Употреба речи стоји у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Само једнога дана не беше тако. Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави.

наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.

Она је гледала и у Стојну. „Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом? Зар нема девојака?“ Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: — Ох, сад знам! Сад знам све!...

Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије... Само један момак стоји у крају...

Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић. Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Зашто је злату које је лажно — знаке људма дао бог, а мужу с чим ваља зла разазнати никаква белега не стоји на телу”.

„Не бој се ти, рано моја, одовори баба — ако курјак дође, ми ћемо га набости на они гвоздени ражањ што стоји за врати”. Онда ти курјак стане бежати, мислећи у себи: „Међер бабе у овом селу једно говоре а друго мисле”.

Иди, иди, слуто, овде ти лажи не пролазе. Огледај се гди у поток, пак ћеш видити стоји ли ти лепо да се чиниш добап.” Наравоученије Курјаков совјет овде чини се добар и полезан, али за њега, а не за козу.

Човек није као курјак за самоћу од бога створен. Једна рука без друге зло стоји, а без прстију обадве јошт горе. Благополучије општества состоји се у једнодушном свакога својих дужности исполњенију,

У целој Албанији нећеш учена човека наћи, зашто ту сва мудрост и достојинство у пушки и ханџару стоји. Земље прекрасне, људи здрави, храбри и природно хитри и остроумни, но која полза кад су им сва ова прекрасна

“— „Мачак, мамо! Та и име му је страшно! А гледај га како смиром стоји, никоме се и невешт не чини, само се лиже и глади. — „Не веруј му, велим ти, да ти зло јутро не дође.

У египетскому отачнику стоји написано да у ливијској пустињи нахођаху се два пустиника, један несторијанин калуђер, а други дервиш мусулман.

се друго чисто, јасно и не|злобиву детету ласно разумително, које да хоћеду могли би опипати и познати: нећеду, него стоји их вика на све што је ново, горе него на бесна курјака.

ползу употребити, то се зове мудрост; а кад се на пакост и на зло другима употребљава, тада је лукавство, за које стоји написато: Ров изри и ископа, и паде у јаму коју је начинио. Лисица је лукава, али јој се многе коже продају.

У светом евангелију стоји чисто и јасно написано: да што год у уста уходи, сиреч што је коме пријатно и што он може јести, то га никад довека

А полазећи реку: „Штета да тако велико древо неплодно и бесполезно тако стоји!” „Видите ли какви сте ви нерасудни и неблагодарни људи!

Пак, ако је добро, а оно нек стоји; ако ли је зло, време је већ нек се људи зла, барем колико могу, избављају. Навластито у Далмацији, гди за каменита

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Неко би могао казати сиња Евина: сиња Евина зеница или коса! А да овом имену на почетку можда не стоји и не сија Синај?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем.

,Оно је цар Јосиф! — вели Арса — што стоји код оног кочијаша, што маже интов, и штапићем показује куда кочијаш треба да намаже.’ — ,Шта, Арсо, да од Бога нађеш!

Сад се мени врло необично учини како народ у цркви стоји измешато, нит се зна који је старији ко ли је млађи, нит се зна, где стоји мушко ни женско.

мени врло необично учини како народ у цркви стоји измешато, нит се зна који је старији ко ли је млађи, нит се зна, где стоји мушко ни женско.

клепало удари, онда грне сав народ у цркву и хоће на вратима да се подави, и ко пре уђе, жена или човек, тај напред и стоји. Ту су измешате жене, људи, деца и девојке, и у цркви диже се разговор и ништа се не чује шта свештеник из олтара чита.

Тешко ми је до Бога било, јербо сам видио у Срему како се чиновно по црквама стоји, и жене башка а људи башка. То је исто и отац мој видно и гдекоји наш комшија, који су нам млого помагали, кад смо ред

„Ко год пође цркви, било мушко, било женско, да слуша попове, и како и где попови заповеде, онде и онако сваки да стоји.

Ту се договоре да узму хатишериф ког су извадили од Порте (1793. године) и у коме стоји уписано: да сав пашалук београдски има давати порезе на 20.

(О томе сам видио тако написато у једној књиги Хећим-Томе, који је онда у Београду седио, и ту стоји забележено, да је Хаџи-Муста-пашин син 1801.

Кнезови и паша тукли су се с јаничарима од 1795. године. — У манастиру Боговађи у једној књизи стоји овако написато: „Љета 1801. јануарија 26.

били подалеко од куће, рекне ми полако: „Несрећниче, ти мислиш да оно војске што си на вису оставио и сад на гомили стоји! Оно је све отишло кућама, и Јаков једва с неколико одвојио се, а кметови отишли и однели у Ваљево Пореч-Алији заиру”.

” Ја им кажем да је то свеједно, „но ако баш хоћете, сутра ће и Јаков доћи”. Сад ја кажем Шапчанима, да њи̓ова војска стоји у Лешници за коју и сами знаду, а наша према њима, пак може бити да ће се побити: „Зато дајте два Турчина од вас, да

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

се подужи, колико већ затреба; рачве се пробуше напремасе, углави се између њих врат и удари се клин, који некад стоји за вратом а некад испод врата, и сад се живинче не извуче одатле лако. Ето, то вам је рога.

— Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо... — Нека стоји, казаћу ти после — рече Спасоје прекидајући смехом.

— Ђаволи деца! — рече Ђура, осмехну се и махну руком. — Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо!

Уђем у кућу, а сама му госпођа његова ту. Погледам, а оно стоји поред дувара један гвозден астал... Као постављен да се руча, као није...

Иде лепо баш као човек... Али му наврх главе рог, као овај дирек пред механом — ни узми ни остави толики, па стоји право као усађен!... Богами, мене ти подиђоше мравци! Надам ти ја бежати, а оно све брже за мном.

Све је опет пошло својим путем као и пре; дужност се вршила као и досад — само што је сад почела да стоји у соби Ђукиној пред канцеларијом и она торба са главом шећера, и што капетан сад, кад хода изјутра по канцеларији

— Ја не бих... — Не, не господине! — брже-боље упаде му у реч Узловић. — Шалим се... Лако ћемо се. погодити. Нека стоји, бога ви, други пут! — Е добро, добро... — Знам ја тебе, Дашо — узе га тапшати капетан по рамену.

Тако је било и с том главом шећера! Уђем ја једно јутро у канцеларију а она му стоји на асталу. Ја се мало зачудим, богме. »Откуд сад то«, мислим сам, »кад наш капетан не узима ни од ког мита?

робијаш од оних којима је скинуто гвожђе, па слушају при полицији гдегод; пред вратима, види се кроз стакло на среди, стоји жандарм. Робијаш узе неку дугачку флашу пива, па пође.

Рекли смо да ми даје коња ако ме пошаље куд подаље, па ни коња не да — већ жипчим овако пешке. У уговору стоји да ми набави момка да носи бубањ и бубња — он ми набави каког лудака, као овог гулавера данас те ми проби ето и бубањ.

Случајно се није десио ту нико други од сељака. Ћир Трпко хода по механи, узврдао се; нит му се седи ни стоји. — Ћир-Трпко! — зовну га Тиосав — одиде мало вамо. — Што ћете, море? — одазва се он и приђе им нестрпљиво.

Заклао сам, што се тиче на прилику, оног великог ћурана, али нека стоји други пут!« Међутим, »велики ћуран« и сутра брбља деци сеоској кад прођу поред авлије попове па му звизну.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Страсно је волео крушке, као медвед; нека једна стоји на дрвету, ако је не може оборити, он ће је гледати и пљуцкати. Зато га Црнобарци прозваше „Крушка”.

Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је... све.

Ти си... не можеш побећи!... И звезде му улише страх... И опет нема тишина... И листак стоји, и птица ћути, и све је занемело, само из дубоке дубраве јекне понеки глас...

И... учили му се да је већ окован, и... засели па му суде... И као стоји сто, на нему чутура и две чаше, а као кадија прилази, налева чаше из чутуре и вели оцу Станковом: „Пиј му самртну!...

Петра изиде из куће. Она није ништа знала о свему том. За њу беше само чудно то: што толики свет стоји. — Што не седнете, људи!... Хајте овамо, ево совре!... Седите, да бар по једну попијете...

11. ДЕВА Не беше лако Станку растати се од Јелице. Окретао се више пута и видео је како стоји и гледа за њим. Кад се већ дохватио луга, он се окрете још једанпут, али ње не беше тамо... Само уздахну па саже главу.

— Домаћине! — Па ти си луд! — загрме глас изнутра. — Дом је — дом. Он је на земљи, а није на води!... На води стоји само лађа и воденица... Ја нисам домаћин него воденичар... — Па што си се закапијао?... Отвори врата! - рече Станко.

попу...кмета где држи ону црвену кесицу... Па онда изби изнад тих слика красна слика лепоте девојке... Јелица стоји пред њим као жива, поносита... Гледа га отворено, слободно. Као да му веле ти погледи: ја ти верујем!...

Он махну руком И пресече га: — Добро, добро! Немој ми причати! Ја хоћу да знам како сад ствар стоји. Твој план! Твој план ми кажи! — Сад?... добро!

Све прође, све се разби као сапунски мехур... Чинило му се да му неко иза леђа стоји... види му сенку... Тек опет се настави разговор. Али се говорило хладно.

Ја њега најбоље знам!... Ако друмом путујеш, па те он сретне — тешко теби!... До његовог ћефа стоји ти живот!... Тај исти Сали-ага се понекад веселио убијајући људе. Јединца у оца убије само зато да би се насмејао!...

Обојица су ћутали као неми... Пролазећи поред куће Алексине, видеше га пред кућом гологлав где стоји; дигао главу па се загледао у небо, а ветар се игра са његовим седим власима. Кмет Јова затресе тужно главом.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Ту леже сељаци, До суседа сусед, другар до другара; А док се у своду бришу задњи зраци, Побожно капела стоји крај њих стара. И доле у селу задњи огњи згасли — Ноћ, и ту се спава...

МОРСКА ВРБА Сама врба стоји над морем, врх света, Расплела је косу зелену и дугу, Наличи на нимфу која је проклета, Да постане дрво и да шуми

Слуша песму гора када јутро руди, Агонију воде у вечери неме, Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.

— Сама врба стоји... САТ Дан болестан, мутан, небо непрозирно. Над безбојном водом мир вечерњи беше. Часовник невидљив негде изби

Нити смрзло звоно час да куцне који, Укочено, мирно, још сказаљка стоји, Показујућ тако сред долине неме Сат, када је најзад умрло и време.

ЉУБАВ Из Стона на Пељешцу Стоји пуста црква без гласа и звона, Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели, А у напуштеној и немој капели Сама плаче бледа

и плод оранице, Био си само Слутња, болна и стравична: Јер свака Истина духа знаде за границе, Једино наша Слутња стоји безгранична.

Окна се гасе; и ноћ зија Језива. Канда у те доби — На прагу стоји весник коби, А зидови су пуни змија. ОМОРИНА Препукла земља жедна вапи, Од Илин-дана огањ пржи; Корито речно

И блисну према селу бедном Крвава, страшна, звезда глади. БОР Голем и мрачан, невесело, Стоји, безимен као травка; У њему хучи горско врело, И ноћу преспи једна чавка.

Пролазе кроз њу сјајне вреже, И један црни рефрен злоћи; Јејина једна ту сад леже Новог и страшног цара ноћи. Стоји под сунцем које дажди Тврђава усред поља нага. А гром једанпут кад је зажди, Нестаће као бог, без трага.

СРЦЕ Моје тамно срце, то је део свега — Са звездама трепти, хуји с ветровима; И онда кад стоји безгласно међ свима, Један громки ехо ћути у дну њега.

И збуњене очи На тамној матици твојих немих река. Стоји људско срце, та очајна мера Ствари у космосу. Крај је свих дилема, Конац свих питања и судба свих вера: Јеси ли ти

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Па још кад тај свет стоји преда мном, па су те очи моје, па кад их — нема ни једног ни другог! — Онда сам даље „аналисао”, даље, редом, иако ми

Моја стрина, мати, својте, ми деца — удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече.

По њему разбацане карте, испреваљиване шоље, пуно трина и пепела од дувана. Стоји још неколико празних тањира, само на једном дуван истресен из луле.

Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу. Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се. Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру.

Пренерази се човек. Упро поглед у њу па блеји. — Митре брате, господару мој, шта си то наумио? Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно: — Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао!

На вратима која воде у авлију стоји написано облигатно „Срећна нова година”, итд., и испод тога „Италија! Сремчевић 14 гро: од-раки”.

Дођи само увече, а да ти се надају, па ће те пресрести једна снаха на самом путу, с лучем у руци. Друга стоји у шљивику, трећа је пред стајом четврта одбија псе, пета у кухини, шеста у соби куда те воде — читави сватови!

руку под појас, заглаба чибучић, а батину узме преко среде; али чим она погледа и дигне нос, а он се упаради као да стоји пред владиком. Тако она све више и више бесни и баш хотимично иде уз нос.

На њу кидаше бесно и њено рођено срце, а нема ко да га одбије. Свет се преврнуо и она стоји стрмоглавце. Ал' пасјалук не попушта: — Шта дремаш, рђо, кад ја заповедам? Зар хоћеш да те бог убије?

Сви ћуте. Нико се не усуђује ни да сједне. И поп стоји, а бијела му брада час пô заигра. — Ја, — вели — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.

Тако он, вели, и не гледа, већ пљуцка испред себе. Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, замал', вели, што није у њу пљунуо.

Неки пут, опет, стоји сама у соби. Нешто се страшно бори са самом собом. Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет уједанпут утре очи, дохвати

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А домаћица стоји крај огњишта, зајапурена од врућине и од узбуђења и задовољства што је ствар свршена и зет упецан, па само вади крофне

којој господин нотарош држи трафику, а то је једна женска прилика шира нег дужа, па се горња половина дигне, а у доњој стоји дуван, и увек је влажан. А тек попови како су били угојени!

боље познатијих се усуди па дирне, на пример, поп-Спиру за то, па ће му тек рећи: — Ама зашто вам, господин-попо, не стоји тај појас на своме месту? — Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто? — одговара му поп Спира — па где да стоји?

— Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто? — одговара му поп Спира — па где да стоји? Његово место и јесте баш ту где га видите. Није мени одликован трбух, па да на трбуху стоји, него је моје чисто срце

Његово место и јесте баш ту где га видите. Није мени одликован трбух, па да на трбуху стоји, него је моје чисто срце награђено, па зато је тако одскочио, да срце покрије и одликује.

(госпоја Сида је увек кришом од попе метала у вече сановник под јастук), а оно и за »куглање« и за »слуге и слушкиње« стоји једно исто, вели: значи да ће те посјетити неко издалека и да ћеш имати гостију. Све, ви те, излази на једно.

новога учитеља за кога су већ причали, који су га видели, да је млад и леп, па тек свршио богословију, да му одело стоји к’о катани мундир, да носи ирошки пошу, да има лепе брчиће и да лепо пева!

— Знате како стоји тамо: добар пастир не сме на себе ни да мисли, него куд овце, односно поверено му стадо, туд и он.

да га не види; и једнако је због њега било речи у кући с госпоја-Сидом, која је, као добра домаћица на којој кућа стоји, имала у виду само економне обзире. Попа наредио да се патак закоље, а попадија одлаже смрт једнако: »Јао мене жалосне!

Ено како ружно стоји кад Арса грк пође кудгод са женом, па она дугачка к’о торањ, а он мали и снизак к’о патак. Па још кад се узму испод

— Али, мама! — умирује је Меланија. — Уф! — хуче гђа Перса, па не може да стоји на једном месту, него се успропадала, па јој све смета по кући. — Ето, шта ја кажем!

Па, бога ми, вама се може честитати; ова општина, к’о што видим, добро стоји. — Јесте, врло добро. Фала богу, како која година, све боље.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

до њ, узела за руке, одвела у његово собче, тамо водом освежавала, умивала, полагала у постељу увијала и остајала да стоји уза њ док се он не би потпуно смирио, престао да се унезверено тресе и муца: — Жижа! Жижа!

обарао, растурао, да би само опет ујутру, тачно, кад почне у вароши служба, био пред црквом да исто онако ћутљив стоји на улазу, вири унутра и ишчекује.

Те они, браћа му, цела кућа, поред све богаштине и силине не могу у свет да изиђу као што треба јер им он стоји као печат, жиг. И онда, не знајући од беса и муке шта да чини, одлазио би у његово оделење. Слуге би се тада склањале.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ручак прође у самим пургерским етикецијама. После ручка Љуба се разговара са Савком. Све је у реду, само да зна како стоји са миразом. Дође сестра, умеша се у разговор и дâ му на знање да мираз неће фалити. Она већ на том настојава.

Упрегну и оду. Господар Пера обукао је свој најлепши капут, премда је био послен дан, па стоји пред дућаном. Није чудо, има госта младожењу! Љуба је са својом фуром стигао у виноград.

ал' не јако. — Како то? — Е, тако! И мало, па ми је доста; нећу моћи мирно спавати; још сад па ми стоји као кнедла у грлу, акамоли да је што више! Сестре се смеју. — А како би било да је још страшније?

Љуби се допада и не; али ипак упола је задовољан; хоће и он мало времена да дозна начисто како Белкић стоји, јер Љуби много Белкићева деца — има их шесторо — бригу задају. Белкић преслуша жену и кћер.

Зато примите овај изражај од мене, а вама стоји кад год ’оћете приступ у нашу кућу. Остајем са почитанијем Јулка Нерић Кад је ово писмо прочитао, Љуба није знао на

— Ала сте ме ухватили, не могу с речма куда. Љуба се смеје, мати се смеши. — Дакле, обећање стоји? — Стоји. Тако се још мало поразговарају, па онда Љуба дâ напослетку и реч да ће до пролећа чекати.

— Ала сте ме ухватили, не могу с речма куда. Љуба се смеје, мати се смеши. — Дакле, обећање стоји? — Стоји. Тако се још мало поразговарају, па онда Љуба дâ напослетку и реч да ће до пролећа чекати.

Тамо је лепа опера, па театри — комифо! Па какви штуцери! Нема ниједног без фатермердера, а то тако елегант стоји! — Фатермердер — ја га никад не би’ носио.

— Име није лепо, ал’ лепо стоји; штета што се тако зове! — А знате, фрајлице, зашто се тако зове? — Не знам. — Сад ћу вам казати.

И она би радо за вас пошла. — Ја не браним; само, опростите ми, морам искрено казати, како стоји са оним без чега се у садашњем свету слабо ко жени? — Разумете мираз? — Погодили сте.

Сад је сама. XИ После две недеље, кад је Чекмеџијић после мамура сватовског себи дошао, стоји код дућанских врата па мисли шта га стаје све што је потрошио ради женидбе. Не може начисто да дође — велики је рачун!

Цвет љубичице, дика мирисног пролећа! Алка бере љубичице, кити се крином њеним и уздише. Како јој лепо стоји тај плави крин на прсима спрам белог лица: парче неба спрам беле зорњаче.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

дао сам колико сам дуговао, сад ме остави да живим.” Али ах! Тамо с друге стране, као авет нека, стоји она дужност и стоји она част и опомиње; и то је нешто страшно важно, крупно и значајно, та част, и увек раније стајало

дао сам колико сам дуговао, сад ме остави да живим.” Али ах! Тамо с друге стране, као авет нека, стоји она дужност и стоји она част и опомиње; и то је нешто страшно важно, крупно и значајно, та част, и увек раније стајало је то испред живота.

и што је чудан човек, који се, кад од некога пали цигарету, окреће лево и десно и звера на све стране, као да му неко стоји с ножем за леђима, а да га човек пита зашто то чини ни сам не би знао одговорити...

каже просто и јасно: Господо, браћо моја, децо, жене, ево ту пред вам а, гледајте добро, ево ту пред вашим очима, стоји једна покварена, годна душа, једна одвратна кукавица, најнижи, најбеднији човек, људина једна здрава и снажна, која

се заплака љубећи своје старе родитеље, и онај стид порасте још више кад у сузним очима жене опази понос и радост што стоји поред рањеног И живог мужа.

Полупајте оно као цименту. Ја оценим и за трен ока нема вам онде ни мрава, све стоји „глат!“ Једном сам заробио целу коњичку батерију, па све нови камути и седла, цакле се.

он је, кријући, полије мало сирћетом те она онако нагризена и разједена увек остаје свежа и отворена и чак горе с њом стоји него у почетку.

није дан него вечност и још кад човек појма нема докле ће се то немилосрдно разрачунавање продужити, а поред тога не стоји добро код претпостављаних, те га ови намерно шаљу на најопаснија места. Онда је брзо готов.

за својим писаћим столом, зловољан и расејан, не знајући шта ће и куда ће а осећајући само да нека тамна будућност стоји пред њим, скицирао је одговор на сва постављена питања у оном строгом, неумитном и пуном страшне претње званичном акту.

Сутра дан, седим ја и плачем, кад погледам: неко убацио њено писмо; погледам ја на патосу, између кревета и ормана, стоји писмо... жут коверт. Отворим оно писмо, а слова само играју, трепере по оној артији.

имам, осетио да имам нешто своје, и пригрлио сам то своје са оном познатом себичношћу власника; и ето тако тачно ствар стоји. И још нешто: као и отаџбину и мајку, човек се боји да је не изгуби, јер зна да би је тек после волео.

А воз очајно споро одмиче, и све оно у купеу зноји се и стоји онако у оној запари и оном положају ужасно истом, па га онај поглед искрпљене девојке кроз прозор и преко њега просто

Африка

Дивно је како успеју да се понова убаце у пирогу која нестабилно и само својом средином стоји на води. У свакој пирози је само по један младић опружених ногу по њеном дну, а само један од њих, на сасвим нагом

Младићи одлазе трчећи, над њиним плећима сијају жарко на сунцу гривне и круне свештеница. Велики фетишер стоји сад смешан и безизразан у средини гомиле, опуштених руку, ознојен под поњавом, са дрвеним ликом чији је израз једном

Камион који има да нас носи, и који тек има да се товари црнчевом сировином, стоји празан, напуштен, прашњав. Укућани не умеју да објасне откуд то задоцњење, ни кад ће се домаћин, Меј Н'гесан, опет

це–це (тако распрострањене у Африци), када болесник, већ скелет и укочен, не може без помоћи ни да се дигне, ни да стоји.

Каже се у шали да на тим станицама воз толико стоји да, када се крене, он се једва извуче из трава што дотле никну око њега.

пијацу трговаца европске робе под ведрим небом; знам да су даље хотели, банке, кафане; и тамо, видим, већ сасвим пун стоји мој аутобус. Стижем до њега, и седам у тренутку кад се креће.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Сад стани. КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи. Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена. Сад, ако оћеш кога да погледиш, а ти тако гледај да ти очи к носу иду.

! Да правим другу шупу, да купим други коњи, што ћим после да једим с моју децу? МИШИЋ: Чекајте да вам кажем што стоји у новина. Један је изнашао у Берлину нов неки начин луфтбалон правити и то искључително коњском машћу.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Свакоме је било јасно да је опасност прошла и да она гомила на утрини стоји, где је и јутрос стајала. Гарсули је и сам увидео да није било никакве потребе за дозивањем топова, и та мисао, да је

Тај лепотан је био сујета сујетства, једне, и иначе сујетне, породице. У мислима је видео себе, како стоји пред Гарсулијем, који се шепури, и како се нико не усуђује да Грку нешто каже.

обавештен да је Павле охол, одличан коњаник, удовац, и приметио је да, пред њим, није узео чак ни став „мирно“, него стоји у стању „вољно“, безобразно. Али се преварио у том сањалу, зато што се чинио тако тих, и тужан.

Велико, залазеће, Сунце, као да још црвени изнад брда и Дунава, из даљине, а она стоји и сад онако како је виде. С црном лепезом у рукама, у плавој кринолини.

Он је био пристао да се она врати оцу, а да ли ће са њим у Росију, стоји јој од воље, као капа Јусуфу. Вољ ти пити, вољ ти капу купити!

Чинило му се као да неки Исакович није, из Темишвара, ни изишао, и, да још стоји тамо, пред оним трактиром, где је братенце оставио. „Куд сам пошао?“ прошапта себи, уморно.

Међутим, погладивши своје брке, које је био намирисао, он се исправи, па му се учини, кад се испрсио, да стоји већ и у Кијеву, куд сви они крећу и стижу, поносито.

Виде да пред њим стоји девојчура, која је рано сазрела, и булазни. А она није ни сањала да, у том официру, буди презир и мржњу, коју су, сви

Да је Исакович само мало боље загледао, у то лепушкасто лице, те мале девојке, морао би приметити да она стоји пред њим, као занемела, а гледа у њега као да сања.

Видео је да лакеј излази, али да стоји и гледа их, иза стаклених врата – која је био за собом затворио. Павле је посматрао и младића, у црном оделу,

су радили на ушоравању Махале, према плану грофа Мерци, потрчаше, и окупише се, сви, око Гарсулија, који се видео како стоји у својим колима, и удара бичем по Махалчанима, који се беху стрчали, са очигледном намером да изврну кола.

Митровиц. Да се враћа тамо, откуд је дошао? Да опет стоји на женином гробу? Да се појави на егзерциришту у Темишвару, место да креће у Росију? Стајао је као у неком тешком сну.

Теодосије - ЖИТИЈА

и нестварно, деснога пута се дохвати па се бављаше проучавањем књига, и није се ленио да у цркви на свима службама стоји.

им много приношаху од самодршца Стефана, и одмах подигоше цркву и украсише сваком лепотом, и саздаше велики пирг који стоји и до, сада, и градом оградише, и предадоше у Ватопеду пречистој Богоматери.

часнога и светога манастира у коме је гроб преподобнога, Стефан се одлучи да са игуманом и са свима иноцима целу ноћ стоји у цркви.

Теби је све могуће, и није ти немогуће ништа. Јер твојом заповешћу држи се све што се управља и стоји, и твојим мигом претвара се и опет враћа у свој чин.

Видите море узбуркано, и да лађа не стоји него је вали брзо носе, и на бескрајној пучини тражите да добијете свеже уловљену рибу, коју није лако и не знам на

свештене одежде и књиге златоковане и свећњаке украшене драгим камењем и бисером и остале црквене сасуде што и до сада стоји сачувано на част Божјој цркви и за спомен светога.

златокована кандила у част светога, да осветљавају свети гроб његов, као што и до сада у част светога гроб тај украшен стоји у манастиру цареву у цркви Светих четрдесет мученика. У томе манастиру цареву беше неки инок, који се звао Неофит.

У поноћ, пробуђен као од некога светлога, и наједанпут скочивши са гроба светога, одмах разумеде да прав стоји на својим ногама, и ужасом чуђаше се, говорећи у себи: — Јесам ли ја Неофит? И ако сам ја, како прав стојим и ходам?

Видевши човека код гроба светога где стоји, побоја се веома и од страха смете се, јер мишљаше да је привиђење или да су крадљивци ушли у цркву.

И опет: Који мисли да стоји, нека се пази да не падне. И Господа који у јеванђељу учи: Све што чините, реците: Ми смо као раби недостојни; што

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ово православље централнога типа стоји у јасној супротности са динарским, догматским такође византијским православљем, које је измењено нарочито под утицајем

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Треба зато да удружимо снаге и да смислимо како ћемо из ове невоље извући главу и репове. У срећки број осам стоји пророчанство: „Невоља ће здружити мачку и миша“ — рече Миш пророк и скромно се накашља.

! — зачуди се Тошо. — Кад си ти још чуо да мачак помаже псу? — У срећки број девет стоји мудра изрека: „Кад настану тешки дани, пас и мачка спаваће на истом узглављу.

— У срећки број десет стоји пословица: „Јача су тројица него сам Радојица“ — мирно рече Миш пророк. — Хајде брзо да смислимо како ћемо намагарчити

— Сасвим си бијел, пророк си, а још имаш за пријатеља једног мачка. — У срећки број два стоји опомена: „Глас народа треба послушати.“ Буде ли ме хтио мишји народ, примићу се за војводу — скромно рече Миш пророк.

Њега треба да изаберемо за свога војводу. Тај ће нам показати како треба да се чувамо од мачака. — У срећки број три стоји мудри савјет: „Бјегунова мајка не плаче.“ Треба, значи, од мачака бјежати — рече бијели миш. — Ура, тако је!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

му ногом слатки знак Други љуби кључаоницу Љуби је како је само љуби Све док му кључаоница пољубац не узврати Трећи стоји по страни Буљи у ону двојицу И врти главом врти Све док му глава не отпадне СВАДБЕ Свако свуче своју кожу Свако

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) „Илирија”! „Илирија”! Завеса ТРЕЋИ ЧИН Радна соба код Спасоја. И СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (стоји крај стола и отвара пошту). СОФИЈА (доноси једно писмо). СПАСОЈЕ (узимајући га): Од кога?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

И то идиот који није стигао да види како у том граду једино градски делују црква и затвор пред којим један милиционар стоји тек онако: овдашњи лопови исувише су вешти да би себи дозволили летовање иза решетака.

Замислих Меланију како стоји за катедром с оном својом безбојном косом, очима и свим осталим и одмахнух главом. - Не верујем да сам способан да

Устао сам и проверио. Није се мицао. Зато сам проверио како стоји ствар са колекцијама лептира и буба. Било је све у реду, па ипак ми је нешто стално сметало да заспим.

— Ко ће да изађе на састанак? Нисам знао шта да одговорим. Видео сам Меланију како стоји на скели чекајући Маркоту, а дланови јој се зноје. Видео сам је како одлази погнуте главе.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

онако као »Бüсте«, јер господар Софра кад седи, са својом главом и прсима, леп је, импозантан човек; како устане, стоји — карикатура, права кртина.

нешто подигао, и ако не би’ могао као и ви, а ја би покрај вас профитирао, јер кад се у већем квантуму купи, јефтиније стоји. А ја сам био већ више пута у Кракову, све познајем у прсте. — Промислићу се.

Па обучена не на високо, него средње, а све добро стоји. Док је дете била, и после, виђао сам је, ал’ у мом послу и беди нисам узрока имао пазити каква је.

Дозове сву породицу, опрости се и пољуби се. Крећу се. Господар Софра носи замашан наџак, и добро му стоји, мада је мали, али тако здепаст, широк, руке тако јаке, да би међу њима не једном младићу кости попуцале.

Молер нађе једно место на дувару, у чело, да сваком који уђе одмах у очи падне. Господар Софра већ стоји у свој својој величини, и молер га мала. Више пута је тај дан стајати морао: први дан га доврши, а други дан изгладио.

— ’Оди овамо к мени ближе! Пера онако тромо дође ближе. Отац седи, а Пера стоји. Жут, неиспаван, очи упале. — Лепо си газдовао: колико си у дућану потрошио, колико у механи, а новаца нема?

Добра играчица. Онда игра с другима. Свако баца око на Шамику. Дође полка. Шамика и то фино изређује. Господар Софра стоји између сале и креденца, па гледа како му син игра; тако исто и господар Полачек гледа на своју кћер, али Шамику мери.

Него да ће га ипак насадити кад сазнају, то стоји; а сазнаће, јер Чамча не зна ништа затајити. Тек што изусти, али ето Чамче. — Наздравље ручак!

На Шамики скупоцено руно. Долама, ћурдија, чакшире, чизме с мамузама, самуркалпак на глави, сабља о бедрици. Добро му стоји. Баш је сам у соби стари Полачек. Куцне, уђе. — О, драго ми је, господине фишкале, извол’те сести.

Дакле, неће од женидбе бити ништа, и то из верозаконског назора. Ма шта! А један бог! — У последњим редовима стоји да ми је само под горе поменутим условима „кућа отворена”. То ће рећи, ако нећеш да будеш католик, више не долази.

Шамика мисли се. — Добро, осам дана од данас, у пет сати после подне бићу овде; готов сам на све. — Стоји л’ партија? — Стоји. — Дајте руку, држим вас за човека од речи. Сад морам брзо натраг. Збогом! Оде одважна Матилда.

— Добро, осам дана од данас, у пет сати после подне бићу овде; готов сам на све. — Стоји л’ партија? — Стоји. — Дајте руку, држим вас за човека од речи. Сад морам брзо натраг. Збогом! Оде одважна Матилда.

Црњански, Милош - Сеобе 1

У исти мах, осети да неко стоји иза завесе, у мраку, и, разбарушивши дрхћућим рукама своју косу, тресући се од зиме, као у леду, виде како се из

крај кола, шумарке, долине и пропланке, тресући се у колима, Вуку Исаковичу се најпосле учини као да свет стоји, али да он пролази возећи се бесциљно и безумно.

Та служба није била лака, мада је при свему томе, и још много чему, Вук Исакович имао углавном само да ћути и да стоји мирно, да држи свећу.

Око њих је густа трска чујно шуштала. Иза њих се видела река, која се чинила да стоји, непомична са својим врбацима. Кад год су кола стизала до ког шумарка, треперили су им у сусрет свици.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

’“ У истој књизи (из Срема) стоји и овај пример: „Уочи Ђурђева дне узме девојка главицу белог лука, забоде ск(р)оз чиоду и говори да не пробада лукац

“²⁵ Није, иначе, увек лако извршити оно што стоји у рецепту за љубавне чини. Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен мртвацу с руке,

(Тако, рецимо, у околини Бара, момак убере сребрном паром детелину са четири листа и метне је у мед да стоји четрдесет дана. Касније, „ако ли се њом такне девојка, она ће се страствено заљубити у оног младића који ју је дотакао.

Логика имитативне магије стоји и у основи коришћења бројних предмета који су повезани с мртвацима (прстен умрлог, земља са гробља итд.

живота на коцку, односно спремност и на фаталан исход љубавног чинодејствованија, сведочи о великој снази мотива који стоји иза таквог понашања.

Насупрот позитивним магијским поступцима или чинима у основи којих стоји заповест: „Ради ово, да би се десило то и то“, негативни вид магијске праксе, односно табу налаже: „Не чини ово, да се

²⁰ Магијска логика („исто производи исто“) стоји и у основи ритуалног развезивања чворова, завезака на одећи младе, како јој утроба не би била „везана“.

Ево како то изгледа у магијској пракси. Фрејзер наводи да је на Суматри трудној жени забрањено да стоји на вратима или на горњој пречаги кућних лествица, с обзиром да би тако могло и новорођенче застати и успорити ток

ништа) итд.⁹¹ У основи надевања „безвредних имена“ стоји сасвим супротна магијска стратегија од оне у надевању опасних имена, али циљ је у оба случаја исти: одбрана детета.

Нека од ових страшних имена су Огњен, Пламета (демони се боје ватре и беже од ње). Иста логика стоји и у основи надевања имена као што су: Жарко, Зажар, Спржа итд.

дугог века, верују Срби на Косову, треба му (ако је мушко) у лево ухо ставити минђушу, а ако је женско — у оба уха, да стоји као талисман. Минђуша од гвожђа ставља се детету уз следећу магијску формулу: „Да трајеш ко гвожђе одсад!

Да не би дете „нагазиле ноћнице“, ставља му се испод главе бели лук, и ту стоји свих четрдесет дана по рођењу.¹²⁴ Опасивање конопцем породиљине постеље такође се сматра добрим заштитним средством од

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

право, човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим, али не суровије него што у закону стоји. Ја властелу, према обичајима отаца, од себара издвојих.

и властелину судиће се блаже него меропаху, али не у страху од царства ми, и не блаже него што у закону стоји. Кудељници сиротој пред насилником закони моји биће уместо штита.

царство ми хита, нити иком треба да их се боји, само кривцу ће се сурово судити, али не суровије него што у закону стоји.

Царе душане, за војничка гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за војника кога крај друма сахране без себарске запевке горке, далеко од родног потока и села; за

пепео сури који по њој пада док краљевић кћери маћехиној сасечених пета ципелу навлачи; за пасторку која у запећку стоји док су охолих маћехиних кћери пуне твоје дворане и перивоји; за лепоту која под коритом спава у ланцима нехаја и

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест, а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест,

ја сам је чуо: било је у њој грмљавине звука и речи које допиру до дечака кад не успе да се увуче на неки вестерн, па стоји сам на улици испред биоскопа »Империјал«, замишљајући рај техниколора на основу музике Димитрија Тјомкина, и нечег

и фотографија дједа и бабе у народним ношњама, он седи, она стоји са положеном руком на његову рамену и са неверицом гледа неку белосветску протуву покривену црном марамом по глави:

Шта да радим? Изиђем пред кућу на улицу зараслу у траву, кад тамо поред мог клиса стоји наш комшија Рале, озбиљан човек. судија окружног суда. Дошао и он својима у госте из Београда. – Шта то радиш? — пита.

– Како, нема хотела? – Па, имали смо један пре рата, али пошто није било гостију, затворише и њега! – Како стоји са приватним преноћиштем? – Овде ти нико не издаје собе. Нисмо туристичко место.

За све. он је озбиљан и поуздан, неко ко стоји са обе ноге на земљи! Његово друштво не верује много онима што лете (сем ако нису пилоти или признати уметници).

Спустио се до железничке станице. На улазу у станичну зграду пресрете га неколико жена. Видећи га неодлучног, како стоји са кофером у руци, нудиле су му гракћући преноћиште.

Тата има ауто, знаш? —Такси, срце... — исправља је нежно мајка. —Шта је то такси? —Аутомобил који стоји пред железничком станицом...

—У који разред идеш? —У трећи — рече поносно мајка. Није смела да подигне поглед, а осетила је да он већ стоји изнад ње и да чека. — Па, не знам... — промуца, плашећи се да ће изненада заурлати. — Заиста не знам...

Разгледала га је са нежношћу: недостаје му један зуб са леве стране и нешто је мршавији. Лепо му стоји кратко подшишана коса. Има срећан облик главе.

У блеску фарова Нина угледа мршавог интелектуалца с наочарима како стоји напет као лук и држи руке у џеповима сакоа. — Шта да ти кажем, докторе? — рече збуњени вођа чопора.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Пет хиљада, ви мене у нестрпјеније доводите. ПРОВОДАЏИЈА: Јошт из какве је куће. Стотину мени, стоји ли, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Је л’ одавде? ПРОВОДАЏИЈА: Овде и нема девојака за вас. МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је видити?

МАТИ: Забога, девојко, људи нам кажу да врло добро стоји. А друго, богме ћерко, и ти не можеш млого пробирати; мало ти је време прошло, а други траже и новаца млого.

ДЕВОЈКА: Зашто не би била весела? ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе! Чекајте само, док отидете у своју кућу. (Младожењи.). Како стоји, то јест, с аљином младе невесте? МЛАДОЖЕЊА: Ја питам фрајлицу какав јој је густ, па неће да ми каже. ПРОВОДАЏИЈА: И!

Кад, шта је било: украла слушкиња. (Дигне три карте са стране, па и паказује матери.) Ево, млад момак с венчањем стоји у кући. (Разгледа друге карте.) Цела истина! Ала је овај други смртан; но јошт се нада. (Прстима куца карте по реду.

ДЕВОЈКА: Мамо, да мије мало турска белила. МАТИ: Ја знам, али кад нема, добро је и ово. Видиш како и мени добро стоји. ДЕВОЈКА: Само да се сврши. ТЕТКА: Ево, карте кажу зацело. МАТИ: Како би било да одемо каквој врачари?

МУЖ: Па нећу, знаш. ЖЕНА: Немој. МУЖ: Нећу, да видим шта ћеш чинити. ЖЕНА: О, како ти лепо стоји кад се накострешиш. МУЖ: Бре, батине теби, па би била другојачија.

МАТИ: Зар немаш шака да му покажеш како се туче (подбочи се), дед почни, да те видим! МУЖ: Што човек више стоји, све је горе. (Пође.) МАТИ: Стани, куд бежиш, кад си јунак? ЖЕНА: Оди, да ти видимо поштење.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Њена кратковека повест, код нас и у свету, сва је у робовању педагогији; на њеном почетку стоји тежња ка поучавању; па и данас, и ствараоци и тумачи, најрадије је тако схватају.

На стогодишњем искуству које иза нас стоји већ се могу извлачити неке поузданије претпоставке. Што се тиче њене функције, дакле спољашњих околности у којима и

Како стоји ствар код песника иначе, тј. на који се начин ове тежње остварују у озбиљној поезији? Јер сви ваљани песници нису, исто

То се може чинити и проницљиво; у тај посао нисам упућен. Тумачи су тумачи: стоји им на располагању све што је на свету објављено.

Стога он осуђује Пура- Моцу, отпадника од тог система вредности, као побуњеника против самих стубова на којима друштво стоји: породице, цркве, школе, радне дисциплине.

У животу уопште и у дечјем посебно, има ствари које не иду, које стоје К'о што стоји Кржљавићу љуби Цигара у зуби! Према пустом Пура-Моци, лењом Гаши, и сличнима, милости није показивао.

ВИИ Нешто више — или нешто мање? — од игре, од потребе за игром, стоји у основи ове дечје поеме. И Вучов спев има свој васпитни програм. Он није уобичајен, па опет је —програм.

Он деминутиве гради од свега: од штогод ће сачинити штогодарце, заменицу која се вратила именици, или, можда, стоји на граници између заменице и именице! Такви су му и многи други проналасци.

њему прилично једноставан емотивни изазов, Лукићеви стихови добију лирску топлину и звучност: На углу кестен погурен стоји, јесен му нову одећу кроји, шкарама сецка хаљину жуту, крпице златне лете по путу. (...

(...) Уз окно замишљен дечак стоји, посматра кестен како пламти као да важну лекцију памти. У оваквим и сличним стиховима Лукић проговара лирски

укључује се и та брдовита област са оне стране Рудника, тај зелени троугао између Крагујевца, Милановца и Краљева, и стоји као врело чудесних ритмова, као завичај невиних слика и метафора, као једно од плоднијих искустава послератног српског

лоповлуком неке од тих слика могле бити ухваћене: Сваки цвет има у глави пчелицу, која љупко свира лептиру док му стоји на носу и занесено сркуће росу (...) Све се ово односи на прву половину књиге (петнаестак песама).

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

су највише крви пролили за ослобођење Маџарске; управо, они су освојили Срем, Банат и Бачку, а у привилегијама јасно стоји да све земље које Србљи задобију, за себе задрже; дакле, ове су земље наше. ГАВРИЛОВИЋ: Како наше?

ЗЕЛЕНИЋКА: Ја се надам од њеног родољубија да ће је одма поцепати. НАНЧИКА: Мени ова лепо стоји. ЗЕЛЕНИЋКА: Најлепше нам, слатка моја, сада стоји родољубија; зато је поцепајте упркос свима непријатељима.

НАНЧИКА: Мени ова лепо стоји. ЗЕЛЕНИЋКА: Најлепше нам, слатка моја, сада стоји родољубија; зато је поцепајте упркос свима непријатељима. НАНЧИКА: Како би ја најлепшу моју пљуну поцепале?

МИЛЧИКА (чита новине), НАНЧИКА (ступа) МИЛЧИКА: Ах, мами! Како су се Србљи у Србобрану држали! НАНЧИКА: Стоји ли већ и у новинама? МИЛЧИКА: Те како стоји! Коса мора да вам се диже.

Како су се Србљи у Србобрану држали! НАНЧИКА: Стоји ли већ и у новинама? МИЛЧИКА: Те како стоји! Коса мора да вам се диже. Шесет хиљада, није шала; а у шанцу није више било од две хиљаде шајкаша.

Кад је Србин носио браду? То је за хонвиде. Дакле, и ове треба привући. НАНЧИКА: Али гдиком баш лепо стоји брада. СМРДИЋ: У војводини стоји лепо што је народно. 4. ШЕРБУЛИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Ево и господина Шербулића.

То је за хонвиде. Дакле, и ове треба привући. НАНЧИКА: Али гдиком баш лепо стоји брада. СМРДИЋ: У војводини стоји лепо што је народно. 4. ШЕРБУЛИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Ево и господина Шербулића. Добро дошли!

Сентомаш је пао. ЖУТИЛОВ: Је л’ то истина? СКОРОТЕЧА: Зацело. ЖУТИЛОВ: Али, ево у булетини другојаче стоји. СКОРОТЕЧА: Не знам, тек код нас је велики стра. ШЕРБУЛИЋ: Забога, куд ћемо сад?

НАНЧИКА: Мислим да не тражи. ЖУТИЛОВ: Шта каже девојка? НАНЧИКА: Нисам јој јошт спомињала, јер нешто важно стоји на путу. Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица. НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи?

ШЕРБУЛИЋ: Баш и кад не би било, ко ће распитивати јесам ли био член, кад моје име међу толикима стоји? СМРДИЋ: То је истина; али знамо ми. ШЕРБУЛИЋ: Пак зар би ви мене издали? Ми стари пријатељи!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Он исто тако тражи и васпитање женске деце, и још и у том погледу он високо стоји над својим добом. У српском народу су владали увек патријархални и оријентални појмови о жени, и у жени се толико

за толико множество светковина губити«, и уверавао их »да у светковању толиких светаца ниједна длака православија не стоји«. Мушкатировић је ту идеју развио у целу једну књигу.

Вићентије Ракић, побожан хришћански песник и версификатор старих хришћанских романтичних легенди, стоји у пуној супротности са нехришћанским рационалистичким добом у којем је живео и ван општега духовног покрета који се на

У том почетку свога књижевнога рада он стоји под утицајем класичне поезије, нарочито Овидија, и ти први његови стихови иду у псевдокласичарску поезију којој је на

у Волтеровим списима, у својим списима исказује често скептичке, пантеистичке и деистичке, нимало ортодоксне идеје, стоји изнад вере и једном приликом пише: Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш, Лактом вјере глупост чојка мјери...

Његов посао је огроман, и у погледу плодности Караџић стоји на првом месту у српској књижевности. Почео је писати млад, и кроз цео живот није напуштао посао.

Још 1851. године Људевит Штур је утврдио да Радичевић лиричар стоји над Радичевићем епичаром, и од тога доба тај суд се није променио. ПЕСНИЧКИ ОБЛИК.

Сав тај рад је ужурбан и несавршен и често стоји испод његовог талента. Али племенита и висока осећања, смеле мисли, речита љубав према народу, модерно осећање

По својим књижевним идеСТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША јама и по духу својих дела он стоји на средини између романтизма шездесетих и реализма седамдесетих година.

ОПТИМИСТ. — Са његовим традиционализмом и морализаторским склоностима стоји у вези и његов велики приповедачки оптимизам.

И јачином свога хумора он заузима прво место у српској књижевности. Хумором и духовитошћу он стоји над својим претходником Јаковом Игњатовићем, али је без Игњатовићевих ширих схватања и социјалнога значаја његових

Данашња патриотска поезија и идејом, и осећањем, и изразом стоји над емфатичном и полуновинарском патриотском поезијом из романтичнога доба.

Милићевић, Вук - Беспуће

И кад већ пођоше саонице, он још видје њега гдје стоји пред кућом, држећи новац у пруженој руци, борећи се и бирајући између сиротиње и поноса. Сиротиња је била јача.

Тако он стоји непомично, празан од мисли, док танка јутарња свјетлост не почне да блиједи ноћ; кад затитра магла, кад стану да се

како се његове мисли ругају с њиме, како га махнито нападају, боле, жегу и бацају на кољена пред животом који стоји озбиљан и миран, сав у ноћи, изнад шумне ријеке. У извјесним часовима он бијаше сасвим туђ самоме себи.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Све се око њега диже и пада и опет диже, а он стоји тако непомично. И није то сад више ни очајање, него нека поштанска резигнација у којој се Јова сада налази.

Стегла јака зима те 1891. године: баш сасвим онако како стоји у календару. То је ваљда и узрок био што су се људи наоружали боље него других година да је дочекају и да јој одоле,

госпоје што морају једна за другом да се осврну и да једна другој види шешир, и уопште све од главе до пете како јој стоји. Од свију послова, и канцеларијских и кућевних, и наш Јова је највећма волео тај посао.

Хехе!! Уживај, прико. Дакле, гилта? Па, прико, нећу ти бога назовем ако ми ту љубав не учиниш и не дођеш. — Добро, стоји! — рече Павле и рукова се с Јовом. — Дакле, да кажем Каји да је то сигурно? — Сигурно! — вели Павле, и разиђоше се.

На бадњи дан увече испекао је на ражњу прасе и обесио га после да стоји преко ноћи на мразу. Као искусан и предострожан домаћин, он се уједно постарао за све.

Имао је неких двадесет балегара набодених на чиоде. Испод њих стоји хартија, као нека надгробна плоча, а на њој пише: Геотрупеѕ ѕтерницораріуѕ, с тачним назначењем, места, дана, месеца и

и лети и зими, и што вуку навише децу за уши или зулуфе, све дотле докле се жртва не исправи на палцима, те јадно дете стоји као оно чардак ни на небу ни на земљи. А није тражио ни реграцију од ђака.

Он је један из оне најшире подлоге на којој ова наша друштвена зграда, пирамида, стоји... А што га гледаш тако чудновато, ти господичићу! Као да га се бојиш, или, да му се чудиш.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне, Па бијело лице крије, Умало да падне.

“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне, Па бијело лице крије, Умало да падне.

“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне, Па бијело лице крије, Умало да падне.

Нос' ме, стазо, доле, доле!“ Закликтао од милоте. Доле га је стаза снела, О да дивна овде чуда! Једна мома стоји бела Кâно снега млада груда: „Ој девојко, злато чисто!

(1846, 6. јун) ЈАДИ ИЗНЕНАДА Липа стоји насред двора, Сунце сјаје одозгора, А под липом једна дева Везе млада па попева: „Итро, итро, игло моја!

Оде јутро, ето веће пладне, Ето веће и вечери ладне, Тио вече као јуче исто, Облак златан, небо стоји чисто, Све се кити, све се злату спрема, Али зашто њега јоште нема?

Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; Ја се шетам, дружина са мноме, Ми идемо Стражилову томе, Под ногама она росна

Гле на коцу главе набијене, Гле трупине турске покошене, Све трупину притисла трупина, Стоји поље од меса лазина!

“ па држ' га за кику, Чупај с оне, чупај с' стране ове, Стоји глава кâ у какве сове, Ал' залуду цели ови труди, Пусти детић јогунасте ћуди.

Он ни речи, само се осмену, Па се даље унапредак крену. Ох унапред да ти види око, Стоји брдо до неба високо, До вр вршка красно и зелено, А по вр'у дивно окићено Та све оним златним облацима, Све

Лепо, красно, дивно ли је тамо, Авај брате, како ли је амо! Из камена стоји сове хука, С гране суве кукавица кука, Кукај, али према своје главе И још главе сеје бућоглаве!

у Арслановоме, Баш у њему на гомиле благо — Али где је Арсланово драго, Где му сунце, где Хајкуна бела, Благо стоји — куд се она дела?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Више се није дало разлучити с које стране стоји прави живот, а с које мјесечева варка. Измијешале се скитнице, лопови и свеци, баш онако како ће најљепше бити за

— Куд ће куга нег у свој род! С једне стране, о деснују, стоји ми интендант Аћим, иначе мој тетак, а с лијеве интендант Вачкоња, кога у чело и у торбак зна свака крајишка баба.

баку у овој нашој колони; буде ли њој нешто, и ја ћу пасти „срамном смрћу од руке својих другова“, како то лијепо стоји у нашој заклетви. — Џаба ти та љепота, од ње мазге цркавају.

Елем, ствар стоји тако да више не можеш вјеровати ником живом. За подозривог Пантелију не зна се јесу ли сумњивији путници који стижу

— Баш умро, намртав, кућо бакина. Долазим ја из бјежаније, опет ме превукли преко мора, кад пред мојом кућом стоји голема баба, колик пласт, а на њој Данин капут. Ајме мени, ја се пресјекох.

Па видиш ли, синко, да сам жива? А видиш ли ти, баба, шта у књизи пише? Бог те пита ко си ти. Овдје стоји, црно на бијело, да је Тривуна Бабић, из тога и тога села, погинула у рату.

Усукан, црн и босоног, Стеван стоји на утрини повише друма, чува својих пет оваца (четири овце и једног овна). Предсједник Савеза бораца из вароши,

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

у бради му се цвет замрсио. Око главе обвио белу чалму, а огртачем се плаветним огрнуо... Стоји у цвећу до колена... Мирише као ливада, киша и дуван... Стоји и чека ме, а тело му и кроз одећу светли...

Стоји у цвећу до колена... Мирише као ливада, киша и дуван... Стоји и чека ме, а тело му и кроз одећу светли... Али после је дошло и дете.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве. Свлачим се и купам.

— И окретох се. Више мене она, Ленка, стоји. Чека да се ја осмехнем, па онда она. У десној јој се руци бели нова корпица, а у левој „косирче“.

образи одскочили од стегнуте шамије, коса јој се извукла и пала по челу чак до мрких јој и крупних, влажних очију. Стоји. Чека да се насмејем, али ја нећу, но ћутим и чупкам лишће. Били смо у свађи.

По четири пута ишла би и враћала се за једну ствар... И сад, ево где је дошла, стоји више мене, чека да је ја позовем да беремо заједно и помиримо се. Стоји она и чека.

И сад, ево где је дошла, стоји више мене, чека да је ја позовем да беремо заједно и помиримо се. Стоји она и чека. Ја једнако ћутим, а осећам ватру од њене близине. Почех да кидам један повећи грозд. Не могу, јак.

Његов сахат мећеш ми у недра, вадиш ланац и распоређујеш га да ми лепше и истакнутије стоји. На мој мали фес мећеш китку, стару, очеву, од самога филдиша, која ми до испод ушију допире. Опремиш ме.

На амвону, окренут леђима овамо, к нама, стоји ђакон са уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита, — не, него пева на сав глас јектенија!...

Питају ме. Разгледају по соби, ма да знају како све у њој стоји. Није им ово првина. Ја се измакнем онако гологлав, разузурен, мало се испрсим, па им приносим дуван у таслици.

Скрените на десно, среска канцеларија. Пред улазом истоварени сељаци, рањени и поубијани од Арнаута. Подаље од њих стоји лекар, Цинцар, угојен, обријан, обучен по старој моди, са златним прстењем и ланцима, и, не сагињући се, штапом

Теча стоји гологлав. Послужује. Гости чисти, обријани, преко колена пребачен им убрус за руке. Беле им се њихове нове кошуље, мири

Томча се диже: — Да идем! — И, упињући се да стоји добро, чврсто, наслони се леђима о зид. — Седи, седи, Томчо!... — Тек реда ради вичу остали, не окрећући главу к њему.

али рано, сабајле, те чича мало месца да ти дâ, да однесеш дома, а сад ’ајд иди — отпушта га гледајући у њу како она стоји и чека на дете. — ’Ајд иди — вели гласно, да га чак и она чује. — Иди, да те нана, ено, не чека.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Дарак, усне састављене, кô карике две румене, свет нек види каквим стоји веригама да се споји. ГОСПОЂИЦИ Л. Д. (Ленки Дунђерској) У СПОМЕНИЦУ Свет је сваког пун створења, једном цвећа,

— Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди' твоји': тај камен црни Црна је Гора.

” Тек што рече, на ложници шкрипну врата — јао! — Шкрипну врата на дворани шумом, шкрипетом, међ довраци јунак стоји с пушком запетом. Оклоп лула, чибук црни цев је голема, мрко чело, мрки брци, мрка долама.

прам, сијевну муња по том прамену, кâ да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је Србин себи сам!” У Сомбору, јануара 1902.

зимнога дана, и склопљена стоје врата самостана, и самостан истог мал' да се не боји, јер син један мрака и пред њиме стоји; турски један телал стоји пред врати, балчаком врата хоће да смлати: „Отвори, море, ђаур-дервише!

стоје врата самостана, и самостан истог мал' да се не боји, јер син један мрака и пред њиме стоји; турски један телал стоји пред врати, балчаком врата хоће да смлати: „Отвори, море, ђаур-дервише!

Ал' има један међу њима млад, Аскалон му је очевина град, на глави му је златан облучац, са груди му камења стоји сев, ал' жешћи још из очију му гњев: „Делила зар?

Ал' храмови сви су мали поред оног храма света у ком главом обитава Астарота, мати света. Од сухога стоји злата саливена слика њена, под ногама слике златне бела стена од степена.

Од сухога стоји злата саливена слика њена, под ногама слике златне бела стена од степена. Од сухога стоји злата саливена слика њена, на темену слике златне кров од храма мирно дрема.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

С народном приповетком стоји сасвим друкчије. Она је делила судбину свог честог јунака пасторка и трећег брата, али и његову издржљивост у

Караџића, стр. 762 и 227) то се изричито и каже, а за тим су се повели и остали. Истина, међутим, нешто друкчије стоји.

тако што је тај додатак преломљен у облику књиге од осам страница на следећи начин — прва страница насловна, на којој стоји: »Народне српске приповијетке, написао В. С. У Бечу, 1821. (Додатак к числу 89 Новина Србски 1821.

има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика, пуна исјеченијех људи.

Пред њим је била једна чесма, на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да дохвати.

Пошто једва једанпут напита, дође пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита дворане шта онај зец наврх двора ради.

Кад отидеш у друго царство под онај град а ти отвори све дућане и нареди нека сваки момак пред својим дућаном стоји. Онда ће доћи сви грађани и гледаће трг и дивиће се, а девојке које дођу по воду, говориће по граду: „Говоре људи: од

— Не требаш се за то бојати, — рече бака — само пробај пак ћеш видјети. Он сад проба, а крава, брате мој, стоји као укопана. Тако ти је он сао краву сваки дан, а кад је догонио увече кући, је весео.

Кад око ручано доба, ал' има шта и видјети: мали подавро под краву па сê, а крава стоји као укопана. Опа сад оде кући, па чим се састане с човјеком рече му: — Чујеш, човјече, ја хоћу да закољеш нашу

Кад она увече дође кући, а то јој се мати претворила у краву и стоји пред кућом. Потом она стане ову краву гонити на пашу с осталијем говедима.

на гробу стоји великачки сандук отворен, пун свакојаких драгоцјених хаљина, а на заклопцу његову два бијела голуба, па јој реку: —

“ Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања. И тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем. СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац? Шта би било, да какав стран човек у кућу дође. (Утире астал и лупа столице.) Гледај, гледај, толики пра!

СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да краде гди што дочепа. МАКСИМ: Дакако! Мора кључ од подрума да стоји у врати; зашто је милостивој госпођи тешко сваки час затварати и отварати.

Сам си приповедао, како си нашао пуно цеви у бурету. Сада тога нема. МАКСИМ: Та богме; сад стоји чаша у подруму. Ти ћеш ме довести до паса, то ја знам.

МАГА: Али сам, ето, згрејала воду. НИКОЛА: Па мани бестрага и воду, само да добијемо сто дуката. МАГА: Ето, не стоји ми лепо шкуртељка. НИКОЛА: Па обуци оно што ти лепо стоји. МАГА: Не знам, ето, што ћу с водом. НИКОЛА: Опет она.

МАГА: Ето, не стоји ми лепо шкуртељка. НИКОЛА: Па обуци оно што ти лепо стоји. МАГА: Не знам, ето, што ћу с водом. НИКОЛА: Опет она. Та иди једанпут, црницо! Еј, куку мени! МАГА: Е, ти се срдиш.

МАГА: Ето, нисам могла да стигнем. НИКОЛА: Еј, дртино моја! — Како ти стоји та шкуртељка? нешто егаво. МАГА: Та добро је, добро је. НИКОЛА: Видим, како је добро. (Намешта је.

ДОКТОР: Како не би знао, шта је трифељ, шимловина и луково растјеније, кад у књиги стоји да добро участвује на вкус? Или оћеш да ја и твоју дужност извршујем? ИСАЈЛО: Боже сачувај, г. докторе!

ИСАЈЛО: Еј тешко мени! ШАЉИВАЦ: Шта је, момци? ИСАЈЛО: Нема. Како сам јутрос наместио собу, тако и сада стоји, а разума ни од корова. ШАЉИВАЦ: Јесам ли вам казао? ИСАЈЛО: Еј, тешко мени, не смем му изићи на очи!

ДОКТОР: Како је Букареш на Дубровици? ПУТНИК: Букурешт лежи на Думбовици. ШАЉИВАЦ (гледи у књигу): Овде стоји Букареш и Дубровица. Ви нисте добро чули. ПУТНИК: Може бити, премда ја знам и влашки.

ПУТНИК: Такове вере нема. ДОКТОР: Шта? Шта? ШАЉИВАЦ: У књиги стоји. ПУТНИК: Нека стоји колико му је драго. Тек ја кажем да бишофске вере нигди нема.

ПУТНИК: Такове вере нема. ДОКТОР: Шта? Шта? ШАЉИВАЦ: У књиги стоји. ПУТНИК: Нека стоји колико му је драго. Тек ја кажем да бишофске вере нигди нема. ДОКТОР: дакле, ви не верујете на Нови тестамент.

ПУТНИК: Где је то? ДОКТОР: Исуса Христа место рођења. ПУТНИК: Ја сам казао да ви нисте Србин. Та у Светом писму стоји Витлејем, а не Витлехем. Но молим штогод о Србији.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Зар не видиш каква ти је соба? Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу. ПЕРСИДА (приђе кревету да намешта).

СУЛТАНА: Скотино, сад ћу ти зубе избити! Зар ме не познајеш? (Трифићу.) Лепо ти стоји, напустио си ме да ме слуге туку. ТРИФИЋ: Драга моја, шта ћеш ти овде? СУЛТАНА: Ја сам твоја жена.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

С простором луди опрезно се друже, А океан им стоји изнад главе; Гледа их како бициклима круже По уточишту, гледа их ко мраве; у равни океана траса птице, Вршак тополе,

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

у „Гранде Ориенто“, забринут да ли се сироти Суле досађује, има, каже, шта и да види — шест италијанских конобара стоји поређано на шанку, а Суле им диригује боцом „Кјантија“ и пева: „Ти ме, Мицо, не волеш ... ...

Наша млада уметница уврштена је већ у најважније стручне публикације. Иза ње стоји обимна библиографија, а њено име данас се може пронаћи, не само у Телефонском именику за град Београд и за читаву

И тако свет стоји и продаје зјала не иде му никако у главу да постаје и срећни саобраћајци. Али, пре него што се вратимо у стару

Имам генијалну идеју — рече и извади из ормара фотографију једне старице како стоји покрај неких рушевина, сва у закрпама.

Можеш замислити, Анчи, на неком потпуно пустом пољу два човека играју као шашави покрај аутомобила који стоји паркиран у јарку! Сумануто, а? А ја, знаш Анчи — рече ми шофер извињавајући се — не подносим ништа сем барока!

ГЛАВА XИИ Ана се враћа кући, гдје њени родитељи корачају на прстима. За то време Мишелино стоји на бранику њене и његове отаџбине, али се у читав случај упетљавају птице и бубе славонске равнице.

— Шта видите? — понови. — Видим једну плавушу која вам ради о глави ... Ту је и неко униформисано лице, а стоји вам и један краћи пут ... Притисните прстом овде! Ту му изненада шчепам кажипрст и притиснем у центар разливене мрље.

Матори, наравно, има нешто слично појасу за спасавање (од младости) око паса! Ствар с бакутом стоји још лошије! Она из цуга одмах почиње да плаче, а маман јој однекуд извлачи фотографију Марлене Дитрих и држи предавање

фолирантских срчаних удара, кад тамо — а оно она у белој балској хаљини, местимично изједеној од стране мољаца, стоји са шеширом на глави и белим рукавицама пред огледалом и јодлује у ритму чувеног хита из прошлог века „Вино, песма и

Систем тутањ! Одшкринемо врата са олакшањем, а оно момак стварнији него икад — стоји и церека се што смо налетели на тај излизани фазон! Маше нам испред очију рачунима за светло, ђубре и кирију.

Погледам на календар који виси у кухињи, кад оно седми у месецу! ГЛАВА XИX Ово поглавље, овако како стоји, закупила је наша позната фирма „АНЕX-МАНЕX ИНТЕРЦОНТИНЕНТАЛ“ као огласни простор.

Кењај, кењај ... Када вам ништа друго не стоји на располагању у Београду, хоћу да кажем, поезије вам никада неће усфалити!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Иза њих, обрастао у високу траву, стоји расушен чамац, пун бачене стакларије, махом поломљене и прекривене паучином. Ту је и овећа лимена корпа за отпатке,

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Но зато опет најмилији ми је унтерхалтунг у читању. АЛЕКСА: То се абије даје видити, понеже књига пред вама стоји. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, то вам је књига!

На пијаци светога Спиридона стоји у воздуху од самог дијаманта начињени хоризонт, то јест сунце, месец и звезде. Тамо се никада не пале увече фењери,

ЈЕЛИЦА: Ах, даѕ wüрде міцх üберраѕцхен; али једно ми стоји на путу. Навалио отац да ме уда преко воље. АЛЕКСА: Преко воље? ЈЕЛИЦА: Ѕтеллен Ѕіе ѕіцх вор, трговац!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

На крају шуме кућица стоји, тугује у њој мачак Шепа, кроз прозор гледа, часове броји, пјетлића чека зеленог репа, док тамо негдје, на стрмој

Небојша прави! Зар није, кажи?! Подземно царство кроз таму тражи. У чарној гори колиба стоји, ко год је види, тресе га страва, вјештица баба око ње броји колац по колац, на сваком глава.

Ту ти се херој змаја не боји, са мачем спреман у ноћи стоји, нејаке штити, крвнике гази, тражећи правду под земљу слази, разбија браве, отвара стијене ил се за тајном под

Под самом стрејом писмено стоји: „Путниче, уђи, преваре нема, сви који дођу гости су моји, ручак се спрема“ И потпис има оловком плавом:

“ Пониже стоји, од истог писца: „Забрањен приступ само за лисца!“ Пјетлић и Мачак у дому бијелом живјели сложно, шапа уз крило,

стази, кроз честар зелен опрезно гази, на сваки шушањ у шуми пази, трагове звијерки пажљиво њушка, спремна му стоји шкљоцава пушка.

“ Натисну Лисац што може јаче, сувога грања све стоји лом, на њему торба лудачки скаче и Пијевац скаче заједно с њом.

„Зашто ме ниси слушао, друже?“ ИВ На крају шуме, другови моји, и сада кућа малена стоји, стара је много, зидови сиви. И данас Мачак унутра живи.

Над њим је оквир у ведрој боји, брезова кора, сребрна свијетла, у њему слика велика стоји мачкова друга, покојног Пијетла.

блистају крај њих маслачци жути, док бијела рада у сјени ћути, насред пољанка, у сивој боји, џиновска нека печурка стоји.

“ Пришли свијетлу, гледај чара, ту колиба стоји стара, кроз прозор им поглед иде, имали су шта да виде: унутра крај софре фине, сједе четир

Страшна језа газде хвата, натискоше сви на врата као да је пукȏ гром, потрчаше снагом свом, све по шуми стоји лом.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас — и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.

ЈЕСЕН К'о горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу јесен стоји. Са њиме дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле, До саме мирисне траве.

Фркће окисо коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом.

А по витком стасу, што га дичи тако, Тврдом се је ликом опасао јако. И он смерно стоји. О његовом врату Само крст трепери у сувоме злату. То бејаше Растко.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Болноме болница треба иза тврдог зида ил у пећини у шуми било где иза где су и други болни и видар стоји на рубу провалије чува од пада на дно свог жића болноме треба да дојашу ноћу болничари да поглед на њега сврну и

Зар се неко спасао ватром спасао ватром сходном зар се неко спасао огњеним стубом? Над морем стоји и букти над морем нити свиће нити се тули огњени стуб се приближава и ћути почиње да труби хоће да уништава и после

плача У кругу од манастира до најбољег мача плакање свештено и плачеви жена Плач је од једног трептаја и трена стоји као здање изнад свих времена 28. јуни 1980.

Или само стоји поред арханђела с мачем? Кога ће на суду да брани? Да ли ће Ништог заобићи? О, Дух ће помиловати људе своје, и заједно

са сунцем лишће је нашло своју богазу те пада суви водостај расте и гусне у понекој тачки у птици што непомично стоји у костима што се усправе на обронку да једночине у човеку који се прућио да спава после заветине и подсећа ликом

последњем часу у журби ко на путовању кад се ковчег закључава то се дугова тиче сад нико од нас нема времена да стоји и да прашта или да захтева а теби нек је довољна вечност да прашташ човеку све зло које памтиш!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Ви увек тако некако заведете разговор да ја заборавим оно што је најважније. Откад ми стоји у џепу ова цедуљица на којој је тетка написала рачун о утрошку оног новца што сте јој дали.

Тамо су опет Прока са Гином. Узели ону собу где стоји покојникова каса и Гина по цео дан плаче крај касе. А тамо је горе Трифун; нашао у трпезарији један стари шпил карата,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

—... А једра да прсне, сва је набубрела. Стоји код бунара, знаш, и гледа ме право у очи. Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика.

У немоћноме бесу непријатељ је убијао нејач, рушио куће, палио храмове. Свет занемео од страха, стоји скрштених руку над својим јадима и уздише.

Ето, тај мали пешак стоји сада као џин у овој црној ноћи на бранику отаџбине, док позадина мирно спава. Била је то бескрајно дуга ноћ.

Кажу, казна је требало да буде више примерна... Ископана рака, а он убледео, стоји везан, блудећи погледом, не би ли сачекао нечију милост. А около људи тмурни и озбиљни, као да се стиде жалосне улоге.

Тешка олуја, дижући огромне облаке прашине и повијајући дрвета, спусти се над земљом. — Каже командант, док стоји торањ, дотле да останемо... Торањ се из темеља затресе од разорних хаубичких зрна што падоше око цркве.

Али појава овога војника опомену нас и на нашу дужност. Јер торањ, иако напукао, још стоји... Сетисмо се команданта и ми се погледасмо. Батерија наша и даље је гађала са старим елементима.

Војници поскидали блузе, сунчају се и у исто време требе од вашију. А сваки десети стоји у потпуној ратној спреми и с времена на време погледа кроз пушкарницу, или опали по који метак, ако му се учини

“ Пред штабом одреда стоји ордонанс, а командант се умива напољу. — Одакле ти, артиљерац? Рекох му да се враћам са осматрачнице.

Појурисмо... У саобраћајници затекосмо нишанџију другога топа где стоји избезумљен и блед, одело му све крваво, а на рамену му залепљена нека маса, сива и крвава као мозак...

— Молим вас, ова четка је намењена за чишћење цеви... Она не треба да стоји овако отворено на земљи. — Пре сваког чишћења војници је добро оперу, господине потпуковниче.

Слушамо и ћутимо... Имамо утисак као да смо разапети, а нешто моћно и тешко навалило се на наша слаба плећа... Стоји наша јединица на друму, па нам изгледа као малени трунак према бескрајној тмини, кроз коју нечујно гамижу утвари са

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

У прво време и Љубица стаде зачуђена и посматраше како се вије и таласа велико дечје коло, а у средини стоји Гојко сасвим друкчији, достојанственији, па показује нешто једном дечку, који је сео у средини кола.

Он стајаше међу децом, па им говораше нешто живо машући рукама. Она са чуђењем посматраше како онај сплетени Гојко стоји пред децом, како им живо и весело, прича, са уста му никако осмех не силази.

Што, гле само како то он полако, смешећи се.... Зар ја не бих могла тако ?...« по дечјим погледима осети да она стоји иза њега, па одједном прекиде рад и приђе јој, гледајући преда се збуњено, али му још у очима играше она весела ватра,

Погледа на прозор, а тамо стоји Пера писар, лупкају камџијом по својим дугим чизмама. Рече нешто Стојану, који дође пред њега, па стаде разгледати

Већ пети дан је како наређује Стојану да бар мало смахне оно сено са пода, па ето, стоји све као у свињцу. Да узме сад да он почисти, не сме — дићи ће прашину, опазиће га.

Да узме сад да он почисти, не сме — дићи ће прашину, опазиће га. »Најбоље нек стоји овако, помисли он. Они знају да ја немам жене ни друге послуге.

Љубица се загледала у децу. па се тако и замислила... стоји лепо обучена, са шеширом на глави, и гледа, гледа без циља.

Сад је одједном опет обузе нека милина, врати се пређашња љубав према овој деци, и њој је необично мило што стоји са овако чистом и упарађеном децом.

И сада, ево, стоји као опчарана и једнако обрће и посматра часовник зажарен очима. Прикачи га на груди да види како стоји, али мука :

И сада, ево, стоји као опчарана и једнако обрће и посматра часовник зажарен очима. Прикачи га на груди да види како стоји, али мука : нема у школи огледала!... Отвори га и гледа како ради, па опет затвори и гледа.

« »Не, не... то не ваља. Друго... Стоји он онако... наслонио руку на Љубичино раме, а ја уђем па га зграбим обема рукама, подигнем у вис, па буп о под!...

Застадоше јој очи на њему дуго... Она га придену у косу, па приђе огледалу, да види како стоји у коси. Изврсно!... Она спусти очи и погледа у своје лице... Као да је боловала читаву недељу, тако се изменила.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

) ГИНА (Благоју): Док стојиш докон, мого би да ми напумпаш воде за испирање... Благоје, чујеш ти мене? СИМКА: Стоји ко одузет! ГИНА: Благоје! БЛАГОЈЕ: Кад је гледам, осећам се ко соба... ГИНА: Ко шта? БЛАГОЈЕ: ...

ДРОБАЦ: Неком зна, а неком не зна! Како коме! ГИНА: Како то мислиш: како коме? (Јелисавета све време стоји на веранди, и посматра шта се догађа. Од доласка Даре и Томаније, на веранду је изашао и Василије.

Софија, после пливања, брише косу. У мраку, са стране, у први мах невидљив и за публику, стоји Дробац. Нетремица, и не померајући се, гледа Софију. Не зна се да ли је вреба, или је њом опчињен.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Мати јој беше рано умрла, а отац тако строг, да је у згради Варошке куће у Панчеву, која и сад стоји, морала да пере камените степенице, пред станом варошког капетана. И зими. На коленима.

Мотори обеју лађа хукте по истом такту. Погрешити у томе значи изврнути мрежу и лов. Пред нама се после мрачи и мотор стоји. Мрежа му се вуче по води, као дугачка коса. Ми се вртимо око ње и кружимо. Сунце је тек било зашло и вода заруменела.

Мотор лупа као срце. По води као да почиње да трепери мешавина руменог злата и сребра. Брод као да стоји. Онај други љуља се као сенка, недалеко од нашег. Питам рибаре шта им уче, у школи, деца.

Кад бих се вратио увече из канцеларије, затекао бих је, често, како седи пред сликом на зиду, свога сина, или како стоји на прозору и гледа према станици, куда је војска била отишла. Она је према мени била добра.

који имају медаље, и кад су подофицири, и ја гледам како, наслоњен на зид станице, један наредник, који се тек вратио, стоји крај своје жене и деце и плаче. Не налази преноћиште.

У даљини се појављује, најзад, парк, пун јоргована лети, и чесма, која вечно шуми. Прем мојом кућом, видим да стоји права, кошчата, једна стара жена. Која чека. То је моја мати.

Киша сипи, ситна, бескрајна – но то не треба никог да узнемирује. Ено Мадлен, посута хеленском лимунадом, стоји, сва црна, у ноћи – сећа се изгинулих војника Велике армије за које је зидана, и мисли на отмене свадбе које су, у

Могу вам само рећи да Карлајл није сад у моди, и да ни Мињеово мишљење о узроцима револуције више не стоји. Трећа Република говори само о себи, и сећа се само „револуције“ железничара, која је осигурала каријеру сјајноме

Опинион је написала да смо ми узрок многом злу. Зашто се чудите? Франку није нимало свеједно како стоји круна. Већ и талијански бољшевици знају да је економија важнија него љубав према ближњима.

На томе данас стоји све сликарство. Али док, на пример, од Немаца „откривени“ и обновљени Греко опет опада, они су ове године обновили, и

Све баш није јасно. Делакроа, који је бар скоро све знао што приписују Енгру, данас стоји иза њега. А Мане је постао другоразредан.

Престају оне слатке, виртуозне форме што стоје на врх прста; у природи ништа не стоји на врх прста, а у сну још мање. Осим тога има једну моћ моделирања без анализе, која је врло лепа.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Пружајућ руку крај лешине стаде: „Гле!“ рече „како има беле зубе!...“ МИРЈАМ Лагано прође, споро, век за веком... Стоји кладенац из древних времена Са разваљеним каменим осеком, Рочиште лепих назаретских жена.

Косе јој давно седе... — — — — — — — — — — — — — Лето је. Жега, Када се зноји И у хлад бега— Али на гумну вршај стоји! Сви су на послу — жетвено доба— А она, мала — грозд у руци— Седи и гроздић боба. Кад изненада, вијор...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас: Нов роман: „Чудан

У једним новинама стоји: „Сазнали смо да и град Крадија, по угледу на друге градове, спрема скупоцени поклон лекару Мирону.

” На полеђини превијеног акта стоји: „Министарство просвете, П. Н. 5860. 1. ИИ 891. Директор Гимназије .....ске моли да се тамошњој гимназији изда

” Испод тога стоји опет нов рукопис: „2. ИИИ 891. Главном просветном савету (Један тај Просветни савет је свега и био, а мислио би

— Е, сад устаните сви опозиционари! — рече председник задовољно и отре зној са чела. Стоји само онај један. — Та шта то значи, где су сад остали? — викну председник, ван себе од љутине. — Ми смо уз владу!

Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: — Браћо! — поче он.

Ето где стоји, а потегне озго ћерамида, ћок у главу, па уби на место!” Пошле ме у нашу сеоску бакалницу, која је била одмах пред

— Без ручка! — Молим, господине, овај певао! Опет шамар. — Молим, господине, овај играо лопте! — да стоји! Не само што је наш стари, добри учитељ био тако пажљив те је бодрим оком мотрио да се предупреди сваки несрећан

На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Дижеш се и ти, па заједно са колима и целом гунгулом улазиш у авлију, а тамо, под трешњом, стоји поголема »рпа«. Настаје изручивање кукуруза и мување деце око »бабица«, а у то време редара се устумарала, па јури из

кравици, гицне се ногама, надигне реп и начуљи уши, па полети преко чајира, ка' смушен, а за њим и остало друштво. Стоји трка бесне дружине, док не наиђе на шестомесечног ждребака, што куња на дну чајира под цером.

А тамо, преко пута у зобишту, стоји добар бик. Одвојио се од свог друштва, јер види у другом чопору доста лепих и гојазних крава.

Смеј, шала, песма, разлежу се с краја на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка рука зацима старку маџарушу и, као киша, оспе се низ грање зрео и сладак плод, а

— Тако ви је то код нас адет. Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима. Једна сна стоји иза мене, а друга иза свекра, па нам потурају столице, а ми се, као аге, спуштамо...

Једна узе да чисти црева за чорбу, друга сече бутке и плећке за кромпир, трећа ребра за купус, планинка стоји уз бакрач и чека млеко, стрина Сара надгледа над свима, тумарајући из буџака у буџак....

па избушила атељку отраг, па одозгор, од врата до крста, све испреплетала дретвом, тамо и амо, па није ни закрила, но стоји 'нако, да сав свијет гледа — часни је убио!... — Зар се баш лијепо види дретва?

Вије се дивна песма, ал' и рад не стоји. Онда се тек и ради, кад се њени гласи разлегну. Уз песму се и старост подмлађује, уз њу се и старе груди распламте, а

Залудан Дуле, па почне да се туња око они стаклића нође. Погледа, стоји једна пол' окењача, пуна ракије — тако му се учинило — жути се, к'о варбана шљивовица.

Преко зечице прелети вештица: јаши на вратилу, на дну кога стоји привезана метла, па из сваке сламке метлине сукће варница, те цела метла баца од себе читаву ватру, а вештица тихо,

Час за часом избија, а он још стоји и пуши... Најзад поче да осећа, како читава река туге поче да јури у њему и да га плави свега.

Чим изађосмо на рудину, стадосмо сви као окамењени. На двеста корака пред нама, на чисту пољу, стоји пуст, гранат грм и под њим четири оружана човека. — Хајдуци!

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

А откуд ти знаш да је диван говор? ДАНИЦА: Ено му и сад стоји на столу. Оно „нешто” што сам читала малопре кад си ме ти грдио — био је тај говор.

) А он има диван говор, читала га је Даница и каже да је диван. И сад тај говор стоји бамбадава тамо на столу, а ја — немам ни речи (Сине му мисао у главу.) Бога ми, и то би мого...

) Бога ми, и то би мого... зашто да стоји бамбадава, а он може да напише и други? (Ослушкује.) Канда се чује ларма? Море, ови одистински иду!

ЈЕВРЕМ: А овај телеграм у новинама? ИВКОВИЋ: То је сушта истина. У телеграму стоји да си ти, газда-Јевреме, говорио противу владе и ништа више. ЈЕВРЕМ: Говорио противу владе?

Подла је измишљотина да је наш кандидат газда Јеврем Прокић говорио противу владе. Он стоји и сад чврсто и непоколебљиво уз владу, а уз њега цео народ.

ДАНИЦА: Ах, то не! ИВКОВИЋ: Ал' ако би ваш отац био изабран, ваш би се положај погоршао. ДАНИЦА: А како стоји? ИВКОВИЋ: Ја поуздано верујем да сам победио, али — полиција је починила масу неправилности, а у таквим приликама

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

му синула у глави једна згодна мисао: да повуче паралелу између норвешких школских зграда и ове зграде у којој он сад стоји, а у којој ће годинама подмладак и узданицу народну учити, или, како се он згодно изрази: у којој ће учећи сатирати

Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад! Ни оне скамије, ни они прозори, ни она висина и ширина — једном речи, ништа по

и њему све црњи и беднији изгледа положај тога сталежа, и он осећа и види некако лепо да се то друштво љуља, да не стоји на чврстим ногама. Ту је дакле навику задржао и доцније као слободан човек и ишао чешће у кафану.

Одмах иза тога стоји ексерима закуцана једна повећа црна мушема. На њој су кредом побележена имена свију добрих испијача и рђавих платиша.

Иза келнераја стоји обично келнерче или »ћелер«, како се оно само назива. Он је земљак, из истог је вилајета из кога и ћир-Ђорђе, и зове

А сад, богме стоји врло добро, скоро боље но иједан у селу. »Један је газда Ђорђе у селу!« рекло би се врло често. А срећан и вредан

— рече Ђорђе и метну леву руку на груди. — За село је сал питање, а ја сам каил. — Е, дакле, стоји? — Молим ве — рече Ђорђе — свршена ствар, ако је за мен’ питање! — Е, онда збогом, ја одох.

слободно и изостати, јер је чудно пасовао уз оно чему је додат; као на пример цитат: »Тврд је орах воћка чудновата« стоји уз име ћир-Ђорђево; затим цитат: »Није вино пошто пређе бјеше, није свијет оно што мишљасте« стоји уз име старога

воћка чудновата« стоји уз име ћир-Ђорђево; затим цитат: »Није вино пошто пређе бјеше, није свијет оно што мишљасте« стоји уз име старога председника Милисава.

Хоће да зна шта се догађа по свету. Разгледа их и уврће своју ретку браду и чисто не дише. Стоји онако дугачак, па се мало пресавио и нагнуо над новине као жалосна врба над водом, па разгледа жељно и грозничаво

Министарство је одступило а на челу привремене владе стоји маршал Фонсека »Агенѕ Хаваѕ« јавља, да су три устаничка војника убила министра марине барона Ладарија«.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

” Све јој је објаснила, по реду. Добро памти своје речи јутрос изговорене. Не стоји ваљда још у реду? Све пекаре су одавно затворене...

Драга децо, зар вам се тада не чини Да воз стоји? — То локомотива спава. Ухвати онај трен кад машиновођа почне да глође Суви поноћни ручак, варница у страну кад

Колико је ту испредњачио Немац, колико заостао Словен? Где стоји Карађорђе, а где је, према њему, Бетовен? Карађорђе је по Мишару гонио хордију, — и то колику!

Где год легао, свуд је у кући! ШТА ЈЕ ЖИВОТ Живот је један Живота Што стоји иза плота. Спазиш га у лето, из воза, И помислиш: дивота! Не питај зашто стоји, Ни о чем мисли Живота!

Спазиш га у лето, из воза, И помислиш: дивота! Не питај зашто стоји, Ни о чем мисли Живота! Он нешто давно броји: Па зар то није дивота? Крај плота — век престаја.

Како то? Зашто? Шта стоји иза? Ништа! Он воли да се клиза... Годи му кад се мало искоси. (Од тога јачају менискоси).

даха Од поднева до вечери играју партију шаха, А мало даље — сатима и сатима — Један се налактио на прозор, други стоји на вратима! То и није град, већ нешто мимо, пре града, Нешто по страни, одувек, од некада.

Вереницама бившим, изгледа Да утолико више прија! Смркнут, ко да над својим гробом Стоји, он гледа три алапаче, И, пун сажаљења над самим собом, Уздржава се да не заплаче.

новинској кући, и да после шест месеци даднем отказ на посао; знао сам прилично о животу, а певао сам о ономе што стоји изнад живота, што га превазилази.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

пр. јака стаклена боца), он стиже на дно непромењен. Што се тиче температуре воде у дубинама, ствар стоји овако. У близини екватора, на пример на дубини од 7000 метара, а где је површинска температура око 320 С.

А може се схватити колико тога прогута само прождрљива огромна ајкула, која се лови и на 3000 метара дубине. Али не стоји то да се све дубинске рибе прождиру међу собом.

Међутим, ни за једну ни за другу од двеју хипотеза нема се данас позитивних доказа, нити против-доказа, и питање данас стоји нерешено и отворено. XВ.

Лако се види да се то не може примити као објашњење. У свакоме случају мистерија и данас стоји нерасветљена и њено разјашњење остављено је доцнијим генерацијама биолога.

Питање о судбини јегуље после мрестења стоји и данас потпуно отворено. За данас изгледа као највероватније да ће се питање у будућности ипак решити подморском

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

моли да многолетни у добру живот вољена ти чеда проводе богоугодно, моли да православна вера хришћанске неоскудно стоји у отачаству ти, моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ДОЛАП Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо, Стоји као спомен из прастарих дана. Његову сам шкрипу као дете чуо. Стара груба справа давно ми је знана.

снизали се моји Дани, разбацани, туђи један другом, И у луталачком мом животу дугом Нигде један спомен уз други не стоји.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Ништа ми се немојте чудити што ме црне растезају мисли, што ми прса кипе са ужасом. Ко на брдо, ак' и мâлô, стоји више види но онај под брдом; ја повише нешто од вас видим — то је срећа дала ал' несрећа.

Каква вјера да се с овом мјери? Какав олтар ближе неба стоји? КНЕЗ ЈАНКО Ефендија, овако ти хвала! (подиже капу) Лијепу ни ишчита предику: што тражили, оно смо и нашли!

Ја мним га је доиста дозвао, — јер ми није лакши, што ћу крити, него да ми наврх главе стоји. КНЕЗ РОГАН Лијево ми ухо сад запоја, ја се надам веселоме гласу.

На знање ви, главари с владиком! Цар од царах мене је спремио да облазим земљу свуколику, да уредбу видим како стоји: да се вуци не преједу меса; да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута; да подстрижем што је

Пушке грме, небеса се ломе, фиска стоји младе убојнике! Те ја брже боље преко поља. Када дођи при Ђинову брду, ал' у брдо нигђе ништа нема, Но се негђе бој

кога од њих посјекосмо, ма њихове куће попалисмо; од мечета и турске џамије направисмо проклету гомилу, нека стоји за уклин народу. ВЛАДИКА ДАНИЛО Благо мени, моји соколови, благо мени, јуначка свободо!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

да једе и седи за софром, он, деда, наредио да и испред ње на софри, као и пред њим и пред осталим члановима породице, стоји напуњен сатљик вина. Само га по том памти, а више ништа.

Могла је, кад год хоће, да излази на капију и тамо стоји. Свакога мушкарца, младића, гледала би право у очи. Чак сама улицом, и по комшилуку, кад год је хтела, ишла је.

Кад год би је било на капији, могла се видети како стоји испред ње | слободно. Никада у капији, никада у страни, не кријући се, а особито ништа не кријући од себе, још мање од

И кад је овако лепа у свакидашњем оделу, каква ли је кад је обучена! Па како она пред њим сада стоји смерно и како бојажљиво распитује о „своме човеку“ грдећи себе: што није знала шта ће јој поручити и искати, те ето не

у ново, у тој свиленој антерији, лакованим папучама, скупоценом загаситом количету, које јој тако топло и припијено стоји око половине, дошла сасвим лепа и свежа.

— Доста, доста, Софкице! — прекидала је и заустављала Софку, а ипак видело се како јој мило што јој одело тако лепо стоји.

Чиста, спремна, и као изложена, стоји отворена за госте, за тај свет споља из вароши. И сада по њој, што јачи дан, сунце све свежије и топлије загрева а са

И то се закити не горе, више чела, него по потиљку, наниже, низ косу. И са осмехом, видећи како јој то све лепо стоји, изиђе, и чисто запахну у кујни све. Сељаци немо, изненађено се дигоше. Почеше да јој прилазе руци, али она не даде.

капију, која је, као увек кад би он био у вароши, а не био код куће, некуд ноћу отишао, морала целе ноћи отворена да стоји. Арса га први виде, и преплашен одјури унутра, у кујну, код газдарице, да је пробуди: — Газдарице, газда!

Симка, када то виде, брзо се окрете и не давајући Циганки да и она уђе, види, пресрете је и нареди јој да стоји споља и јако, добро да држи застирач, како се не би ништа видело.

Чак и амамџика ушла. И онако обучена, са плетивом о врату, загледала се. А све надвисује и води она иста девојка. Стоји на среди, дигла тас више главе и једнако пева. Пева заносно из свег грла. Амам звечи: | Јао, јао, јел’те, дико, жао?

Софка га поче водити. Прво она коракне, на горњу степеницу стане, па онда се окрену к њему држећи га за руку, стоји и чека, док и он то исто учини, а осећа како све више у ознојеној јој руци прсти његове руке дрхте и чисто је гребу,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Тамо Где плави облак бледи месец влажи? О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди, Којој је носе, јер она постоји, Мирисни ветри, ћудљиви и луди.

МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГА СТОЛЕЋА И после ручка тако много јêла И пића стоји на столу. Кроз стакла Прозорска, јесен увела и бêла Срца се наших изгледа дотакла.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сви се нагоше да га виде. Чудан тај призор, достојан вјеште кичице, како гомила Црногораца стоји око рањеника, а женска им лучем свијетли. Док су се они тамо бавили, Стана је гледала слику.

“ „Како ћеш да то разумијем?“ запита онај у чуду. „Да, то стоји до тебе, до једне твоје ријечи, хоћу ли благосиљати овај твој долазак...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Намиче као мати с јединчетом. Намргодио се као да ће му киша из чела ударити. Нигда му језик не стоји као воденично коло. Објесио руке (низа се) као пиштоље. Обрадовао се као сироче сунцу. Оде на јагму као алва.

Сложни као мед и масло. Стиди се као невјеста измеђ’ ђеверах. Стиснуо се као грошић у кеси. Стоји као страшило. Суво као барут. Тих је и благ као уље. Туп нож као бабини зуби. Ћути као да камену беседиш.

Сија се као тигањ на мјесечини. Слажу се као рогови у врећи. Сретан је као кокот кад се намјери на бобово зрно. Стоји као у решету вода. Тврдо као паучина. Треба му као гуски сено. Увајдио се као пчела на брусу.

Вредан је: више уради за два дана, него за дан. Газда сам: где ми је лане стајала со, ово године стоји ми брашно. Добар си, само ти отац рђава сина има! Запиши угљеном по тави!

Кроз плот ткато, коцем сабијато. Куни ми кућу ђе стоји (рече се у шали ономе, који се жали да га зуб боли). Ласно је тебе, ал’ је тешко поштеном човеку.

Ћор-Мијату Сребреницу дају, ћор се креће, Сребреници неће! (Каже се кад ко не види неки предмет који му у близини стоји). Што имам жита, — све ми је у брашну; што имам брашна, — све ми је у хљебу, а што имам хљеба, — све ми је у трбуху.

— Тешко је човека наћи, а лако познати. — Мука је до човјека доћи, а од њега ти је лако. — Добру човјеку све добро стоји. — Смрти се не бој, но зла човјека! — Злу човјеку свак је дужан. — Човјек је човјеку ил’ анђео ил’ ђаво.

— Не откини прст при меду! — Не пењи се уз оно дрво уз које се не можеш попети! — Не пири ђе те не жеже! — Не стоји кућа на земљи, него на жени. — Ни горе (све) посијеци, ни без дрва дома дођи. — Нуђену госту бројени залогаји.

НЕБЕСКА ТЕЛА И ПРИРОДНЕ ПОЈАВЕ ЗЕМЉА Гдјекоји прости људи приповиједају да земља стоји на води, вода на огњу, а огањ на змајогорчеву огњу.

(Гдјекоји пак у шали кажу да земља стоји па волу, па кад во макне ухом, онда се земља затресе). ПОМРАЧЕЊЕ СУНЦА Сунце кад помркне сељаци држе да нека

да се и данас може виђети у некаквој планини (гђе се то догодило) оно камење што је постало од бабе и од јарића: баба стоји у сриједи и јарићи око ње.

Анђео стоји човеку на десном рамену, ђаво на левом. Кад човек чини добро, анђео се весели и крилом својим хлади човека по образу,

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ни Влаа ни Влаиње; нит се шта пече ни вари. Онда ја скочим, па изиђем на поље, а то мој коњ стоји, ђе сам га и сјао, а Вла једнако теше и ђеља држалицу.

б'јела љеба испод б'јела скута. 7. Божје саздање, љуцко створење, змија оседлана. 8. Випоје поји, на копљу стоји, да није випоја, не би било никога. 9. Вићак виси, вићка зја, вићак вију! те у вићку. 10.

56. Кућица у горици на једној ножици. 57. Лијеска тролијеска, у лијесци огањ гори, и у огњу човек стоји. 58. Мастан каиш кроз земљу прође. 59. Међ' коњма расло, међ' женама играло. 60.

Пошто једва један пут напита, дође пред дворе и опази наврх двора зеца | где стоји. Онда запита дворане шта онај зец наврх двора ради.

Кад отидеш у друго царство под онај град, а ти отвори све дућане и нареди нека сваки момак пред својим дућаном стоји.

” Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица,

само да повратиш ове јадне душе какве су и биле.” У то цар рече да у његовој вољи то не стоји, него у његове шћере „а твоје” рече „жене”.

узме га те стави на први прст од десне руке, и пружајући руку пут свога оца рече му: „Виђи тата, како ми лијепо стоји.

Кад она у вече дође кући, а то јој се мати претворила у краву и стоји пред кућом. По том она стане ову краву гонити на пашу с осталијем говедима.

на гробу стоји великачки сандук отворен пун свакојакијех драгоцјенијех хаљина, а на заклопцу његову два бијела голуба, па јој реку:

има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи.

Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да довати.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

а не један испред да жури, а други да заостаје, него сви да имају наставника еклисијарха или дневног јереја, који стоји близу свештених двери указујући ред. Ово овако држимо када не појемо „Бог Господ“ на јутрењу.

И поставивши га испред себе, епископ, заједно са свим тим игуманима, наочиглед свима, а нарочито владара који стоји испред, са благословом да га облачи у свете ризе по реду, као што приличи.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: А онај тамо не прекида? МИЛЕ: Наравно да не прекида! Издржи он и много веће околности! СТАВРА: Стоји на говорници и одолева природним појавама! МИЛЕ: Како ти то мислиш?

С муком се спушта на столицу. Враћа се Иконија.) ИКОНИЈА: Да ми је ко причо, не би му веровала! Стоји и говори, а пред њим нигде никог! (Примети Анђелка) Ја морам да седнем! Ћоро! јеси то ти? Ниси ваљда побего?

ЈАГОДА: Шта се све мени ноћас исподогађало! Изађем од вас, кад кога видим? Онај матори напасник, манијак, стоји крај канте и, дизвинете, пиша! Нигде никога, мрак, лепо премрем!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

С лева, врата за Васкину собу отворена; с десна, два прозора кроз које се виде лиснате воћке. МЛАДЕН (стоји у дну и ослушкује, ако би га Васка позвала, да је послуша).

ВАСКА (загледа га, даје му знак да се окреће, што он и чини, загледајући се и сам): Па то ти баш лепо стоји. Зар имаш толико пара? МЛАДЕН Па имам. И без ајлука, само од тебе бакшиша што добијем па би било доста.

Сакрије се и пази да му се што не деси; има злих луди. И каже Стојмен: Ништа, само стоји више куће, не мари што ветар и њега и коња заноси да обори. И што жешћи ветрови њему чисто милије.

Овде тако стоји. (Уноси се сва у читање »кости«, тумачи му шаре на њој; сасвим му се приближила те заједно саставили главе и зуре у

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

У време части и весеља то није твој обичај, а и не пристоји.” Мал[еница]: „Та, знам и сам, господине, да не стоји лепо; али, ко се не би дао у мисли слушајући таке разговоре?

И, ево, како ти се увео савршени и општи обичај док су се људи и народ обикли мислити да у неженидби стоји велика светиња. И тако лишили су сасвим свештенике ожењене епископскога достојинства.

” Сутрадан недеља; дућан стоји ваздан затворен; како се год [х]оће за побећи и утећи. Легнемо заједно, не за спавати, није нам било до спавања, него

У житију преподобно|га Пајсија стоји написано да је Христос сишао с неба и дошао у пустињу да га посети. Преподобни Пајсије опере Христу ноге.

Неки Дионисије Хорваћанин, из Гаревице родом, речит човек и одвећ дрзостан, сиђе к њој да види што је стоји вика и да вику с виком | предусретне, но, нађе се у великом русвају и тако се смете да није пред њом ни писнути умео.

Како би гди дошао, казивао би да он има ђаче свеца, да свак стоји на опазу и да добро гледа што ће пословати; да се он боји јести и пити преда мном, а смејати се и шалити за главу не

Знаш да све за тим стоји. Кад братија наша познаду једанпут чистоту нашега намеренија и нашу верну к њима љубов, добровољно наша представљенија

Зашто да не познаду да у светковању толики[х] | светаца ниједна длака православија не стоји? Зашто да им се не каже да су ове ствари измишљене на шест и седам стотина година после спаситеља Христа и апостола?

Нека дође највећи ревнитељ, и нека га не стоји вика с његовим анатемама, него ако је христијанин, нек ми каже, наука апостола Павла није ли православна наука, да

Пети дан мој попо, зар ваљада је прегледао шта ја имам у торби, и видећи да ту ништа не стоји него две-три књиге, неки рукописни папири и преоблачила, запита ме при ручку гди ја моје цекине држим, говорећи да

Како би му ко казао да је та и та икона чудотворна, он би питао: „Стоји ли она сама собом на воздуху или је приковата, прилепљена за зид или о ексер привешена?

Кажем му да онде куд ја полазим није обичај таке [х]аљине носити. Стоји ме око 40 пијастра, а ја би[х] је дао за 20 или за 15. „За 20“, рече ми он, „купићу је ја.” Обуче је; таман како ваља.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Фра-Брне, држећи се за трбух, замлијечи очима, пак ће им: — Ја, браћо, не могу више! Једва сам и довле допра! Стоји ми врка у дробу, кâ кад купус ври! — и пође лагано уза стубе у своју ћелију. За њим оде и Дувало.

— Шта липо стоји?... Коме липо стоји? — Ма, брате, Мачку фратарске аљине! Зар не видиш да се „обука“! Зар ниси знâ? — О, Исусе!

— Шта липо стоји?... Коме липо стоји? — Ма, брате, Мачку фратарске аљине! Зар не видиш да се „обука“! Зар ниси знâ? — О, Исусе! О Дивице!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

) Куда потону Пек И благи брег и клис? Из ране ишчиле лек. Шупље је. Реч је већ звек. Као металног брда вис Стоји пред тобом век.

Куд склизну тај свет? Као да оде Тисом Одроњен, ногом, комад иловаче. Гледамо за њим док вода га растаче. Гле — стоји још све то ал с танким обрисом: Ту је и порта и врг и синагога И неки чудни осмех место бога.

изнад земље тек трен који: Дотаћи онај облак љубичасти Са танким рубом што ко нови бакар Ил старо злато усред неба стоји... Па онда: опет ил заувек — пасти. НА ТЛЕ САД ЈАБУКА ПАДЕ На тле сад јабука паде. Залуд је тражиш по трави.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Прође поноћ, уморну је обори сан, она се тргне и јурне напоље, на мраз, на кишу, и тако, ослоњена уз багрем, стоји сатима на киши и мразу да не би заспала, а сва је ухо и страх за њега.

Неколико пута паде у снег док се довуче до куће. Већ свиће. Симка с Мокрим лицем још увек стоји ослоњена уз наћве. Ђорђе јој приђе, загледа се у лице, умором издужено, па у врат и груди.

Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује.

Њему сам увек лепше куповао. То је мој грех. Увек сам га издвајао, а сâмо дрво убије ветар. Мијат усправно стоји у санкама и целу своју тежину и снагу држи дизгинама, коњи савијају вратове и фркћу, Аћим припаљује цигару, немоћан

Сад то видим. — Чим није јавио, неће ни доћи. Нека испрегне коње — потиштено рече Милунки, Симкиној мајци. Она стоји с рукама на леђима, повијена и строга. — И ти ћеш да ме надживиш. Да сам млађи...

Неколико ситних ватрица силази јој низ лице и капље у крило. Ђорђе дуго стоји уз врата, не гледа је, па се накашља. Она се трже и збуњено упита: — Он дошао да подели имање?

Ђорђе у оделу лежи на кревету и, згрчен као гундељ, хрче. Симка стоји наслоњена на кревет и гледа у њега, слабо осветљеног ватром из пећи; никад јој није био тако гадан и ружан као ове

Ко год од живота нешто више тражи — рубе му главу. А шта чека њега, који жели Европу у Србији? Стоји насред собе: шта то он хоће од себе и живота? С чим то он ноћас раскида? Чему ово позориште на Бадње вече у Прерову?

Његова сенка, полегла по патосу, успела се зидом до прозора и на њему пресекла главу. Дуго стоји. Ово је последњи ноћ у очевој кући, у којој је доживео неке ситне среће.

— Па признаницу да сам ти исплатио твој део очевине... Ја ћу сам да потврдим у суду. Вукашин стоји уз прозор, вране гачу на јасеновима, лупају крилима, дрвеће као да пада кроз маглу, одједном посечено.

Он удише ситну цику и погубљено пискање бронзе и туча, и сам сасвим изгубљен. Симка стоји над њим и строго шапуће. Не чује је. Не жели да је чује. ...

Ђорђе се полако враћа кући, гоњен леденим шумом реке. Вратнице га са циком пропуштају у двориште. Стоји и гледа тамне гомиле зграда. Куће, стају, бачвару, магазу, оборе, све су поразваљивали.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Узалуд су га звезде звале у коло, узалуд засипале смехом. Сам и тмуран, стајао је на западном рубу неба и тако стоји још и сада...

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

И тако, невидљив јаше Господар Јеврем поред Бајракли-џамије. Дуго стоји на углу своје и Улице Седмог јула: аутомобили лете низ падину, ка Дунаву, у колонама, преко коловоза од црног сунца, а

(Онда још није знао да се највеће опасности не одају.) Господар Јован стоји пред бифеом „Папук“: предомишља се да ли да уђе и попије чашицу пред ручак.

Крочи на Брег за размишљање, зађе у сенке и наслони образ уз једно дрво које је било младо 1870. Неко време стоји тако, не размишља, слуша: дах сокова, ход мрава, ковитлање облака над безданом и, нарочито, сенке како це преплићу.

Свако преподне, око десет сати, Сима терџуман стоји на углу Симине и Капетан-Мишине улице, где је у његово време, по прилици, пролазио сокак што је делио српску полицију

Сима терџуман стоји на свом углу и одлучује се да ли да пође лево, краћим делом своје улице, ка Вишњићевој, или десно, дужим делом, ка

под кестеновима који увек, осим у пролеће, орону и од испарења улице и од равнодушности пролазника, уз свој споменик, стоји Васа Чарапић.

који је поуздан у сопственој простодушности и види оно што не види ниједан од пролазника: како се од парка у којем сад стоји, па према Народном позоришту и Кнежевом споменику, диже Стамбол-капија, најмоћнија од четири капије београдског града.

још неко коме ће се Змај од Ноћаја обрадовати: онај Турчин, Бошњак који му је некада добављао џебану и који му опет стоји на услузи.

се: причинило му се да је, заслепљен белином споља, лелујавом а огромном, угледао пред собом Јована Добрачу како стоји, и он сав бео, засут неким празним снегом који веје ту, међу њима. Али, то је била само причина Црнога Ђорђа.

у камину тамнела, (све је, дакле, било усаглашено) Рига је, док је скидао чизме, осетио како свуд око њега, окомито, стоји тишина. Ослушкивао је, пролазили су векови, лева нога му је још била у чизми, није вредело: тајац је био потпун.

На почетку једне од тих стаза стоји табла а изнад табле је стрелица која упућује на неколико врло старих, дворишних кућерака.

Кад стигне до ове зграде која, обновљена, стоји на раскрсници Вишњићеве и Јевремове, на раскрсници свих светлости што се ковитлају над дунавском падином, Доситеј се

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе.

Ј. Дучић ЛИ БДЕЊЕ У дну успаване и неме алеје Стоји у ноћи под јесењим мразом Мраморна вила. Ветар тихо веје Самотним вртом и замрзлом стазом. Свуда је мирно.

Јадни Песник већ сто лета лежи на дну гроба. Ноћ не иде, стоји. И само безгласно, По зидовима, у горењу своме Весела свећа што трепери јасно, И ниже сенке, крупне, к'о фантоме.

На крилу одмора свога Ромула вечни град спокојно, тихо је дрем'о; А квирит стоји млад, И с чудне статуе те, сањиве не своди очи, И гледа бајни рад...

и суза, Као гаврани ће крај нас да пролете, И не покидавши ни једну од уза Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји За нама и гледа на нас к'о Медуза. Ј.

Ено једно гробље. Ту леже сељаци, До суседа другара; И док, к'о кандила, гасну задњи зраци, Побожно капела сред њих стоји стара. А доле у селу задњи огњи згасли Ноћ: и ту се спава...

Ј. Дучић ХС МОРСКА ВРБА Сама врба стоји над морем на стени, Расплела је косу зелену и дугу: Наличи на нимфу коју су проклели Да постане дрво и да шуми тугу.

Слуша песму горâ када јутро руди, Агонију воде у вечери неме; Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.

- Сама врба стоји... Ј. Дучић XЦИ ИЗ „ЈАДРАНСКИХ СОНЕТА“ (1—10) 1 Само ја и једро изнад мртве воде, Неспокојни, мрачни, неми

В. Илић XЦИX ЈЕСЕН К'о горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу Јесен стоји. Са њене дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле До саме мирисне траве.

Фркће окис'о коњиц и журно у село граби, И већ пред собом види убог и стари дом. На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом; А ветар суморно звижди кроз црна и пуста пола, И

В. Илић ЦИВ ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас; - и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

на њима су дигнути престоли од топаза и зрачна рубина - рад ангелах првопрестолнијех; над престолом свакојијем стоји на воздуху једно коло сјајно, како што је коло Сатурново, те се вије и те зраке лије.

њезине свјетлости сви погледи и воображења у поњатност довести не могу: ова тајна високог промисла непостижна стоји бесмртнима.

Попа, Васко - КОРА

свлачим Дан ми је нашао лице Ветар косу развеселио Поглед ми зачуђен листа Сенка из сунца ниче Свет на прагу срца стоји Опет обронцима плавим У глас ти бистри силазим По нашу чаробну

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Моја лична библиотека која ми, једина, стоји на расположењу добро је снабдевена литературом историје егзактних и природних наука.

„Тачно! - А како стоји са самим тим бројем?“ „И он је паран број, јер непаран број, дигнут на квадрат, тј. помножен самим собом, дао би

помножен самим собом, дао би непаран број“. „Добро, Сатире. А сада ми реци како стоји са нашим мањим бројем?“ „Он је сигурно непаран, пошто, као што смо утврдили, нема заједничког делитеља са већим

У то им се придружи и Хипократес. Кад опази оног роба са телетом како стоји непомично као кип, рече номофилаксу: „На Акрополи атенској видех једну стару статуу, заветни поклон некога Ромбоса,

„Зашто да очајавам? Будућност стоји још преда мном, а ја сам још млад као роса!“ При овим лепим речима, његово се лице преобрази.

“ При овим речима Никијиним Аристотелес пребледе као крпа. „То стоји онде написано?“, упита он застрашеним гласом. Никија се насмеја.

Како би иначе распознавао истину, ако не увидиш шта је заблуда?“ Аристотелу падне камен са срца. „А како стоји, синко, са твојим знањем геометрије?“, запита Платон. „Како да ти кажем, учитељу?

Они су и овог пута поређани дуж једне праве: лево стоји Сунце, десно од њега наша Земља у свом непроменљивом отстојању од Сунца, а још више на десно, налази се Месец у свом

која ми личи на један величанствен храм, али, баш због тога, морам, као савестан научник, да се запитам како ли стоји са темељима те грађевине, и да ли су они довољно широки и чврсти да носе ту поносну зграду.

Тај поглед му јасно рече да у кавзи коју отпочиње принцеза стоји на страни Аристарховој. Клејтомахос уситни гласом, поче да замуцкује и, говорећи у испрекиданим реченицама, промени

„Отпочет од мога оца, а од мене довршен, стоји овај град, из којег ћемо да кренемо, опремљен и снабдевен оружјем и џебаном.

Ено онде видимо сада два стабла, једно поред другог; једно стоји лево, а друго десно. Но кад се приближавамо оној правој која, повучена по тлу, спаја та два стабла, њихово међусобно

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Жена, која је мрдала уснама и са некаквим упрепашћеним изгледом, као да стоји над амбисом, плашљиво поглéдала у мужа, процеди: — Па могла би' једно крило.

У новинама стоји: да се још не зна је ли и шта проневерио и да никакво писмо, при одласку, није за собом оставио; као и да је инспектор

Међутим доцније свратићу, о разуме се. Морам, живота ми, видети како стоји дубока црнина мојој двоструко ожалошћеној снајки.

Раста малог, чупаве и улепљене косурине на огромној рохавој глави, кратких и кривих ногу, кроз које би се, кад стоји у ставу „мирно“, без муке провукао какав дебељко да се не очеше, толико је пространо О што га оне праве, у старом

Огорчен он се љути на реконвалесценте што, са снагом која им још стоји на расположењу, нису на фронту, и прети страшном казном Божјом тој закржљалој деци својих другова (сретних што су

Французи имају реч фріпон која је скована за Грка. Господо, на вратима Грчке треба да стоји: Земља фрипонса. Али ја изузимам жене. Гркиње су дивне. Ето вам моје оптужбе и моје одбране. Награду не тражим.

А мрак и ноћ увеличавају несрећу и чине је црњом, страшнијом. Као да у црнини ноћи стоји она сасвим сама пред човеком, та несрећа, као бела авет, која тамни јутром кад је он гледа с прикупљеном снагом,

Та проклета граница, тако видљиво и сурово постављена у канцеларији, иде за човеком, па после стоји онако исто оштро повучена и устремљена и напољу у животу.

И господин Леђенски увери се намах да пред њим стоји неко који за себе не би могао баш рећи да је млад, па му срце стеже неки узан обруч и у њему нешто јаукну: јао, јао,

Здраво! Здраво!“, највише се његова гласина чује и разлеже, и већ не допушта никоме да би први угледао таблу где стоји означено које братство и која је жупа на реду.

откопчане, и зној му лије низ образе, и неупаљена цигарета, коју никако нема времена да запали, а лудо му се пуши, стоји му сва мокра и изгњављена међу прстима.

да ти кажем и остајем при што сам казао, да сам пред кућу седео и дремао, а кад сам погледао, а оно жена моја Циганка стоји преда мном.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

она је, штавише, баш најприсније обиљежје оног широког, пространог, небројеног не-ја које наспрам нама и свуд око нас стоји. Смијешно! Чиста протурјечност, апсурд! Како би се ја одједном могло да преобрне у своју сушту супротност — у не-ја!

онај нижи степен на коме је потребно да буде удружена с другим неким даровима, својствима, одликама, да с другим нечим стоји у односу и у међузависности, или чак да буде само одраз или вањски израз тог нечег другог.

” Не, није то измишљај малаксалих, изрођених. То стоји записано на самим прапочецима хисторије духа. Праочај бивствовања рођен је заједно с првим трачком човјекове свијести

глумац, макар да три дана није ништа јео, радије у стварности остао без вечере него да не вечера у представи ако тамо стоји да мора вечерати.

И каткад се једва супрегнем да се не одам, да не упитам стоји ли још на своме мјесту у парку попрсје латинисте с изгриженим носом, да ли се за оним приземним прозором још њише у

Није оно због тога мање наше, нити је његова власт над нама мање снажна. И није то тежња за нечим што стоји напрам нашем бићу, различито од њега: то је увијек она иста, стара жудња за интеграцијом нашег ја, онај поход због

се чини да су оне биле од споредне, другоразредне важности, и да је увијек било важније оно нешто што стално за њима стоји. Практични догађаји вањске су ствари које споља на нас налијећу.

Насмијао се. Старац је био видно поласкан. Ипак, није хтио да с тим буде завршена партија. — Ето, тако дакле стоји ствар с мојим богом и с твојим Бућком.

— ... Дакле, у првом плану стоји онај комплекс. Иза њега, она пушка, набијена до грлића Ибзеном. А у трећем реду, иза леђа те реплике, мутно се оцртава

А да ли ће неки сеоски Херострат учинити веће или мање чудо и покору, зависи углавном од тога да ли покрај његова села стоји мостић од брвана преко јаруге или међународни жељезнички вијадукт: иста мјера сићушне пакости, позлијеђене сујете,

Подвукао је више пута да ми у свему стоји на располагању, нека му само кажем, без трунка устручавања, као старом пријатељу и другу из дјетињства и тако даље,

У нашим разговорима пробудио ми се онај утисак да на свој позив и на своју умјетност гледа с извјесним одстојањем, да стоји изнад њих. А то за умјетника никако није добар знак.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. За један тренутак узбуни се цела среска кућа.

А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. — Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. — Јест, кад би се он дао.

о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.

— »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан. То није обичан човек... А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.

Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. — А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва

снаху како је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. — Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. — Хоћу, брате, хоћу, молим те...

и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим непробојним покривалом куће и улице, притисла саму земљу, па стоји тако непокретна н суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље....

Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јестивом и пићем. — Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.

Приђе к вратима, слуша... Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!... Лепо осећа да неко стоји пред вратима. Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан.

Лепо осећа да неко стоји пред вратима. Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан. Приђе прозору с истока, обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је

Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се учини сумњиво једно прозорче, што стоји над самим потоком. Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...

Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу. На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар је опет запита: — А какво је то цвеће тамо? Идем да узаберем онај цвет што на бразди стоји. Девојка на то повиче: — Немој, Петре, нипошто дирати у тај цвет. Петар запита: — А зашто?

девет дивова, па натакли два човека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи.

Пред њим је била једна чесма, на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да дохвати.

Кад отидеш у друго царство под онај град, а ти отвори све дућане и нареди нека сваки момак пред својим дућаном стоји.

Кад она увече дође кући, а то јој се мати претворила у краву и стоји пред кућом. Потом она стане ову краву гонити на пашу с осталијем говедима.

На гробу стоји великачки сандук отворен, пун свакојакијех драгоцјенијех хаљина, а на заклопцу његову два бијела голуба, па јој реку:

— Не требаш се за то бојати, — рече бака — само пробај пак ћеш видјети. Он сад проба, а крава, брате мој, стоји као укопана. Тако ти је он сао краву сваки дан, а кад је догонио увече кући, био је весео.

Кад око ручано доба, ал̓ има шта и видјети: мали подавро под краву па сê, а крава стоји као укопана. Она сад оде кући, па чим се састане с човјеком, рече му: — Чујеш, човјече, ја хоћу да закољеш нашу

Он стрпа врага у боцу, донесе га кући и рекне жени: — Ето, жено, видјећу ја како си ми вјерна. Ево, боца нека стоји овдје нетакнута све док се ја не повратим; ако ли ју само такнеш, ја ћу познати. — Рекавши то, остави боцу.

А поп је имао баш тада мртваца у цркви, па га изнесе под звоник те га некако наравна да стоји, а у руке му уклепа штрикове од звона, па га тако остави. Кад дође мали к попу, рече му: — Што ме требаш?

Мали одмах изиђе и отиде у цркву. Кад дође тамо, ал̓ онај мртви стоји и држи рукама за штрикове. Мали, кад та види, рече му: — Звони, звони, кад си први дошао.

Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Све то стоји на гомили тренутака У нереду, по прошлости разбацано, Док њу време вуче некуд, некуд носи И односи без отпора и лагано.

Па куд идем, да ли идем, је л' опсена? Ко ме рони, кога носим, пре и сада? За мном стоји чега немам, а преда мном: Мртва прошлост са животом покривена.

Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака, Нема смисла реметити бесмисленост у свом току; Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

Али та је слика превучена прахом, И стоји к'о спомен минулих обмана: Ја јој каткад приђем са тугом и страхом. Као драган драгој после многих дана.

Од искони, од векова се постоји. Васиона, вечна сила, вечност прати: Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји, Небо гледа, ал' помоћи не зна дати.

И док сунце греје Велику Србију, На Калемегдану док цвеће мирише, Српче стоји тако, сузе му се лију, И његово срце овако уздише: “О велике земље, о Српски Народе, Када ће и за те доћи живот прави?

Са погледом, к'о сањивим Моја драга бледа, нема, Иде тако... Спровод овај Њеног драгог гробу спрема. Рака стоји отворена; Гробар прима... Врисак, сузе; По сандуку тутњи, пада — Твоју љубав земља узе.

Апатија неста и клонулост прође, Ал' подсећај стоји да се ишло тамо. 1905. ПОГЛЕД И Идеали, чежње, амбиције, страсти, Нада, осмех, радост и њени извори, И све што

моћну сенку што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда на тај начин за умрлом тужи, Ил' ту зато стоји да нејасно, тавно, Каже шта је било некада и давно. 1910.

Знам је због година које она броји. Знам је, јер на свему видим црна крила, Окамењен јаук. Знам је. Ал' нек стоји. 1916. МЕЂУ СВОЈИМА У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња Мис'о да још живиш, мој пределе млади.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Моји пријатељи врло често примете да ми одело стоји као саливено, а не знају да је сва моја одећа направљена по мерама које сам имао још пре 35 година а које се од тада

тог великог научног напретка, који поништава раздаљину и захваљујући коме нам тај савршени природни проводник - Земља, стоји на располагању за коришћење у свакојаке сврхе и коју је људска генијалност употребила уместо жичаног проводника.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

- Капу доле, неваспитана сељачино! Зар не знаш како се стоји пред претпостављеним? - промрмљао је он обраћајући ми се.

На тим фотографијама, преко густих председникових обрва утискивана је реч ”превара”. Али гледајући га како стоји пред општинском палатом глатког и поштеног лица са којегје избијао неки сјај, схватио сам да “Сан” није био у праву.

Једног дана јахао сам лаганим касом дуж пута, поред куће старог Нетлетона. Видео сам овог старог човека како стоји поред пута, очигледно некога очекујући.

продрети у тајне те позадине, али нас наша вера бодри да верујемо како иза тога непробојног застора ове вечне позадине стоји престо божанске силе, душа видљивог света, чије деловање разматрамо у процесу истраживања природних појава.

Ћипико, Иво - Приповетке

Потребни смо. Опет обојица ћуте, размишљај у, али залуду: не могу да се одлуче што да ураде. А пред њима стоји раскомадани хлеб; сунце их гризе и море мирује; око њих се све упокојило.

Не љубе се нити здраве; као да се боје да тиме у овоме недостојноме мјесту оскврне своја врела осјећања. Иза њих стоји млади судац; службено присуствује састанку, јер истрага још траје. —Јесте ли здраво? — пита их забрјжути отац.

И никако да се поврати кући. Стоји на једноме мјесту и замишљена гледа. А око ње врви свијет, но она као да га и не види: мисао је далеко води, и хтјела

елате! — и хтједе да се к стоци поврати. Али дјевојци некако се не да заћи у низбрдицу; стоји на мјесту и вели му умилно: — Чекај! Па тако стоје неко вријеме.

Сиђу обоје. За банком стоји Спасоје и точи пиће гостима што долазе и одлазе. Она сједе за ниски сто. Лазо дохвати и напуни двије чашице жестокога

Ја ћу с њим говорити, — и пође доље к Спасоју. — Не иди! — моли га она. Но он се не сврће. А девојка сама стоји код прозора и гледа кроза њ на улицу у туђи свијет, и ничему се већ не нада; туга је трга, а из ње се испољује жива

Али он се не миче: стоји пред њом, висок је и погнут, а руке је на пријед бацио. Она увидје да треба нешто да рече: —Брзо ће зима, рано су

и стаде размишљати. Најпослије, смисливши се, вели: — Биће да је мјесец помолио, — и још дремљив стоји неко вријеме, прислоњен на прозорчићу.

Унеке успрене и опет сам собом говори: — Ево звијезде трепере, ено брод стоји усред мора као закован, нема ћуха од вјетра, тишина је као у леду. —Устани!

— и обрне се на другу страну. — Устани! Да си друга жена, била би то досада учинила! — наставља Марко и стоји над њом. —А што ћу ти? —Ништа, ма воља ме је да устанеш! — и стаде је потезати с постеље.

Тако дуго стоји и забавља се са својим мислима, а што би од ње било да њих нема?... Дјеца се око ње весело играју, а уто и маестрал

Прва, јача, кад ме спази, устави се, па се обазрије ка оној другој, слабијој; часом стоји, сумњиво гледајући у ме, као да мисли би ли напријед пошла, али, кад је чула старичин глас, слободно приступи к њеној

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

А божанско, па и сам Бог за Јована није ништа друго него отелотворени логос, реч, како и стоји у прологу његовога јеванђеља: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“ (Јован 1.1).

Сврховити поредак стоји насупрот нереду сваковрсних рушилачких сила, било да долазе из природе, из неконтролисаног људског нагона и разуздане

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила? ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци велике маказе.

Ти си их синоћ размештала. ДАРА: Ето их у фиоци. ЖИВКА (вади их и меша): Баш да видим како у картама стоји. (Размештајући.

Завеса ЧИН ТРЕЋИ Иста соба као и у претходном чину. И ПЕРА, АНКА ПЕРА (стоји код врата из којих је дошао споља, са шеширом у руци, очекујући Анку, која је отишла у леву собу да га пријави).

Провлачићу се како сам се и досад провлачио, али ми је за ово дете. (За њим стоји Миле, дорастао дечак.) Некако бог му није дао дар за школу – истеран је из свих школа, и то за свагда.

Е, а кад је већ тако, онда ћемо целу ствар лако да изведемо. Ништа нам више не стоји на путу. РИСТА: Ништа. ЧЕДА: Па ипак, мислим се нешто, само како ћемо да се опростимо оне вуцибатине? РИСТА: Кога?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

приказује и који, најзад, читаоцу више од других остаје у сећању кад склопи књигу, отприлике овакав: она налакћена стоји на прозору горњег спрата, леђима окренута унутра, лицем напоље.

Ту је и мајка, која - тачно као у Нашем Божићу - у памћењу једнако стоји „око огњишта са засуканим рукавима”. Куће - куће из „старих дана”, из „пустог турског” времена - оронуле су, уза

„Не сме ништа да се помакне”, жали се она свештенику Мирону, па додаје: „И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако.

ИВ глави те су забране, тако рећи, драматизоване: Софка пркоси свету и збуњује пролазнике само зато што, док на капији стоји, слободно држи тело, без хотимичнога и уобичајеног прикривања.

случају, нешто касније: „Све је то било тако чудно, али ја сам мислио да сам заспао, но се тргох, и видех га како стоји преда мном са свећом у руци и шапуће ми, светлећи ми у лице: 'Небо, небо' ”220 Само што ова јава у коју се Рајић из

и речноме испаравању, све се више устаљују и издвајају, а кад се коначно покажу, чврсти и јасни, пред нама већ стоји пробуђени Вук Исакович. Он ступа у акцију.

Тако, на пример, док загледан стоји пред апенинском реком Арно, песнички субјект назире завичајни Дунав: И овде, пролетње вече за мене је хладно, као

Ето стога се печујски бискуп, војни комесар у Печују (Клајн, како стоји у првој верзији, а и код Пишчевића), барон Леополд Беренклау, заповедник аустријске војске Карло Лотариншки, па и

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

ајмана за поћак, прави цигански церибаша: е, заклели би се они на све четверо часних поста да и церибаш озбиљније стоји на дервишком ћулаву онај крајичак лисичјега репа но њихову тужном Милоју она смешна угужвана зелена кићанчица!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад. Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!

их мирно међ’ типе остале За прилике друге, велике ил’ мале; И кад већем руља очи с гроба скида, Где патничких мука стоји пирамида; И кад су свечани хорови умукли, Одежде, стихире пратиоци свукли И одали цару што се мртвом даје И

Јер све што се у свеснике броји, Све то данас гологлаво стоји. Кол’ко страна овог земског круга С тол’ко страна одјекује туга. То је оно од чег’ подли бледе!

Стајао сам спрам месеца, Гледао сам Петефија Како стоји на висини, И диве се, чуде му се Сви унуци Арпадови. Гледао сам Петефија, Гледô сам га спрам месеца: Учини ми с’

На што жице спроводнице! Електрика јури широм, Ваздухом ће бити споја (После можда и етиром). Стоји стабло, стоји Српство, Мајка сваком листу — сину; Најсвежији лист му трепну Па одлете у даљину.

На што жице спроводнице! Електрика јури широм, Ваздухом ће бити споја (После можда и етиром). Стоји стабло, стоји Српство, Мајка сваком листу — сину; Најсвежији лист му трепну Па одлете у даљину.

им кровињара лежи крај мора, На прагу је баб’-Анушка тужна, невољна; На руку је наслонила лице плачевно, Уз њу стоји распукнуто старо корито. »Невен« 1890.

Поквари се жеља Младог иностранца — И моја романца. ОНОМ СЛОНУ У БЕЧКОМ ПОЗОРИШТУ кога је Шваба научио да стоји на глави Видео сам и то чудо, Баш доле, с партера, Како можеш изиграти Највећега звера.

Шта ће сада? Сад ће ваљда Да се слонски јави. А он, шувикс, репом у вис Па стоји на глави. „Фора! Фора! Браво, слоне!“ Хвала милом Даби! Коме да се већма чудим, Теби или Шваби?

Како ј’ да је, где смо ту смо, Небо нам је кров, А пред нама ето стоји Празан листак нов. Један, осам; осам, седам, — Наслов му је то. С тог ће листа свако читат’ Што напише ко.

Над стомаком с леве стране Стоји срце — живо било! Где год људи лете срећи Ту је срце десно крило. А сад руке... шта ћу њима?

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Нек се зна која је госпоја од Мирич. ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес подићи? Стоји ми као кост у грлу.

Један има криве ноге, мора да иј заклони с панталонима; ајде, то је мода. Једна стоји као петачка, раширена и неотесана, мора своју масу мало да утегне, пак даје начинити мидер, то је сад мода; и оне које

То баш тако личи као кад би крмача викала: „Молим вас, метните ми седло, мени то лепо стоји. Ја могу бити камила.“ — А ти, Фемо, сваки дан да проучиш ону пословицу: „Нема ти горе него кад се тиква покондири“,

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

пробуђен слап Исцељен заблудом претворен у кип Јаву кад збуни песник и маг Крије почетак тајну и миг Од језера дубља стоји кап Поверене боли достојан стих Марљивим заборавом измењен лик Вени у грому касна за лек Прогнане шуме где ногом

Догађај препричан, Закопани лелек и ненађено благо стоје. XИ ЗАЧАРАВАЊЕ Закопани лелек и ненађено благо стоји О звонка росо ту где смо ми пали У чаролије касне које нисмо знали Кад воде не теку, јер ништа не постоји Ако престало

Петровић, Растко - АФРИКА

Дивно је како успеју да се понова убаце у пирогу која нестабилно и само својом средином стоји на води. У свакој пирози је само по један младић опружених ногу по њеном дну, а само један од њих, на сасвим нагом

Младићи одлазе трчећи, над њиним плећима сијају жарко на сунцу гривне и круне свештеница. Велики фетишер стоји сад смешан и безизразан у средини гомиле, опуштених руку, ознојен под поњавом, са дрвеним ликом чији је израз једном

Камион који има да нас носи, и који тек има да се товари црнчевом сировином, стоји празан, напуштен, прашњав. Укућани не умеју да објасне откуд то задоцњење, ни кад ће се домаћин, Меј Н'гесан, опет

це–це (тако распрострањене у Африци), када болесник, већ скелет и укочен, не може без помоћи ни да се дигне, ни да стоји.

Каже се у шали да на тим станицама воз толико стоји да, када се крене, он се једва извуче из трава што дотле никну око њега.

пијацу трговаца европске робе под ведрим небом; знам да су даље хотели, банке, кафане; и тамо, видим, већ сасвим пун стоји мој аутобус. Стижем до њега, и седам у тренутку кад се креће.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

се у овом згодном положају Хрватовић истави своје предстраже до села Читлука и Церовице, па у томе положају стоји и данас, ишчекујући напад Турака од Књажевца.

И тако на тимочкој линији стоји Хрватовић пред Бањом са 6—7.000 војске и Лешјанин код Бољевца И Лукова са највише 12—15 хиљада људи, свега дакле

000 људи. Спрам ове српске војске стоји већ сад Ејубов коп од 30.000 Турака, а по потреби они овај број могу и удвојити, јер између Зајечара и Видина и између

Ту човек наједанпут осети да пред њим и пред сваким појединцем стоји велико дело које це само сложним, укупним силама може повољно решити; човек це наједанпут осети зближен са свима

очинском дому, за које су везане све ваше детињске успомене; ви не знате каква опасност прети вашем оцу, који тамо стоји у бојном реду пред Турцима; ви не знате каква опасност прети вашој домовини Србији, чија сте нада ви, њени будући

Има по сата како вас тражим! — Био сам на вису да посматрам борбу на Тешици. — Па види ли се што? Како стоји ствар? — Како да вам кажем, ваше превасходство!... мени се чини да не стоји зло. — Али не стоји ни добро, је л' те?

— Па види ли се што? Како стоји ствар? — Како да вам кажем, ваше превасходство!... мени се чини да не стоји зло. — Али не стоји ни добро, је л' те?

Како стоји ствар? — Како да вам кажем, ваше превасходство!... мени се чини да не стоји зло. — Али не стоји ни добро, је л' те?

мени се чини да не стоји зло. — Али не стоји ни добро, је л' те? — Управо овако стоји: Турци се помало помичу напред али наши не одступају; између бојних линија све је мање растојање, али наши не узмичу.

Тај је листић и сад код мене и на њему стоји ово: »Команданту другога корпуса (пуковнику Протићу). »Мајор Велимировић, после битке 11.

Картеч је однео обоје. Више њега стоји запечена и јако окорела на сунцу црвено маса — то је процyт и крвљу обојен мозак.

Погледајте овога јадника како седи, пред њим стоји пободен у земљу ашов. Куршум пробио држаљицу од ашова и погодио га право у чело; ашов је остао пободен, а његов газда,

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Не могу га у вис бацит’ — Па нек стоји иза свега Међ Србима као спомен Мог живота и вашега. ИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада!

Ох, блажени дани, Кад се заносимо, Змије, клетве и авети Јоште не видимо! XЛІІИ Срећа стоји, нешто чека; А јад иде, Бог зна окле. Срећа им је била кратка, Јад ће бити Бог зна докле.

ЛИИ Тетка Мико, уђи и ти У мој оквир црни, Одатле ми најдавније Спомене разгрни! Сећам те се као виле Која стоји сама На извору најбистријем Српских нам песама.

Стаклен-жара радо прима Ту спојину јаку, Па нек стоји ма где било, Само не у мраку. То би била последња ми, Верујте, не мала; А добрима пријатељма Напред велим: Хвала.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Стигли смо у главни ров. Према светлости ракетле видим сада војнике, целом дужином, где седе и пуше. Сваки пети стоји и гледа кроз отвор пушкарнице. Ракетла се спуштала брже. Час свитне јаче, па замре. Околни предмети подрхтавају.

Они су једини који сачињавају војску и свесно залажу своје животе. Сви ми остали ситни смо према овоме који стоји крај пушкарнице на мртвој стражи и звера у мрачну ноћ... Командир ме је гледао упитно. — Све је готово!

— Бора се диже, али у пролазу намигну Кости да и он изиђе. На вратима застаде. — Нека стоји моја кава... идем да се мало олакшам... — Ах, добро ме подсетисте. Видим ја да ме мучи нека изнутрица.

У наређењу стоји да првим возом кренете за Тулон, и пријавите се тамошњој команди. Заповест је одлучна. За даљи останак не може бити

Граничар размаче камење. Нишанио је вероватно. Граната је ударила посред пушке и пребила шаку. Још и сада стоји прикопчана шака са прстима за орозом. Наш вођа приђе да и он види.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

и што је Шулце за српску поезију био откривен већ добрим пре њега: нека дубља узрочна повезаност и уметничка намера стоји иза свега тога. А то је оно што је данас још потпуно нејасно.

У позадини свих ових стихова, одиста, чио и ведар, а нестрпљивији и лакомији од свих својих претходника, стоји у нашим замислима непрестано он, бесмртни карловачки ђак, лиричар изнад свега чист и светао, заувек издвојен између

каткада, али не и увек; зло је што је код Чикоша небо заправо непце; и боље би било да у лепој Боројевићевој песми не стоји оно мзда... Тешко је не сажалити се над мукама ових песника.

Још увек некако на самоме прагу књижевности а ретко је се кад сасвим озбиљно домашивши, стоји такозвана грађанска лирика српска XВИИИ века (залазећи добро и у XИX).

за рогове вежу; Узду мећу коњу, клипове децама, звере стежу, бију горко палицама — — — А мој безопасан јошт цео језик стоји, — драга рони сузе, он кармине броји. Уздај, убиј, сеци, на пепео сожежи, освети се, молим, клештама истежи!

Ничто друго него мраз љуте руске зиме, От које се ујутру сви домови диме. Љута ноћу цича тако зиде стеже, Да их стоји тресак, све љутост'ју реже. Ја сего не знаја, мислих да сут татије, Грабитељи живота мирне своје братије.

доле као киша пљушти; Ништа се ту вид'ло не би — таква је тма мрака — Да две луче не улазе сунчанога зрака; Около ти стоји цврка — да несташних птица! —, К'о на чудо, ил' од страха некаква ту лица.

С упаљеном воштаницом Над Лазаром гениј стоји, Скорбним лицем к трону судбе Он управља поглед свој. „О, уклони, свемогућа, Ово од твог народа; Није народ, није

„О, уклони, свемогућа, Ово од твог народа; Није народ, није земља Гди не цвета слобода.“ Ал’ безгласна стоји судба, Око ње је ужас, страх; Дечанскога крв облива При подножју њеном прах.

Тако се воља испунила свеца и божија прва, Срца и мишце ми удесне снага се јавила скоро. Ићи ми стоји сад тамо где кажу да живе јошт Србљи, Свете остатке и поштују Мајке Анђелије верно, Фрушка где гора се, чувајућ

Баш зато нећу да крвавим руку У пожељној али подлој страсти, Да с’ осветим за грдну пакост Вуку, Премда то стоји сад у мојој власти, Но ономе ћу задат смртну муку Кој’ њега учи да све упропасти, А кад већ змија остане без главе,

На челу ти спомен стоји, ал’ јој ти објави Да ћеш њојзи верне љубве сведок бити прави. Дигде л’ руку да т’ упита шта желиш од груди Њених,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

И докле она стоји на мору, Море ће бола срце кидати... ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо! Ако нам твоје нема помоћи, Детињства

И докле она стоји на мору, Море ће бола срце кидати... ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо! Ако нам твоје нема помоћи, Детињства твога љуљку злаћену Лубардама ће душман видела, Син Арабије,

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Час види, како је Јаблан пао, како убоден издише; час, опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује, како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига: Воло-лиге, доло-лиге!

Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима. Лујо дрхће, стрепи. Сваки му се живац разиграо.

— узвикну преплашено кнез. Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно — силно одјекују.

Иј! Уј! Како ми стоји глава?... Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, кô и сваки герз!... Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!...

Кад се врати' — а оно све стоји готово на 'ној равни пред џамијом. Рушим ти ја крметину, пијем вино, а 'оџа једнако учи. Учи, 'оџа и ја сам учио!

Донио ти миљун свијећа, а не донио ни једне — не знам ти ја овије' лумера. Гурнем ово у пинту, па ако стоји, добро и јест; а ако се врти, нек се врти. Шта ћу му ја? Ништа му ја не знам, да простите, кô нека ствар кантару.

православне књиге — потврди Симеун, испи чашу на душак, отра бркове, напуни и припали лулу, па одушевљено настави: — Стоји народ спреман и наоружан. Свијетли се и шкрипи оружље, а чаша иде од руке до руке. Турци се све више примичу.

Око те је њиве царска шума. На крај њивице, управо кад се пође доље Маркановом Точку, стоји дирјек, убоден у земљу, с оне двије кô кантарске куке (С. Ш.). То веле кô пише: царска шума.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

На зидовима висе неке избледеле хартије, капути, метлице, и разни предмети. При отварању сцене г. Милисав стоји на своме столу, скидајући једну фасцикулу из најгорњих редова. Г.

И МИЛИСАВ, ЖИКА, ЈОСА ЖИКА (испија крчаг воде, па кад га је испио, додаје га Јоси, који стоји крај стола): На! Има ли који да чека? ЈОСА: Има. ЖИКА: Колицина су? ЈОСА: Има их тако пет-шест. ЖИКА: Ух!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Напомена Ђуре Јакшића НОЋ У ГОРЊАКУ Као бедем тврди црна поноћ стоји, Преко кога прећи пуст се живот боји. Побожна обитељ светог манастира Грешноме је телу давно нашла мира.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Чим би се чуло како се он диже, облачи, одмах би улазила мати са свећом и, као тобож да до њега стоји да ли ће се тако рано дићи и ићи у дућан, брижно би га питала: — Хоћеш да идеш? — Идем! — одговарао би кратко.

Износи оне греде, полуге гвожђа и све што стоји испред дућана, око улаза. Младен, помажући слузи, гледа како он све ређа: сваку ствар на њено исто место намешта,

Младен не седа, већ стоји једнако гледајући како слуга ради док не би сунце одскочило и обасјало ред дућана готово све подједнаких, са

Да онако, као пре, мирно, ограђено, сигурно, њихова кућа стоји. Вода са чесме да свеже, слободно жубори, па да је баба спроводи по башти, да баба шврља по дворишту са мирним, истина

мангал, да распали у њему ћумура, и по тезгама поређао зембиле, вреће, и друго, Младен остаје стојећи испред дућана. Стоји као да чека док слуга, чистећи по дућану и ветрећи га, не истера из њега сав онај ноћни, и влажан, земљив, кисео задах

И док тако чека да то све изађе, он једнако стоји и гледа како се све више раздањује, чаршија почиње да се бели, шарени од уздигнутих ћепенака, излога, и чисто сва се

Да се тиме показује како је он од њих бољи, старији. Зато он остаје да и даље стоји на капији, више бабе, матере, да гледа како сунце све више пада, како улицу дужином напола осветљава.

Како радња већ увелико пуна, већ мора да се купи до њега други дућан да се прошири, нема еспап где да стоји. Стари хаџи Зафир већ и не пита. Може Младен све из његових магаза да пренесе код себе.

Он зна да до њега стоји. Да је она његова. Види колико га воли. Са колико љубави, веселости, сјаја у очима навек му прилази. Сва је његова.

трчала би вијући се и шибајући дугим, густим курјуцима по леђима сва зајапурена, срећна, знајући како јој то лепо стоји.

Зато само, као прибирајући снаге да уђе у кућу, остаје до чесме да стоји, одупире се о дирек, слуша како вода тече, пада.

И сам он, увек, долазећи кући, видећи како га, као увек, на капији чека баба а спроћу ње на капији стоји Јованка и муж јој очекујући свекра да дође из чаршије, навлаш, да не би дао баби да посумња да и после тога можда он

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

л. меће под главу или поред главе, »да га не би нагазиле ноћнице« или од бабица, или »да боље спава«, и ту стоји 40 дана (СЕЗ, 13, 1909, 394; 14, 109; 16, 171; 176; С. Трој.

Богиша, перуника, калуђер, в. СЕЗ, 17, 117. Према једном и другом пеном имену могло би се помислити да стоји у вези са богом (ѕуммуѕ деуѕ), громовником Перуном.

на коме се, о Ивандану, ложе (лустративне) ватре, усађује се (одсечена) буквар; девојке је оките цвећем, и она ту стоји понекад преко целе године (ГЗМ, 6, 1894, 387). Уочи 1. маја, у Самобору, пободе се свечано поред бунара младо б.

То дрво зове се »мајум« (Маібаум). У подизању и кићењу учествују сви који са тог бунара носе воду. »Мајум« стоји ту за време целог маја (ЗНЖОЈС, 18, 77).

Према етимологији изгледало би да цвет стоји у вези са женским божанством Бабом: в. је пролетњи цвет пар еxцелленце, а Баба је божанство које се нарочито у пролеће

код блага, мораш палити ватру г. дрвима« (ЗНЖОЈС, 19, 118). У митологији г. може имати козмички значај. Сва земља стоји на гранама великога г., и за тај г. везан је велики црн пас. Тај пас једнако глође г.

(Босна) уочи Ивањдана наложи се ватра; после се у то огњиште усади граб, који девојке оките цвећем, и он покаткад ту стоји преко целе године (ГЗМ, 6, 1894, 387). На Биљани петак наломе се г.

Према једној линебуршкој скаски, на улазу у доњи свет стоји јабуково дрво (Гüнтхерт, Калyпѕо, 80; упор. и Маннхардт, WФК, 1, 61).

) хипокористику: »Калопер Перо Лељо« (Вук, Пјесме, 1, 376). Као у немачком, тако и у нас, судећи по етимологији, к. стоји у вези са Богородицом. На Ђурђевдан меће се у воду у којој ће се купати (Караџић, 3, 1901, 124). К.

Сејање и све послове око л. раде само жене (СЕЗ, 19, 361). Да л., као и код Немаца (Марзелл, 1. с.), стоји у вези са женским божанствима доказ је што се једна његова врста зове богородичин л. (Вук, Рјечн., ѕ. в.).

Али из различитих имена ове биљке јасно је да је то сеновита биљка, и да стоји у вези са старинским божанством Баба (Терра Матер). М. д.

(БВ, 9, 169; 11, 293; Беговић, 186). Са оваквом праксом можда стоји у вези веровање да ће, ако се у сну види н., умрети неко у роду (ЗНЖОЈС, 7, 385). Као и јабука, и н.

Ћипико, Иво - Пауци

погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене?

али врагометно, очи му нигда не мирују, изнебуха, као да је само о томе премишљао, вели Божици, што над Радом стоји: — Грије ли те како Раде на овој зими? Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године.

Ждрале и Крило надимак им је у селу. Нико лежи уз ватру, под кабаницом. Над њим стоји јунац. Нешто је болешљив, жао га Илији, јер га већ хвата у плуг, па га је привео к ватри.

Весео је и, на махове, љутит, не да никоме преда се, већ вија с њоме као за опкладу. А чаршијом стоји звека затресених сребрних ђердана и бактање тешких закованих постола; зноје се мрка лица, а у сунцу одбљескују се

стоке у село закриљен литичастом, голом планином која на догледу живога, разговорљивога мора од памтивјека непомично стоји и ћути...

И, окренувши се од њега, гушећи се у сузама, пође натраг. Учини неколико корачаја па ставши, осврне се и гледа. Раде стоји на Честу и, видјевши да сна к њему не долази, накани поћи својим путем.

— Збогом, Машо! — и насмијавши се на њу, оте јој се из загрљаја. — Збогом, Раде! — зајеца жена, и стоји као прикована на мјесту, гледајући за Радом како се у сунцу жури, висок, витак, рекао би безбрижан, — док га с вида не

усрља у собу и простире се по њој а ноћ је лака, свијетла, са тамномодрушкастим дугим сјенама напољу, шапатљива... Стоји прислоњен на прозору, гледа, а уломци свакојаких мисли одвајају се од њега и журе се некамо далеко у тајанствену ноћ.

И стоји тако, док чаршиски сат не откуца двије уре по поноћи. Газда се одмакне са прозора, отвори собна врата и, онако како се

— Ето, — вели — свеједно, био код мене или код тебе... а немој, брате, до свете Кате, дуго је већ нека стоји до Ружарице .... Је ли право? —Како гођ хоћеш! —махне руком Раде. Марко смота ђердан и стави га за припашај.

Погледавши боље, спази Васу у дворишту у друштву двају сељака. Надстојник стоји код големих ковчега, а она два сељака износе из њих разну робу и пренашају у кућу.

Она пак чудила се што онако стоји на истоме мјесту и не проговара. Шутња јој додијаваш, па да је претргне прва се огласи: —Зар сте дошли на стражу?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Гледала је у Доротеја. Ушли смо код Лауша. Он стоји крај уског прозора. Дакле, већ је устао. Толико се опоравио да шета по соби и гледа доле у вратимљску долину.

Испод панцира долама од јарко црвене чоје. На хрпту гребене, крај оскоруше у цвету, стоји коњаник, мој коњаник, и ја осећам како је млад и леп, стасит и снажан, нежан и мио.

Имам шеснаест година и сва сам у белом, лака сам као дим. Он, мој коњаник стоји непомично, само му бојни коњ стриже ушима и немирно се стреса као пред полазак.

Она је, међутим, не осврћући се на мој бес, рекла просто да ће ујутру лично проверити како све то стоји. Отпратила ме до врата, рекавши ми да би волела кад би сутра све нашла исправно. Господе, па где се ја налазим?

Могу да замислим један такав сан. Као стоји он, сневач, крај кладенца у свежој гори, свуда око њега чисто и прозрачно, пребели јагњићи се играју на ливади, вуге

Можда је у почетку, док је био млд, понекад пред зору осећао да му стоји у гаћама као гладна зверка, али га је он већ успевао да умири силним постовима, бденијима и будаластим презиром према

Доцније се помаља из једног паперјастог облачка и видим га јасно како стоји ослоњен на једно осушено стабло, без коре, потпуно бело.

“ Управља поглед у ивицу стола, дуго га не помера, дише ужурбано, а онда се смирује и наставља подсмешљиво. „Сада он стоји овде пред нама, скрушено и невино. Прави се као да не схвата у чему је његова кривица и зашто му се уопште суди.

„Дошао је овде прошле године. Од првог дана радио је једно те исто: сушио траве и лечио њима болесне луде. Сада стоји као кривац пред смркнутим лицима. Његово лице, међутим, није смркнуто, ни уплашено, ни забринуто.

Одмах ће ми тутнути под нос краљеву повељу где тачно стоји да тај и тај коленовић добија на управу жупу са краљевим благословом.

' Тада опазих између престола са четирима Бићима и између Стараца Јагње где стоји као заклано. Имало је седам рогова и седам очију то јест седам Духова Божијих посланих по свој земљи.

Неколико корачаји даље, окренут леђима, стоји Матија. Гледа према истоку у сунчеву куглу што се помаља из Качаринских гора.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

На крилу одмора свога Ромула вечни град спокојно, тихо је дремô, А квирит стоји млад, И с чудне статуе те сањиве не своди очи, И гледа бајни рад.

1883. ЈЕСЕН Кô горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На полу јесен стоји. Са њене дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле, До саме мирисне траве.

1883. ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас - и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.

У њима упрегнут пантер, поражен Љељовом стрелом, Барабар с голубом лети над мирним, заспалим селом. А Љељо лодбочен стоји и зрачним бичем га жури, И пантер урла и риче - ал' бурно граби и јури!

Ритови, њибе и врбљаци Наоколо се шире свуд, А кад се поглед водом баци, До спруда пешчан стоји спруд; И чак далеко, сред планина, Где прибежишта тражи звер, Кâ горда слика исполина У облаке се диже Цер.

Фркће окисô коњиц И журно у село граби, И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И

Хаџи—баба, лелек, ситне вале броји: Заклепеће кашто и на једној нози Замишљено стоји. Он је ноћас стигô од свештених страна, Где евлија свете провођаше дане: Где бисерни талас плавога Јордана Орошава

На обали пустој, о праведни бози! Хаџи—баба, лелек, ситне вале броји: Клепеће весело и на једној нози Непомичан стоји. 1889.

Високо над њеном главом Шарена дуга се пружа. И Арес с осмехом стоји. Божица стидно се трже, И груди заклони брже. Ал' чиста капљица једна из груди матере младе Кô светла, јутарња роса

Каква мрачна мисô: спавати у ноћи, И знати да неко поред одра стоји, Кога не познајем. И дух, у самоћи, Кô плашљиво лане да се вечно боји Да слути и чека.

1892. ЗАПУШТЕНИ ИСТОЧНИК Разорен источник стоји, окружен високом травом, И валов, изваљен давно. Из празних камених груди Не струји бисерки талас у жарке јулијске

Сува кржљава крушка, кô црна огромна рука, Суморно над њиме стоји. И криве њезине гране, Наказно пружене горе, кô израз паклених мука, Од суве, самртне жеге усамљен источник бране.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Подухватити се таквог посла, значило би прецењивати и себе и читаоца. У претсобљу мог кабинета на Универзитету стоји, покривен слојем прашине, један велики орман, препун таквих популарних астрономских дела; не бих желео да тог дебељка

Пружите ми Вашу руку да је пољубим и задржим у својој, јер ћемо одмах на пут. - Куда? - До колевке астрономије. - Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас.

Прелистајмо ову књигу са сликама старих ношњи, изаберимо оно што нам треба, а добро нам стоји, па прођимо кроз ова гвоздена врата у зиду поред пећи, створићемо се онде где зажелимо.

А пред нама стоји једна једина. Дозволите да је премерим; њена квадратна основа има у опсегу 500 корака. Са једнога њенога ћошка воде у

Посматрајући звездано небо, они су опазили да оно не стоји на миру него да се креће; звездана јата на западној страни неба спуштају се, не мењајући свој облик, према хоризонту,

Ова не стоји право на оси обртања, па зато дани дужају и краћају, и тиме стварају годишња доба. И то кретање Сунца је привидно и

“ - „Мода! Законик жене! Истина је, астрологија стоји у високој конјунктури, свет је преплављен проспектима астролога.

Дивно ћемо у њима изгледати! Но и Ваш путнички енглески костим стоји Вам одлично. Зато ћемо се одмах дати фотографисати.

“ - „А како стоји са тобожњим кретањем наше Земље?“ - „Многи говоре о томе, Питагорејци, да се Земља обрће, услед чега настаје смена

Пред њом стоји велики мраморни жртвеник, а испред овога урезан је у каменом патосу велики круг са дванаест знакова зодијака.

Њена ниска седишта прекривена су тигровским и леопардским крзнима, а на среди главнога зида стоји мраморно попрсје Птолемеја Филаделфа, оснивача Музеума. Убрзо иза тога улази, но са друге стране, Ератостен.

Улазимо у другу просторију. У њој стоји статуа човека малога раста, танких ногу и сићушних очију. То је Аристотел! Ова соба посвећена је искључиво његовим

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Суботићево књижевно дело стоји на размеђи класицизма и романтизма; један је од првих поборника Вукове реформе који је у народној књижевности налазио

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Никад да тебе затекнем веселу, све нешто тако, И ви сви на мене, као да сам ја за све крива, да до мене стоји! Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да останеш удовица, у црно да се завијеш, да толике

дан, месец и година, већ цео век никако не смем прозор да отворим да се не би завеса више помакла, већ да исто онако стоји како је стајала, док је он био жив... МИРОН Како да не смеш?

То све мора тако да је, као када је он био жив. Не сме ништа да се помакне. И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако.

И зато ти толико пута кажем да узмемо кесу дуванску, па за појасом нека ти стоји. МИРОН Ех, кеса! Зар може нешто од оних наших тамо божјака и просјака и да се сакрије?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића. — Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику.

Исти крој одела додуше, али све црно и фино, и наша добротворка у минут тачно на службу, стоји у свом столу висока и права и црна, као неки владика. У тасове спушта добру пару.

Кад сврши ручак, воду пије из „бокалчета”, мало мањег него што некима стоји на умиваонику... Знам и то да после ручка никада није спавала.

породично, од оца наслеђено, имале су ипак обе сестре: сузе, боље рећи сузу, ону севдалинску једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује.

Нолу, тачно знајући где је други пролаз, до у ходник, отворио кључем улазна врата, а њој заповедио да на том месту стоји док не прођу и она двојица, да не писне, а да се не враћа у собе док с друма не чује звизак.

госпа Нола, још у послушности болесника, ћути, облачи се, и помало јој чак и мило што сви кажу да јој такав крај добро стоји. Хода госпа Нола, вуче баш и неки шлеп, и нехотице се гледа у огледалу. Болест ју је разнежила према самој себи.

Кукурузи не шуме, него сичу: с-с-с, јер им је јесења шума већ сува. У пазусима лишћа стоји вода као у чашама. А по друму, доста исквареном, барице, и млаке. — Ух, лења равничарска вода!

никада суботу дочекати! а од једног до другог госпојинског вашара је вечност! Време се укамари и стоји, и дође некима да га лопатама раздрмавају и руше. Има и она друга страна.

Тек кад су другови чули колико најмање стоји тај „државни папир”, заорише се звиждуци и усклици, и дођоше мишљења слушалаца.

Мука човека да узме! — Све је то лепо, али ја вас питам: куда то води? Залудила је Роза потпуно оно красно дете. Стоји пред њим као змај, и онај паметни Павле не уме да мисли ни да бекне. — Чујте свете!

можда само одмор. — Отац дрхће, не уме да седне. Морали су му превити ноге у коленима и посадити га. Павле цепти, стоји, не зна шта ће. Кроз главу му витлају слике из прошлости... Ко зна, можда ће ипак оздравити.

— Ако се сад вратимо на мој случај, Бранко, ствар овако стоји: нос ми прилично дебља, али по Клариној теорији ја сам несрећна мешавина.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

ми ауктора речи доведу ме на размишленије и дугим тумарањем научим да смеј и шала, особито на младом лицу, лепше стоји него намрштена, ако ће од какве важности бити, озбиљност.

редом ова простодушна животна мерећи, и дивећи се како свако од њи с оклопљеним ушима задовољно код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато наоди, нити пак како ће трокатне куће зидати.

редом ова простодушна животна мерећи, и дивећи се како свако од њи с оклопљеним ушима задовољно код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато наоди, нити пак како ће трокатне куће зидати.

»У! То мора гадно стајати?« А зар белило лепо стоји? Но шта је ова господична хотела чути? »Ја сам хотела питати како се у месецу венчавају, какав дају привез, какав им

Ево, ово је карактер жениалитета код наши млади људи, о којима писано стоји: Еин Фуцхѕ траф еинен Еѕел ан, Херр Еѕел, ѕпрацх ер, једерманн Хäлт ѕіе фüр еин Геніе, фüр еинен гроссен Манн.

и будући да је врат пократак имао, то се чињаше да његова од читаве стопе состојећа се глава између рамена као усађена стоји.

се оправда« ОДНОСИТЕЛНО — сразмерно ОДУШКА — отвор за пролаз ваздуха, за ветрење ОКРЕТАЉКА — део ветроказа на коме стоји певац ОЛАДИТИ — (иронично) побећи, утећи, умаћи ОМЕГА — назив последњег слова грчке азбуке (алфабета, види алфа)

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

СА КОСОВА ПОЉА Држи на длану своју одсечену главу Светлозарну своју задужбину И сунчеву намесницу У свеопштем мраку Стоји пресрећан на облаку Бос у подераној кошуљи Опасан репом убијеног змаја У путиру препуном крви На пресеченом

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

И код њих постоји онај кројачки укус: „ово вам лепо стоји!“ те биографију тако кроје и дотерују како би што лепше стојала ономе о коме пишу.

Тај мали из друге клупе био сам ја. — Е сад, видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава

Видиш само, вири једна нога Сунчева или нос Земљин или тур Месечев. А професор поносито стоји над том гомилом и, док ми стењемо, он објашњава осталим ђацима планетни систем и кретање небеских тела кроз васиону.

И онда, кад тако стоји ствар, настаје одиста занимљиво питање: како смо се ми могли провући, како преко свих тих препона доспети до матуре, а

Факат стоји да се чиновништво јако намножило И факат стоји да је тешко наћи начин како да се држава тога терета ослободи.

Факат стоји да се чиновништво јако намножило И факат стоји да је тешко наћи начин како да се држава тога терета ослободи.

Шта ће бити онда? Грабиће се за њу и узеће вам је испред носа. А обрните ствар, па ћете видети како стоји. Моја жена губи парницу као неморална, компромитована са вама и шта јој остаје онда? Остајете ви, разумете ли, ви!

Тај човек од крпа врло храбро и хладнокрвно стоји испред пушчаних цеви, верујући наивно да ће човекољубље ипак утицати на већину војника да га промаше, што обично и

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Турске куће су забарикадиране и кроз решетке на прозорима гледају Турци одступање војске. А наше становништво стоји преплашено пред кућама, избезумљено од страха и тешке слутње пред наступајућим данима. Неки већ товаре ствари и беже.

списак, када се возари у коњушници узмуваше и одмах дође каплар па ми изјави да нема једнога коња, и то баш онога који стоји везан пред дивизионом... Е све ми се преврте... Запитах, где је поднаредник...

Ходници су били пуни наших официра, који траже разна обавештења. Пред вратима собе где је командант, стоји војник са пушком. — Код нас војник стоји пред спољним вратима. Али кога овај чува? — разговарају официри.

Пред вратима собе где је командант, стоји војник са пушком. — Код нас војник стоји пред спољним вратима. Али кога овај чува? — разговарају официри. — Ех, знак достојанства...

Чини ми се да су припадале баш оном коњичком капетану који нас истера из стана... На суседном углу стоји група војника и разговара. Чујем у пролазу где један вели: — Причекај бре... Све ће нас сада пустити кући.

Три месеца тукли су се без смене и одмора. А сада су оставили земљу и мртве другове. Остао им је последњи дах. Стоји маса промрзла, док Бистрица хучи и ветар завија.

Сјахасмо, па потрчасмо и ми низ реку, и на радост нашу, видесмо га с коњем на супротној обали. Сав је мокар, и стоји збуњен.

Сигурно је умро од глади. Неко му је прекрстио руке на грудима и између прстију стоји му упаљена свећа. Само што није догорела.

видећете и чућете — одговори поп Момчило, па седе на трупац, налакти се на колена и укрсти прсте. — А лепо му стоји ова капа! — заусти Душан, али преко срца. — Чућеш и видећеш — понавља поп Момчило, гледајући у ватру.

Људи напрежу последњу снагу да стигну до једнога ћувика, који, као Нојев ковчег, стоји усамљен и пуст, у мору загађене воде. Један се ипак нагнуо и шакама захвата воду, те је пије.

Међу њима лежали су мртви војници. Руде поломљене. Једна кара у налету била је пребачена преко топа. На нечијем топу стоји запрегнут само рудни коњ, левак. Дешњака је одвео возар.

Ордонанс ми предаде наређење из армије, које сам одмах доставио команданту. У наређењу стоји да се артиљеријска муниција не штеди.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ВУЧИТРНСКИ МОСТ О, на пољани широкој лучни камени мост стоји, Љуби га моја душа и до зла бога сам узбуђен; Прелазе товари, ждребац упрегнуту кобилу доји, Река под мостом тече, под

ко свиња кад је ко штроји: О љубљена је локомотива; Та машиновођа није ништа друго До нож који под материцом забоден стоји: Гарава бритва крива. Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Кроз дечакову кичму прође језа: утопиће га људска река! Окрете се и потрча назад ка кули, али пред лом старац Милија стоји, држи кључ, молио не молио не отвара! — Твој цвет те чека! — каже.

— То си ми ти рибарску срећу урекао! — каже. Баш да му овога пута не подвали! Нека стоји насред њиве и плаши свраке и дечаке.. Старац седе на праг колибе и загледа се у поље.

— Ко би врбово лишће крао? — окрете се Старац и виде Страшило како стоји на самој ивици реке држећи највећу лубеницу у наручју. Ти крадеш!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Стреса се): Ох, не! Чекај, боб да му бацим! Да видим шта му стоји. (Одлази и брзо се враћа са ситом. Преокреће га и ставља насред собе.

Спроћу воденице кућица са доксатом. На среди дворишта »ћутук« и камено корито од старе, пресушене чесме. На капији стоји обешен фењер, који заједно са месечином осветљује воденицу и око ње тамну гору, чија се дебела, мрка кестенова стабла

Сутра, сунце већ изишло високо, високо — а ње из собе још нема. Мајка јој дошла у походе. Она се још не буди. Свекрва стоји пред вратима, буди је и тужно поје: О јансана а’нн ђелди Ојан, ојан, маз.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

дршће и стрепи, као лист са прута, И зове ме тамо одмах преко пута, Под широким дудом од стољетних дана Гдје кућица стоји кречом окречана, Па ко да су вјетри снијег нанијели — Спрам јаркога сунца она се бијели, А ноћу, кад јасна

Ти не знаш да преда мном сада Ноћ друга стоји, пуста, и у чами, С развалинама... Изнад глуха града Свуд слепи миши круже, и у тами Буљина буче...

Ми се повраћамо из лова, из горе, А она на демир-пенџерима стоји Љепша од вечери и од сабах-зоре... На ме чека... Гледа, и часове броји Кад ћу проћи...

И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће око њена чела. 1923.

Својим челом само пред њихове скуте Падô сам, и цвећем осипô им путе, И клечô где њихов светли олтар стоји. Оне су ми дале свога срца део, И загрљај њихов и пољубац врео Велики и сјајни ордени су моји. 1924.

Сама, у провидном велу Од сребрне магле, она стоји тако Блиједа и тужна. И док вјетар лако Праменове златне мрси јој по челу, Њезин поглед блуди преко мртвих страна,

И све док не слети зора на врх голи, Као стуб мраморни тако стоји сама На модрој стијени под оморикама, Па плаче и јеца и Богу се моли. О, ја знадем гдје је постојбина њена!

Мир. Не пјева славуј са ноћишта своји', Само хучна вода кроз ждријело реже, Док црн крупан јелен над понором стоји.

У двору чара, где кристал стрепи, Сада је витез био; Као кип стоји, гледа и слепи Од блеска што се свуд лио, Но ипак уза њ нимфа је била — Витез је женик, а нева вила; Ту цитре

У храму икона стоји На златном сликана платну; У пустош лета моји' Светлост је сипала златну. Анђели и ружице Лебде сврх Госпе

33 Бор усамљен на северу Стоји наврх гола брега. Дрема му се; белим плаштом Лед са снегом огрће га. Он о једној палми сања Сред источне даљне

''У башти чаробној сáмо Борави драго двоје; Сјај месечине блиста, Са грана славуј поје. Као кип мома стоји. А клечи витез плави. Мома се у бег даде — Из честе див се јави. У крви посрну витез, С клецањем кући див миче.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји“.

Како ствар стоји са божјом одлуком о поразу? У Илијади и Одисеји, у Махабхарати и Рамајани, на пример, богови не само да одлучују о

живе: он, забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен, легао те заспао, па једнако спава, пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и

Исто тако стоји ствар са приговором да је Марко пијаница — разуме се, као свака друга пијаница. Међутим, Марко нипошто не спада међу

И свака од ових антитеза — то треба нарочито нагласити — представља једну целину за себе, која може да стоји сама, као песма лирског карактера.

по песми човек простога рода, неправедно увређен, и непоколебљиво одан не Лазару као сизерену, него Лазару који стоји на челу судбоносне борбе, Лазару који у том тренутку оличава земљу и народ.

Кад су били у гори зеленој, кулаш стоји на друму широку, а за њиме Милош Војиновић. Викну њега Балачко војвода: „О Милошу, зар се мене надаш?

мој свекре, Вуча џенерале, сједи јунак у пољу широку, у ледину копље ударио, за копље је коња привезао, а пред њиме стоји тулум вина; не пије га чим се пије вино, већ леђеном од дванаест ока, пола пије, пола коњу даје; коњ му није каквино

Нити може погубити Марка, нит' се даде Арап погубити; стоји звека бриткијех сабља, ћераше се четири сахата. Када виђе црни Арапине да ће њега освојити Марко, он окрену танку

Он се врати кроз Стамбол-чаршију, ал' од свата нигђе никог нема, сама стоји лијепа ђевојка, и око ње дванаест товара лијепога руха ђевојачког.

по дана; послаше му сабљу оковану, на којој су три балчака златна, и у њима три драга камена, и међ' њима царев печат Стоји: да га везир погубит не може док честитог цара не запита; све послаше Краљевићу Марку: „Ето, Марко, блага

Јанка; с десне њему стране до рамена, до рамена Ковачина Рамо и до Рама Будалина Тале, а с лијеве стране до рамена стоји Туре Накић Ибрахиме и до њега Танковић Османе, а за њима Мујо пристајаше, а за Мујом дв’је стотине друга, иду виђет

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Све узалуд. Стриц отвара очи, а нови учитељ, стоји ли стоји, и мршти обрве. Дјечак огорчено пљуцне. — Пхи, баш су ми и то неки кићени свеци!

Све узалуд. Стриц отвара очи, а нови учитељ, стоји ли стоји, и мршти обрве. Дјечак огорчено пљуцне. — Пхи, баш су ми и то неки кићени свеци!

Јурио је кроз Гај као поплашено ждријебе, али му се од страха све чинило да он то још увијек стоји у мјесту, крај страшне рупчаге, а дрвеће шашаво јури крај њега, проскакују испод њега жбунови, налијеће и шиба га

— Ево, нек ова капа стоји ту, на десној страни, гдје би иначе било мјесто вашем харамбаши који је побјегао — рекао му је домишљати кнез Ваљушко.

Чујем, изишао и мој стриц, разговара с неким, па се и ја довучем до малих вратанаца и вирнем напоље. Пред авлијом стоји мој буразер Николетина у војничком одијелу, с пушком о рамену. Разговара нешто са стрицем.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

МРАКА ОВОГА ВЕКА 29 ПРОПАСТ СВЕТА 30 ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА 31 ПРАВИЦА 32 ПОХОТА ОЧИЈУ 33 СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ 34 ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА 35 ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ 36 БОГ СЕ

Реке, научите се од мене Како кротак јесам И смеран срдцем! СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ Колико је маечак огањ, а колике ли велике ствари пожиже; тако и човечији језик — мала је вешт у нами, а врло големо

поштеди свога раба да би непорочан остао; и приточник муж скоројезичан, скоро пада у зло и смрт и живот у језику стоји!

А удиљ стоји с врхом пуно му гротло. Неголи доходите, и при њему круто, не посклизаво умом стојте, који сте прежедњало на суху

А земља, те земља: ципом једнако стоји; Сунце је сву сјајући оптиче и пак до свога му хатара дотиче на меру излазну, удиљ тако, једним окретом!

О томе стаће се велика тишина, јерно њихов господин, који је испочела основао на води земљу, стоји на њима, и држи их да се не колебљу... И што наш господин јоште чини на води?

у топлу стојећи и ништа се не бојећи да би се што штропоштало и погњавило би нас, на добру месту, пред богом се овде стоји, а не у добокој, студеној јами...

И то је тамо смотрио и видео је једнога ангела, где стоји у сунцу, који је из гласа, колико га је грло поднело, толико јако је подвикнуо, говорећи свим птицам што год их испод

Врло лепа миризма из ћивота му, пише се, да излази. И може бити да и досад онде стоји, како овде за њега се пише. Ако га не узбуду однели куд Римљани кад су харали Цариград, и многе су свеце и свете

Верни језици божаставни цветак себи ускидоше... СОЛОМОНОВ ГРЕХ Не стоји поштење у узрасту Пре би се море пресушило него ли се којој лажи пронаћи може у његови пророчаски псалми!

Кад дође, пита цара који је посао. Цар га нуди да иде кући својој два-три дни да стоји, а он не хтеде: »Идем — рече — на бој, не стоји се да код жене спавам!« Инди, што ће?

Цар га нуди да иде кући својој два-три дни да стоји, а он не хтеде: »Идем — рече — на бој, не стоји се да код жене спавам!« Инди, што ће? Посла по њему к везиру свому писмо у табор да га уреди у боју на први харц.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори!

А Зона само прћи уста и не одговара ништа; стоји као свећа, са састављеним ногама, и не може одмах да се крене. — Па поздрави се на даду Костадинку.

И докле год оро траје, или још боље, докле год Мане не пође кући, и она стоји ту, држећи Гену за руку, а када Мане пође, одлазе и оне кући. Променила се Зона; постаде дете друкчије.

— Лелеее!— узвикну тетка Таска кад јој рекоше како стоји с њиховом Зоном, којој је она још једнако редовно доносила, кад год би им дошла, бадема и рокчића, сматрајући је још

Ела да играмо! Ела да трупамо! Опет умукну песма и певање, а играње и даље траје уз свирку Цигана. Мане стоји, не игра, гледа играче.

И тако је Дока дознала и одмах схватила и јасно јој било да ствар по Ману стоји врло повољно, и да је право чудо што се већ и свршило није.

Мисли о вечерашњем. Хуче и љути се. Пред очима му жива слика звезданог неба, месеца и Зоне како стоји умотана у бундицу своју с истуреном левом ногом и погледом на страну; сећа се измећарке како подаље стоји, и чује

и Зоне како стоји умотана у бундицу своју с истуреном левом ногом и погледом на страну; сећа се измећарке како подаље стоји, и чује једнако речи њене и види Манулаћа како са спуштеним рукама стоји као ступац некакав и како се смеши, и чује

на страну; сећа се измећарке како подаље стоји, и чује једнако речи њене и види Манулаћа како са спуштеним рукама стоји као ступац некакав и како се смеши, и чује како се овај цери... Ху, зар је и он ту био, а он га задуго није опазио!

Сви весели, само он тужан; сви пусти и обесни, само он бедан; свима до шале и смеха, само он стоји и служи свима, па и оним најгорима, за подсмех. Осећа и види да је све пропало за њ...

А њој очи пуне суза и готова је да заплаче. Крај ње стоји мали сестрић њен, Костадинкино Миланче; ухватио се за теткину сукњу, а девојке и момци напали га, па га резиле, веле

Нацко је био галантерист, још му у шупи стоји фирма „Галантеријска радња код Без конкуренције“, али због његове сувишне галантерије према разним „бубњарима“ у