Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Томе је био узрок ноћашњи сан, управо не ноћашњи него сан у саму зору. И откуд само то да снива!? Њега да снива! А снивала га је врло лепо; и као попино дете, васпитано, наравно, у страху божјем, снивала је један
Томе је био узрок ноћашњи сан, управо не ноћашњи него сан у саму зору. И откуд само то да снива!? Њега да снива! А снивала га је врло лепо; и као попино дете, васпитано, наравно, у страху божјем, снивала је један сан који је, може
попино дете, васпитано, наравно, у страху божјем, снивала је један сан који је, може се рећи, помало и побожан био. Снива она, а она се као шета по башти, па као нема више еведре између њихове и тетка-Макрине баште.
Беше то осмех праведника који спава и снива како получује награду. И сан стаде плести своје танко ткиво око Ниће боктера који хркаше, и брзо огради око њега дивну
И Нића сниваше диван јутарњи сан. Снива, а он као већ ожењен баш оном истом Арсином пуницом, оном Савком, па су сад к’о муж и жена.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Није веровао сам себи. Кад ноћу заспи, а он снива канда једнако у какву панораму гледа. Три дана не може да се разабере, док му се око на тај чудан свет не научи.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
(1843, 25. нов.) ЦИЦ! Ал' се небо осмеива, Ал' се река плави, А рибарче у чун снива Јасно кô на јави. Он итнуо удичицу, Рибицу је стекô, Метнуо на жеравицу, Па је тако пекô.
Још он спава, за зору не хаје, Бела зора за њега не сјаје, Зора сјаје, диван свиће данак, Ал' наш Гојко грдан снива санак.
за зору не хаје, Бела зора за њега не сјаје, Зора сјаје, диван свиће данак, Ал' наш Гојко грдан снива санак. Снива јунак, е ка јуче лови, Па не може ништа да улови, Па кâ јуче, диже с' олујина, Пљусак пљушти, јечи грмљавина, А он
Па и у сну Бога жива Сећа на њу невољницу, У њ се узда, даље снива; Већ је види у здрављицу: Како ли ће, санче луди, Бити јадној, кад с' пробуди?
XXИ Већ поноћи, свуда тавно, Тио свуда, све почива, И он заспа већ одавно. Спава јунак, 'вако снива: Е у росној лежи трави Украј оне реке тије, Све око њег' кô на јави, И опета све друкчије: Ни је светлост, ни је
“ Тако збори у себека, Па једнога спаваћива Испод срца пипа жива, Ма кô мртав тај почива, Ко зна штано срећан снива, Ма зацело не од змије, Што крај срца с' њему вије.
ДРУГЕ РЕДАКЦИЈЕ ПЕСМЕ И РИБАРЧЕТА САН Облак небо не покрива, Река с' бистра плави, А рибарче у чуну снива Јасно кô на јави. Он је бац'јо удичицу, Рибицу је стекô, Метô ју на жеравицу, Па је тако пекô.
Клону рука и глава му млада, Превари га санак изненада. Ал' Милета грдан снива санак: Снива јунак, е, кâ јуче, лови, Па не може ништа да улови, Па, кâ јуче, диже с' олујина, Пљусак пљушти, јечи
Клону рука и глава му млада, Превари га санак изненада. Ал' Милета грдан снива санак: Снива јунак, е, кâ јуче, лови, Па не може ништа да улови, Па, кâ јуче, диже с' олујина, Пљусак пљушти, јечи грмљавина:
бити, превесео гледа: Већ он види многу турску главу Како пада у зелену траву, Већ је види на нож надевену, Већ он снива о јуначком плену. Глава мисли, срце се осмева, Па од пусте милине попева.
поспали, Тај на леђи, онај поребарке, Загрлили оне дуге шарке; Тако друган крај друга почива, Па о плену јуначкоме снива.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Под отим жигом! — Слика ми жива тек сада срце споменом стеже, с њоме ми свиће, с њом ми се леже, — ноћас те снива': Не беше Париз, ни светско гледе, жена то беше голема, гола, у крилу чедо скорашњег бола, женино дете; Женино само?
Ој ноћи! ој звезде! ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан? Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни! — и она је, ко ноћни сан, из жарких никла дни.
„Што ми вене дете моје?” стари краљу ћерку пита, — поносита Валадила само ћути, само снива. Нагрнуше просиоци, слава, пурпур, злато, свила, — све највећа госпоштина од Индуса па до Нила.
Ја и нако немам сина, тебе воли моје дете, — краљевић си од Мисира!” Уздахнô је Минадире, занео се, као да снива, мртвог слуге прихватише вајаоца Минадира.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Гласниче врли благосних вести, снеси нам с Бола, јер нам се снива, последњу румен утрина, њива. Доњега хора антифон груне, реплика горка: Анђеле збирни, лесковим прутем с Поноћне
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Жарко и Жућа у чуду стоје, пред њима бљеште чаробне боје, смјешка се ведри безбрижни дан. Жарку се чини као да снива: какве ли тајне љепоте скрива предио овај, из прича знан?! . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
У НОЋИ За даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, к'о да вечност снива, Потмуло хуји...
ПОЖАРНИЧКА ПЕСМА Тиха поноћ земљу скрива, Све спокојно снева сан И милине рајске снива, Док не сване бели дан. — Ал' спокојство све док љуби Док царује ноћи крас, Јасним гласом труба труби И страшни се
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ал̓ не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива.
И склопићу очи занавек. И тада, Осетићу чудно, као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада И свежином скоро поораних њива, Сјај очију твојих болећив и мио.
ливадама где трава мирише, У расцветаним гранама, сврх њива Које су црне после бујне кише, Велика душа месечева снива. Све мирно. Тајац. Ћути поље равно Где некад паде за четама чета...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Далеко, тужан, сам, сред црних њива, С болом, празнином — све к’о да се снива! А око пуно горких, тешких суза. Допире тужан жамор кукуруза По пољу пуном суза, пуном росе; Последњи ветри вапај
поноћна мира, Док безбројних звезда трну зраци сани, Душа крупног, старог халдејског пастира Што крај свога стада снива на пољани.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Пивалица преклони главу и пољуби Наћвара у руку. — Тако! А одакле оно ти бише, а? А како је било? Снива си? — пита га фратар, пошто сједе и стави штолу.
То је било изненађење фра-Теткино, који то изради код бискупа, свога школскога друга! Бакоњи се чинило да снива. И цијелијем путем у повратку, каогод што се Срдар и Кушмељ не тријежњаху, но придаваху у свакој крчми, тако се и
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Јовановић Змај ВИ РИБАРЧЕТА САН Ал' се небо осмехива! Ал' се река плави! А рибарче у чун снива, Јасно к'о на јави. Он хитнуо удичицу, Рибицу је стек'о, Метнуо на жеравицу, Па је тако пек'о.
И заљубљена, погођена неким Стихом к'о стрелом, спусти књигу тада И снива дуго... за мутним далеким, Чезнући тако у тишини јâдâ И опет чита... Бол к'о море расте У мртвој ноћи...
Ал' не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива. М.
И склопићу очи за навек! И тада, Осетићу чудно, као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада, И свежином скоро поораних њива, Сјај очију твојих болећив и мио. М.
Зној им са лица удара и лива; Полако крачу к'о да сваки ступа Ковчегу светом, гдје угодник снива. Полако крачу. И док магла тупа Растањује се, и док сунце лије Радости златне из црвених купа, Сви машу руком изнад
К'о дрвеће и моја душа пупи, И са блаженством сан стварања снива. О расти, душо, пуштај жиле, упи' Све сокове из којих живот бива! Св.
И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! В.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Још имамо снаге да се лепо снива, Покрета за шапат и пољупца глас, И страсти, у којој загрљај почива. Још нам срца крију измирење, спас И љубав што
Ту ћемо гледати да се лепо снива. Да је свака радост новина за нас, Да нам бриге беже, с њима слутња жива. У срцу ће бити измирење, спас И љубав што
откуд све то бива: Толике раке што се и сад згрћу Брдима, пољем, свуда, крај камена, Кад има места за сваког да снива. И разумедох пут што се не мења, Стари загрљај човека са смрћу.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ти погледај ћилим ови, Ким нас ноћу Бог покрива, Трудна тела душа чиста Да што слађи санак снива. Нагледај се те милине Па се диви вишњој моћи: Богу зоре и вечери, Богу дана, Богу ноћи. »Невен« 1881.
XИИ Ал’ шта ј’ ово? Шта то чујем? Да ли ми се снива? — Јер овакве гласе данас Само сан дарива. Оживела, васкрснула Српска слога лепа Омладина... нада наша...
Свачије се лице зажарило туде, Свако прошапута: „Несрећни Мргуде!“ То је тамо страшно и да с’ у сан снива. Али, јаој, Мргуд има оца жива — Па кад стигли гласи до старца кукавна, Те на светао образ паде сенка тавна:
Може бити виц до вица (Што већ ређе бива) — Без позива на претплату Пуст се санак снива. И сатира може бити Јерихонска труба — Без позива на претплату Баба је без зуба.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
склони Овде је ноћ што се животу опире ТИН С друге стране гроба жива звезда куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују сунца Крв моја заспала под каменом не бунца због
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
А четврте кад би Легло да почива, Молило би Бога Да о мени снива; Што би осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, —
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Дању-ноћу Савка на небо уздише, Како звоно чује, таки метанише. И кад спава, само о молитви снива, Замазала свеца што често целива, — Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Модре, црне нокте у песак зарива. Из уста просипа крв и жуч и пену. Отворила уста, умире и снива Бесни танац, раскош Иродова дома. Бели осмех модрим лицем се разлива. Тако мру на југу. Салома, Салома.
Усијан се песак бели и прелива, Задрев у небеса ред планина спава, На црвеном жалу слет ждралова снива, Рој мушица дршће изнад речних става.
За сваком зимом и за сваким летом. Стани сад док се млади сан ужива, Неоскрвљена срећа док се снива, Сад кад смо сами ја и небо твоје.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. Тако је! Мирно дрема бог, Просуто лежи вино, Под гордом круном
1885. У НОЋИ За даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, кô да вечност снива, Потмуло хуји...
“ Злато ме слуша и дисање скрива, Па склапа очи, кô да прошлост снива. А шум се зачу. Препелица мила Нагло се прèну и отресе крила.
И ветар, што с мора дŷше, уздише тихо с њим; А сêди прогнаник, занет, тибарске обале снива, И с њима горди Рим. Сунце се у магли гаси.
- кô закован стаде: У језеру плавом чудна мома плива, Какву болна душа у заносу снива Небрежљиво плови, распустила косе, Занесени нек их таласићи носе!
И на дану и у ноћи, Он о њојзи само снива; Он је зове тако нежно, Ал' она се не одзива. Већ две ноћи како пева Дон Нунец од Алкантара, Ал' кад паде треће
И на дану и у ноћи, Он о њојзи само снива, Он је зове тако нежно, Ал' она се не одзива! Већ две ноћи како пева Дон Нунец од Алкантара, А кад паде треће
Је л' имô рода или верне љубе? И где су они? Је ли она жива? Ил' све одавно вечни санак снива? Можда је некад у минуло доба Старица мајка долазила туне, И лила сузе више рâна гроба, И звала сина што у њему труне.
И дуго стојећи тамо, „Сан је, мишљаше, лажа, а Бог је истина само.“ И кмет се најежи чисто. Зар све што човек снива Мора се на јави збити, да буде истина жива? Не, то не мора бити. И мучно дође му тада. Коме се и зашто свети?
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ЦИЦ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Ал' се небо осме'ива, Ал' се река плави, А рибарче у чун снива Јасно к'о на јави. Он 'итнуо удичицу, рибицу је стек'о, метнуо на жеравицу, па је тако пек'о.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Кад грдим, њега нигде на земљи нема, и ватру поједу други. А кад идем на бал — балове снива човек! — онда је Шваба уза ме...
А Јови је било забрањено да о томе и у сну снива, иначе је крај картама и у кући и ван куће. Фрау Роза, као и њен син, имала је врсту поштовања за људе с којима би се
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
А у гривни биће слова Од бисера, алемова: Овај дарак онај даде, Што пред твојим сјајем паде, И што снива без покоја До два мила ока твоја! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!
'' ''Прени се. Пођи својој родној луци — Кућа те чека, моја славо жива.'' ''Не могу. Ту се тако слатко снива Кô да на твојој заспао сам руци.'' ''Вај, рано ли те сан студени срете!
Тихо, у сутону, Вјетар селом носи елегију бону, И покривен драчом гроб убоги снива. 1908. МОЈ ЖИВОТ Мој живот није протекô залуду!
Зној им са лица удара и лива, Полако крачу кô да сваки ступа Ковчег светом гдје угодник снива. Полако крачу. И Док магла тупа Растањује се, и Док сунце лије Радости златне из црвених купа, Сви машу руком