смрти. Шта учини, чоче, Жалосна ти мати? „Волим у гроб пасти Него робовати!“ »Невен« 1885.

— Знамо, добро знамо! Верујете л’ веру Која држи наше диве И по смрти живо, Па да уз њих гремо? — Верујемо, верујемо! Е па давор, здраво!

Да ли прашташ овом свету Вашу муку, вашу тугу? Над слабачким твојим телом Анђô смрти давно с’ врзô; Ћури те је срце вукло, — Ал’ што оде тако брзо? Како смеде поруке нам Тако тешке примит’ на се?

ИИИ Рибља се судба По течности врти. Риба мора пливати Пре и после смрти. Риба мора пливат’ Трпећи судбину: До смрти у води, По смрти у вину.

Риба мора пливати Пре и после смрти. Риба мора пливат’ Трпећи судбину: До смрти у води, По смрти у вину. ИВ Крупнија риба Ситнију ждере И у том послу Не пази мере.

Риба мора пливати Пре и после смрти. Риба мора пливат’ Трпећи судбину: До смрти у води, По смрти у вину. ИВ Крупнија риба Ситнију ждере И у том послу Не пази мере.

Љуби је и ти, Страдални робе, Ког’ секу, пеку, Стружу и глобе. Јер риба има Шиљасте кости — И после смрти Уме убости. ВИ Печена риба иште салату — За своје муке ту малу плату. Последњу жељу ко да закрати?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

МАГИСТРАЛЕ 45 ПОСВЕТА ЕЛЕГИЈА 46 ЧЕТИРИ ПЕСМЕ О СНУ 48 ЦРНИ ЈАМБ СНА 49 ДАКТИЛ СНА 53 СОНЕТ 55 СУНЦЕ 56 СМРЋУ ПРОТИВ СМРТИ 57 ХРОНИКА 58 ОДБРАНА ЗЕМЉЕ 59 РЕQУИЕМ 60 ЈУГОСЛАВИЈА 68 ВАТРА И НИШТА 71 СВЕСТ О ПЕСМИ 72 АРИЉСКИ АНЂЕО 77 О АНЂЕЛУ

су руке змије видех зид плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се никада нису родили видех видех видех и чух и заплаках свирала од земље од шуме од

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те

свих доба у очекивању ватре да л ће моћи да сачува успомену на њу од заборава и простора Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи о пусти жали и жалосна мора Који су предели у твоме срцу сада?

су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да

О неима пута којим би до мене могли доћи Ко пролеће које заборави да цвета сад лежим мртав на северу света Смрти љубоморна највећа моја ноћи!

Ал сва су затворена врата. Сви су одјеци мртви. Никад тако волели нису. Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу. На кужном ветру сам.

О чело моје од сна и ветра мапо! Одајем се мртав сунцу после мене јер несрећа и после смрти траје. Слепи јасно виде судбину пред којом шене предели небесни сатворени од издаје. Одајем се мртав сунцу после мене.

ИИ КУЛА ЛОБАЊА Жалбо црних птица и тужне похвале Празно име иза смрти и обијен вид То није љубав то је патња и стид Кад одјеци померају места и обале.

У дну је сунце и време је ватра. Ждрале, Где му је одјек у срцу ил смрти? Поразни Сведоци мора и промена испразних Уснуше мир и скаменише вале.

Куда да одем после овог сна. ДАКТИЛ СНА Стоје измишљени брегова од злата где звезда сјала је. Ту смрти нема. Ветрови у небо се враћају. Пала је лобања низ црне гребене. У мрачне дубине носи ли то што сам чуо.

СМРЋУ ПРОТИВ СМРТИ ХРОНИКА Првога дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове Другога дана рибе изађоше из воде и вода отече

Краков, Станислав - КРИЛА

Мршава тела плакала су од врућине под плавим сукном. Суве војничке усне су нешто шапутале. — Ко говори о смрти? Музика је свирала.

Ипак није могао да види како се над пилотом са сломљеном ногом наднео бели, поноћни анђео. Војници говоре како анђели смрти лежу уз самртнике. Авијатичар је и крај сломљене ноге био румен и леп дечко.

Чујете ли? Грми... Сваки прасак је нов весник смрти... Зашто слични сличне убијају? Низ падину брега, са осматрачнице трчао је задувани војник.

Обузе га ужасни страх од самоће у мрачној шуми пуној само лешева и смрти. Као да угледа нешто страшно пред собом. Цикну престрављено, и појури поново уз нагиб ка рововима, ка живим људима.

Можда је и он био привиђење. Сви су били занесени, поспани и блиски смрти. ВИИИ У ЛУДИМ ШУМАМА Тога се дана догађале необичне ствари.

И да ли то сунце створи ову чудну, погребну веселост у њима? Последња ноћ је била хладна као примицање смрти, и покоја невидљива пахуљица снега промицала је као залутали путник кроз њу.

Па ипак је било очију замишљених, тужних. Било је овде још трезних глава од тог чудног пијанства рушења и смрти. Кроз те очи замишљене пролажаху сенке успомена. Главе су мислиле. Али нашто мислити?

И као да су ти погледи већ видели нешто. А горе у ваздуху они неуморни путници од гвожђа и смрти фијучу и звижде. Сав је врх планине у огњу и диму. Грмљава и тресак све бржи, нервознији, луђи.

И све борбе, и сви болови и све блиске смрти одлетеше као давни мучни снови у заборав ноћи, а ако су још остале ране, оне су биле ту да се једнога дана доле у хуци

Под комбинезоном се гужвало ново одело и јежиле медаље. Говорио је да треба бити кокетан у смрти. — Па ми сви због кокетерије и умиремо. Изгледа да је то Бора рекао.

Није више мислио на стрељаног Казимира него на страх од смрти. — Убићу се, рекао је, и то је записао у свој нотес. У њему је писао још дуго и то су све биле речи Казимирове, речи

Сваког јутра и вечера су закопали неког. Потпоручник Матић, студент са плавом брадом, бојао се смрти, али је ипак ноћу погурен блудио дуж ровова.

Петровић, Растко - АФРИКА

“ У ствари, при повратку са шетње, тражио је да му се закунем на пријатељство до смрти и на пријатељство после смрти, ако се опет сретнемо.

“ У ствари, при повратку са шетње, тражио је да му се закунем на пријатељство до смрти и на пријатељство после смрти, ако се опет сретнемо. Све то једино што смо читали исте књиге, и знали почетке истих песама напамет.

“ До смрти ће о томе причати а сутра ће већ разуме се бити там–тама, макар и да отерају беле духове. — То вас забавља, да их плеш

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Њин је... РАДАК (Јањи): Ту ти је смрт! Корак да ниси један макао! ЈАЊА: О, боже мој! (У себи.) Три су се смрти грозно сложиле: Једно су Турци, хајдуци друго.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Тако изненадно, тако непријатно и тако близу загледати смрти у очи то мопа да је за свакога страшно. Не верујте му ко вам друкчије каже. Час је био крајње критичан.

У кафани це нађох с капетаном Ј. Велимировићем. Он ми каза о смрти свога брата, и пошто ми је прво прочитао, даде ми да однесем ђенералу једно писмо.

Да напоменем још ово: наскоро после смрти мајора Велимировића, његов ађутант, Кристифор Стефановић узме одсуство, оде у Београд и тамо се убије из револвера.

Неки хоће да знају, као да је Кристифор осећао неки терет на својој савести због мајорове смрти, што га је најпосле нагнало да се и сам убије. Но поуздано се ништа не зна.

Но поуздано се ништа не зна. Кад сам доцније говорио у Параћину са пуковником г. Драгашевићем о смрти мајора Велимировића, и изразио му моје чуђење да је покојни Велимировић тако јако примио срцу речи једнога ђенерала, о

И неки душевни бол ужасно те трза, душа се грози и ужасава и ти би да бежиш, да бежиш далеко, од ових крвавих пољана смрти и развалина, где немаш куд поглед бацити, а да не угледаш најпакленију слику страшнога разорења.

дана и ових страшних призора наступи тија, прохладна ноћ, теби у поноћно доба још излази пред очи страшна слика смрти; голи костури у дугим редовима клизе ти испред замућенога погледа и ти заиста чујеш клепет њиних сувих костију А кад

— велим вам да га тражите међу оним мирним сељацима, што су онако хладно и мушки гледали смрти у очи, што су остали у шанцу и онда, кад већ све беше дигло руке од њега, кад су сви свакога тренутка изгледали његову

неки тужан а опет подругљив израз, израз у коме се меша немар умора и равнодушност очајања, жудња за животом и подсмех смрти која већ стоји над главом са замахнутом косом.

Какав је то ред мисли, каква је то философија у којој ови сиротани црпе снагу да овако мирно иду смрти у чељуст?! Зашто они гину? Каква идеја њих креће напред?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Пољупци се боје, Да их ко не чује, — Ја својима не дам, Да брзо прохује. Драго моје, драго, Нема смрти лека, — Пољупци су врели, — Ал’ смрт ладна чека; Кад нас једном зграби, Па у ништа маши, Пољупци ће живет’ У

Нек погине За слободу — Лепше смрти нема! — Видиш само Како слуша, Сад неће да дрема. ЛXX Ход’те, браћо, певидрузи Нашег старог сплета, Добио сам

Ох, зар тако, љубав света И по смрти јоште траје! Ох, зар тако пепô чува Моје свете осећаје! Зар је пепô тако веран, Па не пушта миље своје!

Рај са земљом загрли се, И хладноћа са топлотом; Оне међе растопе се Међу смрти и животом. Чујеш вечност како бруји, На њеном се сунцу згреваш; Кроз душу ти вера струји — И ти не знаш да то

Осетиш ли часак, који Радној тежњи поља тражи, Ти се сети ко те крепи, Ти се сети ко те снажи. XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли? Не пресеци, Бога ради, Везу нашу!

Осетиш ли часак, који Радној тежњи поља тражи, Ти се сети ко те крепи, Ти се сети ко те снажи. XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли? Не пресеци, Бога ради, Везу нашу!

XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли? Не пресеци, Бога ради, Везу нашу! — А смрт вели: „Ја разумем твоју стрепњу, —

“ Па још дода: „Коло цпеће У брзом се хуку врти; Боли твоји трајат’ неће, Ни по часа после смрти!“ ЛВ Да л’ то беше санак Као и све друго?!..

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Страховао сам да ме не лупи у главу. На друго место где хоће. У рату се гине... Јест... Али, мислим, нема глупље смрти него кад те погоди залутали куршум негде у далекој позадини.

— Страх и стрепња обузимају нас до пред сам јуриш. А кад се већ устане... и потрчи, човек тада осети близину смрти, а то сазнање надјача све оно што је мисаоно у њему, заглуши чула, помрачи свест и онда се јури бесвесно...

Али ми пред очи изиђе слика онога младића који је умирући плакао. Ето... Сви ми имамо мајке, сви стрепимо од смрти... Волимо живот. Зар на овоме земљиноме шару нема места за све људе?... Ноћ се спуштала лагано.

А овде је живот стално у смртној опасности. Чудим се овим људима како они не зазиру много од смрти. Да ли је код њих урођена храброст, или висока свест о дужности?... — Лезите! — викну командир.

Мога водног официра убију, и једнога војника ране. Иако је командир давао утисак душевнога човека, говорио је о смрти свога друга некако хладно, као и да није реч о живу човеку, с ким је јео и пио, а који је сада мртав.

— То су фаталисте... — Јест. Рат је, дакле, њихово животно опредељење, а смрти нема без суђена дана. — Командир се замисли, онда продужи: — Кад се сетим у каквим сам све тешким ситуацијама био, па

човек то не може да објасни другим начином, него да каже: судбина. Нема смрти без суђена дана. — Ја у то не верујем... То је само пуки случај — вели Драган. — Случај?...

— Он се окрете Кости и важним гласом: — Знаш, бароне, право је. — Хоћу, грофе. Другови смо у смрти... можемо и у животу. — Јест, бароне... Гађамо исти циљ на положају, па можемо и у Солуну...

Позадина их је упутила на грбину Јежа да погину. Али они су остали насмејани, као да пркосе смрти. један другоме су придали звучне титуле „грофа“ и „барона“ и себе су изнели на висину Могленских планина, одакле

Али тргао сам се. Можда бих га тиме поколебао, и невољно му улио уверење о блиској смрти. Они су досад били спокојни и сваки је веровао да ће избећи опасност.

Слушао сам како су неки сањали језив сан, и тога дана погинули. Или им се наједном наметнула мисао о смрти, те су постали тмурни... Хтео сам да запитам Драгана зашто је паковао ствари.

У даљини видео се Крф. А пред њим мање острво, сигурно Видо, или како се то већ одомаћило: Острво Смрти... Обузело ме је неко жалосно расположење. Та пучина пред којом стојим прогутала је хиљадама наших војника...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

све до Бранкова такмаца Павла Поповића Шапчанина, све до Бранка самог, у неким његовим недовршеним и тек после његове смрти штампаним рукописима па, право говорећи, и даље, много даље, све до дана данашњег.

и празнину над остварењем, верност према завичају и своме народу као и замишљеност пред страшним законима живота и смрти, у тузи која уздиже и у срећи која гуши. У њима, наш човек се први пут стао обазирати по свемиру и људском немиру.

Милутиновић Сарајлија РАЗВРАТ Шта је слава и јунаштво, Шта је образ и поштење, Шта ли спомен и похвала, Шта л' по смрти празно име? Власт и сила мало трају. Рај нам шта је? Ђе ли вјечност?

Исто ће рећи то: данас са народом живит, па вечно, Ил' умрети јошт сад, па ни по смрти с њим бит, Горчине чашу, за коју ти не знаде, поднесе Сабор! Ти си испио тврд. Живићеш оставши жив.

задржао, Нити троглавне хидре отровна чељуст; Неситој жељи славе он пушта узде помамно Крвавим рукама; лети с муњом смрти.

каже: — То знаду бар страјнски Да си ти живио људски и христјански; Зато расположи све имање твоје, Да ти се по смрти споменици строје: Школе, ошпитале, цркве, манастире, Удове, сироте, духовне пастире, Све лепо обдари, да свак рећи

Само да ми прије смрти Једно дâ се узазнати: Ко ће тебе заискати, Ком’ ли ћеш ти руку дати.” Беседи му Цвет-девојче: „Јао јадна,

На какав идеш пут Кад с’ звона гласи роје И мајка бије груд? Свенуо то је цветак У мају века свог, Смрти га ладна рука Са света скиде тог. Сузе га свију прате Јер лепа душа би, Пак се и богу самом На небу омили. 1855.

Стојан Новаковић је једно време, зачудо, мислио да се овде ради о неком Кантовом спису о смрти коју би Рајић превео био (в.

је да је Рајићева песма Прискорбна горлице доживела позну апотеозу чак и на пригодној свечаности поводом стогодишњице смрти пишчеве, 11.

и камење И зелене траве, Све дубраве и све стене И пећине старе, Сви ви мени помозите Овде туговати, И до жељне смрти моје Са мном друговати.

може се слободно казати, да је Лука био прави естетически мајстор начинити стихове; и са самом овом, овако после смрти његове издатом књижицом, заслужује место међу првим нашим списатељима дојакошњега и данашњега времена, а да је којом

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

— Испрва шћаше деце хиљаду, Да их на касапиште своје отпрати; После нам старог оца прогони, А Бановића смрти предаде. Па и тај куршум, што нам Станиши Са масном крвљу прска доламу, Посланије је злобе њезине....

Све ме у овој земљи презире; Све преза, стрепи — све се уклања, Као да лице носим кугино, Ил’ поглед смрти, ил’ у њем’ смрт; Па ко се оне такне светлости Којом живот ми мрски негујем, Тај ће умрети, отроваће се. — Господе!

АРНАУТ-ОСМАН (ударајући на Ђурашка): Нећеш већ дуго! Час ти је смрти данас приспео. — КАП. ЂУРАШКО: Давно те мушка браћа чекају — Да ти покажу оне дивоте Што после смрти правовернима

Час ти је смрти данас приспео. — КАП. ЂУРАШКО: Давно те мушка браћа чекају — Да ти покажу оне дивоте Што после смрти правовернима У рајском врту пророк поклања; Радуј се, море, и спреми душу Да је хурија поглед небески Са изненадом

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

земље, коју немађоше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши. Торске љесе нешто свијет разнесе, нешто се опет осушише и сагњеше.

Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти... ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ај, чупао бих ти усне, врат и очи, Смрвљену до смрти засуо те блатом, На надгробној твојој урезао плочи Грифоса праћена керувимским јатом; Великом и страшном клетвом

вечно иста прича исте патње: Обучен у исти облак искушења, Звездар тражи жудно изворе спасења, И клоне и чека дан смрти и пратње.

Ко распукло звоно плачу зоре ваше, Кô на пиру смрти разлупане чаше, Како пун је страве прошлих ноћи мук! Дани, уставите свој демонски трк!

XXИИИ Читаве ноћи сажижу ме, пеку Негдашњи снови проживеле среће И тешки сумор сагиба ми плеће И само чујем смрти тешку јеку. И жудим косу твоју тако меку.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

И онда, разуме се, место шест откуца девет, место четири седам и направи уопште такву збрку да је не можеш до смрти разрешити. Вратићу се ја. (Пође, па се код врата сети и врати се.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

стихије и божанства, била је спона с прецима; она је и емотивни израз животног тока сваког појединца, од рођења до смрти, исказ еротске и љубавне чежње, и зато се појављује у толико различитих облика: обредних и породичних, митолошких и

подели, са своје стране, прате исти, сада човечји животни круг - рођења (успаванке), сазревања (свадбене песме) и смрти (тужбалице), а унутар тога круга најразличитија збивања која су га се дотицала у свакодневици условљеној и историјским

Радичевића романтизам се јавља као супротност класицизму а после његове смрти постаје стилска доминанта епохе. Претпоставке нашег романтизма јесу: Вукова језичка реформа, народна поезија и

младости више слављен него схваћен, он је у старости доживео свеопште оспоравање, а права слава долазила је тек после смрти, и то врло споро.

века. Време смрти И-ИВ (1972-1979) велики је историјски роман који је књижевно транспоновао ратну драму и страдање српског народа у

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

6 ЈОШ... 7 ПУТ У ГОРЊАК 8 НОЋ У ГОРЊАКУ 13 НА НОЋИШТУ 15 ВЕЧЕ 16 ОРАО 18 ПОСЛЕ СМРТИ 19 ЈА САМ СТЕНА 20 ЋУТИТЕ, ЋУТ’ТЕ!... 24 ПИЈЕМ... 25 ПАДАЈТЕ, БРАЋО...

Стреловит после на земљу рони И крвљу капа земаљски мрак. У Сумраковцу 1858. ПОСЛЕ СМРТИ Ножеви кад ми срце поделе, Над гробом звекне крвави мач, Слатке девојке, ружице беле, Нећу да чујем ваш горки

У ноћима смрти страшне На раме ми тице слећу И злослутним гракћу гласом: Пакост, злобу и несрећу — Што злокобних Два’ест осам

А где је помоћ ил’ суза братска? Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог!“?... У вељој беди, смрти и крви, Данас вас саме оставља бог! Ал’ опет, грешан, грешно сам певô Рањено срце народа мог!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

з Слеп — или погледом мри. Јер и смрти то као живота је мало. Гине ткач, и гине ткање, и влат. Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и

Поглед је — патно за нехођени ход крене у мени од искони што стало. 6 Јер и смрти то као живота је мало. Гине ткач, и гине ткање, и влат.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Па ни у кући није била друкчија. Нико њу не виде да она, откако умре отац Младенов, па ни приликом саме смрти, пратње, посрну, изгуби се.

Да неће и он бити као други, остали. Као неки од такође чувених, богатих породица, па исто тако као Младен, после смрти оцева, почели да воде радње, трговине, па или на карте, или на женске и пиће одали се, и почели да расипају.

Да мајка му, ако не баш весело после смрти очеве, а оно бар спокојно, као и пре, само онако слатко, унесено, по соби, кући, готови, спрема, с млађим братом се

— Нека, доста. А имам посла, па тешко ће ми бити. — Кусни, кусни ти, а посао имаћеш када. Први пут од очеве смрти било је тада што га је баба од посла, рада одстрањивала.

Ујутру, кад се искупи цела родбина, сав комшилук, Младен је само изишао у чаршију и, у знак смрти, кад су се сви дућани отворили, он, не слуге, већ сам спустио ћепенке, метнуо на дућан катанац и опет се вратио.

још шта да понесе, једнако чекајући као на то његово решење, да и он с њима оде, не остаје сам, у сигурној, јасној смрти. А да му каже? Ко сме да му каже?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина или болеће које сроднице рука струк б. на гроб посади« (Јосиф Панчић, Ботаника, Београд, 1868, 251).

такође и утук против демона сна (и смрти) у песми о Гилгамешу, XИ, в. даље ѕ. в. Пшеница. Још у неким случајевима доводи се к.

мртвачки демон (‹БВ, 22, 91; ЗНЖОЈС, 7, 128 ид›), и можда као што се у песми о Гилгамешу (‹XИ› таблица) демон сна и смрти има да савлада на тај начин што Утапиштимова жена меси (брашнене) хлебове. Ако се у пушку метну три зрна п.

После неког времена под том буквом он се зачуди чему се је исповедао у страху од смрти и мало засече букву, кад из ње потекне крв, а он, престрашен, скине капу, клекне, прекрсти се и изговори оченаш.

У Лесковачкој Морави, кад се удовац жени пре него што се навршила година од смрти његове жене, »на дан његовог венчања неко из његове родбине понесе тестију с водом па дуго сипа на гроб кап по кап.

има изузетно место (у многим приликама) од рођења до смрти (од бабина и повојнице до сахране и задушница) — какав је случај у Сретечкој жупи (ГЕИ, 9—10, 121) и другим крајевима.

СЕЗ, 86, 470). — К. има важну улогу и у многим другим приликама од човекова рођења до смрти. Новорођенчету за прво дојење »задојаљка« доноси на дар кравај, а жене, док дете доји, држе над њеном главом сито с

) имају гдјекоја (сјеновита, која у себи имају такову силу да онај који их посијече — одмах умре или дуго година до смрти остане болестан; кад се ко боји да није сјеновито оно дрво које је посјекао, ваља да на пању његову живој кокоши

Ћипико, Иво - Пауци

И лежи то запретано у души, и кад се стакне, избива: и код рођења, и у страсти, и у смрти, и испољава се у тајанственом нагађању и гатању, у знаковима, почамши од небеских звијезда до ситне, испрекрштане

А једне ноћи премишља: што би од јединца Раде било по његовој смрти? У брата четворо је дјеце, љути као вукови, а разуларени. Што би од Раде било?

Син му доносио преобуку и што му требало, и прихватао хајдучки дијел, што га отац кући по њему слаше. По његовој смрти, браћа се не слагаху задуго и набрзо раздијелише имање у три дијела.

ИИ Неколико дана иза Илијине смрти, газда Јово пошаље Ради позов у коме га опомињаше на исплату дуга. Те позове разашиљао је газда обично дужницима кад

Раду прво прољеће иза очеве смрти понесе надом. Обилазећи своја поља, премишља и рачуна колико ће користи имати, и што продати и уштедети, да

Тешко му је у души... Послије очеве смрти премишљаше често о томе, и пуче му погибија пред очима, али како да се наједном снађе — он, јединац што не вођаше о

дна сина већ су одавна у Америци; послаше му новац да неодвлачно дође к њима, јер су се ужелили да га виде прије смрти.

— понови, — али тебе нећу нигда заборавити; дах твога простога живота, твоја бесвјесна љубав и наше ноћи пратиће ме до смрти; све је то у мени остало. .. — Ти не плачеш? —пита је, а сузе му се котрљају низ лице. — Не могу, а тешко ми је!

гледајући их, уобрази себе, као нигда после, у старости: живот ће посрнути, снага пасти, а вјечита незаситна чежња до смрти мориће га! — Отпочините мало! — јави се староме. — Не могу, морам данас свршити!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Кријем од њих истину. Прибојавам се Прохорове злобе. Казаће: уплашио се старац смрти, сувише му је стало до живота. Прохор Кад су њих двојица, Доротеј и Димитрије, ушли на манастирску капију био је већ

игуман је кришом од нас послао поруку епископу Евсавију да му пошаље неког вештог травара који би га спасао скоре смрти. Препао се стари. Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности.

Ваљда га је разбеснео сам игуманов долазак. Знао је да је видар спасао сигурне смрти овог истог старог човека који је, ево, само недељу дана после оздрављења изашао лично на Кулу као да пркоси.

Уосталом, они су ретко кад и излазили у двориште, јер је било забарено и блатњаво. Кајање због Прохорове смрти и покора која им је наређена задржала их је у манастиру, иако је грозила опасност да буду потопљени.

Кад би ми било дато да сам изаберем место и време своје смрти, изабрао бих поток и зору, руменило јутарњег сунца на лишћу, мирис шуме, опор и голицав мирис сатрулог лишћа, промукло

не знам којих разлога сви одреда прибојавали, остајао је жив, додуше и сам везан за постељу, али, изгледа, далеко од смрти, даље него икад.

Знам неколико њих који прате сваку промену на његовом лицу, тражећи предзнаке смрти. Пажљиво загледају у његове јагодице, не би ли запазили смртоносно жутило, мотре му на очи — јесу ли штогод уморније,

Сада је ризу изврнуо наопако. Да није помрачио? Рекао је да ће Бог решити о њиховом животу и смрти, а они му се препуштају пуни љубави и поверења.

О начину на који је живео и о начину на који је умро. Да није било његове чудовишне смрти, сав би Прохор могао стати у две-три реченице које бих ја без по муке могао срочити.

Забранио нам је да разговарамо о Прохору и о његовој смрти. Наредио нам је да се препустимо спасоносном забораву. Траве су ливадске, као да су биле у неком чудесном дослуху са

да се правда и да говори како она све то чини из захвалности због тога што јој је калуђер спасао мужа од сигурне смрти, а она му ето сада враћа истом мером, показујући своју предусретљивост и добро срце.

Читавих десет дана по Прохоровој смрти ја сам претраживао ливаду, тражећи у трави његово чувено распеће јер сам видео да га на мртвом Прохору нема.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

То су, можда, речи које клетвом звоне? О, колико снова, надања и мука Заривено лежи у камењу твоме, Што их сруши смрти оружана рука У данима славе, у помаму своме! И ти јоште живиш!... Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време!

Тавно бледило по чеоцу твоме, Кô признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.

Небо му није росе дало, Ни животворни сунце зрак, Лисје му свело, стабло пало, И покрио га смрти мрак. И ја га гледах испред себе, И проклех горки живот свој, Јер ја се тада сетих тебе, Увели, бледи цвете мој.

Тако побожно факир пада. Служећи верно богу свом: Свршетак игре смрт му спрема, Ал' он од смрти страха нема, Него се гордо срета с њом. 1887.

Мир вам јуначки преци, што самрт примисте часно! Мир вам на пољу смрти, где месец трепери јасно И ноћ дубока влада; Где данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди, И једнолику песму извија

гледа цветни сâд, Сломљено гледа цвеће, И ђени Српства тако бди, И децу зове милу; Ал' многи од њих давно спи На смрти хладном крилу! Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори земља љута.

Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори земља љута. И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме, Њих густа тама крије сад, И немо, гордо време.

Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори зима љута! И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме Њих густа трава крије сад, И немо, гордо време...

Силвије на земљу паде, И рука суморне смрти дотаче његове веђе, А дивна статуа мирно на своје подножје пређе. 1890. ЉУБАВНА ТРКА Стегни жице, о кобзару, И

Вас, растурене, маховина крије По пределима отаџбине наше. А сêдо време камење обара, Где се мученик у смрти одмара! 9. Ко је тај младић што овде почива? Је л' имô рода или верне љубе? И где су они? Је ли она жива?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Радо бих још причао о теби, о твоме бегству из Рима после смрти Цезарове, о твојој пребујној љубавној вези са Марк Антонијем, о твојој трагичној смрти. Но томе сад није време.

о твоме бегству из Рима после смрти Цезарове, о твојој пребујној љубавној вези са Марк Антонијем, о твојој трагичној смрти. Но томе сад није време.

преписку мога деде и његову главну књигу књиговодства, у којој је забележио и све важније породичне догађаје: рођења, смрти и женидбе; о његовим властитим ступањима у брак говори та књига четири пута - није чудо да му је за тај посао било

Ту се, вероватно, Миланко по свом доласку настанио, судећи и по ономе што се у породици препричавало о његовој смрти. Близу тог места, поред села Бело Брдо, тече један од рукаваца реке драве, зван Стара Драва; у њој се Миланко удавио.

Но иако су се појединости његове смрти, па и само име његовог коња, сачувале породичном традицијом кроз векове, о његовој постојбини не знам ништа више, сем

Отишао је рано у пензију и живео до своје смрти у Бечу где је написао и публиковао више дела, међу, њима свој Wелторганіѕмуѕ од којега је прво издање изашло 1843, а

У самртном ропцу, изнесоше Тиха из дворане. Свирка умукну, гости се разиђоше. После напрасне смрти Тихо Брахеа, кога положише на вечни починак у цркву Св.

са својим породицама у Грац где су купили лепу вилу у једној мирној улици на Рукелбергу, која је после Вегенерове смрти названа његовим именом. Они ме позваше да их приликом мојих свакогодишњих путовања на Семеринг онде посетим.

Јест, драга моја, до девете степенице. Очајно! Још само две степенице раздвајају га од смрти. Сунце се, по аналогији са оном бечком сликом, налази у добу човека од шездесет и четири године.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

за децу, дела објављена пре Змајевих збирки песама или упоредо са њима (најшире гледано, закључно са годином Змајеве смрти) можемо уврстити у предзмајевски период.

Његове песме је Стеван Поповић промовисао у својим антологијама, али су тек деценијама после његове смрти (1923), заслугом Милана Шевића, сабране у збирку поезије за децу Добре књиге нашој деци.

У његовој лирици животни оптимизам преплиће се са меланхолијом и слутњом смрти (у песми „Планинска слика“ она је изражена појавом „црне змије“ у планинском пејзажу), а мотиви су усмерени на свет

После дугог труда, миш к намери доспе, Те прегризе уже, а мрежа се проспе. – Ето вид'те децо! Тог лава силнога Од смрти спасена од миша малога. Сетите се свагда поред ове приче: Посејано добро макар када ниче.

У његовој лирици животни оптимизам преплиће се са меланхолијом и слутњом смрти, а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

У најбољим годинама. Као свака, веома рано удата, а једнако негована, тек сада, после мужевљеве смрти, пуна сазреле лепоте.

Ох, Ташана, па ти си била исто тако, као и ја, сиромашче. ТАШАНА (са захвалношћу): Да, сиромашче, и то какво. До смрти, без наде. Па и та смрт што већ не дође! Ох! САРОШ (прилазећи, седа до ње): Не смрт, Ташана! Каква смрт? Ходи!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

За Бошка је одбегла била, родила му сина пре времена, па је и сахранила то дете љубави пре времена. Бошко се после смрти детиње променио према жени и кући.

У Бошку се тако и сувише успавала одговорност оца, и он се једва годину дана по жениној смрти поново оженио. Узео је жену с којом се упознао на броду путујући за Трст. Довео ју је, и венчао се с њом.

Реците Ноли да се не бојим смрти... И реците јој хвала. И она је, као и њена мати, много чинила да проживим живот по ћефу и вољи...

Мужу није дизала нарочит споменик, а на свекров је дала уписати само име и презиме, и године рођења и смрти. Затим, „свету” је почела поручивати да не може ни до шест недеља бити свако после подне код куће, јер су њени послови

Једно Тотица, друго Талијанка, треће Шваба; а оно што је моја вера, канда неће ваљати... Еј, смрти! Али пре тога да ми је још планину видети... Јосо!

жена у варошици, зашто је од њих остао овде свега незаконити син фрајлин, а том незаконитом сину ће остати до смрти само мати фрајла, и немио запис у поповским књигама...

Јер кроника гробља везује догађаје нарочитим начином, по линији расплета и техници смрти. Прамиња снег и пада киша. Ветар удара кишом о прозоре, и киша се чује ако се не види.

именом; лебди се у атмосфери горке сласти поезије; у атмосфери по којој лепршају и бели анђели живота и црни анђели смрти. Одједаред се осетило да пуца зора. Светлост и стварност. Сати опет куцају, и сваки добио своје име. Весеље усахну.

Све му је туђе, само још болничар чини његов свет. Борио се Милан сад већ више против живота него против смрти. Сам се хвата за пулс и шапће болничару, да отац не примети: — Још није готово, још имам да се рвем, проклета младост.

Сећаш ли се, гутали смо литературу, а литература се састоји од самих смрти, али, себична младост, Боже мој, то су смрти тамо негде и нечије само нису наше... Ево ћу да окренем веселије.

Сећаш ли се, гутали смо литературу, а литература се састоји од самих смрти, али, себична младост, Боже мој, то су смрти тамо негде и нечије само нису наше... Ево ћу да окренем веселије.

Бранко и Павле, после Миланове смрти, више се од две године дана нису видели. Навикли се да живе одвојено. Једних ферија је Павле путовао по Енглеској, и

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

нити ико на свету замерити јој може; с тим више што јој се прилика показала њега од велике невоље, а може бити и од смрти избавити, и со тим му своју љубов и наклоност у полној мери засведочити.

јој помогне из ове њој непознате шуме изићи и свом родитељу вратити се, за које му она вечиту благодарност после своје смрти оставити обећаваше. Гимнософиста у мисли упуштен, сва ова њена комплиментирања само једним увом слушаше.

је Муамеда у месец носио тако беславно умро као и млоги људи на свету; и из овог поучавамо се да никад не ваља пре смрти говорити: срећан сам, или славан сам, или ништа ми не недостаје.

симпатија царствовала, које овде само тога ради наводим да потврдим систему они филозофа који се тврдо надају, после смрти своје, до вола или до магарца стићи. »Молим, г. ауктор, каква је то система? Ја сам велики љубитељ система.

Овај је систем матемпсихозиста, или метенсоматозиста, који сасвим озбиљски утврђују да душа после наше смрти из једног тела у друго, и до сами животиња прелази, док се грехова не очисти.

Ко може посумњати да овакови филозофи по својеј смрти у магарца не прелазе?.— Буриданов магарац јест само идеални магарац, премда гдикоји са свом силом душе доказивати

Младожења Б (с истом девојком): Господична, ја имам оца, који ми једну двокатну кућу јошт за живота преписује; после смрти његове ја сам једини наследник целог његовог добра; ја вас радо имам, би ли се одважили за мене поћи? Девојка.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

године Зарадио змијоглави штап Узјахао је штап Вратио се на земљу И ту нашао и своје и себе Живи без година без смрти Окружен својим вуковима СВЕТИ САВА Око његове главе лете пчеле И граде му живи златокруг У риђој му бради Засутој

поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда Свој зелени свитак (1958—1971) ЋЕЛЕ-КУЛА ЋЕЛЕ-КУЛА Кула смрти На чеоним костима се пресијава Страховито памћење Из очних дупљи Гледа до на крај света Црна видовитост Између

очних дупљи Гледа до на крај света Црна видовитост Између крезубих вилица Заглавила се Голема последња псовка Око смрти зазидане у кули Лобање у месту играју Завршно звездано коло Кула смрти У њој господарица уплашена Од себе

се Голема последња псовка Око смрти зазидане у кули Лобање у месту играју Завршно звездано коло Кула смрти У њој господарица уплашена Од себе саме ПОСВЕЋИВАЊЕ ЦРНОГА БОРБА Он још не зна Ко је он Носи на рамену ћивот Свог

дах За шта да се ухватимо Ни облак да нам пружи руку Ни камен да подметне раме Ни време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе броји Нико црна преостала крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ти биографи, наиме, имају обичај да се после смрти кога познатијег човека увуку у његову кућу и са једном полицијском ревношћу испретурају му фијоке и све хартије и

када би ти биографи, на основу података које су сабрали из писама и других својеручних написа, који би заостали иза смрти кога великог човека, утврдили да покојник уопште није ни постојао.

Други један велики човек, из обазривости да му се не штампају писма после смрти, завршавао их је увек фразом: „Молим да ми по прочитању овај лист хартије вратите“.

Знао сам и једнога угледнога научника нашега, код којега је бојазан да остави писмене трагове после смрти постала права манија, тако да се одрекао уопште писања и умро је као признат научни књижевник а никада ништа на свету

који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на седам дана после моје смрти мој лоз добије главни згодитак.

немојте мислити да је ова људска слабост, која се међу првима јавља још у најранијем детињству и прати човека све до смрти, па често и после смрти, својина само женскога рода.

ова људска слабост, која се међу првима јавља још у најранијем детињству и прати човека све до смрти, па често и после смрти, својина само женскога рода.

онда, што је главно, ако болесник оздрави, он вели оздравио од његових медицина, а ако умре, он вели умро од природне смрти. И поред ових примамљивих речи за лекарску професију, мајка је у ствари више нагињала да будем митрополит.

Почев од рођења па све до смрти, свакој појави у животу човечјем пристаје знак питања. Што се тиче знака дивљења, он је у животу највише у употреби

септембра 1228. године, али ваља имати на уму да се сва политичка радња тога владара развија пре његове смрти. Али, мада су нам и предмет и професор били симпатични, мада сам инстинктивно осећао извесну грађанску обавезу према

Пао сам на испиту што сам збркао године смрти цара Уроша, тако да је по мени изашло као да се то десило после Маричке битке.

— Ето, ето, кажем ја да је то нека стонога! — пишти и даље стрина, која због те тешке увреде све до своје смрти није говорила са мном, живећи у дубокоме уверењу да је хипотенуза нека одвратна животиња.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

98 ЖИВЕ ЛЕШИНЕ ОСТАЈУ 101 СМЕЈАЛИ СМО СЕ ГЛАДНИ... 106 НА ИВИЦИ ЖИВОТА 115 КРАЈ МУКА... 120 САН ИЛИ ЈАВА 126 ОСТРВО СМРТИ 133 У ФРОНТ!

У бивак смо стигли када је већ пао мрак... ОСТРВО СМРТИ Док киша једноставно и сањиво удара о шаторска крила, поручник Лука и потпоручник Војин се препиру, да ли се грчке

Ја остадох са трећепозивцем. — Е, мој господине, није ово острво Видо, већ острво смрти. Стотине дневно умиру... Кога овамо донесу, тај више не види бела дана. Сахрањивали су их прво овде.

Краљевски војник, непобедива мртва стража славне српске војске... — Отима се сиромах од смрти. Хтео би да бежи из овога пакла. Пронеће и њега сутра — говори трећепозивац.

Његова рана била је у почетку доста тешка. Напрсла му је лобања на неколико места. Шлем га је спасао од сигурне смрти. Али, хвала Богу, има неколико дана како се осећа добро. Тада смо му показали нађено писмо.

Челик људи!... Изгинули су. Бол испуњава моју душу. Тих неколико дана лебдео сам између живота и смрти. Када сада о томе мислим, чини ми се, друже, убудуће нећу више моћи да будем такав.

Уплашио сам се да опет не наступи маларични напад... А он је јадник умро од исте болести. Као да се отимам од смрти, устао сам онако малаксао, не бих ли заборавио жалосну успомену.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

СВЕСТ 102 ПОСЛЕ „ОТКРОВЕЊА“ 110 ВУК 111 ВУК И 112 ВУК ИИ 116 МОЛИТВА ВУКА 122 ВУК ИИИ 132 СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ 138 СОНЕТ СМРТИ 140 ЧАС ОБНОВЕ 142 РУКЕ 152 РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!

Ево овако ћемо умрети: Без гласа, тихо, мирно, Кроз тиху ноћ сребрну, А по језеру заспалу, Отпловиће Смрти чун; Искрадем ли се кад сија месец пун.

аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ И између кућа Војника четири држала се усправно, Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе, За њима запуцаше топови. Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.

“ Онда казани захукташе јаче. Још смрти, смрти, браћо, и мало муње; Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.

“ Онда казани захукташе јаче. Још смрти, смрти, браћо, и мало муње; Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.

Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао Страх ништавила крајњег Што ме мори. Ниједна визија није него визија смрти: Али у зоолошкој башти су и ботанички врти, И ништењем зачас пробудимо лепоту.

Ожалошћени ... до гроба. И на гробу ће бити написано да је био Таленат велики, и да је умро врло млад. Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу.

Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти, док су по теби барбарства моја словенска и њини перунски врти, својом косом као венцем ме узвиси: да у пољима

да се носи бича његовог ожиљак на лицу, Груди су му длакаве као облаци сиви у зору Маље крију једну црвену модрицу... смрти. Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко! Не трзај Црнко, ха, ха!

Па замишљен сам, а плах, И не знам, којим правцем из смрти: нисам ли увек Онако јак ...! Из једног судара возова излазим, Окрвављен мало ево, као први зорин зрак, И смејем се:

Од љубави, У пролеће или у јесен Смрти димњачке звон чућете; О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње... Ко? Декамерон!

Но ми остасмо - трзањем природе иза смрти унакажени, Морнару, твоје несрећни: Но не, не, рад твоје сени: Могућност нове јаве нас мучи!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

У реду! Велико је и моћно Сунце! Али, зашто због њега постати слеп за све остало? Зашто до смрти стајати на једном месту веран заклетви некаквог далеког претка?

Сам сред пустиње. Сам под окрутним оком сунца! Сам! У мирису Цвета осети се страх од смрти, али понос у њему био је јачи од страха. Цвет се пркосно усправи и рече Капљици нека иде.

Али, на сва њена питања људи су само слегали раменима. Шта јој је тако младој и лепој? Зашто ђавола зове? Царство смрти? Па, нико се оданде није вратио да пут каже!

— Па, шта да радим? Како да стигнем у царство смрти! — заплака Лепотица, а змија рече: — Ићи ћеш дуго! На дну мора је пећина, у њој бисерница шкољка, а у шкољки две

На дну мора је пећина, у њој бисерница шкољка, а у шкољки две траве. Једна је трава живота, друга је травка смрти, обе су исте. На теби је да зарониш, да их нађеш, да распознаш.

Када је угледа — учини му се да у лице смрти гледа, подскочи од ужаса, крила се сама од себе раширише, а струја ваздуха повуче га увис.

« помисли мајка. »Да ми јединца сина спасе!« упорношћу траве ухвати се она за живот малишана, не дозвољавајући Смрти да прекине кончић тањи од паучине.

Воду испод језика сам прогута и кликну, окренувши се ка Смрти: — Шта сада? Али, ту где је Смрт стајала зевну празнина: Смрт као да је у земљу утонула. А Варалица?

који је још пре много година поставио — био је да сељаци не убијају птице како за његова живота, тако и после његове смрти. Село је тај услов прихватило, смејући се: ко још мари за птице? Неће их таманити, нека му буде!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Пригрли ова јата благодатна! И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло ко кап сунца златна''... И акорд звони...

Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико! Народ је ови умирати свикô — у својој смрти да нађе лијека. Ми пут свој знамо, пут богочовјека, И силни, као планинска ријека, Сви ћемо поћи преко оштра камâ!

Стара се љубав јавља, Из царства смрти се буди; Уза ме седне и плаче И моје гане груди. 38 Слике покојних дана Из свога устају гроба, И покажу ми у

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Урош је постао владар после Душанове смрти, 1355. За петнаестак година његове владавине (умро 1371) распало се Душаново царство: неки су се великаши одметнули од

жртва једног свирепог обичаја, да буде жива узидана да би се град одржао, она би хтела да утиче на живот и после своје смрти, да мртвим дојкама храни и мртвим очима гледа свог нејаког сина.

За владе цара Уроша Лазарева моћ је стално расла, а после Урошеве смрти, као самосталан владар покоривши Николу Алтомановића (чија се област простирала од Рудника до Дубровника) и још неке

И сви ће причати вечито о твојој срамоти, а за часног човека срамота је гора од смрти. Воће убојних кола мислиће да си устукнуо од борбе из страха и тако они који су те ценили презираће те.

и с њезиним синовима Стефаном и Вуком радећи им о злу као и они њему, а све зато јер је Вук Бранковић хтио послије смрти кнеза Лазара да постане господар читаве земље којом је Лазар владао.

Његова љуба, која је видела „зао санак“, покушала је да га задржи, али он се није бојао смрти; његова једина мисао је била да погине на време, у прави час, заједно са осталом браћом.

На Косову он се бранио не од смрти, него од издајства. Погинуо је чим је њега победио. Као и Мусић, био је дубоко несрећан што је то морао да учини

После Рабатине смрти Иван и Јуриша су још жешће четовали на суву и гусарили на мору. Између осталог, опљачкали су и попалили турски Скрадин.

судија другијех није било у земљи осим дахија и њиховијех кабадахија и субаша: кнезови су послије Хаџи-Мустајпашине смрти одмах изгубили власт у народу, а и кадија, гдје се који налазио, није смио од њих ни помолити свога ћитапа.

Несрећа због смрти једног јунака није се могла казати рељефније него овом наивном и ипак веома поетском сликом коју је створила

Такво је, на пример, р Смрти Марка Краљевића, а у Смрти мајке Југовића, е у Старом Вујадину. Погледајте само завршне стихове ове последње песме:

Такво је, на пример, р Смрти Марка Краљевића, а у Смрти мајке Југовића, е у Старом Вујадину. Погледајте само завршне стихове ове последње песме: „Не лудујте, Турци Лијевњани!

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Расути гробови четобаша, устаника и хајдука нијемо су причали пролазницима о вјерним друговима који се ни смрти бојали нису.

почаст својој скромној сеоској школи, док је по њима падао гар и прашина од бомбардовања, горки прах рата, разарања и смрти.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

46 НОЋ 47 ДАН СМРТИ 48 БОГ СМРТИ 49 ПОСЛЕДЊА ЧАСТ 50 БРЗИ КОЊАНИК 52 НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... 53 СМРТ 54 ПОСЛЕДЊИ ДАН 55 АД 56 ГЛАСО

46 НОЋ 47 ДАН СМРТИ 48 БОГ СМРТИ 49 ПОСЛЕДЊА ЧАСТ 50 БРЗИ КОЊАНИК 52 НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... 53 СМРТ 54 ПОСЛЕДЊИ ДАН 55 АД 56 ГЛАСОВИ

ГРЕХ 225 ШАРЕНА РИЗА АХАРОВА 227 О ГРИЖИ САВЕСТИ 229 О РОДОЉУБЉУ ИЛИ МИЛОСРДНИ САМАРЈАНИН 233 РИБОЛОВ ПОСЛЕ СМРТИ 234 КЛАДЕНАЦ ЈАКОВЉЕВ 235 ШЕТАЧИ ПО МОРУ 239 БЕСОВИ ХРИСТУ ГОВОРЕ 242 НЕСТОЈЕЋИ ГРАД ИЛИ ГЛАСОНОША ОД СУДИЈЕ ДО

То је клетва што силази на земљу и со тиме сатире и мори се свака лажа и хрсузин до смрти му! Тај срп улази у хрсуску кућу и тим, који се мојим именом лажно куну!

После тога, добро знате Да се нејма од кога што купити, Ни има зашто ... ДАН СМРТИ У веселу спомени се туге и невоље, у младости ломне старости, у добитку штете, у бољарству љута сиромаштва, у здрављу

се туге и невоље, у младости ломне старости, у добитку штете, у бољарству љута сиромаштва, у здрављу дуге болести, смрти и суда за грехове паклена!

— сваки високи дуб стропоштат ће се доле! БОГ СМРТИ Мач му је готов, из кна извучен, очиштен и с обе стране бритко изоштрен; лук је свој извадио из тула му.

Рођење плахо и болестљиво, Смрт преко мере страховита, А по смрти тамо Несказани се сукобе снаходи ... И мала брига преламаје те, Мала болест доле собара те, И проста плашљива

Нити ја више зактевам живити, кад мој живот, ето, умире! После твоје смрти да не остајем жива, то желим! А ту ћу и остати код твога гроба да моје надање, а твоје ускрснуће скоро видим.

и зазленим, радост кајућим се од греха, прибег гоњеним, ослобођен закон, заклон од душмана, мрежа влачена — не смрти, него к бољем животу из сланога овога тафренога животна мора потопљеником! извори водени, основа свој васељеној! ...

Мртав сам био, И ево сам жив у век вечити! Имам код себе кључеве од смрти.« РЕКА СВЕТЛОСТИ У мудрој глави божији свет Тај свет, којино своје луче пушта Од оца и сина и светога духа (Што је то

Зато Бог скоро га изметну из царства и смрти га крвничкој предаде. Једанпут, у својих му полата частећи се с господом, седећи им за асталом, теке пусти се човеча

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ту би најволела и да ноћива, али јој мајка никако не да то. А Зона се растужи обично тада и говори о смрти. — Кад умрем, нане, убаво да ме са’раниш... На гроб да ми туриш шебој и замбак и трандафил и дафину да ми посадиш!