Милићевић, Вук - Беспуће
и уставе око млинова; кад најури на слапове, пршти, пјени се, скаче, тече лагано опијена, спушта се поново, удара о стијење, зашуми, налијеће и баца се доље наглавце, заједно с његовом мисли која ју прати и коју вода у себи заноси и утапа.
шуме и бучи разбијајући се о голе, оштре, тврде кршеве и тече брзо, срдито и немоћно, збијена и стијешњена, док стијење пара и реже својим оштрим ртовима њезину глатку стаклену пут.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
пустише, Па узеше на то око бистро, Ког смислише, оног покосише, За час тињи Турке замрсише, Сломише их низ тврдо стијење Једном ватром, брате, кâ никога.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
брина, вије се стаза низ камен крти, испод ње клепет дивовског млина, кашикар точак хитро се врти: капљице праше о стијење голо, омајом игра вилинско коло.
Ћипико, Иво - Приповетке
најжешћему кријесу, да воде потраже; уоколо све гори, воњ просушене смоле из борова јако одјелито се осјећа, а жало и стијење пеку, из њих врућина удара и заслепљује очи, жеже, а она им пружа врч хладне воде да жеђу загасе.
Убрзо, море и земља изједначише се у оловастој сивој боји, једнакој као што је стијење прекоморских голети. Марка још нема, а невјера очиглеце пријети; наслућени хладни западњак наједном јако духне, море