Црњански, Милош - Сеобе 2
онда поче да прича – а као да то први пут чују – како се чује да, из Росије, долази син росијског генералмајора Јована Стојанова, који је неки њихов даљни рођак, па ће многе људе да поведе.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
доста световања, Јунаци се коњица хватају, Мајке, љубе, сеје одступају, Али многа тајом засузила, Ма не сузи Стојанова Мила, Тешки јад јој срце покосио, И у оку сузе засушио, Око стало па се укочило, Она гледа своје сунце мило,
и других песама бејаше: Мајке, сеје, љубе веренице Закукаше кано кукавице, Свака своје јаде удесила, Понајљуће Стојанова Мила. Сваки дан га Мила полазила, На гробу му грозне сузе лила.
„Да, ја се спремам, ја ћу некуд поћи, И то скоро, јоште ове ноћи, На веље дело јеси погодила; Но ти си, мислим, Стојанова Мила, Ал' остан' дома, сад више ни речи! То теби милост, то ти Стојан пречи...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Али мати Стојанова поче је пазити, јер се њен Стојан, као дете, најрадије сиграше с њом. И зато је заклањаше од слугу, не даваше јој
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ми се слажемо лијепо; јес’, братићу... ка нека права вамилија. Гојко обори главу па ућута. Њега је вазда побеђивала Стојанова речитост, па и сад он немаде шта одговорити, знајући унапред да ће соба бити све гора и све нечистија, ако се он сам
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Он се за дуго шчињао смијући се, али кад чу њеку подругљиву замјерку од једнога друга Стојанова, Бакоња зави рукав од мантије. Педесет их потекоше да му донесу камен.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
и једна врста преименовања,197 на шта Станковић особито удара гласом: „она престаде да је удовица, већ постаде мајка Стојанова”, „она сада престала да је женска већ само мајка”, „чак и своје крштено име губи и једино се зна као 'тетка Злата',
сада престала да је женска већ само мајка”, „чак и своје крштено име губи и једино се зна као 'тетка Злата', мајка Стојанова”.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Немам, рано, никога млађега, до Стојана јединога сина. Њега једног заробише Турци, а и њега и Илију мога, Стојанова брата стричевића.
Том се свати ништа не сећају, досети се љуба Стојанова, отпусти се од ручна девера, брзо оде на горње чардаке, па дозива сеју Стојанову: „Заовице, рођена сестрице!
Ево т’ браца, господара мога!“ Кад зачула сеја Стојанова, она стрча доле низ чардаке, трипут совру очима прегледа док је брацу лице угледала; а кад брацу лице угледала, руке
Ко пред мене стару ишетати? Ко ће стару запитати мајку: „Јеси ли се уморила, мајко?““ Кад зачула љуба Стојанова, ишетала пред дворе бијеле, прима мајку на господске руке, и говори својој старој мајци: „Ти не кукај, моја стара