Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Понеко од боље познатијих се усуди па дирне, на пример, поп-Спиру за то, па ће му тек рећи: — Ама зашто вам, господин-попо, не стоји тај појас на своме месту? — Хе-хе! »Зашто?
кад је Његово Преосвештвенство Владика правио каноничну визитацију по својој епархији, па није затекао на време поп-Спиру на дужности. А то је било овако. Бануо једаред изненада Господин Владика у село, а баш је била недеља.
Назвао га је чак »столпом православија«. И где год је после било прилике, похвалио је доброга пастира пароха Спиру, а видљив доказ и знак тога његова задовољства и благонаклоности беше онај црвени појас, на који толико викаше
тако страшно лајати и скакати на ланцу, да у мал’ што није ишчупао колац за који је био везан, док није опазио и поп-Спиру и тако се обавестио и умирио мало. После тога је мање лајао за све време визите.
Још мало па порта остаде скоро празна. У порти још осташе само нови и стари учитељ, очекујући поп-Спиру, који се задржао мало с туторима и прегледао приход што је пао на тас, у коме се нашло доста крајцара, госпоја-Сосин
Пију оба попа, а пијуцка, богами, и гост; заборавио на старе философе па пије без воде вино. Послушао је поп-Спиру који рече: »Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи.
немачки, знала у клавир; а Јуца тек натуцала нешто мало и знала помало само у гитар, јер кад би гђа Перса запитала поп-Спиру зашто и он не купи Јули клавир, овај би јој одговорио да јој је купио клавир на вашару.
скоро успавалом шору и селу да је једанаест сахата, подиже гђа Сида главу тужећи се на врућину, и викну преко собе поп-Спиру: — Спиро! О, Спиро, спаваш ли? — А? — Спаваш ли, реко’? — Спавам, мани ме...
Најпре се вратио поп Спира, а дан доцније и поп Ћира. Гђа Сида је већ добро спремила поп-Спиру и напунила му уши, остало је само још да и гђа Перса не изостане иза своје комшинице. — Ержа, о Ержа!
— Јест, бо’ме! Па опет људ’ма све нешто тесно док су живи! Гледам баш нашу господу парохе, поп-Ћиру и поп-Спиру само; тхе, а шта ћете! Једно, што кажу, тесно, а друго бесно!... К’о да ће хиљаду година да живиду!
Једно, што кажу, тесно, а друго бесно!... К’о да ће хиљаду година да живиду! — Поп-Ћиру и Спиру? — запита је зачуђено гђа Сока. — А шта је то било? — Зар ништа не знате? — чуди се гђа Габриела. — Ништа...
— умирује је гђа Гециница. — Забога, зар између таких људи па да дође до тога?! — Та знате, фала богу, господин-Спиру, — рече бришући сузе мало умирена гђа Габриела; — салашар, па још немеш, грубијан! — Но, то ће лепо да се сврши!
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА: Ујак покојног Мате. АГАТОН: А, онај, знам! Па? ПРОКА: Е, видиш, тај чика Риста имао је четири сина: Спиру, Бошка, Тасу и Мику. То су, видиш, ове четири гране што иду наниже. АГАТОН: Видим!
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
СПИРА: Ама, остави, бога ти, какво светло око! Како можеш тако с неба па у ребра? СПИРИНИЦА (избекељи се на Спиру и крсти се): О, господе Саваоте! Да чудна човека, не даш ми ни да зинем!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Одакле си родом, Спиро? — пита професор математике Спиру Најдановића. Спира ћути, трепће и гледа у таван. — Одакле си родом, Спиро? — понавља професор.