Теодосије - ЖИТИЈА
И буђаше овога као иза сна, говорећи: — Устани, господине мој, реци ми! Тада он, од смртног сна отворивши очи своје и светога познавши, ухвати га за руке и целоваше их, а свети га подухвати и одмах подигавши се
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Обузе га као нека меланхолија, која тако често, некако увек упоредно с вином, обузима сваког смртног. И Јова се сада даде у туговање и заћута.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И још у једној прилици: код смртног случаја у породици. Памтим, ту је био постављен одар покојне мајке, а касније дједов.
XВИИ Болничарка која ме двори отишла је на неколико дана кући. Са села је, негдје из околице. Позвали су је због смртног случаја у породици. Замишљам, послије сахране бит ће вјероватно подушје.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
У исто време ноге су им лекле горе-доле као да хоће да из земље испумпају све земаљске радости које се ту налазе за смртног човека. Призор је постао посебно узбудљив за мене када се појавио гајдаш да би све зачинио својом музиком.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
а могло би се објашњавати и као преобличена стара, у фолклору поетски стилизована веза између љубавног заноса и смртног издисаја, што заиста код Софке, у завршној верзији романа, непосредно налазимо.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Гора је нема, Ниједан листак неће шушнути: Кога је гледô у хладовини, Издишућ, црну земљу гребати, Или у часу смртног заноса Хомутом меким траве роснате Крваво врело жића гàтити. Газио ме је!... Па убићу га!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
И крај је болу, и крај је муци; Издахнула је на левој ми руци. Светиња грозна тог смртног часа Паде нам на душу, паде нам на груди, И нико нема ни речи, ни гласа, Нико с’ не усуди Дотакнут се крила тог
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ВЛАДИКА: У земљи, сине, Где ретка биљка братске љубави, Умилног цветка мирис небески, Жељноме чулу смртног човека На меки крили слоге доноси — Још дубље корен хвата раздора. (Чују се пушке.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Али умрли већ дом где се не враћа Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара, И неће ми рећи нико тад - која је стаза најкраћа до спасења: Но умрећу, видим, од прскања Дамара.