Употреба речи стоје у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Осам је сахати избило. Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Онда је то у Жидова општи обичај био, како год и данас. А да што ћемо сад? Да обријемо браде? Не. Нека оне стоје с миром онде гди су јошт у обичају, но ваља казати већ једном људма да с брадом или без браде бити, то не придодаје

Друго чему нас учи ова басна ово је: да гди су зли градоначалници, зло ту стоје грађани; но гди је добар владјетељ, тога се није бојати. О овоме смо на више места говорили.

Упази из далека древосечца, и за показати му се да је јуначина, упита га зна ли гди коју пештеру гди лавови стоје. „Иди све том путањом,” — каже му они „пак ћеш брзо к једној доћи.” А кад ови то чује: „Ха, ха!

се не стиди од разумних совјет искати и примати, и нека добро гледа зашто неразумни злопате, зашто ли паметни добро стоје и мирно живу. Не желимо да смо свуда зејтин на води.

Сада сравнимо оваких светаца дела са пресветом евангелском науком, пак ћемо ласно видити како стоје, и може ли, ко бога зна и почитује, ово знати а другима не казивати?

Гди год добро стоје, ту су великодушни, странољубиви, мужествени, поштени, на добро| склони, и здравим, то јест општим человеческим

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Кажемо ми да ћуте, и кажемо им, да су они сви сад у цркви као на небу, а пред олтаром као пред самим Богом, но да стоје, ћуте и слушају шта свештеници у олтару читају и проче.

(Не знам зашто се зове Рељино Поље, а имају два камена велика, и врло у далеко стоје, и то причају да је скакао Реља Крилатица, и да се онде свагда брала за Турака скупштина од непозвати̓ времена, а и за

Они на то сви се поклоне, а опет једнако стоје, неће да одлазе, а сви ћуте. Аганлија опет рекне: „Хајдете, хајдете сада, како сам рекао”.

Тако и ми и Турци од боја престанемо. Прошенија (за Русију) стоје готова, но за њи̓ мало људи знаде, јербо ми кријући то све радимо и чекамо док дође Бећир-паша, да видимо шта ће бити,

Сутрадан спреми се Карађорђе и ми сви с њиме, око 2000 коњаника бољег од бољега, све са оружјем. Коњици около стоје, а ми са Карађорђем уђемо у чадор везиру на разговор. Катић толмачи.

Опазимо нашега кнеза Кедића, и Цинцара Јанка, попа Николу Смиљанића и више капетана и коњика. Међу њима стоје она четири бега.

Ја оставим момка, да ми, кад сване и разбере јесу ли Турци побегли, као што нам каза Гача и Никола, или јоште у шанцу стоје, хабер донесе.

— Стоје они Поцерци у највећем стра̓у, гледајући ону тројицу без глава, док један рече: „Господару, нисмо имали међу собом свог

преко Добраве, к ваљевској нахији, а да остане Луко са Шапчанима и Чупић Стојан са Мачванима према Турцима, где и сад стоје, нека шабачки град чувају, и нека се Турци око тврдог Шапца забављају или, ако смеду, на Врачар покрај Саве иду, кад

Устанем и онако санан пођем кући, али на плоту на прелазу стоје три момка с пушкама. Запитају ме чији сам; ја се кажем да сам син Алексин; док један мени руку у џеп, извади кесицу, у

не знам или је од Бога или је од кога другог, обаче не може нам посао да пође управо како би требало, ови други стоје супрот — — но опет уздам се у Бога, ако не може другојачије бити, а оно ће бити као Влашка.” 16.

5. јануара у седам сати дођемо у Бург (царев двор). Уђемо у салу, гди стоје на реду они који су пређе нас опредељени. И тако и ми у ред на своје место станемо, тј. ја, Фрушић и Јевта.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Неки поседали по трави, а неки стоје. Слабо се разговарају а почесто погледају један другога испод очију. Као да их је стид што су онако завршили свој

Страхиња наложио у воденици ватру. Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне. Изиђе још једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Ја га од истине мрзим! — То знам... Ха! А кажи ти мени има ли у твојега баба пара? – Има. – Знаш ли гдје му стоје паре? – Знам. У старом вајату, у једном сандуку. – Јесу ли под кључем? – Јесу. – Је ли и Станко знао за те паре?

Видећи да од његовог посла ништа нема, он се мане и прокопа и сестре. И дандањи стоје ту удолине, које изгледају као водено корито, али само донекле, јер нису доведене до Саве.

Он не имаде куражи ударити на оне шарене пушке. Гледао је на отворена врата, гледао оне страшне људе што стоје пред њим са запетим пушкама, неми и хладни као смрт... Али се не смеде маћи... Кућа се напуни димом и стаде га гушити.

проломише и провалише густе редове, онако исто као што Дрина валовита проваљује друмове и насипе што јој на путу стоје... Турци почеше нагло и у нереду одступати.

И они поспаше. Суреп погледа око себе па, видећи људе што донеше Заврзана где стоје, рече им: — Идите, спавајте! — Па и ти се мало одмори — рече му баба Стоја. — Ја нисам уморан. Ја ћу седети код њих.

Та граја пробуди рањенике. Станко отвори очи и погледа нада се. Виде мајку, жену и снахе где стоје више њихових по стеља, умузгане од суза... Виде и погружено лице Сурепово, који се окаменио. — Шта је то?...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне у поље, далеко. Трава пуна росе. Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им косе.

Немо стоје у њој сребрнасте, родне Обале и врти; и светли и пали Младо, крупно сунце; и не шуште нали — Галеб још светлуца.

Знадем за часе чамотне, Јесени горке, згружене: Све ствари стоје здружене, Само су душе самотне. СУНЦОКРЕТИ У тужном оку сунцокрета, Што немо прати неба блудње, Ту су све жеђи

“ С истока краљи, обучени У тешко злато, стоје плачни; И жреци сунца, наспрам сени Просјачки вапе у час мрачни. Те тужне очи сунцокрета У мом су срцу отворене —

РЕФРЕН Сневај, да увидиш да пролазни снови Још најближе стоје постојаној срећи; Да не питаш никад, зашто јади ови, А не који други, а не који трећи.

И тако две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском.

— Жуте руже умиру заборављене и пуштају лагано своју мирисну душу... А у прозоре, пред којим стоје редови црних чемпреса, бије јесења киша.

Под ноћ, та јата стоје непомично по грању и земљи, и гледају својим хладним очима запаљени хоризонт на чијој црти залазе и излазе мирна и

Куда су прошли сви трофеји С војскама твојим смелима, Сад стоје слуге и лакеји Сви с обореним челима. За твоју Славу, светли Царе, Царе над трима морима!

(„Американски Србобран“, 11. јануара 1943) ЛИЧКИ МУЧЕНИЦИ Стрељају и сад на свим пољима, Поред свих пута стоје вешала; Падају бољи све за бољима, С тлом српским крв се српска смешала.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Немајте ви бриге! — То, то, мој господине! Само ако је то за цело и онолико колико треба, да не стоје опет пред црквом и да не просјаче по вашарима. Зар кад би неко због мене изгубио само мали прст, па ја...

Али дође и Петровдан, а писма од ње нема. Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

И Јула се збунила још више и спусти на земљу оно гушче. Обоје стоје тако и с неком као родитељском милотом гледају гушчиће који се гурају и падају на тртице око чанка с кашом.

Сво село чисто као умивено лице. Испред кућа овде онде виђају се гомиле деце чисто обучене где стоје, не играју се, да се не искаљају.

не смеју да се јуре и шорају ногама прашину, која је неупотребљена са шаке мирно лежала насред пута, него морају да стоје тако мирно, па да се гледају чији је прслук лепши н ко има већи ред сребрне дугмади.

У соби два велика тешка орахова шифонира стоје као две мале капеле, а на њима поређан порцулан и тегле с разним компотом.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Он скупио новац, задржао га код себе и рекао јој: — Е сад добро. Паре нека стоје код мене. А ја ћу да пишем владици и чим он одобри, венчаћу вас.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

И то се могло приметити као да хоће Љубу да искуша како му акције стоје. Љуба је издалека давао на знање, када би се женио, да то без новаца не би могло били.

Он је био непријатељ Чекмеџијићев. Редић се почне мало мислити, отиде за тезгу, онамо где протоколи стоје, па Чекмеџијићу следеће писмо напише: Љубезни господар Чекмеџијић! Хитам да вам одговор дам.

Љуба је сасвим задовољан, а и Першуновић задовољан је са лицем, само рад је знати како у другом акције стоје? Дође вечера.

да види како стоје Чекмеџијићеве акције. Чика-Гавра каже на то: „Добро!” Дође Љуба са шетње. Анка и мамица, отишле у другу собу да се

— Тако исто и Белкић распитује за Чекмеџијића! Већ све зна какав је и како му стоје акције. Многи су Љубу покудили, али он неће све да верује, па мисли: кад се Љуба једаред ожени, све ће то друкчије ићи.

Да видимо како стоје ствари у Гледићевој кући. Господин Стева Гледић човек је око педесет година, но још угледан. Прошао је и он, као и

Миливој зависи од Марка па мора, а боље он да тера него други, каткад можемо од њега што чути како онде стоје ствари, а неће он нама пркос чинити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

сумњем да је од мене несрећнија. Јер све оне несреће њихове стоје ми сад скупа овде у грудима пуним суза. Стоје оне ту склупчане у живу рану коју неки оштри нокти чупају и кидају и сва

сумњем да је од мене несрећнија. Јер све оне несреће њихове стоје ми сад скупа овде у грудима пуним суза. Стоје оне ту склупчане у живу рану коју неки оштри нокти чупају и кидају и сва та сума неиздржљивих мука и хиљаде других

Овај стари орман, у коме стоје моје грађанске рите и остаци војничке униформе, ништа се није променио. Служи он, олупина ниједна, служи и служиће ко

Све ужасно И све ове посмртне листе стоје овде, урамљене на зиду, мирне су, пожутеле и ћутљиве. Стари казначеј Мијаило, газдаричин први муж, умро 1888.

И њега ја гледам и поредим са собом, па почињем осећати неку завист према оној лепој, свежој глави, на којој поносно стоје густи црни залисци, док се моја коса са свим проредила те се сјакти ћела, а образи ми се спарушили као трула јабука.

И сад, у сред тог ужасног сазнања, ено их стоје она јадна, стара порушена и ољуштена дрвета и у дубокој, тешкој и уморној резигнацији гледају се немо, док млада гора

Као сова што дрема у трулом дрвету стоје она и ћуте и жале за старим временима и оном младошћу. Гле, јаучу она, златни век је прошао; то је онај рудничког

А све остало ужасно је исто. И као у овој соби, баш као у овој соби све оне старе плакате неумитно стоје, сав онај стари, плесниви намештај Европе ту је.

Или, можда, нису страсти него све саме санте леда. Или као да се хиљаде лифтова, оних чудних кутија у којима људи стоје, са оним својственом шумом, пењу и спуштају свуд око мене, клизају доле и горе, негде бестрага у дубину и у висину.

Африка

Девојка и младић стоје у реци до колена; у рукама им траве које сапуњају. Оно што ме изненади то је њино видно, јако и мирно дисање, приметно

Оно што ме изненади то је њино видно, јако и мирно дисање, приметно као у животиња које стоје у полу и чине се као да мисле. Истим ритмом, уједначено, и грудни кош младића и грудни кош девојке ширио се и скупљао.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Официри, око топова, били су у недоумици шта да раде, да ли да стоје ту, у вратима, или да изиђу на ледину, са топовима.

Затим му рече да караулни официр, изгледа, није поднео извештај, тачно, како са њим, Исаковичем, стоје, сад, ствари. Ни какви су у њега папири.

Нико прелазио није. Само ситне и поспане страже стоје, са турске стране. Павле онда уседе коња и поче да јаше, дуж обале. Скитао се и до Земуна и до Митровице.

Имао је на њих да седне. Виде само да ноге, у те столице, све четири, стоје, криве. Све му се то учини туђе, лудо, шашаво. Павлу се то чинило и сувише церемонијално.

Исакович виде да се варошица спушта пред њим на једно, зелено, полуострво, обрасло дрвећем, а да дуж реке, свуд, стоје високи јабланови, као неки стражари. Јесен је и те године, у Токају, била лепа и топла.

Спазио би, идуће године, како стоје, непомично, и он, и они, у сербском, новосербском, полку, бр. 35, док, уз кикот труба, крај њих, полази први швадрон,

Теодосије - ЖИТИЈА

веома пожељно да се сад ова житија пишу и да се с више разумевања читају, и да се на њих гледа као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама,

Устаде игуман и с њиме младић, и одоше у цркву на молитву. А устаде и војвода са благороднима, да стоје у цркви, јер га нису смели пустити са цвојиx очију.

камењем драгим и бисером, постави их у томе манастиру Филокали, које у част Бога и на спомен светога и до сада стоје на месту где беху и постављене.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Високи одсек раседа и раседна површина стоје као фацете (испресецане равни), које су остале између паралелних многобројних долина, што рашчлањавају Шару и избијају

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Није нас пољубила, али зато нисмо скочили ни у воду. Стојећи на врховима прстију, онако као што понекад стоје балерине, она се загрцавала говорећи да смо лудаци, да је ово један сасвим шашав дан, али да би било идиотски изгубити

Тај трг је довољно да погледате с пола ока па да знате како ствари стоје. Овога пута стајале су грозно. Стајале су обично, али Рашиде није било.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Дође из школе и Шамика, скаче око оца, грли га, љуби га, а отац извади пољске хаљине, па дâ му пробати; добро стоје, само су мало алватне, али тако хоће отац, јер дете расте, али већ мати побринуће се да се удесе.

Шамика, како се само може, уклања му се. Пера на њега мрко гледа; кад га гледа, глади јуначке бркове. У средини сале стоје играчи, те мере играчице. Свакојаки: у капуту и фраку, у чизмама и ципелама.

Црњански, Милош - Сеобе 1

уосталом, извели ту на утрину, опколише их немачке тобџије, које су се после, крај својих топова, у мраку, видели како стоје, са запаљеним лунтама у руци. Све се међутим сврши добро, чим стадоше и бацише товаре и оружје.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

³⁹ Ако на крају све ово сажмемо и издвојимо опозиције које стоје као основа иза ових разноврсних поступака гатања о полу детета, онда ћемо као кључ за дешифровање добити два низа

Док мајка лежи у бабинама, у колевци детета обавезно стоје неки предмети од гвожђа: нож, срп, ватраљ, коњска потковица, парче челика и сл.

„Пошто код дрена увек стоје по две гранчице наспрамно, то он две горе на дршци сачува и само их укратко обреже и савије.

Под овим изразом подразумева се мало, младо, „зелено“, дете. Уз реч дете обично стоје придеви „нејако“, „мало“, „слабо“.

(Јер само једу и троше а ништа не помажу. У Рисну) (Вук, бр. 938) — Код дјеце плач и смеј у једној торби стоје. (ЛМС, 1858, књ. 98, бр. 198) — Ђеца, будале и пијани правду говоре. (Вук, бр. 1255) — Пијанца и дијете бог чува.

²¹ Када домаћин, на пример, говори синовима и другим укућанима, они стоје и слушају ћутећи. А када иду улицом, домаћин иде напред, а укућани који га прате позади, на пристојној раздаљини.

овог рада, најрационалније и најцелисходније је претпоставити да иза система магијских и социјализацијских поступака стоје две слике, два модела детета и детињства: 1. митско-магијски (магијско-религијска представа) и 2.

и наше прелиминарно истраживање са скалом фатализма — активизма, да у свакодневној свести народа, један поред другог, стоје фаталистички и активистички став.

Према томе, могли бисмо рећи да обим и интензитет магијских мера и поступака у појединим периодима живота детета стоје у обрнутој сразмери са обимом, разноврсношћу и интензитетом деловања путем практичних социјализацијских поступака

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

само каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште, куд

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје по фиокама. Траже се да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.

послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили

Не знам. Тако. Вероватно због тога што су успели тамо иза црте, у белом свету. Због тога. Откуд знам? Поред њих стоје њихове жене. Гледају ме као кроз двоглед обрнут наопачке. Тражим се по тротоару. а не могу да се нађем. То је Хелен.

жалост, ови стихови су непреводиви, али можда ћете у њиховом ритму осетити нешто од неизвесности и стрепње дечака што стоје искушавајући своју срећу, свој страх да не буду шуга.

– Срушили су му кућу, али птице и даље долазе, капираш? Оне и даље долазе, схваташ? Птице падају на старца. Већ му стоје на глави, на раменима, на ушним шкољкама допола изједеним кљуцањем, на врховима његових дубоких, уредно везаних ципела.

Оне се хватају за његов смешак лебдећи у висини усана. Птице стоје у ваздуху на оним својим местима, тачно на оним местима на којима су некада стајали њихови омиљени прозори, њихови

Видеће свог оца и мајку, повећане и ретуширане, мајци су обојили уста црвено, а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан до главе, сестра са јабуком у руци, и три брата којих се не сећа, сва тројица са белегом смрти на челу, а

Стопала су им несигурна у разбуђеној земљи, тако различитој од њиховог родног асфалта. Заслепљени сунцем, стоје као опчињени, ошамућени и сапети у своја градска одела, у пределу где им је познат једино аутомобил, а та блистава

Човек, жена и њихов бледуњави дечак тешко дишу и још теже савлађују успоне. Стоје дуго неодлучни пред набујалим потоцима, плашећи се да загазе и пређу на другу страну.

Матавуљ, Симо - УСКОК

десни дјевер преда нове опанке брату дјевојчину, а овај отиде у пријеклад, гдје сестра чека у јединој кошуљи, а жене стоје око ње. Тада јој брат натакне опанке на ноге, а поврх кошуље навуче јој другу, нову кошуљу, која се зове „вјенчаница“.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

) ПРОВОДАЏИЈА (сам): И ти ћеш се усрећити! Проводаџија је као восак, то јест, што слепљује ствари, које по себи не стоје.

ДЕВОЈКА: Мамо, и овај има каруце. МАТИ: Е, видиш, па шта ћеш више. ТЕТКА: И у картама стоје новци. ДЕВОЈКА: Казивао ми је проводаџија.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

У животу уопште и у дечјем посебно, има ствари које не иду, које стоје К'о што стоји Кржљавићу љуби Цигара у зуби!

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

МИЛЧИКА (матери лагано): Мами, аз иштенирт, политират астал! ЗЕЛЕНИЋКА: Овако стоје шанчеви. први, други, трећи. 4. ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ ГАВРИЛОВИЋ: Слуга сам понизан. НАНЧИКА: Службеница.

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, највећи родољупци — коњи? ЛЕПРШИЋ: Ето, тако нам ствари стоје. Волио је сићи с кола и ући пешке у варош него да га сјајно вуку. ЗЕЛЕНИЋКА: Је ли то све истина забога?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Место њих на челу народа стоје и прву реч воде грађани, трговци и занатлије, који су дошли са Балкана са извесним знањима, организацијама и

Они стоје на челу српских борби и на српским црквено-народним саборима они су најраднији и најодлучнији. Они су плаћали када је

Утицај јозефинизма на српске духове и просвећени свет био је велики. Све до пред крај XВИИИ века Срби стоје под утицајем руске културе, управо под утицајем руске православне цркве.

чувствованијем чита и слуша), него се у њима чини спомен многих некада знаменитих мјеста, от којих нека и данас стоје, а нека љубопитљивом желатељу или се у развалинама показују, или им се само име у садашњега онде потомства задржало.

добро уметничко дело, и Хајдук-Станка, који вреди као популаран историјски роман, остали романи Јанка Веселиновића стоје испод његових приповедака.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Цензор му је на питање рапортирао све што се догодило. Максим седе и дозва виновнике. Они стоје пред њим, а он их гледа и само маше главом, гледајући нос у Мицкова сина.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје. Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда, Поред липе води: „Ој

(1843, 27. нов.) ТУЂИН Украј мора, крај тиога, Ту бродови стоје, А са брода, са једнога Момче вако поје: „Ао света големога!

“ Тако путник тужи, поје, Па горицом даље ити, Ал' крај пута двори стоје, двори једни поносити. Ити путник, нуто среће!

Севну муња — гледај тамо горе Оне беле поносите дворе, Стоје двори, слава нека стара, Кажу двори силна господара, Ударени на стење високо — Баш се види где царује соко.

Брзо Хајка мимо прве хити: „Тамо“, вели, „тамо мора бити.“ Где гомиле стоје понајвеће Тамо јадна Хајкуна се шеће, Мало било, за дуго не било, Срце Хајку није преварило, Тамо она нађе сунце

Ту га снага сва издаде, На колена крај ње паде; Још загрли кам студени, Па се и сам окамени, Јоште стоје загрљена Тамо, брате, два камена; Још из кама вода бије, Још усала никад није; Ал' кад вода та усане, Невере ће

УСПОМЕНЕ СТАРОГ ЈУНАКА Прелепо стоје све ми њиве, У воћњацима лепе шљиве, На брду онде пасе стадо, — Де не би на њ'га гледô радо?

37. На врела дођем тако бацимице, Залуду тражи моје око цвеће, Претужне стоје његове обалице Кô никад више да се дићи неће; Ниједне гласне не бија евовде тице; Кроз грање сунце слободно улеће,

“ 36. „Ајде са мном, злато моје, Нико т' видет ту не море, Поред стуба врата стоје Одма како с' попнеш горе; Туд у избу ја улазим, Кроз ничију не пролазим.“ 37.

кад нагне све то више, Када у пра душу тисне, Нити даде да уздише, Ни да јадна једном свисне, Смрт и живот според стоје, Ма ништ' опет од обоје.

Она од њег' уплашена Тужи, цвили, даље ити. Стоји гребен, гле га само! Једва трага од травице, И два цветка стоје тамо, Кано до две сиротице, Ма ето им једне друге, Наше моме, наше туге.

Двори стоје, сунце сјаје, Ма он ко је, откуда је? Одскора је како дође, Одма дворе градит пође. Ма зашто и гради туде, Заш

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Некако по страни од тих сумрачних бестрагија, сасвим издвојени, стоје сеоски млинови поточари. Јесу у забити, укривени, приче се око њих плету, па ипак ...

Ваљало је ту насликати коња и коњаника, а то је врашки тежак и заметан посао. Остали свеци обично стоје побожно, погледа дигнута небу, а овај Ђорђе, мегданџија, ем је коња упропањ нагнао, ем је објеручке скопао копље и

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Ти се још више згрчи. Опроба да ли завежљај на глави и мотика на рамену добро стоје и оде прошаптавши као за себе: — Не знам. Сад нешто рано дође.

Ма које доба било, а чаршија закрчена колима грожђа са села. Око њих лено и дремљиво стоје сељаци, ишчекујући купце, механџије, и, увијени у дугим гуњама, с дугачким штаповима, „останима“, растерују децу, која

Држе се за столице; хтели би оро, али као да им је жао да прекидају песму, па само стоје, заносе се по свирци и рукама, по такту, одобравају: — А, ха... Тако! О-о-о-о!

Ено их где поређани једно до другог стоје на сандуку. Нарочито ципеле, — оне ми никако не дају мира. Жуте се, цакле, и мирише им ђон на ђириш.

У соби тек што се сталожила прашина од чишћења после ручка. На сандуку, у старом послужавнику стоје поређане чаше, до њих велика чепрња вина, а у кујни тестија такође пуна вина, у коју смо изручили из свих судова што

Опет куће. Час нове, све по плану, час старе, турске, и ради шора пресечене, те стоје као неке трупине. Штрче им и беле се пресеци њихових почађалих греда. Скрените на десно, среска канцеларија.

Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач. Дође и поп. Сви стоје гологлави, он чита, кади, они метанишу, крсте се. Пресече се колач и онда настаје слава. Почну здравице.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

” У Сомбору, јануара 1902. БАЛАДЕ ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ И Стоје пребели Ђурђеви ступови, сведоци верни божје љубави, облаци лебде над њима горе, лагано броде лагано скоре, казујућ

онда одлете за горе стрмне. Стоје пребели Ђурђеви ступови. љубазни знаци божје љубави. љубазним лицем на брег се смеше, а равно поље, студени

пада, да не би напаст насртљива мрака продрла у светло светилиште зрака; склопљена су врата зимнога дана, и склопљена стоје врата самостана, и самостан истог мал' да се не боји, јер син један мрака и пред њиме стоји; турски један телал стоји

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Све су то елементи које не треба ни потцењивати ни одбацивати, али елементи који данас стоје у другом плану. На првом месту свакако се налази књижевна вредност њихова.

Јер кад се дође у град, на капији стоје дванаест лавова и чувају град: ко се год прикучи, одмах га растргну, зато им треба дати дванаест овнова, свакоме лаву

Ви сте браћа а она нека вам буде сестра. Ови шест браћа и седма им сестра стоје на небу и јесу Седам Влашића. Па сваке године иду ветровој, месечевој и сунчевој мајци да јој за савет захвале, и онда

Кад тамо, али господар од галије има шта и видети: мишеви и пацови трче на све стране и слуге с батинама стоје те бране да не натрче на сто. Онда он рече домаћину: — Забога, брате, шта је то?

двије отиду у цркву, пасторка одмах к материном гробу, кад тамо, а то сандук опет отворен као и прије и на заклопцу стоје два бијела голуба, па јој реку: — Обуци се ти, Маро, па иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и остало све уредити.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Да, гледај да ми тиме замажеш очи. СОФИЈА: Не, заиста, врло јевтино. МАКСИМ: Боље да си гледала како ти стоје судови у кујни. СОФИЈА: Ти се за кујну не брини, ако не буде све у реду, моја срамота. МАКСИМ: И моја штета.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

је против тебе, мала моја, сви би да те довате, сви би хтели да се увере да немаш ништа под мајицом, него да ти груди стоје онако, саме од себе, сви жарко чезну да те зезну и одвуку у мрачне гајбе, у тамне ходнике, у ветровите паркове, док

У томе је штос. Ни она њега, то јест, и обратно! А да ли сам заљубљена, баш онако, мислим? Па сад, како с тим стоје ствари: била сам као нешто заљубљена једно два и по пута у животу, али ти типови нису били баш претерано одушевљени да

Е, па кад он ради свој посао, сакупи се најмање милион људи по околним тротоарима. Шта раде? Стоје и диве му се. О чему се ради?

Казала је да се зове Барбара и да је наша. Казала је да је удата за Енглеза и да ствари за сада стоје добро. Тако је казала. Казала је још, онако без везе, да је добро јер није сама.

то што се није правила важна и све што уз то фура, и што је казала да је добро што није сама у Лондону, и што ствари стоје добро. Онда је једно време причала о Лондону. После је престала да прича.

Ништа више! Седео је тако очајан једнога јутра, кад — бззззз! Звоно на вратима. Пред њим стоје два типа са жицама, клештима, бандерама и, уопште, свим андрмољама потребним за прикључивање једног телефона.

Мама и матори с родитељским смешком типа „Ми смо с Аном другови, немамо онај укочени родитељски однос!“ стоје и цвркућу: — Вратили смо се нешто раније... — као да то није очигледно.

Ту се затим поставља и питање, како ви то зовете, националне припадности? Е, па ту вам код мене ствари стоје овако: кад случајно видим неку фину цуру како седи у парку и чита књигу, на пример, или било шта, није важно; али,

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

брзају дани, које не држи место им дато него ништине вијају зевак, кољу се, глођу, кружећи стоје - никуд да пођу. Ветровим пољем замећу мобу: Шести у Седмом xоће да блесне, Четврти Другог купи у торбу, Тпећи о

Над софром земље уздигло се подне, а доле стоје убоји му с лица; с брегóва слази Сретење Госпóдње, те твар је свака дрхтај Богопримца.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Хм! Ја се радо не мешам с оним пред ким стојим гологлав. ЈЕЛИЦА: Зато се и праве визите да се људи упознаду и да не стоје гологлави. Ви не знате како је то у Бечу страшно у моди!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Жарко и Жућа у чуду стоје, пред њима бљеште чаробне боје, смјешка се ведри безбрижни дан. Жарку се чини као да снива: какве ли тајне љепоте

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају. — Ово је моја мала, — каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. — Како се зовеш? — Хуана.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје народне прошлости славне. Али ће к'о рајски феникс, сијнути слобода мила, И ја ћу стојати ведар, где сада погружен

НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 1 По светим пољима отаџбине моје Многе свете хумке растурене стоје, Где витези врли у данима славе Положише главе.

Ено на суром Вису урвине вековне стоје К'о страшан, огроман скелет... Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Читаоци стоје пред отвореном књигом. Долази једна ноћ која ће бити страшнија од претходне. Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то

сазреле су клисуре и борове игле и срце планине под каменом негом и златне шуме за које се никад не зна зашто стоје што не крену још један корак у висину начинила је Милешева вече које пада као заштитница од Ваљева до Кремана

је до Петрограда пала одазвао си се александријском гласу ти који си клео змијске трбушине за тебе ствари лоше не стоје памте се чак и неки цитати из твога венца. .. ...

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

САРКА: А која си ти рупа, тако ти бога? (Они онако натоварени стоје у реду те праве један фронт, испред кога Агатон шета.) АГАТОН: Која сам да сам, пречи сам од вас...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Сељаци се прибили са стране пута и чекају да возови прођу. Жене и старци стоје испред вочића, а дечица, пуна их кола, наслонила се на лотре и машу ручицама.

Као из неке дубине, зачу се дрхтав глас трубе... Звуци су језиво парали ноћну тишину. Занемели војници стоје непомично и слушају... — Шта је ово? — питамо Јову, старог штабзначара. — Сигурно су неки наши залутали...

Послужиоци поседали покрај топова, а возари стоје уз своје коње. Али сви су на супротној страни од правца одакле допиру пуцњи... Наједном зачусмо пуцање позади нас.

Њихова уобразиља у ниском шумарку види читаве пукове, и, најчешће из страха, враћају се. Или по целе часове стоје на једном месту, стрепећи од свакога шушња, чак и од свога рођеног даха.

Недалеко угледасмо групу људи како, гологлави, збуњени и неми, стоје. Приђосмо им ћутећи. Између њих, на блатњавој земљи, лежало је тело потпоручника Радојка.

Пратимо га... Скрете у онај забран, где сада угледасмо више њих. Сигурно подноси извештај. А она двојица још стоје. Из групе се издвојише тројица и приђоше оној двојици... Крећу се сада на одстојању. — Хоћете ли да гађате?

Њих четворица стоје мирно према целокупној ћесаревој сили. Свега четири „репоње“, и они можда смрћу својом треба да најаве долазак

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

чела, дугих спљоштених образа, црножутих страшљивих очију, које ретко, врло ретко, гледају човека право, но већином стоје под обореним капцима.

Јест, сећа се тако живо... довела је мати, са млађом сестрицом, у цркву. Стоје оне тако у једном крају и ћуте. Мати се крсти, а она гледа у пламичак кандила, што трепери пред распећем на врху

На средини цркве, око иконе, стоје читави бокори зрела и зелена босиљка... мирис од њега простире се по свој цркви, и она помишља да то мирише божја душа.

Занела се тако, па се само смеши, а очи јој се стакле и стоје некако необично, као да је мртва... Гојко јој приђе, онако мокар, клекну пред њом на земљу и наслони своје уздрхтале

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Вита јело! истина је била, Ја се драгом у њедра савила! У њедрима срма — џуздан била, Гдјено стоје гроши и дукати; А у јутру кафа у филџану, Не би ли ме у кафи попио, Не би ли му на срдашце пала, Да ја видим свога

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Угао две улице, у којима се виде АПОТЕКА, БИОСКОП „ЛУКСОР”, КЊИЖАРА ДЕБЕЉЕВИЋ. Грађани стоје пред кућом окружног начелника, чекајући да буду изнесени лешеви. Још увек дува ветар из осме слике.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена. Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица, ради њих ми је, мајко, драго да си потиштена.

Јеси ли се дигла међу госпе? Где си сада Ти? Волиш ли још ноћу улице, кад блуднице и фењери стоје покисли? А раге мокре парове вуку, у колима, ко у мртвачком сандуку, што шкрипи.

Може бити. У сваком случају, у Итебеју, код цркве, и сад стоје три куће Црњанских, мојих блиских рођака. А уз цркву надгробни споменици Црњанских, на пример пароха Итебеја, Милоша

Рибарев син – рибар! Око поноћи одлазим да спавам. Бродови сад плове тако лагано да се чини као да стоје. Ноћ. Око два сата ме буде. Извлачиће мрежу.

На ходницима стоје подофицири под оружјем. Предајем документа и добијам преноћиште у једној кући која је сва у глицинијама плавим.

Завршен је и један део мог живота. Бечке романтике. Идем у своју земљу. Гомиле војника који стоје на прозору гледају како покушавам да се попнем у вагон, смеју се, урлају и вичу: „Напоље, официри!

Наши ђаци су се увек враћали у зору кући. Дрвеће, тада, и сад зарумени, али нема више оних који стоје, гологлави, под њим, млатарају рукама и говоре о социјализму.

Они су наслоњени на зид, прокисли и мирни, гледали некуд, Сећате ли се рибара, старих, израђених, претргнутих, како стоје на обали, међу конопљем, на сваком далматинском острву, и гледају исто овако, мирни и прокисли, некуд?

Хијероглифи мирно стоје, аутомобили се врте и јуре око њих, а никако да их прочитају. Киша сипи, ситна, бескрајна – но то не треба никог да

Не виде да ту више није важно како столице стоје на позорници, из којих врата излази ново лице, ни брз дијалог. Не виде да би после неких реченица требало дуго, дуго

Пуно је премишљања, хладног разума, и већ се ту види линија на којој после стоје Пусен, Енгр, Делакроа, и Сезан, иако он изгледа без традиција.

Престају оне слатке, виртуозне форме што стоје на врх прста; у природи ништа не стоји на врх прста, а у сну још мање.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Када му коло до ње стиже Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу... Сви стоје бледи Од страха— Свако задивљен гледи Где се далеко у висини Бели ко мало клупче праха...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— То је наша Полиција. Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са задовољством гледају. — Што се туку? — питам.

Правимо изненађења сваког дана, чинимо свечаности; а сад ћемо, како нам ствари рђаво стоје, морати измислити какву заверу. А то је бар лако у нашој земљи.

С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви. — Па шта је сад опет? — вичу они позади. — Да се пробија трњак! — викнуше опет они уз вођа.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Видим две лепе, сјајне звезде, близу кумовске сламе, стоје једна уз другу. Светлуцају наизменце, па изгледа, да се све више једна другој примичу.

Само му пред очима пролећу неки светлаци и у мислима стоје само они, његови најмилији, који тамо негде у равном пољу на овој студени, можда леже размрскани, побијени, мртви.

Иде лагано, кашљуца, и мршти се, кад опази на степеницама огриске од цигара. Отвори врата и уђе. На средини стоје четири дечака, и сваки држи по једно уже. Само дебели конопац од тешког звона виси слободно.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Па шта ти вели? ЈОВИЦА: Вели: „Бога ми, газда-Јовице, не стоје добро ствари!” ЈЕВРЕМ: Које ствари? ЈОВИЦА: Па о политици ми говори човек. ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро?

” ЈЕВРЕМ: Које ствари? ЈОВИЦА: Па о политици ми говори човек. ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро? ЈОВИЦА: Вели: „Они наши у Београду канда не би хтели више да им Илић буде посланик”.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Па, ено онај тамо? — па показа очима на једног постаријег човека што сеђаше под храстом, а сељаци око њега стоје па се разговарају нешто. — Па власт — вели му чича Милисав — капетан, зар ти не реко’ отоич? Власт.

Мића је обгрлио, а она њему метнула руку на раме. Искашљаше се мало обоје, па чекају да Цигани почну, а стоје тако као, ако се сећате, у слици двоје заљубљених на лецедерским меденим колачима. — У нашу веру нема тако нешто!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

на крају јела, Кад се са стола прибор посклања: Нађу се зрео човек и јабука зрела, Пуни међусобног поштовања. Стоје, насамо, очи у очи, Једно спрам другог, као Ђердап и Голубац.

Два миришљава сапуна бућнула у воду, Цео летњи дан се брчкала и прала, А Прњаворци никако да оду: Стоје и чекају крај церемонијала.

Бори се танка свила Са злом вољом априла, Оцвали трн и вишњица, ко брат и сестра, стоје; Од суснежице Очврсле им латице, Па пљушти, пљушти Ко по рибљој крљушти, А оне пљусак пију, као да су га хтеле И

Проклет час кад у везу с њима ступих, Не има краја мојим мукама!” Неколико пролазника, мало глупих Стоје, с новчићима у рукама.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Вршке се, везане за уже или за дугачки метални кабл, спуштају са брода на морско дно, на коме се оставе да стоје непомичне по неколико часова.

није дефинитивно утврђено све што би требало знати о тој најважнијој и најмоћнијој океанској струји и многа питања још стоје отворена.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ал̓ авај! песма залуд покушава Да врати чари старинскога доба; Дубоким санком прошлост ова спава, И поређани стоје гроб до гроба.

твојом молитвом заћуте, О заштитнице вечне душе моје, Све кобне мисли што ми срце муте, И, ко злочинци, спремне за бој стоје.

Јест, душа је моја ко кутије старе, Што у светом храму на довратку стоје, Где пролазник сваки спушта скромне даре За смирене свеце и за ближње своје.

ЗИМСКА НОЋ Пало је иње. Ко сабласти беле, У танком велу као да се јеже, Снуждени стоје борови и јеле И опуштене зимзелене вреже. Водоскок смрзнут ћути, ко да снева.

бих једну ноћ кад месец куња, Плачеван, кржљав, без сјаја и боје, А земља има сетан мирис дуња Што месецима у прозору стоје; И све да буде тужно, све да буде Као да свуда јече болна деца, Растапају се чежње као груде, И све кроз сутон

ПОВРШНИ УТИСЦИ И Шћућуриле се у заливу сивом Лађе, ко тице у гнезду, и једра, Непомична, над мирним стоје сливом, И ноћ се спушта мирисна и ведра. Нигде ни шума да заструји тајно, Нигде ни ветра да гранаме мане. Тишина.

Неко их стеже, а не видим ко је. Јаук и писка свуда око мене. У редовима црним кврге стоје, У њима пиште деца, људи, жене. Неко их мучи, а не знају ко је. Јаук и писка свуда око мене.

животом буја свака тварка, И хиљадама очију ме гледа Из густог жбуња, из цвећа и траве — То стари греси у заседи стоје —, И млаз ледени кајања и страве Преплави намах бедно срце моје.

тица пропевала није, Где прастаре шуме никад не шуморе, И где снежне јеле што столећа броје Као беле дувне непомично стоје...

И ја видим друге пределе, и боје Друге, с пуно сунца, с две големе воде, Где шлепови ниски укотвљени стоје И бродови пуни у даљину броде, Где над мирном водом, у вечери вреле, Бде старинске куле с мрке цитаделе... ''Никад!...

Но свуда беше таква месечина Да мишљах: пијем њу из сваке чаше. А кад над липама што мрачне стоје Крајичком изби месец, па се шири Пун, сјајан, мекан, ко колено твоје Из црне ти чарапе кад провири, Ја склопих очи и

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

дрвених ћутука, који су по вратима, приликом затварања, падали одозго ударајући их и притискујући их, да што боље стоје затворена — све се то измеша и поче да бруји...

по њеним леђима, плећима, око прсију, да боље истрља, те да сутра ти делови на венчању јаче, истакнутије, лепше јој стоје. А на Софкин оволики плач, грцање, није обраћала пажње.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ипак се испреда Кад пролети жбун и старо дрво које, Позната стаза, вијугава, бледа, И драга места што жалосна стоје, И успомене расуте без реда. Радости, туге спомени се роје Везани за та места и за моје Биће.

НОЋ СЛУТЊЕ Спавај мирно, чедо моје; Све је мирно... Звезде стоје. Ни дах поћи није пирн’о. Ти не мораш, као мати, У тој тами Бдити, знати Да смо сами, да смо сами.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

траве до кољена, те живо пасе; а и чобани не трче голоруци, нити се купе у гомиле, е ћеш их видјети раштркане, гдје стоје дупке, са струком на глави, а испод струка вире у црнину гдје се на небу укаже, као да нагађају хоће ли се изјаловити,

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

По својој каквоћи и намени поређења стоје на прелазу између говорних израза дословног и говорних израза пренесеног значења (Образ му је као ђон; Лепе му се

творевинама оне заузимају најугледније и највредније место, и то одмах после народних песама и прича, са којима стоје у присној творачкој повезаности.

Ове три тајанствене радње, иако имају посебне улоге, — стоје у међусобној вези. „Врачањем се тежи да се нарочитим предметима и радњама постигне напредак у животу (на пример:

ишао је пут у велика књижевна дела; управо те две хемисфере народног традиционалног стваралаштва стајале су и данас стоје у узрочној и посредничкој повезаности.

Смео се као прасе на раскрсници. Спава као зец (на опрезу). Спава као јагње (мирно). Срчан као соко. Стоје кô ждралови. Трчи као овца на солило. Ћути као риба. Ћути у добру као буба на дудову листу. Умиљава се кô мачка.

Ову игру играју само девојке, и то на тај начин што стану две и две окренуте лицем једна према другој: оне које стоје у пољу, представљају „дренак“, а оне које су унутра, представљају „пчеле“.

образе, као кад се ко умива, и у једној гомили клекнувши на колена, посагибају се до земље тако да им руке с образима стоје на земљи. Они се зову кошнице, и сви тихим гласом изговарају неки „Зу, зу, зу!“, а неки „Бу, бу, бу!

Пође да тражи челе. Докле он врља онамо овамо, дотле онај код „кошница“, које стоје онако као и први пут и зује, седи и меси од блата колачиће, или чупка траву или друго што божем спрема себи за ручак.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

23. Двије горе упоредо расту; једна цвати, а не роди; друга роди, а не цвати. 24. Двије чавчице напоредо стоје, а једна друге не види. 25. Девет баба по леду се плаза. 26. Док се отац роди, син по кући оди. 27.

81. Отац у колијевци, а син у сватовима. 82. Пет браће путем иду, а пет под пластом стоје; који путем иду, нијесу покисли, а они под пластом покисли. 83. Пилипиљ цара копа под липов пањ на Ђурђев дан. 84.

Кад тамо, али господар од галије има шта и видети: мишеви и пацови трче на све стране и слуге с батинама стоје те бране да не натрче на сто. Онда он рече домаћину: „За Бога, | брате, шта је то?

Он приступи и баба га уведе у некаку авлију ограђену костима јуначкијем, а по авлији толики људи мутави и удуречени стоје. Тек што у ову авлију уљезе, остаде и он и коњ му и пас мутав и окамени се на ономе мјесту ђе се нашао.

њих двије отиду у цркву, пасторка одмах к материну гробу, кад тамо, а то сандук опет отворен као и прије и на заклопцу стоје два бијела голуба, па јој реку: „Обуци се ти, Маро, па иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и остало све уредити.

Јер кад се дође у град, на капији стоје дванаест лавова и чувају град: ко се год прикучи одмах га растргну, за то им треба дати дванаест овнова, свакоме лаву

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А увече на панихиди дати свој братији по свећу да певају док стоје над гробом. О Анастасијиној панихиди. На такав начин треба да појете и на дан блаженопочивше, која је била некада

А увече на панихиди дати свој братији по свећу док стоје над гробом, и свима који су обучени као јереји. На такав начин треба да појете и на дан успомене блаженопочивше, која

усели се у Гору Свету, одакле, помоћ примив, истаче ти гробница миро благодати веселећи твоје синове који пред тобом стоје, Симеоне блажени, моли за спасење душа наших! „Слава, и сада“, богородичан.

твоја чеда, радосне славитеље твоје, миомирисно, благодатно твоја гробница веселећи твоје синове који ти испред стоје спомињући, преподобни, анђеоски твој живот, даровану ти светлост и славу, преблажени Симеоне!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Како иако истрча соном ногом? (Споља, нагло, шкрипа кочница, тресак, затим тишина. Све три жене стоје као скамењене. Тетурајући се од шока, у кафану се враћа Иследник.) ИКОНИЈА: Човече, шта то би?

На гробовима јабуке, пивске флаше, шољице за кафу, на крстовима пешкири и избледеле заставе. Кафански пријатељи стоје око Анђелковог гроба. Пада киша. Сви држе запаљене воштанице и отворене кишобране.

МАНОЈЛО: Завежи, кад ти кажем! и у заклон! (Склањају се иза других, старих, гробова. Они који су дошли на пратњу стоје над Анђелковим гробом и гледају увис, у небо. Као да горе, у небу, виде Анђелка.

Дужа пауза. Прва се прене Иконија, која почиње да скупља судове у веш-корпу. Остали се још увек не померају: стоје, под утиском оног што су видели на небу.) ИКОНИЈА: Е, па, сад је, ваљада, готово! Све је било како налаже обичај!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

нити сам ја могао иначе мис|лити, представљајући себи да ја чистосрдечно желим да се посветим, а други иду те ми стоје на путу и не даду ми. Дечанца да сам могао, би[х] га с обема рукама стиснуо за гркљан и загушио би[х] га.

да другда нејма за што купити соли; јавља ми да зида једну качару и моли ме саборно да ја будем качари ктитор, јер им стоје бурад и каце напољу. | Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода!

Иде се све покрај једног поточића, поред кога стоје насађени велики ораси и друга древеса која га осењавату и чувају од сунца.

зашто морају дисати и одисати; пак ако најпређна кола стадоше, сва за њима, ако ће и[х] [х]иљада бити, ту ваља да стоје гди су се нашла, и не знајући ни зашто ни за колико ће ту стајати.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

И то не опази сам него (кад бијаху већ мирнији послуживањем) Бујас га гурну и запита: — Је ли да му липо стоје? — Шта липо стоји?... Коме липо стоји? — Ма, брате, Мачку фратарске аљине! Зар не видиш да се „обука“! Зар ниси знâ?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

прошло, па се тутњава и урлање избистрише у људске гласове и речи, изврнуте бубашвабе постадоше столови што криво стоје, угарци су опет људи, варошки окламиши и чанколизи, келнерај водоравно стоји, лампа право, увис дими, тешка глава жуљи

— Не, војско! Станите, децо! Војници чују Аћимов изнемогао глас, стоје укочени, без покрета, као и сељаци згомилани под брестом, који је на неколико црних грана набо ниско небо.

Не помажући се рукама, Аћим се усправља и окреће Ђорђу, испражњеној кошуљи и зубуну што још увек стоје у замућеном виделу, где цвокоће сува храстовина.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Амо милу руку, Младости моје то узглавље меко! дуго нам има до у тиху луку, Острво мира и сад је далеко. Катарке стоје гордо на тој води Што значи живот... Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно.

Крај царског његовог трона, На копља наслоњени, четири Сармата стоје, К'о слике Титана мрачних, к'о тучне статуе Крона.

У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје спомени вечни за ране његовој души; Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора, И види галеба јато што над њим се

Све се свијетле!... Све у бл'јеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, к'о да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје; Неке бијеле, као

Ј. Дучић ЛXXXВ У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне Далеко у поље. Трава пуна росе... Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им косе.

Немо стоје у њој сребрнасте, родне Обале и врти; и светли и пали Младо, крупно сунце, и не шуште вали Све је тако тихо... Мир...

На празник светлога Маја похитај, љубазни друже, У овај мирни дом. Дарови божице штедре на столу одавна стоје; И поморанџа слатка, и сочни оливе плод; Мирисом нарда и смирне миришу одаје моје, Светли се глатки под.

Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе Где споменици стоје народне прошлости славне. Али ће, к'о рајски феникс, синути слобода мила; И ја ћу стајати ведар где сада погружен

Неко их стеже, а не видим ко је! Јаук и писка свуда око мене! У редовима црним кврге стоје; У њима пиште деца, људи, жене. Неко их мучи, а не знају ко је. Јаук и писка свуда око мене!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Дугачки се реде легиони на пољане неба пространога с обадвије стране напореду; други стоје ка масе облачне на воздуху, к боју приправљени.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Као какви брегови уздижу се оне из равнице у вис, а стоје онде преко две хиљаде година“. „Преко две хиљаде година!“ узвикнуше Питагорини ученици. „Па када су онда сазидане?

Те две дужине мере код Кеопсове пирамиде 270 односно 222 рифа, стоје, дакле, мал’ те не, у размери од 17 према 14. Зачудило ме кад сам видео да су и све остале пирамиде саграђене у тој

“ „Бројеви који су предочени катетом, односно хипотенузом, овог троугла стоје у размери двају целих бројева који немају заједничког делитеља“.

дужине жица тог инструмента и нашао да оне, удвоје или заједно, дају само онда чист, угодан звук када те њихове дужине стоје у једноставним аритметичким размерама. Таква хармонија испољава се у саставу целе васионе.

Таква хармонија испољава се у саставу целе васионе. Полупречници кристалних небеских сфера о којима сам вам говорио стоје, као што сам то могао да израчунам из времена обртања тих сфера, такође у једноставним хармоничким размерама.

Чим да се хранимо? да скапамо од глади!“, викаше номофилакс, заборављајући да иза њега стоје његови робови, претоварени животним намирницама.

Младић се загледа у ту скулптуру. На њој је видео младе људе како стоје код својих коња, како их узјахују и крећу даље.

У хладу његових дрвета, у том врту филозофа, држи Платон своја предавања. На главном његовом улазу стоје исписане ове речи: Нека не улази ко није упућен у геометрију!

У првој од тих слика стоје та три лоптаста тела, поређана од лева на десно, овим редом дуж једне праве. Ова зелено обојена кружна плоча

То је онај случај у којем је Месец осветљен Сунчевим зрацима тачно до своје половине. У том случају стоје праве које спајају Месец са Земљом, односно са Сунцем, тачно управо једна на другој.

Зато сам се ограничио само на то да саопштим његове најважније резултате. Но прикупљени подаци о помрачењима Сунца стоје колеги Клејтомаху, и сваком кога занимају, на расположењу“.

Звезде некретнице стоје приковане на својој сфери. Значи да је Аристотелес имао ипак право. Аристархос познаваше добро дела великог

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

само претварао да спава, јер сам и раније био опазио како је, с времена на време, крајичком једнога ока, контролисао стоје ли његове торбе од фине жуте коже где их је оставио.

И док изударани војници стоје непомични као крстаче, јако постиђени, са црвеним образима, и ошамућени гледају сваки у свом правцу, он прелази даље.

којој странци припада и зашто је огорчен противу њенога вођства, које муку мучи са његовим и присталицама, који чврсто стоје уз њега, опозиционим ставом. „Не могу ја, вели, да гледам шта се ради и да савијем главу.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Има много, веома много људи који не пристају сасвим и потпуно уза се, који не стоје читавом својом тежином на својој страни; људи који имају своје мишљење, али који помало симпатизирају и с противничким.

да отворено кажем, да то мрдање обрвама, та натуштена чела, то одсуство осмијеха, то набирање чеоних кврга и чворуга, стоје на кудикамо већој цијени код примитивнијих „пучанстава” него код развијенијих и уљуђенијих.

Гдје је ви видите? Пређите погледом од оцоубилачких и братоубилачких козмогонија које стоје на прапочетку свијета па до великих епопеја наших дана, и реците ми: гдје је? Зар Прометхеус десмотес? Зар Каин и Абел?

Или им се можда глас тако утањи да дође нечујан за наше ухо. И стоје тако, саме о себи у простору, одијељене од свега што их окружава танком но непробојном опном своје усамљености:

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.

Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. Беше тихо летње вече.

Извадивши половину рама ,погледа напоље и сва му се крв следи, окамени се... Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... »Откуд овде ови људи?... Шта је ово?... Смрт !«...

Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. Уђе капетан у собу... У последње време, нарочито

»Ово је рака за мене... Откуда она?... Шта ће тај колац ту?... Хоће да ме убију!... Што ја ово седим а сви други стоје ?... Каква је ово тежина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Он приступи и баба та уведе у некакву авлију ограђену костима јуначкијем, а по авлији толики људи мутави и удуречени стоје. Тек што у ову авлију уљезе, остаде и он и коњ му и пас мутав и окамени се на ономе мјесту ђе се нашао.

двије отиду у цркву, пасторка одмах к материном гробу, кад тамо, а то сандук опет отворен као и прије и на заклопцу стоје два бијела голуба, па јој реку: — Обуци се ти, Маро, па иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и остало све уредити.

На два му рамена стоје два арслана, а он нити се тиче нити миче. Отиђи њему, па нек ти он каже шта ту ради, па ћу ти ја казати.

Жена не може да спава, а човјек старац одмах заспи, а она му се почне ругати. Сиромашак изиђе у кућу, кад у кући стоје два човјека, па се врати у собу и каза жени: — Ево у кући два човјека гдје стоје.

Сиромашак изиђе у кућу, кад у кући стоје два човјека, па се врати у собу и каза жени: — Ево у кући два човјека гдје стоје. Жена, кад то чује, изиђе и рече: — Хајте слободно, старац је заспао.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

збогом! СТАРА ПЕСМА За мном стоје многи дани и године, Многе ноћи и часови очајања, И тренуци бола, туге, греха, срама И љубави, мржње, наде и кајања.

Ја осећам душу и своју и њену: Обе, вечне, стоје на једном осмеху, На једном простору, далеком времену, Које каткад ступа и шапће утеху.

мутно, издубљено, кобно; Дан убијен притиснуо боје, Светлост, око; и мртвило гробно, Мир и страва око мене стоје. Кроз природу, преко дрва, ружно Јесен иде; голе гране ћуте. И црнило обавило тужно Кору, видик, време и минуте.

Као куле старе стоје мисли црне, Омиљена места са дубоким плачем. У кући народа жижак наде трне Пред иконом Бога, опасана мачем.

СУСРЕТ Једно послеподне — не сећам се које — Ишли сте лагано и погнуте главе, А око Вас ваздух, светлост и мир стоје, А над Вама небо боје јасно плаве. Сенку и с њом мене водили сте собом...

Сарана лета — васкрс моје туге, К'о мртве руке гране старе, голе, Упрте стоје пределима дуге: Као да жале и као да моле. Тај погреб прости, у коме све ћути, Тај спровод лишћа као јаук бије.

Погнута дрвета, у знаку ћутања, Стоје к'о кајања, неми ученици Апостола мртвог што поразе сања, Земљу коју носе светли мученици.

Ћипико, Иво - Приповетке

Над врелом на путу, тик градских врата, стоје поредани војници: увијек су ту на бијљези када је ура да дјевојке дођу по живу воду.

Али дјевојци некако се не да заћи у низбрдицу; стоји на мјесту и вели му умилно: — Чекај! Па тако стоје неко вријеме. Дјевојка гледа доље на град, што се као убог скупио уз голу крш.

Нашао је у путу, па се заклонише иза манастирских развалина. Гледајући на немирну, усколебану пучину, неко вријеме стоје и ослушкују шум мора и хуку олује.

У вратима стоје жене, чекају, а друге с прозорчића испружише вратове између крњастих лонаца у којима цвијеће расте, и искривише

Поганлук, па ето! — заврши. Преко пуне вучије вода се залева, а они још стоје. —Гледај тамо згоде! — као пренувши се из миси Павле вели јој живо и показа крстом руке на оближњу шуму.

И он је плакао. НОВИ ХРАМ Цео сат гледаше он у сјајне расветљене љуљајке што, од неколико дана, стоје на крају градскога пристаништа.

— Не убијају се људи без потребе. Устани! —Приђе к њему и поможе му да се дигне. Неко време, у зимњем сутону, стоје сучелице, један према другоме.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

је да могућности комбиновања самосталних (најмања је реч) језичких јединица, дакле њихови допустиви пореци у исказу, стоје у тесној вези са формирањем и исказивањем масивног или неког другог садржаја.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

ми сада можемо замислити говорни низ који гласи: „лађе се шћућуриле у сивом заливу ко тице у гнезду, и непомична једра стоје над мирним сливом”.

једанаестерцима овако преуређен: „Шћућуриле се у заливу сивом лађе, ко тице у гнезду, и једра, непомична, над мирним стоје сливом”.

три стиха из песме Површни утисци: Шћућуриле се у заливу сивом Лађе, ко тице у гнезду, и једра, Непомична, над мирним стоје сливом. Лако се могу издвојити барем неке већ на први поглед видљиве промене.

контакт придева и именице „мирним сливом“ промењен је у дистактну везу тиме што је између њих убачен глагол „мирним стоје сливом“.

Због тога неки проучаваоци стоје помало збуњени пред стихом Стражилова: чини се да у исти мах и јесте и није слободни стих.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ Оде старац. Нађе бабу. Баба царица. Она седи за трпезом, — пир, благовање, А велмуже и бољари стоје око ње Па јој точе старо вино, оно заморско.

Највиша бриго над свим’ бригама! Ја знам да ниси на мене спала Ни ти ни твоја слава и хвала: На служби стоје твојојзи слави Добоши други — добоши прави. »Стармали« 1882.

— Ал’ ако ваше очи (Бистрије него моје) Силом и збиљом виде Да ствари друкче стоје, Немојте један другом Лупати главе худо: Удрите мене што сам Сневао тако лудо. »Стармали« 1889.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде. ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да

Коми фо! Овде се само по моди говори. МИТАР: О, ђаво ти одно и ту моду! Каква те мода снашла, несрећо, кад ти стоје руке испуцане као пањеви. Ко те воспита на моду? Ваљда што си служила? Срам те буди!

раширена и неотесана, мора своју масу мало да утегне, пак даје начинити мидер, то је сад мода; и оне које као трска стоје морају да се утегну, не пазећи што с отим здрављу свом шкоде.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О сјај на тебе њен док пада нек је и сакрију Ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје. Спавај, злу је време. Заувек си проклет. Зло је у срцу. Мртви ако постоје прогласиће те живим.

А боје? А звукови и мирис? Могу и да се љубе Ал не постоји љубав. Догађај препричан, Закопани лелек и ненађено благо стоје.

Љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје. Празне руке празно срце пуста сена И нема мене ал има љубави моје.

Ту изгубљено сећање пустињу храни. И крај ватре којом не хране се дани Закопани лелек и ненађено благо стоје. Љубави моја мртва а ипак жива О све што прође вечност једна бива И нема мене ал има љубави моје.

Куда да одем после овог сна. ДАКТИЛ СНА Стоје измишљени брегова од злата где звезда сјала је. Ту смрти нема. Ветрови у небо се враћају.

Сунце је грешка Плаћена виђеним ужасима слепим. Ноћ уместо ока лукава ватра нуди, Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху И следе видљивост различито људи, Биљке и звезде подмићене у слуху.

црне браве за коју нема другог кључа осим биља О врло смеле и инвентивне биљке Све што пронађу несебично покажу Стоје између нас и празнине као најлепша ограда Биљке што ждеру празнину и враћају нам ваздух ИИ Изналазе путеве између

Краков, Станислав - КРИЛА

Куршуми су све чешћи.. Опет јаукну неко. Само да се већ једном дође. А зато сад стоје овде? Војници гунђају. А на челу њине колоне неки виши, крупни командант говори чичици мајору: — Од вас све зависи.

Петровић, Растко - АФРИКА

Девојка и младић стоје у реци до колена; у рукама им траве које сапуњају. Оно што ме изненади то је њино видно, јако и мирно дисање, приметно

Оно што ме изненади то је њино видно, јако и мирно дисање, приметно као у животиња које стоје у полу и чине се као да мисле. Истим ритмом, уједначено, и грудни кош младића и грудни кош девојке ширио се и скупљао.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ето дакле како сад стоје ствари. Турци ће дакле продирати или од Тимока, или моравском долином, јер да продиру на обадве стране, немају засад

Пушке не избацују добро чауре, то јако успорава паљбу; код многих војника чаура се заглавила у пушци и војници стоје под турским куршумима немогући да избаце ни један метак.

Ја сам рачунао на ваше одељење, ви сте покварили цео мој план, моји положаји стоје голи, непоседнути пред Турцима, мени треба војска, мени треба ваше одељење, војску ми дајте, несрећниче, војску ми

Смрад да те угуши... Улево стоје гомиле меса, раздробљених костију, комади подеране одеће, сва се гомила запекла у крв и увелико прелази у трулеж.

Проклетство, проклетство... И ти би опет да бежиш далеко, далеко; али очи се зорно упиру у бледа мртвачка лица, што стоје разбацана око тебе, и ти корачаш машинално, полако од трупа до трупа, застајеш, загледаш га, пипаш га, удубљујеш се у

Гвоздене осовине, дебеле као нога у бутини, стоје превијене као меке воштанице; дебеле чамове греде рашчешљане у танка влакна као повесмо кудеље; точкови, склизнув са

Збиља, зар свемоћ и немоћ, зар живот и смрт, зар све и ништа стоје једно уз друго тако близу, да је довољно један миг, један трен па да једно друго потпунце замени?!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

XXВИИ Свет ће читат’ песме моје, Што у овом низу стоје, А ти, благо, Чедо драго, Ако имаш кад, Ако имаш за њих воље, — Јер за тебе имам боље, Имам лепше и чистије,

И како ћеш се молит’ Кад неба не видиш! А зар се неба двери За једног отворе, — Тек онда широм стоје, Кад двоје говоре. Две душе загрле. се, А срце бију два, У Тој се срећи рађа Тек права молитва.

Једно душа твојег оца, — Сушта благост и доброта,— Друго душа мајке твоје, Хранитељке твог живота. Оне стоје ту па гледе, Како вијеш сплет малени Из дубине душе своје Њиној светој успомени.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Растурени по шуми, лежали су мртви и рањени Бугари. Још стоје свеже локве крви. Неки су издисали. Баш на самој путањици куда смо ишли, лежао је младић, мртав.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Серца вам стоје нравном зидару на Свак час отворена. Дух родољубиви, Рад в храму задужбине зидат. Не чека времена бољег, к труду

По три крста, три поклона Све три душе учинише. У молитви тијој стоје Њих побожних душа троје, Сада сниже, сада више Јутра песму звоно поје; Горски ветрић час доноси Јасног звона

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Срам тешки пада на још младе власи. Преда мном стоје завејани пути, Звезда за звездом очајно се гаси. Разлоге знадем... Ћути, душо, ћути.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Неста Миле, неста ћева! Ава точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи! 1856. СТАЗЕ Две преда мном стазе стоје: Једна с цвећем, друга с трњем; Гвоздене су ноге моје — Идем трњу да се врнем.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

На њима изваљени, раскопчани, по неколико комшија седе. Пуше. Сви пију хладну воду из тестија што стоје до њих. Хладе се. Младен, као увек, у дућану је. И тек око захлађа опет би се појавила баба.

И већ распасани, у папучама, с лулама у устима седе ту. А више њих њихови млађи стоје. Спроћу Младенових, на капији газда-Стојанчетовој, све његове кћери изишле.

Ова моја ништа не може. Види га па одмах главу изгуби. Иде, ради, а ништа не види. Толики дарови, везови, стоје, а она само се смеје, трчи и пева као луда. Тако и она.

Кад ће отићи у дућан, прегледати га, проћи магазе, проћи свуда а да за то време сви у дућану, и брат, и слуге, стоје неми, укочени, чисто да не дишу, да се чује како шушти његово џубе и ударају зрна на бројаницама. После ће у цркву.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

На њ »не сме никаква нечастива сила« (ЖСС, 326). Нарочито се од њега плаше вештице и сви који стоје у вези са врачањима и гатањима (упор. Вук, Посл., 974: »Да не једе бијелога лука, био би врач«, са објашњењем.

Ово је, извесно, мртвачка жртва, јер се жртва »тицама« има по правилу увек да схвати као жртва душама. Ј. стоје у вези са празником Светога Петра (29. јуна).

Старог свата младожења зове трећег дана на ручак јабуком (СЕ3, 19, 180). Са ј. као символом плодности стоје у вези, свакако, многи свадбени обичаји, али се ова њена природа још јаче види из приповедака где је реч о

и наглашава: »Наш народ употребљава пасуљ и боб при гатању, а сви предмети који се при гатању употребљавају стоје у каквој било вези са доњим светом«.

Ћипико, Иво - Пауци

Гледајући за њим, цркоше од смијеха крчмар и варошки клапци, а редари стоје на опрезу, да га затворе ако буде требало док се не растријезни.

Затим приступише к ватри. Мушки запалише луле, а мајка, кћи и невјеста стоје над њима. —Што је теби, Цвијето, те ме срамотиш? — прекиде ћутање Радивој.

Али, наједном, опазивши на дну цркве Раду уз Машу, прекиде и полети ка њима. — Живине! Јесам ли наредио да мушки стоје обашка од женских! — стаде га вика, и, љутит, гурну Раду устрану. — Не гурај се! — вели Раде.

Како се средиш, пој удија к њему... А хоћеш нам дуго остати? —Не знам баш... ма хоћу бар до почетка октобра... Часом стоје обоје онако једно прама другоме, док се он маче да се среди.

Обома бруји у ушима шум живога мора и чини им се као да долази однекле из далека чак с краја свијета... И све стоје тако, док се изненада не прену дјевојка и погледа у сунце. — Биће брзо подне... Збогом!

— Рекли су ми да вас поздравим. Збогом вам! — јави се на одласку. И хтједе да изиђе, али он крочи пред њу. Стоје једно прама другоме; он се осмјехује, и чини му се, гледајући, да је застиђена.

Иво приђе к њој и, збуњен, рече јој: — Опет смо се нашли! — На ивици пута у присјенци маслиника часом стоје, гледе негдје у нешто неодређено, и ништа не говоре.

— Затвори врата, на промаји сам! — јави се наједном доктор и прекиде разговор. — Нема вјетра, пусти нека стоје отворена, да гледам у ноћ! — одговори Иво. Доктор се премјести на други крај стола.

им одзвања хука валова што се разбијају о гребене шкрапавог рата што задире далеко у море и брани увалу од вјетра. Стоје прислоњени уза зид ограде, и из затишја гледају у ноћ.

Гледају у расвијетлене прозоре, и неко вријеме тако стоје. — 'Ајдемо и ми! — Рада бих, да смијем. — Па надода: — Ча младост лудује!... Јужина је, биће се запотили!...

— Да се вратимо? А гдје би нам љепше било?! — и привине дјевојку себи. Стоје и ништа не говоре, а врући дах младости скупља им се на образима; у ноћној пустоши боље отскачу њихови животи, а очи

— Петре мој! — отрже се њој уздах, и потресе Иву до усред душе. Топећи се у сузама, дуго стоје загрљени. А преко њихових глава једнако вјетар хуче, удар уставља се у густоме боровику и затресене гране једнолико

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Очекујемо да нас Лауш позове. Нестрпљиви смо и узнемирени. Војници стоје у групама и живо разговарају. Старији су смркнути, млађи готово радосни.

Ови безазлени момчићи стоје онде укипљени, смешно неспретни и блену свињским очицама како двојица ислужених војника, Јовиша и Адам, показују

Свет мача и свет крста стоје на нашим згуреним леђима и за нас нема одмора и починка. Наше дужности нам се намећу као претешки терет који морамо

То је светац, рекоше напослетку. Богдан Људи стоје на бедему и зуре у вејавицу. Очекују да ће се баш у овом трену збити чудо и да ће отуд из беле пустоши изронити Дадара

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Да, ми смо већ стигли тамо. Око нас младост је бујна, Под нама руине стоје, одломци времена давни'; Над њима бокори шуште и ружа мирише рујна Већ много векова тавни'.

креће, Где јесени мрачне не царује ћуд, Где на земљи влада вечно премалеће И млађани живот разлева се свуд Где спомени стоје од исконских дана, И мирисне шуме древнога Ливана.

1888. ПРЕД ТРОЈОМ Дан је окончан бурни. Пред капијама Троје, Страшне ахајске чете на равној пољани стоје, И Феб буктињу пали, и зрачи са висине Бакарне шлемове њине. Чуј!

Дан је окончан бурни. Пред капијама Троје Страшне ахајске чете на равној пољани стоје, И Феб буктињу пали, и зрачи са висине Бакарне шлемове њине. 1888.

Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје народне прошлости славне. Алу ће, кô рајски феникс, синути слобода мила, И ја ћу стојати ведар где сада погружен

Дарови божице штедре на столу одавна стоје: И поморанџа слатка, и сочне оливе плод; Мирисом народа и смирне миришу одаје моје, Светли се глатки пôд.

1889. НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 1. По светим пољима отаџбине моје Многе свете хумке растурене стоје, Где витези врли у данима славе Положише главе. 2.

Ено на суром вису урвине вековне стоје Кô страшан, огроман скелет... Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава.

Крај влажних зидина твојих гомиле камења стоје И урна бачена лежи... И по камењу твом Ја ступам уморном ногом, да име урежем своје На саркофагу том, У коме почива

Месец је изгрејô бледи И тама обале крије. Ено и Ада-Кале, где празни чардаци стоје Као скелети страшни. Крај платна сурваних давно, Убоги рибари блуде и мреже бацају своје Кад вече онеми тавно А брод

и делом он увек предњачи У светој служби отаџбине своје; Речју их крепи, а делом јуначи, У страшне дане да одважно стоје Бранећи народ и његова права, Кад бура бесни и кад игра глава. Сутон се хвата...

Крај царског његовог трона, На копља наслоњени, четири Сармата стоје, Кô слике титана мрачних, кô тучне статуе Крона.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Дунава, позлаћеног отсјајем залазећег сунца, уздиже се, из сочних зелених ливада, лако пошумљени брежуљак, а на њему стоје развалине неког поноситог краљевског градића; зову га Вишеград.

уређене државе са огромним престоницама, као што су Ур, Нинива и Вавилон, које су некад биле чуда света, а од којих стоје сада само рушевине.

Једна од њих посматра пажљиво Месец, друга Јупитер, а трећа Марс. Уза сваку ту групу посматрача стоје и писари, да резултат сваког опажања забележе оштром писаљком на свежој плочици од иловаче, словима сложеним из самих

седи на точку преслице изгледа да се цео свет око ње окреће, а да мирују само она и тај точак и сви они предмети који стоје у продужењу осовине точка.

Код Питагорејаца све је број и пропорција. Полупречници њихових кристалних небеских сфера стоје у хармоничким пропорцијама, а једна, нама нечујна, музика тих сфера употпуњава ту хармонију васионе.

Она зграда са високим портиком, то је астрономска опсерваторија; мало даље стоје зграде са становима научника и просторијама за њихове састанке. Ово овде је славна библиотека.

Но када се завири дубље у тај механизам, онда он губи своју привидну једноставност. Пре свега, равнодневице не стоје на миру, него се селе полагано дуж еклиптике, вукући са собом и небески екватор, па померајући тиме и сами небески пол.

у близини планетине пуначке, јасно оцртане кугле, налазе се, скоро у истој правој, четири светле тачкице; три од њих стоје десно, а једна лево од планете, но за који дан имаће оне већ други распоред. То су Јупитрови Месеци.

Саградише га талијански мајстори пре педесет година. На сваком углу његове правилно сазидане шестостране основе стоје хексагонални стубови од тамно обојене растовине, који носе кров опточен дрвеном чипком.

Само царски гардисти, трабанти, стоје, у својим црвеним униформама, са својим шлемовима и хелебардама, као неме статуе, у рагастовима врата и прозора.

И он је и ту везу пронашао: „Квадрати времена обилажења појединих планета око Сунца стоје у пропорцији трећих потенција великих полуоса њихових путања.

Ту, одмах, поред масивне храстове балустраде степеништа, стоје врата која воде у једну дугуљасту собу, звану библиотека.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје. Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда Поред липе води: „Ој тиче

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Из њеног крова штрче греде, размакнуте и откинуте шиндре, са тек по којом од маховине већ зеленом ћерамидом. Ћерамиде стоје тако нахерено и слободно висећи, да чисто прете да падну за врат.

Ниже капије, од некадашњих амбарова и штала стоје изваљени дуварови, плотови, са испуцалим и извученим, разбацаним прућем.

Цела позорница, иза капије, баште и куће, сва је пресечена новим зидом. Више капије, у почетку зида, стоје мала вратанца, капиџик, а остали зид је прав, пола од цигле а пола од летава, обојених, после ослобођења, народном

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

А имаш канда и рукавице; откуд ти то? Мораш ти увек да измислиш нешто мимо наш свет. Напослетку, добро, лепо ти стоје у том џепчићу рукавице. — Младић се тад слатко насмеја и извуче из џепа једну распарену женску рукавицу.

центра, тамо доле, на проветрини, где се све њише, па и крстови, и дрвени и они од црвенкастог камена, какви стоје и над гробићима те деце.

Журе, њих, само њих, чека фијакер. Ђаци из петог разреда, у стихарима и са чирацима у рукама, стоје поред раке; а кад су се сви разишли, примакоше се на сам руб раке, и гледају оштро у раку.

Христов гроб — раскош. Тамјан се једнако пали, сва порта мирише. На Велики петак, сви Грци стоје ван столова, и на истој страни цркве, компактна нација; сви истоветни по неком христовски тужном изразу у лику.

„Смрт је све што видимо док смо будни; а што видимо кад спавамо, то је сан!” Ограде више нема на тој гробници, стоје само подупирачи... Спида се наслони на један од њих и прочита текст још једаред. „Дакле, између смрти и снова — живот..

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

имаду), намаже се машћу, очита своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне кроз оџак, и док сте, фрајлице, погледали како вам стоје уста, већ је код Романа била.

видити како гдикоји од гимнософиста на усшиљеном каквом столпу с капом у руци на једној нози по осам дана непрестано стоје, како други на глави стојећи затворене очи чувају.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Американци бар стоје на томе гледишту и тврде да је то један историјски фалсификат да смо ми њих пронашли. Ја сам се пре више година

за проналазак Америке“ које је краљ Фердинанд организовао, ал' могу вам поверљиво рећи да те акције код нас у Америци стоје врло рђаво. — Зашто? — Па зато, вероватно, што смо ми Американци врло разочарани проналаском Америке. — Разочарани?

Ови рефлектовани таласи са новима, који постају непрекидним дувањем, образоваће у свирали, интерференцијом, таласе што стоје. Ови ће таласи имати неку извесну дужину и време трептаја, па ће према томе бити одређена и висина тонова“.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

По неком предању, артиљерац не сме напустити топове до последњег даха. Људи су се саживели са том мишљу и стоје неми и укочени поред оруђа, очекујући све што је најгоре. И то свесно.

Коморџије зашле под брдо, наложиле ватру, и баш се спремају да легну. А запрегнута кола у бескрајном низу стоје на путу. — Људи, бре, што лежите, зашто не крећете? — пита Лука доста благо.

Сустигосмо и колону рањеника, који су умакли из болнице. Стоје на путу, распитују се за своје команде. Сматрају да им је команда њихова, у општем метежу и хаосу, једино уточиште, те

Нарогушени стоје поред ватре, не би ли повратили снагу. У неких су шињели нагорели на леђима, а код Грује ордонанса изгорео цео десни

Однекуда довукли наши и једну пољску батерију и пред топовима стоје Црногорци од јутра до мрака. Сваки би хтео да пипне топ својом руком.

Војници претоварују ствари на друге коње. Целом дужином пута леже надувене и оглодане лешине коња. Арнаути стоје у групама поред пута и злурадо нас посматрају. Као хијене, чекају они подмукло свој плен.

— Ала, мајко моја! — вели задивљен Груја. Са нама стоје и неки пешаци. — Кажу, господин потпоручник, да је слано? — пита један. Ја потврдих.

Дах је замирао. Људи занемели. Иако готово на сваком кораку виде понеког мртвог војника, стоје сада скрушени и збуњени. Жао им мајке, а не знају ни шта да раде са дететом.

Умеша се и он међу њих. Али на своје запрепашћење примети како на пристаништу стоје официри и контролишу да ли само болесници улазе у чамац... Реши се Таса да „занемоћа“.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ни бреза јој не би поверовала, иако је пред саму сечу шапутала како орах и није тако ружан: чворови му баш добро стоје... Сети се столица дрводеље и само што не заплака... Сан био, сан прошао! Саже столица главу и у нови се сан завезе.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! А сви снови, жеље моје Нек' у златној гривни стоје, Нек' ти шапћу благо, ти'о: ''Зоро моја, данче мио, Слатки рају мој, До гроба сам твој, па твој!...'' 1897.

Мило цвијеће отуда ми маше, Његове чисте и свилене чаше Слатким напитком препуњене стоје. Један вијенац од њега ћу свити, И с молитвом га на гроб положити Свог мртвог љета и младости своје. 1918.

ПОВРАТАК Мрем... Са мојих њива ено други жање... Тамо више нема старе куће моје — Под очевим кровом страна чељад стоје, И шљемена српских све је мање, мање... О, лијепа поља! о лијепе луке!

Прекрсти се, мермер целива и очи Подиже. Ту горе златна слова стоје. И у првом реду, на Мраморној плочи, Угледа имена лепе деце своје.

По граду гомила блуди, Врева и хука: Упоред иде срећа и мука, Суза и смијех; Чедност и гријех Једно уз друго стоје, И све се комеша чудно И врви. А тамо, гори, на лазилима зграде, Зидари раде.

1911. ПРЕПЕВИ XАЈХПИX ХАЈНЕ И ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО ПРОЛОГ Моја патња, моја туга И бол у тој књизи стоје: Отвориш ли књигу ову, Отворићеш срце моје. Некада један витез је био Ћутљив и сетна ока.

8 Непомично, тамо горе. На висини звезде стоје; Вековима гледају се С немим болом чежње своје. Оне зборе један језик Тако богат, тако мио; Но ниједан филолога

(Срце збори:) О, да сам јој јастучић, крај стола Где јој игле забодене стоје, Када би ме не знам како бола, Бод би био радовање моје.

''Што нисам птица која!'' Све тако уздишем стално. Да сам ја лака ласта, Ја бих се теби вио, И где ти прозори стоје Себи бих гнездо свио.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

на старогрчку епску поезију, Маркс каже: „Што се тиче уметности, познато је да одређени периоди њеног лроцвата не стоје ни у каквој сразмери с општим развитком друштва, па према томе ни с материјалном основом друштва, као са скелетом

Ми смо већ обележили садржину, видели смо главну тему. У потпуном складу са таквом садржином, са таквом темом, стоје ликови и подвизи јунака наше народне епике. У њима је оваплоћена вековна борба.

Кад погледах на Турчина, мајко, кад ту аге Белил-аге нема, но му стоје бакрачлије празне; на лабуду нема господара, него двије поле око коња.

Оде Милош низ поље широко. Када дође ђе стоје ђевојке, збаци с главе бугарску шубару, скиде с леђа бугар–кабаницу, — засија се скерлет и кадифа, засјаше се токе на

Тражи слуга Стоју и Стојана, тражи слуга три године дана, ал' не нађе два слична имена, ал' не нађе Стоје и Стојана; па се врну Скадру на Бојану, даде краљу коње и интове, и даде му шест товара блага: „Ето, краље, коњи и

товара блага: „Ето, краље, коњи и интови, и ето ти шест товара блага, ја не нађох два слична имена, ја не нађох Стоје и Стојана“.

(„Видео сам како на гозби седе племићи и војводе, а за њиховим леђима стоје војници и певају поменуте песме о слави предака.

као гужве око ¼ аршина широке, које о пулчазима висе на ђечерми с лијеве стране низ прси, а кад се ђечерма спучи, онда стоје посред прсију“. толковати — тумачити Топал Каматар — личност непозната историји (можда: Топал-паша који је 1688.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Још ноћас биће убачен у борбу на најопаснијем сектору бојишта. Лазар Мачак и Луња стоје на узвишици више друма и погледом испраћају батаљон. — Ено их! Ено Ника и Вањке! Ено Ђоке Потрка!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

НАШЕ МИСЛИ Наше мисли нигде с миром не стоје, све дурма прхају и лете, кано мале птице. Тко би то дао нашем смишљивању таква крила ка голубиња, да полете на добро

И тетиво је на њему натегнуо, те смртне стреле запео и готове стоје. Теке исто ха! да их пусти на нас и потуче нас махом.

Столица се хјерувимска за седење давно наместила; изводници на столицу хитри су и свакад за то стоје готови; софра је готова, пуна свакојаког јеџека, лепо намештена.

Вечити домови тамо, и селишта многа, магазе пуне с благом, отворене стоје: небесно царство пре века и света приготовљено је — такво големо добро, што га никад нико нит га је чуо ни видео!

дрвета својим узрастом: Лист му је сврха бео, а гране управе од сред стабла једнако му до врха скупљене ошиљасто стоје. Оздо, ко корав је и храпав; гране му усукате, — Врло га је мучно покрасти.

За цара Маврикија, рече, доби у арабитској војски видеше два јунака врло пристала и лепа, како пред царевим лицем да стоје, и остали људи сви су их почитовали, пак обојица дођоше к цркви светога Димитрија и стадоше се споља око ње шетати и

Да се сам обгрне с благом, а други нека оскомине гризу и јед гутају! Обоје, о, богоје, бит не може! Не стоје ли исто коме уста ваздан, ако мед, ако јед гутао! Нит му ваља боља капа ни лепша хаљина.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Тада обично сви изиђу, само по једно мушко и женско од млађих остану, стоје ту као свећа право и очекују заповести, дворе га. Али већим делом дана то је место само за чељад и за женскадију.

Држе се за руку и једу кокице из кецељица својих; стоје и смешећи се гледају како момци и девојке играју. Гледе, и све виде, и ништа им се не може отети погледу и остати

) Ништа не зна, само га гледа, а израз лица јој такав и уста јој стоје тако да не знаш или се смеши или ће да заплаче...

— Зоне! — ослови је Мане и искашља се тихо. — Шта искаш? — шану Зона, па се и она тихо искашља. Обоје стали тако, па стоје три корака далеко једно од другог, обоје оборили главе и гледе преда се. — Зоне, на једна реч..

Гледа оне женске прилике у сенци високих зидова како стоје подаље једна од друге, али Манулаћа нема ту, — он се не смеје, него оне.

Неје пљоска с ракију, та да мућка!“ Тако се једни смеју, а други љуте. Само Мане нити се смеје њити се љути. Стоје табле пред њим, а он чак и не слуша нити ређа; мисли његове и нису сада овде у кафани, зато се не осмехну баш ниједном