Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
нама ствара онај добро знани, неугодни расцјеп осјећаја, кад нешто шкрбаво, као нераван прелом кости, гребе и задире у стијенке наше унутрашњости.
Петар Главоња је златан човјек, ведар, безазлен, у њему нема ништа што копка, што изгриза унутрашње стијенке... А ти — ти си таква природа!...
Оно што је некад парало и рањавало унутрашње стијенке, излизало је своје бридове, отупило своје оштрине. Углачало се као морски шљунак у вјечитом крилу плима и осека, у
Знам је кад кликтава лијеће, црна преклана птица, и крилом скршено удара о стијенке своје тјескобе. Знам је кад, клонула, пуста, бије челом о хладни праг безнађа.