Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— Њему се завртоше сузе и рече: „̓Ајте, ̓ајте свак на своје место; а што је било, било; да је просто, ни спомена нема. А одсад који жели од мене да изађе, нека ми напред јави” итд. — С отим посао свршимо.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Често ми се чини да кô ноћна плима, Све у мени шуми од спомена сиви: И да ми је срце препуно, и има Страх да иде даље и да што доживи.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Кад јој штогођ кажете, а она поцрвени до ушију па у земљу да пропадне, а већ од унтерхалтунга ни спомена! А није да су просте или завезане и да не знају — него, тако!
Теодосије - ЖИТИЈА
у цркви Свете Богородице, у којој су биле положене свете мошти преподобног оца његова, чекајући време у који је дан спомена његова представљења, и овај празновавши вратише се кући у Свету Гору.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Све спреми, па ће да се враћа. Но, спомена ради, купио себи за сат златан ланац венецијански, јер венецијански филигран је у свету најсавршенији; па онда јапунџе
Код господара Софре шегрти се мењају у дућану; он већ слабо брине за дућан, држи га за живота свога још само части и спомена ради. Већ није ни пун као некада. Пера тера своје. Никад не може да изведе свој план.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
зија, Па и скоро заронит ме ладна, Да нарани мноме црва гладна, Па за нешто краткога времена Нигде мени више ни спомена.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
кад сваки слатке милости глас у очајни се пресеца врисак, од срдашца мека челичан стисак, од љубави чини ужас милог спомена овај жалосни час. Покојниче драги! сенко ил' душе! пријане, побро, Србине, друже! Ил' гробни низу! ил' рајски вису!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Мртвачки све ћути. И сетно вече пада тако рано. И неки тежак мирис, тешка боја Спомена живих и тужних што пуне Замрљан видик, осећања моја, Младости понос што у мени труне.
Једина радост тиха И у то тужно доба, Када се мис’о ниха К’о цвет врх рана гроба, То је кад лепа туга Спомена мојих редом Засија, као дýга, У меком сумраку бледом. Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте.
Сто уздаха, као сто ветрова, веју Мојим вртом нада и спомена благих У јесени мутној мојих жеља драгих, Кад спомени редом, к’о лишће са грана, Падају уз тужни шумор ових дана
С гнушањем, болом у часима датим За љубав, ја сам смешан комплот ков’о У друштву страсти и гнева, да скратим Спомена старих васкрснуће ново, А себи јадно испаштање ово.
Та јесен, ведри дани кад застуде, Тужну ми једну свечаност приреди, Са помпом мојих спомена што блуде Видиком старим и кроз сумрак бледи. Историја славе, полета и пâда!
Осећам да се лагано одваја Стари свет жеља и мисли од мене, Да су ми дани са све мање сјаја, И бледо цвеће спомена да вене.
Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и тужна саучешћа има.
саркофагу, Без љубави и пролећа што вара; Саранио сам своју добру драгу, А није знало пролеће љубавно, Честице спомена у коме трепере, Понос и младост закопани давно Без сени среће и без благе вере.
Јер цвећу и сад тепа ветрић благ, И мирис спомена по земљи се креће К’о најлепши сјај. И сад пада цвеће... У ПОЛА СЕДАМ Богињи Пробудише ме к’о рубин црвени Зраци
Свеједно да ли је то један лист свео Спомена што кида смрти ветар зао, Или се то руши један идол цео Обожаван, што је у прашину пао.
ЗИМА У моме срцу, у старинској вáзи Убрано цвеће спомена се суши; Над срцем мојим један облак блáзи Зиме и ветра, — наговештај души Да срећна доба нестали су трази, А
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
С. (Јован Суботић), и ова се од моје највише по том разликује што у њој о крави нема ни спомена. Г. Атанасије Николић наштампао је у Биограду 1842 и 1843 године двије књижице: „народне Србске приповедке”, али
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да даје, него напротив, да се ту даје из нашег манастира спомена ради, свећа светом Сави, уља 60 литара. А за све друго остављам на вољу игуману и свој братији.
чеда и све земаљске красоте, изашав у Гору Свету с анђелима Богу служиш, моли се Христу непрестано за творитеље твога спомена!
Божаственим блистањем засија у срцима нашим творитељима ти светлог спомена, стадо своје од напасти, преблажени, молитвама својим, Симеоне, избави!
даде и света гробница моштију твојих миро миомирисно [точи], оче Симеоне, моли се Христу непрестано за творитеље спомена твог!
красоте и у Гору Свету изашав с анђелима Богу служиш, оче Симеоне, не престај молити се Христу Богу за творитеље твога спомена!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Нема броја, ни имена, У Висини звездам' свима, Камо л' броја и спомена У земљици гробовима! Милионе прогутала ј' тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа...
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
неба блаженога рад наказе веће оставио, тако данас лишавам Адама с бунтовнијем својим легионом блаженога жилишта спомена, да ни једна најмања частица у душе им од њег' не остане, ка да небо нијесу гледали.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ Ето тако је она говорила, па су се Јаћиму густе веђе наједном намрштиле, а то ће бити услед спомена оног предавања непријатељу, те му се као намах грижња савести или тако нешто унутра разбудило.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сву је у кап испијем. Одмах се развеселих и заборавих на све. Почнем пјевати на мезару мога оца; већ од суза ни спомена нема. Наредим те се сваком моме другу донесе по једна боца рахатлука.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И ја, ту, крај њега Стојим к'о облик умрлих времена, Последњи човек на граници свега, Последњи талас отишлих спомена. Свуд мртво море, свуд нигде ничега; И спава вода, и нема промена. Нема промена.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
XВ Низ спомена спава у томе коралу, Што час блед, час модар, час крвљу преливен Чува један сонет на дну душе скривен: На уснама
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
монастира Ковиља, свом почитајемом пријатељу Ингениум цуи ест, цуи менѕ дівініор, атqуе ос магна ѕонатурум за знак спомена делце ово посвећује Сочинитељ Муза моја љубно теби, мили друже, диже спомен, ал’ је лепши онај спомен ког сам,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У њој су и све главне побуде њезине. Значајно је да у њој нема спомена о издаји Вука Бранковића. Ако би се рекло да је то зато што је тада у Србији владао његов син Ђурађ, одговорити би се
Послије је више зато нијесам штампао што сам све очекивао нећу ли је у народу гдје од кога чути; но досад нигдје им спомена.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
и с кћерма, с волови му, с мазгама, с овцама, са свим широм што год се је имао; кућу и покуће му све, тако да више ни спомена му ниучему не остане, све тамо пренеше. И сва она израиљска војска потуче их онде с камењем и тако их оставише.
Његова спомена годиштна а и свагдашња доконава се и свршује саборно светковање му у његову од њега саздатоме манастиру Крушедолу.