Употреба речи свако у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Као кроз сан сећам се њега, мога оца. Сиромаха! Беше вечито болестан. Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их

Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. Ја сам од стрâ дрхтала као прут. Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити...

Кад је све било спремљено, онда ми Живко пришапута: „Побратиме, време је!.. Поноћ је време за свако злочинство, — помислио сам у себи, — љубав не може никад бити злочинство, и то сам мислио; али овака као ова његова,

То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...

се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале... Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: — Ох, драги мој

Јадно моје дете! Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: — Милисаве, признај! — Шта,... — питаше младић зачуђено.

После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.

Утоме му звекнуше ланци... Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи... А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: —

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Бољи је један зец у чанку, него два у пољу. Правда да ова правила нити су за свакога, нити за свако време. Ко се всегда боји да не изгуби, мало ће кад добити.

Тада им се пошље худра која их начне хватати и прождирати. Од тога времена жабе мирују и до данас, и свако вече се совјетују, но кад се го|д совјетују, све говоре а ниједна не слуша, много говоре а ништа не творе, и зато од

А расудимо само: ако дозволимо да се за нужду може лагати, мораћемо допустити да се и свако зло за нужду може учинити, пак онда | збогом с овога света и правда, и поштење и свака друга добродјетељ!

Совјетује нас басна да се за свако наше нужно дело за времена спремамо. Оно што ваља да буде данас, не отлажимо на сутра: „О την ευκαιρίαν των πραγμάτων

Ова гледајући два вочића свако вече кад утруђени с орања долазаху, ругаше им се, говоре|ћи да су се у зли час отелили.

згорега било да се и по сели ова наредба учини) да се направи један хоспитал за сиромаш стару и немоћну (право је да свако место своје бедне прикрмљује); да се уреди општа кутија у коју сваки, кад у цркву дође, по свом могућству и

Зато нека нам је всегда на памети она предивна и свако злато у цени превосходјаштаја Орацијева сентенција: „Ест модус ин ребус, сунт церти дениqуе финес, qуос ултра цитраqуе

многочислена и различна, нити је могуће свима правила прописати, но ово је поглавито и всеопште правило: да се свако општество стара искусне и добродјетељне поглаваре имати, с којима у потреби да се совјетује и да их слуша; а свак

и благосостојанију; ако ли се упуте на криво и на зло, а они из простоте дођу у варварство, глупост, сујеверије и у свако злонаравије. | Зашто су Албанези од толико стотина година све арамије и убице?

То се зове „кαρκίνου βάδισμα рачји ход”. Време своје ваља измерити, разложити и за свако надлежеће дело определити, пак онда ово определеније и ред никогда кромје крајње нужде и болести не преступити.

Ко управ познаје и љуби божју премудрост и доброту, он никојем добру у натури не може завидити, знајући да је свако добро од бога.

Срце којега је љубов основана на љубови к богу и к добродјетељи радује се и весели видећи да се међу људма свако добро, вредност, просвештеније и благополучије распрострањава и умножава, и на ови начин јоште ов|де предоштуштава и

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Ко пре педесет година, свако пронађе свој град, свој кревет пун животиња, овој шлем, свој нож, свој сат. Један поруку носи важну (пре века

Ил је то рај, у коме решетке обезбеђују мир, идилу и слогу, где свако, и јастреб, и лама, и лав, у свом кавезу служи своме богу?

На сунцу, у прозору, дозрева парадајз. Из шаше светли гомила тикава: јесен доводи тикве до усијања! Свако дрво сија као црква! И крекљаво је дрво ујесен златно! Нема пута да није посут златом!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

После, једне зиме, не памтим које године, очима сам гледао као ђак, где свако јутро по осам и по девет мртви̓ фрајкораца донесу из квартира и стрпају у стражару код школе у Ашањи, пак оданде иза

И заповедимо старешинама (кућевним), да свако мора довести на исповест а старешина мора најпосле остати. Она два стара (свештеника) исповедају старе људе, а нас

грофа, да би и ово, а и свако наше тужно прошеније исправно и незадржано преко њега у руке Јего Императорскому Величеству дошло; да се Јего

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Јали ће се искашљати, јали рећи какву непристојну реч — тек ће, цркао, пукао, дарнути свако чељаде. Гдешто су га и одаламили за то, па опет неће да мирује.

Еле на све стране жагор, вика, лупа, свирка, певанија — само бруји!... Тако је то готово свако у бога вече зими. Једно вече тако беше жестока мећава. Звижди ветар, а прећавац магли у очи куд се год окренеш.

Истина, није пљуцкао у таван, нити се возио на лађи за атер бифтека, али се на најјачој цичи купао свако јутро у хладној води, ломио прстима коњске потковице за опкладу, па чак учио и српски, и, после дугог учења, једва

— Јеси рад гостима, Срећко? — упита чича Мирко. — Добрим у свако доба! — одговори Срећко идући им на сусрет. Ту се лепо здравише, као људи и пријатељи.

— Свеједно. Бошко ми неће зар одрећи. Па онда, знаш, боље је потражити мало подаље... Овуда већ свако познаје Вују какав је. Тамо у Лајковцима не зна га нико.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Него и књиге су му биле!... Није као ове јако што ништа не помажу, него оне старе, „косовске” књиге, што је у њима свако слово светом руком напицано, а листови нису од хартије него од коже.

шушањ што га зелембаћ — пред сами смирај сунчев — прави хватајући муве и бубице, и онај цвркут мале тице што цвркуће у свако божје доба дана; али му памет не беше присебна...

Виде, понурене крај огњишта, две седе главе како сузом из очију гасе жеравицу... Чује уздахе њихове, за које је свако живо уво оглувило. Нико их не гледа, нико им чак бога не назива... И гле! Више није зрака него опет човек.

Ту је он дизао и обарао по своме нахођењу У кући му је био ред као у кошници. Свако чељаде знало је и радило свој посао, а он је био господар.

Све дочека Станка и дружину на ногама. Станко се изљуби са свима. Све очи беху сјајне, свако чело поносито; на сваком лицу читао си да је душа прекаљена... Станко осети неко величанство у души својој.

Уочи дана свадбеног ужурбала се чељад Алексина. На коју год страну погледаш, сам посленик, и свако ти то има пуне руке посла. Алекса је прилазио сад овамо, сад онамо, напомињући да се што не заборави.

Али ружно време дојади. Ситна киша и хладан ветар не престајаху... Ваздух тежак и пун влаге. Свако јутро освиташе по које мртво тело; сваку зору дочекивала је нова запевка...

Јурили су од Чупића Смиљанићу, од Смиљанића Срдану, од Срдана Катићу. Није се говорило гласном речју него шапатом. Свако чело беше натуштено. Чупић, као војвода, нареди кметовима да нејач склањају у збегове. И опет оживе Дренова Греда.

Све то беше острвљено, навађено на бој, све је очекивало макар само шушањ, свако је око горело грозничавом ватром... Баш на самој капији шанца беше Зека с његовим голаћима.

све се то грлило и љубило с Девом... Овај човек као да их задахну новим животом и новом снагом. Свако срце живље закуца... У тај пар сунце разагна облаке и сјајни зраци његови обасјаше... Зека диже руку: — Браћо!...

Они пренуше... Пољану пред шанцем притискао Турчин... — Мирно, соколови!... Само у месо гађајте!... Нека свако зрно олова донесе смрт ономе који се заклео уништити име наше!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Тих се чује жамор: То на обалама мре поноћна плима. А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече, Нико не зна шта је, ни шта она крије.

НАША СРЦА Ко затвара ваше очи небројене, Срца, срца, срца? И куда се распе, Кад се свако од вас затвори и заспе, Ваш свет од свег већи и лакши од сене.

Простором напито, моје срде гледа Сјај нових небеса и фатаморгана; Расплаче га свако сунце које седа, И распева јутро сваког новог дана.

То је била молитва Зохри, која је богиња с тако исто црним и тешким дојкама. Зохра свако вече шаље своју звезду да прими за њу молитву свих жена у пустињи чије тело жуди човека.

Јер је Зохра свирепа и не би јој више на обалу слала свако вече другог човека. ПРОРОЦИ Пред селом се јавио пророк из неке друге земље.

Знамо вас добро профитере. И децу нишчих, о Господе; За сваки полет с пуно мере, У свако вино с мало воде. За сваку светлост ви сте слепи, Само у тмини прогледате; Од свега су вам дужи џепи, Тачни сте

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

У цркву је ишао само на Ђурђевдан, у кавану свако вече. Вечерамо, он тури чибук под леву мишку, задене дуванкесу под појас, па хајд!

Све је сложно, весело, и љупко, и свако гледа том приликом да се добро ишали и исмеје. Како се, пак, које од њих трога појави на врата, одмах настаје ред,

Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеца и ноге јој почеше отјецати. Не може више ни хљеба да замијеси.

Нинко отпоче: — Куме мој и оче, срећна да ти је Марија и наше кумство! Дабогда свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и по носиш њоме, како се народ

Ја сам јој, пошто је прснуо мехур, мазао раствором сребрног нитрата), ја имам право да га у свако доба прихватим и да видим како му је. Молим овамо руку!

, итд. Писмо је било написано пола у шали пола у истини, или, боље рећи, тако да сам се ја у свако доба могао повући и казати им да је то све шала и да сам их ја хтео мало поплашити.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добијају само они свако своје, него и други свет. Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у

Како је у ово село, као и у свако село, мало ко свраћао, није чудо што је одмах по селу пукао глас да је дошао давно очекивани нови учитељ, а и Ержа,

« Гђа Сида није могла то да трпи, сметало јој је, управо кварило њен дојакошњи ред и навику. И она је научила свако предвече да седне на клупу пред кућом и да се јавља мимопролазећима и да даје савете Јули која седи поред ње или Жужи

Па се опет раздвоје и стоји свако на свом месту, па ћуте к’о да ослушкују да их когод не гледа и вреба; па се онда опет, као крадом од света, занихају и

Сем тога, видеће шта је било и у једној и у другој кући после оног догађаја. »Свако чудо за три дана«, вели наша пословица; па тако је било и са овим догађајем.

Али је село к’о свако село: свој хлеб једе, а туђу бригу води. Није тако стајала ствар с поповима. Код њих није важило то правило да свако

Није тако стајала ствар с поповима. Код њих није важило то правило да свако чудо за три дана траје. Они су тек отпочели право непријатељство.

— Оне су се свако вече налазиле, и том приликом су између осталога још и саопштавале једна другој све што се у кући једне или друге

Тако је и фрау Габриела осећала неко задовољство, и онако раздрагана изашла у авлију, па, као свако сретно створење, готова била да загрли цео свет.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији. — Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео

— Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га, боса тапка по снегу и пиљи у њега кад га види.

Био крупан, кошчат. А мрачан. Никад не говорио, нити се чуо кад ишао. Ишао као нека сенка, али право, круто. Свако би јутро њега било пред варошком, саборном црквом.

И сад, кажу, да је путања која води од порте до цркве од тога његовог камења начињена. XИX ДЕДА ВЕСА Свако јутро чим се задани ето њега где онако слеп, висок, с лулом у устима, у дугачкој колији и са такође дугачким штапом

И тако, свако јутро изиђе више вароши до раскрснице. Седа тамо у крај. И, пошто метне испред себе капу, преседи цео дан онако клатећи

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Госпођа Нерићка је била мало оштроконђа, па је врло грубо писмо Чекмеџијићу писала, у ком му отказује свако познанство.

Може ли бити да се такве девојке сваком не допадају? И обе силно играју. Играчи се отимају за њих, и свако каже: „Бадава, Мица и Алка најлепше фрајле на балу!

У животу тако бива код мушких и женских. У детињству се воле, траје то често док се не ожене или удаду; после се свако по својој потребоћи влада, а љубав и тешње пријатељство ишчезне; тако је код Мице и Алке.

Ретка срећа за удате. Откуд Рогозић тако питом, онај бесни јурат ком се свако с пута уклањао? Марко Рогозић био је међу јуратима први у науци.

Ако је ко хтео тешку парницу да добије, ишао је Рогозићу на световање, и то и са стране, и у реч његову свако се поуздати могао, увек је крај погодио.

Част веља, а радост велија. Сутрадан се о том по целој вароши приповеда каква је част била код Ћирковића, и свако тврди и доказује да Алка мора добити процес; Мица ће изгубити.

Бабоња ће к њима у варош доћи, па ће се изравнати, начиниће „амику”, то јест: свако ће од тужбе одустати, па је мир. Бабоња дође у варош, те он с једне стране за Алку, Марко с друге стране за Мицу

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Познајем га лично и познајем његова кола, свако је прошао поред мене. Баш главом барон Гизел, господо Бога ми, части ми!

На углу најважнијег Министарства одакле се чека судбоносна одлука, где се деру продавци ван редних издања и где свако тандркање фијакера изазива шумну нервозу и сензацију, опкољен гомилом зинулих познаника, неки бивши министар и

Он је хтео и да се увери, је ли ту све у своме реду а осем тога и себе самог убеди: како је свако надање и заваравање бесмислено, јер тај кобни ултиматум друго ништа и не може значити у овај мах него рат.

друга посла нема него да војне бегунце осуђује на смрт, па ту раде пуно неких официра, све сами протекционаши и свако вече шетају поред куће и дрско гледају у њене прозоре.

Африка

Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води.

ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке. Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају

Тада бодлерова поетска слика, да је шума живи храм, претвара се у фантастичну стварност. Свако гигантско дрво у овој прашуми је огромна грађевина која живи и расте у својој архитектонској привлачности.

извор, велико тропско жбуње, огромна безлисна дрвета која цветају, палме које носе џиновске црвене гроздова, чије је свако зрно велико као хлеб, и риђе, и рујеве, и плаве круне дрвета.

Има и људи маторих који су сматрани за децу, јер нису проглашени за одрасле. Како се само за свако ново сазнање мистерија добија и по једна нова татуажа, то ова не представља никако декорацију на телу, већ положај

То су читава јата која одлећу као птице. Швајцарац их више не види. Он, изгубивши свако стрпљење, пуца насумце и ту је крај његовом лову: мајмуни се исто тако сложно сурвавају у дубоку траву саване и више

Онда опет сви играју у исти мах, вртећи се свако за себе; чак и деца — падају у занос али не греше покрете. Жена коју додирујем за раме, чинећи се да је случајно,

Горе не постоји! „Ово је земља белих! Треба знати како горко то звони у устима белца који у свако подне мора узети кинин, који се не сме купати у мору нити у реци, слободан на сунцу, који не сме пити обичну воду,

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Но ви знате да сам ја у служби, ја сам зато од магистрата и послат, да вас у варошку кућу водим. ЈАЊА: Свако и шала проклето ди-ј човек у нестрећа. О талас Јања, о талас Јања! МИШИЋ: Мислите ви да ја шалу проводим?

КАТИЦА: Забога! МИШИЋ: То није слободно! Знате, кад је ко затворен, свако му се средство из руку узима, с којим би себи живот могао узети.

Црњански, Милош - Сеобе 2

риђ, висока чела, са носем као коњски жвал, Трифун је био од оних људи који су добри, али изгледају тако, да их се свако клони. Обишао га је и препао се од њега и Гарсули.

Да се кућерци руше, ако не излазе на линију! Трифунови, отпуштени, војници почеше, кад се то разгласило, да долазе, свако јутро, пред Трифунову кућу, и да вичу.

Инџилири, геометри, долазили су, међутим, и даље, свако јутро, у Махалу, на друм који се градио, према плану грофа Мерци.

Нека он само путује, молићу лепо! Он, Трандафил, остаје, молићу лепо. Исакович је са тим човеком седео, свако вече, дуго. Све је нешто са њим шапутао, брижно.

Познаје, каже, сваку оријентациону тачку на видику, свако брдо, сваки газ. Тврдио је да ће бити лако – а није смео ни сам себи да призна, да ће бити тешко.

Ил’ га, каже, извиче за мучибабића. Што се тиче Росије, њему је, вели, Росија, као и свако друго царство овог света. Нема ништа против жениних рођака, који се у Росију селе.

има сестру, која је деведесет година, али, веровао Исакович, или не, да му из душе каже, та баба и сад долази, свако јутро, у школу јахања грофа Пара, и јаше. Треба пазити, рече Божич, кад се коњ купује, да нема дебео врат.

кога би заволела, искрено, лудо, онако, како само жене умеју, отишла на крај света, и невенчано, да му чисти чизму свако јутро.

Није то, што она каже капетану, последица врућине, ни разблуде, него жудње за срећом у животу, коју свако биће људско, па и жена, носи у срцу.

посматра њега, који је, кад му је жена умрла, за овај свет као умро, и сад убија себе, због те мртве жене, тако рећи, свако јутро. А Божич?

Она дакле нема сна. Њој звоне звонца. А сутра има да урани, пре осталог света, онда, кад свако дете спава. А крај све белине груди и пуначких образа и ногу, имала је, очигледно, слабе руке девојчица.

Њена кућа је, свако вече, била пуна света. Коцкари, и блудници, разилазили су се тек ујутру из њеног стана. Као неку маскераду, могао је

Теодосије - ЖИТИЈА

и дајемо ти заједничке обете: Од зачећа детета од природне законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се.

у Господу имате према светим манастирима, и нарочито према Ватопеду, добро творите, јер добро је и пријатно пред Богом свако дело у Богу.

Изгледало је као да поје са некима другима, а није нико могао разумети. Дошавши до краја псалма, рече јасно ово: „Свако диханије да хвали Господа“!

својима̓ и ,свете његове, у којима прослави Бог сву вољу своју̓, прославимо, да се достојно и према могућностима на свако добро дело њихово ради Бога угледамо.

И тада ће свако видети своје и убојаће се, и нема се камо побећи. Све ово апостол знајући рече: Пошто ће Господ судити своме народу,

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Задруга нестаје потпуно као и слава. Људи се ретко сећају својих далеких предака; свако носи име свога оца. Најзад ће проматрач запазити поред неких особина заједничких свима Јужним Словенима, неко духовно

је изгубио независност и да обнови стару српску царевину, о којој стално сања, чак и у најтежим приликама, у којима би свако други очајавао.

Образовање и развитак племена. — Претпостављало се (Дучић, Медаковић, Ровински), да је свако од рашких и црногорских племена постало од једног заједничког претка и да се формирало сродством.

Спочетка је свако динарско племе насељавало једну јасно ограничену географску целину; чак и у току својих познијих напредовања било је

изметнули, одрасли племеници би се скупљали око „зборне главице“, збацивали би старог „војводу“ и бирали новога. Свако је племе подељено на братства, која проистичу од заједничког претка.

би уз велике тешкоће и продрле, не би се могле задржати услед тешкоћа у саобраћају и оскудице у средствима за живот. Свако црногорско племе насељава низ карсних облика, окружен оголићеним планинама: групу вртача и увала које чине издужено

Сматрају себе за сродне Арбанасима. Да би се постигао овај народни идеал, свако племе треба да буде што многобројније.

Отворенији су, приступачнији и са више гостопримства но што је обично случај код људи централног типа. Побожни су: свако село има бар по једну цркву, која се добро посећује.

Мијаци су врло одани православљу. Свако село има по једну цркву коју сељаци брижљиво похађају; нека села имају и по две цркве.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Чуо сам само фијук вјетра кроз високу траву поред ријеке. Ехеј, да су мени тако брзе ноге, ишао бих свако јутро да Жућу вучем за реп. Опет је настала тишина. Ријека својим сненим шумом успављује рибе, иако оне то не чују.

— Какво то страдање? — упита мачак Тошо. — Још питаш, брате мачколаве! Свако вече овамо се из планине спушта страшни медвјед Крушкотрес Кукурузовић, грдна изјелица.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

пољубац не узврати Трећи стоји по страни Буљи у ону двојицу И врти главом врти Све док му глава не отпадне СВАДБЕ Свако свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом

стоји по страни Буљи у ону двојицу И врти главом врти Све док му глава не отпадне СВАДБЕ Свако свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан

док му глава не отпадне СВАДБЕ Свако свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан сопственим звездама Ко до зоре не застане Ко не трепне не

свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан сопственим звездама Ко до зоре не застане Ко не трепне не тресне Тај заради своју кожу (Ова се

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: А што сте напустили посао? АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим, доћи ћете као обично, као свако јутро, па кад нисте дошли... ПАВЛЕ: Јесам ли вам потребан? АЉОША (збуњено): Ја мислим ви дођете, па кад нисте дошли..

А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини. Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. 'Ајде сад, тако како сам вам рекао. Сутра кад се сретнемо, видећете како ћете већ другаче гледати на живот.

ЉУБОМИР: Ко? (Пружа му листове.) Ето, пуне су новине. СВИ (дрекну): Новине? (Разграбе му и свако отвара по један број.) АНТА: Ау, ала су крупни наслови.

Само о томе, само о томе; а уз то се још пренемаже и уздише. СПАСОЈЕ: Не треба јој замерити; свако уздише за својим идеалима. ВУКИЦА: Па зар брачна ноћ идеал?

И у чему је уосталом филозофија старих грчких филозофа Питагоре, Исократа и Есхила? Суштина је њена у томе: да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу.

Суштина је њена у томе: да свако да садржи у себи своје не, а свако не носи у себи своје да. Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу.

РИНА: Знате како је, господин-Благојевићу, кад лађа тоне, свако себе најпре спасава. СПАСОЈЕ: А, тако ви сматрате ствар? Свако себе? Па добро, онда нека свако себе и гледа.

СПАСОЈЕ: А, тако ви сматрате ствар? Свако себе? Па добро, онда нека свако себе и гледа. Само, немојте пожалити ако ја пре допливам до обале него ви.

СПАСОЈЕ: А, тако ви сматрате ствар? Свако себе? Па добро, онда нека свако себе и гледа. Само, немојте пожалити ако ја пре допливам до обале него ви.

АНТА (више за себе): Врло опасна! СПАСОЈЕ: Питање би било само, је л' да узмемо заједничког адвоката или свако посебно! У сваком случају не треба да предухитримо. Саветоваћу се о томе још и са господином Бурићем.

Људи, да, добро сам казао, јер, најзад, свако је од вас човек, свако од вас има и једну трунку човечанства. СПАСОЈЕ: Има је, уверићу вас да је има; уверићу вас

Људи, да, добро сам казао, јер, најзад, свако је од вас човек, свако од вас има и једну трунку човечанства. СПАСОЈЕ: Има је, уверићу вас да је има; уверићу вас колико само ми човечански

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

„Шта ли је хтела ди ми каже?” — помислих, а онда одмахнух руком: један од оних малих мајмуна којима Весна пуни кућу свако божије недељно поподне. Врло важно!

Мита се слаже да би то требало да буде дугачко и онакво - Атаман олизну прсте - знаш већ какво писмо? Мита јој свако јутро доноси новине и млеко па може да убаци писмо и понеки цветић, ти нећеш имати ништа с тим. Сада ми је било јасно.

Једно време био сам заљубљен у њу и свако од нас је то био, без нарочитог резултата, уосталом. Она је играла с нама, смејала се, на излетима чак и једрила, за

прошавши двориште и један блок зграда, а онда сам је видео како седи на клупи крај водоскока, који је радио хонорарно свако вече један сат, држећи неку торбу поред себе.

Доле је још било мирно, иако је сада и очев кревет био празан. Осећао сам свако своје цревце понаособ и кренуо на доручак као што непријатељ полази у извиђање непријатељске територије.

Онда се насмешила и, зграбивши ме за руку, окренула ме према реци без речи. Затим смо пошли свако на своју страну и ја сам био сигуран да и она као и ја осећа слану лопту у грлу.

није, иако је послушно покушавала да следи мој ход, само што су она и музика оних ђаволски добрих „Торпеда” ишли свако на своју страну, тако да је ово наше пре личило на неко пијано батргање него на игру.

Друштво је већ излазило на одмор и Неда ме је повукла за рукав рекавши нешто као: „Пусти тог човека, Бодо, свако воли неко чудо!” - осмехнула се и прошла, аја сам остао да се питам је ли мислила на Рашиду или Грету.

У тој руци за тренутак блесну нож. Није требало да блесне двапут: већ код Исаијине куће пошли смо свако на своју страну, не проговоривши ни речи. - Мислим да ћемо се видети сутра!

Сада је Багрицки говорио о ономе што нас у будућности чека. Било је то нешто што је свако од нас бар милион пута чуо. - Боже што су духовити! - рече Неда и осмехну се.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Први валцер игра са фрајлом Полачековом. Добра играчица. Онда игра с другима. Свако баца око на Шамику. Дође полка. Шамика и то фино изређује.

Чита писмо. — Ето видиш, нема ништа, јесам ти казао? — Је л’ могуће да је такав свет? — рече и уздахне. — Е, свако себи вуче. Такав сам и ја. — Па шта ћемо сад? — Све је прекинуто, тражи другу!

Црњански, Милош - Сеобе 1

Дете које није добијало на свако питање одговора, понављало их је, измучено, по сто пута, трзајући га за уши, за накит, за брке.

И остали Срби, који су имали част да каткад вечерају код њеног стола, мислили су тако. Коцкајући се, свако вече скоро, при њеном столу, био је срећан да може неприметно додирнути прсте њених бачених рукавица, или да превуче

У мору траве, обасјане Сунцем, опкопи и зидине вароши, засађене дрвећем, лебдели су му пред очима свако јутро. Загледан у високе и шиљате црквене звонике, он је видео над њима и љубичаста небеса, влажна од кише, са

црвена, влажна уста, увек пуна турских слаткиша, ни онај уздржани осмех блудника, ни сјај зеница којима је, пре, мерио свако женско створење, с ногу и са леђа.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Циљ табуа је да се избегне нека несрећа, уздржавањем од обављања какве магијски опасне активности. Свако кршење табуа је опасно, па чак и кобно за појединца, као и за заједницу којој он припада.

се верује да још прве брачне ноћи, пре него што младенци легну у постељу, муж треба да раскопча на невестином оделу свако дугме, копчу и везицу, да се не би жена мучила на порођају.

За трудницу је опасно и свако кретање изван куће, одлазак у село, на саборе, славе, свадбе, прела и села, јер где има више људи постоји могућност да

Зато се кошуљица раздели на онолико делова колико има чланова породице и свако је носи уза себе (ушивањем у одећу) као амајлију.

Вук то добро запажа у свом опису овог обичаја: „Сусједи за седам дана долазе свако вече у кућу породиљину, једу, пију и пјевају цијелу ноћ, кад им се задријема, смењују се, тако да је један дио увијек

бусен земље и баци га за њима изговарајући у себи три пута: „Колико ова земља далеко од неба, толико од мог дјетета свако зло и несрећа, поган и плач.

¹⁸⁹ У Херцеговини, ко први пут види дете, треба да изговори следеће речи: „Колико те ја прије видио, онолико те свако зло видјело, а ослен свако добро.

први пут види дете, треба да изговори следеће речи: „Колико те ја прије видио, онолико те свако зло видјело, а ослен свако добро.“¹⁹⁰ Мајка кад успављује дете пева му ову успаванку-басму „од урока“: „Нина, сине, сан те преварио!

Верује се да су жене у периоду бабина „у стању да окуже свако лице и ствар којих би се дотакле; стога морају да издрже карантин док им се не поврати здравље и снага и не прође

²² Задругари. Мушки чланови задруге су међу собом једнаки, односно имају иста права на земљу, кућу и целокупно имање. Свако ради колико може, према својим могућностима, према узрасту и полу, а стечену имовину деле на једнаке делове.

„Свако новорођено мушко дете прелази устаљени пут од периферије породице ка њеном средишту, и то од тренутка његовог крштења п

У Црној Гори, на пример, сва брига око деце је искључиво женски посао, те је свако брижно осећање или родитељско понашање за оца табуисано.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ЛОВУ У свако доба зоре летње да су спремни соколи и хртови, кад цар усхте с властелом да лови, да се крене још за росе и хлада докле

медвеђу што се детињски шали, за поспале у сенци јагуаре и пантере, за риса у кавезу који као човек тамницу ломи, за свако гоњено звере, за звериња срца животу одана, за сва њихова и сва наша зверства и добра богодана, помиловања!

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Мора да смо били смешни, онако занесени, свако са веома високим мишљењем о себи, без иједног доказа да смо изузетни, без чега вам свет не верује на реч.

Заједно, а свако од њих тако далеко! Гледао их је као неко чудо. Још је имао толико тога да исприча да није могао ни да помисли како се

изненадан начин на који су стигле, птице једним покретом крила, по неком прећутном птичијем договору, крећу натраг — свако јато своме правцу, свака птица своме јату. Старац не гледа за њима.

— Видим и неку чељад, ко да су се нешто расула, свако гледа на своју страну... Видим и неког пса — разлајао се, а вукове не видим око тора!

Спала је дугогодишња шминка — сада се гледају очи у очи, у отвореној борби за све, за сваки комад намештаја, за свако дете, за сваки квадратни метар стана. — Она хоће да ме уништи! — жали се средовечни мушкарац својој девојци.

Знао је добро да га свако опирање или непослушност могу лако вратити тамо одакле је стигао у град. Ништа није смео да ризикује после напорних

Презирао је велико светско братство интелектуалаца-гастронома, који су се попут риба пирана обрушавали на свако место за које се прочује да се у њему »добро једе«, па ипак, играјући се кључем на чијој је кугли писало златним

Откад нису тако спавали, тако дубоко и без икаквих снова! Сутрадан, Ружа је свуда око њих, на сваком месту и у свако време — њихова Ружа, тумач обичаја и заштитник, покровитељ и посредник између два живота; овог дивљег, богатог и

Варошица је, најзад, ликовала над славним човеком из великог града. Свако је могао да упре прстом у њега, док је посртао према хотелу, и да каже својој породици: »Ето вам, то су наводно ти

Матавуљ, Симо - УСКОК

година, послије боја код Спужа, сазва владика главарски збор на Цетиње и ту се договоре и начине закон да се по закону свако зло тријеби, да се у свакоме племену суди, да се убијце убијају, да свака кућа даје порезе на годину по шездесет

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: Е, добро је! Нећеш се, то јест, нимало кајати. Пуна кућа, то јест, што ти срце иште. (Гласно.) Свако добро и срећу! ОТАЦ: Да Бог да! ПРОВОДАЏИЈА (напије се, па опет тихо девојки): Проводаџији леп дар, то јест.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

одбацује одговорност пред дететом као читаоцем, дечји писац је, природом свога дара, упућен на њ; он пише и за дете. Свако уметничко дело је пројекат одређеног саобраћања са људима, па не треба видети превелику несрећу у склопу посебних

Она је нешто као слободан, свима отворен простор, кутак у коме се свако осећа удобно и самопоуздано. Њена омиљеност условљена је, бар делимично, несвесним читалачким отпором према текућим

је, бар делимично, несвесним читалачким отпором према текућим струјањима књижевним: ево једног вида поезије у коме свако налази оно што може или хоће, ево песме у којој је вртоглавица пред бескрајним и недостижним битно ублажена, ако не и

Песника, који станује у близини школе, она је доживљавала као занатлију из комшилука, као пиљара код кога се, у свако доба, може набавити кесица ванилиног шећера или коцка пекарског квасца. Није било друге, морао сам услужити муштерију.

Добру дечју књигу може читати свако ко то зажели. Одрасли су стали показивати оданост овој врсти писанија, приказујући је као једну врсту сладокусачке

писане дечје песме и приче буквално су намењене деци: одговарају њиховом непазвијеном укусу, дакле доступне су им; свако их дете може разумети; сваки, а посебно лош наставник, може их „протумачити”.

Као какав дежурни песник, спреман да се у свако доба дана и ноћи одазове на позив. Овакав однос према поезији, срдачна распричаност и везаност за свакодневно и

Са подизањем школа Змај је ушао у букваре и читанке, у учионице и на школске свечаности, да отуд никад не изиђе. ИИ Свако се детињство, и дечаштво, изнова с њим упознаје.

се наглашава: Шта се после тога збило Није тешко погодити, И, штавише, нећу крити Све што може даље бити, Може свако, Врло лако, Својом главом измислити. Границе између сна и јаве отворено су и до краја потрте.

Све му полази за руком, свуда у прави час стиже. Остварује се једна од оних маштарија коју је свако искушавао: нисмо ли, у сновима, безброј пута надлетали све градове и океане света, нашавши се, дивним и необјашњивим

су свакојаке скитнице, божји људи, згубидани и сањалице, она силна братија која о Михољу-дне долази у госте деди Ради. Свако од њих однекуд слути виши ред по којем постојимо и умиремо.

светитељи, благородни су и увиђавни према свему и свакоме; деда Раде наклоњен је чак и лопову Сави, „никаквој Вјери” Свако иде путем који му је одређен; није на нама да другима судимо, већ да праштамо онолико колико можемо.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У српској цркви било је родољубивих и моралних првосвештеника, који су са народом делили свако добро и зло, али било их је, и то више, који су се држали старих балканских калуђерских навика, сматрали свој положај

« Свако веће српско место у јужној Угарској, Хрватској и Далмацији има свога »совокупитеља«, који тај посао ради из родољубља,

и 1817. Копитар је посветио активној сарадњи на Српском рјечнику. Он је Караџићу долазио свако вече, и дубоко у ноћ Караџић је читао забележене речи, објашњавао их, а Копитар преводио на немачки и латински.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Вредан к’о кртица, миран к’о бубица«, изражавали би се о њему. И као свако умиљато јагње, сисао је две овце. Од надлежних би добио лепу реч, а и при исплаћивању лиферанту, или већ тако неком,

Живо се ради у Јовановој кући. Ради и он и жена му, свако у своме фаху, јер госпоја Каја није трпела да се Јова пача у женске гослове, иако је то Јова волео и покушавао да

Али баш тиме упропастише песму. Ту се измешаше и свако дераше на своју страну тако дисхармонично како само може бити кад се то наше »Многаја љета!« пева.

Затим их је преслишао неколицину. Деца су запамтила шта је говорио, и лепо и тачно на свако питање одговарала, тако да је учитељ потпуно задовољан био очевидним успехом.

Тачно се морао знати час и одласка и доласка његовог. За свако задоцњење у школи бивао је кажњен од професора, а за задоцњење код куће од оца.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Неколико овде је дрвета, Ал' де расту, то су места света, Њи је тужно посадило доба, Свако с' вије више једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда

И песмица што ја онда пева, Та са брда оног Магарчева, Па запевам отприлике вако (Чула нојца, сад нек чује свако): Тамо ноћна, без звездице тамо, Шта кроза те тако сија амо?

Откуд — како — једва ко запита, Свако скочи, пред Турке похита, Сретосмо се, па се покрвисмо, Изгибосмо, љуто с' изранисмо, Без ране нас не оста једнога,

И зацело веће Турци знаду, Е ће ђаур ударит им граду, Па ниједном остат се не хоће, Свако гледа куд ће и како ће, Заман уче, заман вође коре, — „Беж'мо, беж'мо!

Турске ноге тебе јадну тлаче, А у теби свако јако плаче. Ди су дани душанови бели? Ди су ваши огњевити мачи?“ Тако старац у(з) гусле уздише, Гусле баца, јер

Ево тебе једне књиге беле, Чеда мила моје крвце вреле, — Крвца врела, а чедо несташно, На весеље свако је попашно, А душа му и ноћу и дању Сваку празну разбити лубању.

34. Овако јесте красно оно место, Вечерњи онде таки јесте сјај, Кад свако вече ићи нисам престô, Догод премалећа трајао је крај.

тако Догодило у тугујућој души: Шушкање зефира по лишћу лако Јесењи дишљај његов што осуши, Мишљење мени одузô је свако; И затим с једним помислом ме скруши, По сред ме срца уједанпут згоди: Ко зна, међ живим да ли т' она оди? 41.

Ал' тамо један са коњица скочи, Ка њему свију упреше се очи, И свако пита: Ко ли је и шта је? Ал' залуд пита, нико г' не познаје.

Паде и ти, Сентомаше! А са тобом, славо мила, Скраше се Србу крила! 35. „Издаше нас!“ свуд заори, Свако срце стра поплави; Нит ко мисли да се бори, Само гледи да с' избави...

Пред злотвора све поврви, Дочека га, па га смрви! 39. Већ се на јад заборави, У коло се вата свако Пева, игра, славу слави, Дању, ноћу све једнако, Докле пусти топ не рикне, „На злотвора!“ момчад викне. 40.

42. Кад се оно гуја љута Око срца нама сави, Кад јој свако ћаше с пута, Када сваког страва смлави, Ти на главу њојзи стаде, Раскиде је на комаде. 43.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

За свако „свјетско“ чудо и покор он је сазнавао посљедњи, прекасно, кад то више ни за ког није било ни необично ни саблажњиво,

Тај добродушни сиједи старчић — чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан — спреман је у свако доба да саслуша свачију муку. Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем.

А тек наша јутарња враћања са млинарења! Свако од њих било је свечано побједничко наступање кроз поља, увеличано нашом натовареном старом кобилом, иза које сам ја

он одмах узе у своје руке дрварење, водарење и млинарење, све те послове везане за пут, рањење и кашњење, за недоба и свако вријеме. С његовим доласком отпочину читава кућа.

Није то баш било лако и једноставно, као ни свако друго откриће. Ваљало је ту намјестити стубе под четвртаст отвор на таваници, с десет напабирчених кључића отварати

— гракну митраљезац. — А опет си спреман да дигнеш њихове орахе, а? — Спреман у свако доба. Таман да змија на њима лежи, ја ћу руком у торбу. — Како то? — забезекну се чича, више радознао него љут.

— Стали смо, стали у свако доба кад то наши свјесни другови нареде — весело какоће кочијаш и затеже узде. — О-оп, да се стане без дискусије, ово

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Кад ти брат не буде брат, ни мајка мајка, па ни кадија пријатељ, кад се свако о своме јаду забави? Пусти мене, замисли се о себи! Ти си сад себи насиље учинио!

Ноћу нема ни мене, ни Хасанаге! Је ли Хасанага Хасанага и кад спава? Је ли Пинторовић Пинторовићева маска? Свако у свом буџаку, свукли смо одела, изули ципеле, дунули у свећу, легли, изашли у врт, и одмарамо се од својих лица,

АХМЕД: Има ли их много? СУЉО: Биће их преко хиљаде! ХУСО: Значи око двеста. АХМЕД: А видесте ли јутрос агу? Свако му пуце изгланцано! Па кубуре унакрст, па ножеви унакрст! Човек делија, нема шта! Просто немам речи!

МУСА: Ћути-де! Као да чујем таламбасе! Богами, јесу таламбаси! Ево сватова! Ајде, свако на своје место! Брзо! Суљо, по агу! (Суљо утрча у кућу. На сцену улазе Хасанагиница и бег Пинторовић.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Погле како су упарађени! Одма се види човек без укуса. ХАСАНАГИНИЦА: Знам свако дрво, сваку степеницу, сваки прозор... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Пушта нас да чекамо... Ако, ако, можемо ми и причекати...

Досад је могло да буде готово! Немо, бре, да си такав, изнеси то дете, шта те кошта, па да ми идемо даље! Свако својим путем! ХАСАНАГА: И ја сам се једном женио, и знам ко иде уз невесту. Знам распоред.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И свако јутро, пре изласка сунца устао би, умио се, очистио двориште и остале кутове. Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој в

Капија беше велика, стара, са похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба. Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по

— А чекај...! — повиче једна старија жена и поче је пецкати: — То ли ти свако вече, кад се враћаш с њиве кући, пролазиш онамо, а? — Ама, тето!

И, метувши руке под појас, клатећи се, оде погнуте главе... И ваљда зато стрина га је пазила. Свако вече, уз јело, давала му је по једну велику чашу вина. А увек стара одела и зими поњаве, да има чиме да се увија ноћу.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе: узрокује вражбу и свако зло; следователно није од Бога.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

еј, звездице сјајне, штрецави жуљеви на божој стопи! Ваљда кроз вас проби цикут и вапај мученички, па кроз свако тако процикнуто место провиру знаци божје милости танко, штедљиво, као што владари на земљи колајне деле, колајне

ДИМ Лулу пије Селим-паша, љуби ћилибар, уза њ љуби кауркињу, свако по типар. Задимио Селим-паша нештедимице, на прозору дим се вије чак до гредице.

Оштрим длетом бола свога у блед камен реже лица, свако лице иста лепа Валадила од Мисира. Тако воли Минадире, тако му је љубав силна, те љубави нема више од Индуса па до

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Коме би пало на памет да пореди и важе песме Ђуре Јакшића и приповетке Лазе Лазаревића? Свако од тих дела има своју посебну вредност, упоредиву једино са неком другом у истом роду.

Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ни један није могао.

час понесу насред онога царева града, и да кажу свакоме који поред ње прође шта је родила, и да је цар заповједио да свако на њу пљуне, а ко не пљуне, одмах да га погубе.

А баба му стане казивати: — Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка, и толико благо,

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши.

кад догна говеда кући, учини онако као што му је бака казала: удари шибљиком о кров штале и викне: „Прилп“, а говеда свако на своје мјесто, те се сама повежу. Он онда брже у кућу па за сто; затече још доста јела и сит се наруча.

А то ти је та тица, мој брате, да јој се чудом не можеш начудити. Свако јој је крило два клатра широко а тијело као суд десетак, кљун јој је толики да би највећи човјек могао стати у њ.

Он кад их види оваке, зграби тојагу, те их истјера из куће, прекине с њима свако даље пријатељство и орташтво, и отјера их у свијет без игдје ичега, а он остане ту са својом женом, те је поживео још

ДВАНАЕСТ МРВА Био један цар, па кад му умрије жена остане удов с малешнијем дјететом мушкарцем, које је, као и свако мало дијете, много плакало. Једном се, тако, дигне цар да иде у лов, а синчић му обисне о врат и удари још јаче у плач.

Али царици онемили и таки живот. „Што, помисли она, да поред мога дјетета и оно туђе дијете има свако добро?“ Зато намисли да сина у оца омрази, не би ли га отац како од куће отјерао. Што смисли то, на зло брза, и учини.

“ Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања. И тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати; онда и онај човек узме

Кад ја бијах у младо доба стари чоек, онда ми имадијасмо много кошница, па би их ја свако јутро бројио, и све бих челе пребројио, а кошница не могу.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Од Божића ниси била у цркви. МАГА: Кад не могу да стигнем. НИКОЛА: Свако живо доспе, само ти не можеш. Еј, тешко мени! МАГА: Али немој да се љутиш, молим те!

Немој ти гледати што она чини, него што говори, пак ћеш добро проћи. ЈЕВРЕМ: Е, сад видим да је свако нападање сујетно. Ови сто дуката послао сам ја потајно одбору.

Ја сам моје новце закопао, пак све ми се чини да је рђаво место. И заиста, онде, где свако може доћи и завирити, нису најбоље сачувани. Да их извадим дакле, и на друго место сакријем. (Иде к дрвету.

Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу! ЉУБА: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: А што се ти смејеш што се ја молим богу? ЉУБА: Каква је икона...

ЉУБА: У игри. СТАНИЈА: Макар и у игри. Свака честита девојка, и свако поштено момче опаше се марамом. ЉУБА: Но, то би лепо било, кад би у валцеру опасивали се марамом.

ЉУБА: Зашто, мајка? СТАНИЈА: Како ћу да ти будем весела, кад је све наопако. Куку мајци, кад свако пева, ја морам да ги плачем. ЉУБА: Е мајка, чекај само док видиш, допашће ти се. СТАНИЈА: Да ми се допадне?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

дана, више нема, откако сам у ову кућу доведена и чини ми се да се четрнаест пута мозак у мени окренуо, тако ме свако једе. Гди станем, ту се морам једити. Не госпођа, него канда сам последња у вароши, тако ми се реч слуша.

СРЕТА: А, то је млого! Господине, ја вам желим свако добро, али ја сам био двапут цехмајстор. Да је то моја Пела, видила би како се цехмајстор дочекује.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

слутњу у слике и звуке, Вечност би хтео да се саобрази Потреби да је изричеш, и тако Храниш и пламен где сагори свако Смртан, увек у истој парафрази Заборављеног изворника.

сунце, квазар Невидљив оку на близину свиклом, У корењу је стабла што је никло у завет што означава и значи: Излазим свако јутро као Лазар. (3.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

па сада мислите да ту жицу можете да вучете без везе; а као што знате, нема ни једног бунара без дна, оћу да кажем, свако се клупко на крају ипак одмота, па сам вам због тога и пришла на улици, кад већ хоћете да знате зашто сам вам пришла,

Репризу ћу оставити вама. Уосталом, не може свако бити шашав до краја живота. Ја ту, наравно, немам чега да се плашим, ми смо талентовано блесава фамилија!

И ту свако мање безобразан од мене начисто занеми и почне да се клопа од срамоте што није рудар или макар рударска учитељица, а

Кад већ нису могли да га откупе, јер је био стављен под заштиту државе, желели су бар да добију његово потомство. За свако... овај ... спавање са њим, пољопривредно добро „Волопромет“ наплаћивало је три хиљаде долара.

Ако је за вођење љубави потребно толико знања и справа, умрећу сигурно као уседелица! Јер, свако иоле образован може да ме најмање двеста пута обори у кревет на поправни испит.

у лице да су, захваљујући баш њему и њему сличним, спаваће собе претворене у психијатријске лабораторије, где се свако самоиспитује, проверава и хвата партнера у потиснутом либиду, док је мојој бакути, некада, било довољно једно извезено

једноставно измене посетнице, поразговарају мало о времену, рукују се и „рукољуб госпођи мами — драго нам је било“, па свако на своју страну! А овде? Не раздвајају се док један не падне мртав! Ствар части!

Било како било, измеримо печену кожу шиваћим метром и поделимо је на три равна дела, па свако у свој бункер на жваку. Сутрадан, опет тврдо кувана јаја!

Плажа је одмах испред куће. Не скидамо по читав дан костиме. Све чисто и врло јефтино. Богами! Мој муж свако вече попије целу чашу вина.

Мада сам позната по томе што, кад преузмем банку, не могу сатима да се зауставим у блебетању, погрешиће свако ко макар и у сну помисли да непрестано водим монологе, ослушкујући како ми звучи глас у купатилу!

а пре тога евакуишу сав есцајг тетки на периферију, да га угледни гости не помажњавају, и тада вам лепо кажу да свако од званица треба да уплати по десет комада, на пример. У чему је штос?

каже да телевизор у бојицама кошта милион и по, а теча Мита му онда каже да би им он за ту ловуџу фарбао лично свако вече стари црно-бели екран: како ко хода, он би за њим са четкицом и воденим бојицама!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Гледам ли те зракопловну, валну, у гирланди јесенске фасаде, или слику раскриљујем жалну у матрицу коју свако знаде? Ја назирем жишка трепку тајну у недоба, кад фарови раде: пејзаж песме Брига материна.

Поредак њен је писмо неписма. Одише с њива злокрв ратáра. Раскршће свако није ли слика прилика трпних одсутног лика, изложба коби, кварних рачуна?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Ми за чест примамо визиту и од други, а таковог господина за особиту срећу. МАРКО: Добри људи мени су у свако доба добро дошли. АЛЕКСА: Слуга нижајши. ЈЕЛИЦА (показује на столицу): Ако смем молити. АЛЕКСА: Љубим десницу!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

СОВИН ОГЛАС Птицама добрим овим се нуди одличан тумач снова. Долази ноћу у свако доба. Чаробњак мудри, Сова.

Преброј авам потопљене дане и враћам се у моје Хашане. РЂАВО ОРУЖЈЕ У Бихаћу, иза дома Бачког, свако вече, чим би сутон пао, хитали смо на вечерње сијело под густ орах, широк, отежао.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Пролазим опет кроз село. С једне и с друге стране, жене и луди гледају ме љубопитљиво. Кажем свакоме: добро вече! И свако ми тако отпоздравља. Испред једних врата неки млад човек кује ципелу. Он престаје да кује кад наиђем да би ме гледао.

Треба ли да сам охол због тога или застиђен? Лежем на траву и одмах видим цело језеро под собом; свако рибарско сеоце као упола потопљен цвет. Између две травке, или између мојих прстију пред очима плове барке по води.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Устале су пчеле, подигло се цвеће, Са далеких гора поветарац леће; У мирису цвећа, у бисерној роси Он вам свако здравље и весеље носи. По пољима травним разлеже се јека, Одјекује небо и гора далека.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

у бездане мора, широким белим путем путују гомиле сребра и злата, на земљи сва светла погашена и тањири празни, свако је вратио свој плен: час најдубљег непоседовања и кајање разбојника!

Из Данила пећког Господ небеса утврди мудрошћу а земљу основа на Ничем ту је и свако од нас пустио корен насупрот чуду неисповедивом што над главама промиче мрко Онда Сава стане пред мене каже: ко

З Име ти је незнано, штедро ширином света, но како да се живи с твојим даром на који је свако лаком, са Примером који гали, а после је спорење с кваром'?

она нежно узима у недра земља је највећа покровитељка увек пристаје да буде одоздо ал њен пол је тајна иначе би свако могао да је има она се чуди нашим саборима и нашем незнању да лије језик у мисли или мисао у језицима време се

Почињу да моле да се свако врати на улице града на улице мрачне и оне светле па ја их добро знам узвраћа онај што лута знам куда треба бежати

заједно са женом па шта буде огањ плавет ил звездана стакла нико их не слуша ко ће у нестанку још ред да прави свако се сваком измигољи око бунара у жбуњу под орахом кућним зар то да буде света тајна брака?

издиже језера и нестају границе државне а да вас нико не тужи да сте хегемони Милост ће оскудна бити знали сте да свако своју срећу кује ал не бесте покорни ни сопственом знању спремите се за туризам по паклу мада пресуда још није пала

ни крви нема да ми залије стопе рушевине беле јаке усред каменолома наредио сам Ред и та наредба траје свако да се појави чистог лика то се односи на мушкарце и жене никад им нисам рекао да се деле ни да се потопом топе

собом воли у дубини али дубина нигде није на своје дно пала него се отвара и сваки лист за себе пламти и говори свако је хваљење себи хвала најбоља је реч што је на својој граници стала и ћути Како је оскудно то што човек твори

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

СИМКА: Какви су, разграбили би целу кућу! АГАТОН: Зато 'ајде свако у своју собу па да се растоваримо. САРКА (која још увек седи на будилнику, устаје): 'Ајде, боме, јер ја се нажуљих

САРКА (која још увек седи на будилнику, устаје): 'Ајде, боме, јер ја се нажуљих као нико мој. (Разилазе се свако у своју собу.) ПОЈАВА ИВ МИЋА, ДАНИЦА МИЋА (силази низ степенице долазећи из своје собе).

АДВОКАТ: Па што се онда не погодите међ' собом? АГАТОН: Како да се погодимо? АДВОКАТ: Кад свако од вас верује да је главни наследник, значи да сви имате подједнака права; према томе, могли би лепо као фамилија,

ПОЈАВА И ПОРОДИЦА, без АГАТОНА и САРКЕ (Општа утученост и потиштеност. Седе раштркано свако засебно и једно другом окренуло леђа.

ГИНА: Па јест! САРКА (женама): Право да вам кажем, сестре, ја сам на чистој штети кад носим црнину. Свако мисли да сам у жалости, па ме гледа с неким поштовањем. А што ће мени поштовање, марим ти ја за поштовање...

СВИ: Тако је! Пристајемо! АГАТОН: И још да дамо овде поштену реч да ће свако од нас окренути главу кад је сретне. СВИ: Тако је, пристајемо!

Рекао сам им одлучно: Незаконито сте ушли у кућу, немојте незаконитим средствима да вас избацујемо, него 'ајде свако својој кући! АДВОКАТ: То сте добро урадили. АГАТОН: Умем ја то, а и морам се наћи при руци нашој рођаки.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А ти Милане Добрићу, липши сада над порушеном кућом, овако стар и јадан. Логика није догма, и свако доба има своје разлоге. Ту се родио, преко деведесет година живи и примио је аманет од својих да чува кућу и ову њиву.

— Је ли, бога ти — приђе ми једна старица — знаш ли где је Дринска?... Ех, јадна децо. Син ми је тамо, и ја се свако вече молим Богу да вас сачува — стара се загрцну. Разговарамо међу собом и питамо се куда ћемо сада.

А потпоручник Алекса ми објашњава: — Наступили смо у скоковима, од врзине до врзине. Најзад, и не бије свако зрно, а после: чувају и они своју главу. Падали су наши, али и њихови редови су били све ређи...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана. Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и

А Љубица се наслопила на прозор па посматра децу, која ће бити предмет њена рада и старања. Свако се приљубило уз оца или мајку, па ни мрднути даље, као да се плаше какве велике напасти.

В Тек је сунце изгрејало, а двориште се напуни ђацима. Гојко и Љубица одвојише свако своју децу, па одмах, ту на дворишту, почеше разговор са њима.

Деца се уплашише од њеног строгог израза и тона, па се свако укрутило, гледа је право у очи и не трепће. Она виде да је погрешила, али осети да не вреди сад исправљати погрешку,

Беше им жао да остану свако за себе сами, па иђаху заједно не знајући куд ће; ућуташе и свако мишљаше за себе... »И откуд је баш тако тежак живот?

Беше им жао да остану свако за себе сами, па иђаху заједно не знајући куд ће; ућуташе и свако мишљаше за себе... »И откуд је баш тако тежак живот? стаде Љубица мислити.

Гојко то опази, па се обрте Стојану. — Је ли море, ти? Откад ја теби вичем свако јутро да собу чистиш и ветриш, а ти си ми направио овде читав свињац!... Ја... ја...

Сутрадан Љубица дође рано у школу; и деца се брзо окупише. Свако се лепо обукло па се беле чисте кошуљице; на ногама већином алеве чарапе а на леђима јелечићи.

У место да су они сложни, па да се удруженим силама бране, они ударе свако на своју страну, а то је кметовима добро дошло.

зна: није спавала, није ништа мислила, ништа није осећала; око ње владаше црн, густ мрак, који је уништио сваку мисао, свако осећање, само остаде пуст, саломљен живот, изнурена, исцеђена снага Кад се смрче сасвим, она се исправи и седе на

Право гнездо !... Само не онакво, како се замишљало ранијих дана... Живели су скромно, мирно, сносећи свако за себе своје болове, сакривајући их једно од другога, старајући се обоје да се покажу што веселији.

Тако су они првих недеља, али се сад све почиње мењати, наступа полагано некаква хладноћа, досада; свако се од њих све више повлачи за себе, и међу њима је све мање предмета за разговор. Гојко све више зебе...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

ђевојчица На весели Спасов данак; Нешто пред њом росу тресе, Бога моли ђевојчица: “Дај, ми, Боже, да ја видим Свако зв’јере с очицама, Разма змаја планинскога!

“ Тихо снаха ђеверу вељаше: “Мој ђевере, од злата прстене! Кад сам млада у мом роду расла, Свако ми је у род добро било, у вечер сам рано лијегала, А у јутру доцкан устајала; Ја сам лице ђулсом умивала, Отирала

Кад није тебе код мене!“ ПОЧАШНИЦЕ (ЗДРАВИЦЕ) 87. Бисерна брада, Сребрна чаша; Бисер се рони, у чашу пада; Свако га зрно По дукат ваља, А с’једа брада Три б’јела града. 88.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Ја сам Стефан у једној представи, али сам у приватном животу Василије! Молим вас! Па то двоје свако паметан разликује!

И посебно је добро за лепу фигуру! Ја сам вам одувек спреман за пливање, у свако доба, само кажите! ГИНА: Немој да заборавиш да понесеш паљке, да се не утопиш!

ДРОБАЦ: А откуд ти знаш? СОФИЈА: И откуд знаш шта се чиме лечи? Где си све то научио? ДРОБАЦ: Па то ти знаде свако дјете у Сињевцу! СОФИЈА: А јесте ли ви у том вашем Сињевцу пекли тикве? ДРОБАЦ: Тикве? Пекли смо.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Петар, не. Ја, сасвим сигурно, не. НА РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ Лутајући по Приморју ја сам, свако вече, гледао како рибарске барке излазе у лов.

Тај свет више нема ни кућу, ни домовину. Мало може да троши и на храну. Међутим, свако вече је у позоришту. Јесен је лепа и топла, и ми се купамо у Дунаву, у Крицендорфу.

Беч, међутим, пада све ниже. Они који су преваранти, који тргују, који се богате, живе као да се свако јутро купају у шампањцу. Музике свирају и оргија се до зоре.

Ово је наш, а онај је Шваба!“ Вели, а добро погађају. Па није могао да издржи и затражио је пензију. Сад иде, свако послеподне, у сластичару, у Панчеву, али сладолед у Панчеву није као у Бечу. Ни близу. Не изгледа добро.

Оно Аристотелово: кад смо будни имамо сви исти свет, а кад сањамо свако свој! Сад би требало да се упустим у метричке дискусије.

је утицала на револуцију, енглеска мушка мода, која је натерала Монсењера, брата краљева, да га два снажна лакеја, свако јутро, уздижу и спуштају у изглачане панталоне, да их не би изгужвао.

Најтрезвенији народ Европе, париска Опера, фини музичари, свако вече, као неки гротексни контрапункт, хиљаду пута слушају, на крају речи, то, као из лонца, дебело öеö.

Шести је дан како сам овде, и мали хотел, на врху једног рта, још је весео. Свако подне ручам мале, модре пужиће, крај једног прозора, са којег видим све море и острва Оуессант, плитко, једва видљиво,

Све друго је било, као ти мачеви, весело, безбрижно, и витко, у том граду. Свако дрво, девојка и младић, сваки лук над капијама и прозорима, обасјаним сунцем.

Провео сам вече под најмрачнијим зидовима, што сам их, у животу видео. Свако ко је прошао крај мене био је та ман, и нечујан као сен.

После вечере, седим пред хотелом, испод старог дрвећа, а долази ми, свако вече, Алекса Шантић, да ћаскамо. Шантић је тада био већ остарео, али прав, висок, леп, а поносит, и природан, уљудан,

Тужно је ићи чак до пољана, што тамо леже чак под небом, овде је свака реч очарана овде је свако срце очарано овде се најлепша песма пева сваког убогог дана.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Недалеко од његове пештере, у једној гудури, беше извор бистре воде. На тај би извор свако јутро силазио с крчагом по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у

Сви стоје бледи Од страха— Свако задивљен гледи Где се далеко у висини Бели ко мало клупче праха... После се вијор спусти Ко меко, бело крило И опет

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас: Нов роман:

” Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи: „Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.

Министар се задовољно осмехну, па продужи: — Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има привредно надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и привреде села тога и тога.

После малог ћутања, продужи министар: — После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство,

Нема човека који је са службом у просветној струци, а да не пише уџбенике за школе; а сем тога, свако спреми по какву корисну књигу за награђивање ученика и за лектиру доброј деци. Уџбеници, управо писци, чекају на ред.

Тако иду и друга деца; пуна их улица, али једно друго и не виде. Улазе тако, управо умиле нечујно у школу, седају свако на своје место, испруже ручице и седе тако мирно и таквог израза лица као да их је фотограф спремио за сликање.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

водењачу, слаткачу или на позни медњак или арапку, такишу, и док си тренуо они напунили своја прљава криланца и свако се жури да ти донесе своје »лепсе« крушке, јабуке, ораје, шљиве и — пурене зелењаке (бабице), што сваком, по два-три,

Ено под качаром полегале свиње, свако сито, обло, дебело, па само чека убој, јал' трговца. Око врљика, под брестовима, полегале овце, опружиле вратове и

ај... ај... ај!... Сунце високо одскочило, па прижиже, коњи изведени из вршаја, а свако чељаде, које је кадро, дохватило виле, те претура сламу.

Мало, па се начини читава ларма и урнебес: певају, броје, подврискују, смеју се, псују се, дозивљу се, разговарају се, свако окренуло на своју руку, па да слушаш поиздаље к'о на вашару..... На првој раскрсници подели се друштво.

— Децо, нисте још ни четврти тал средили, а већ сте почели... рано је још. Док не средимо половину, 'оћу да је свако како треба, виче домаћин. Отпоче бардак да путује унаоколо.

« Али што је деловодник и главну књигу водио чисто — то је за причу. Свако писмо мора бити тако једначито, тако равно, као под лењиром.

После пет минута кмет се врати на средину и нареди нам да пођемо. Кретосмо се. Свако срце јаче закуца, лица бледе, а доња усница, осећаш лепо, грчевито игра... Зађосмо у шуму.

Очи му напрегнуто и пажљиво разгледају свако сумњиво место, и глава му се једнако окреће на све стране. Љубиша и сад иде тромо, али му је покрет смео и одлучан, а

Свет се узбрујао као пчеле у уљанику, па то све трчи Тапуровој механи, да се свако увери и да се наслуша чуда нечувена.

Зар свако бене да резили 'вака човека, који је цео век провео служећи државу... — Тридесет и пет година моје беспрекорне и беспо

Код куће нас дочека друго зло — жене. Не можеш им дати џевапа, ни одговорити им на свако питање. Те зашто ово, те како оно, па најзад и то: зашто данас капетаница није узимала боранију од баштована, кад она

Он пресеца електричном брзином весео смех старица и укочи, као конвулсијом, њихова насмејана уста. Свако се плаши од онога, што му је тако близу... зебе од пута, којим мора неминовно поћи...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Је ли он само био капетан — Срета га је мрзио као свако оруђе тираније, и писао је против њега; био је вечна опозиција, бич божји свакој партији, па, следствено, и свакој

! Већ је три дописне карте послао у Београд некој машамоди у Скадарлији. Ђаво од човека! Свако му ђаволство падне на памет.

— Ех, само кад ти се допада! Уосталом, истина се само тиранима не допада. — Е, из душу ми извади свако тој слово. Сам да сам узео калемче, па да пишем, господин-учитељ, побоље и поубаво не теше да буде. Тол’ко је убаво.

— Треба, господин-учитељ, за свако рђавство, ели неваљалу послу треба, што рече, историја да изрезили свакога човека.

Једно јутро крете се Срета, као обично свако јутро што је радио, на кафу. Отиде у ону читаоцима већ добро познату »Механу без сведока« да као човек измења мисли са

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

једно четири минута. СТАРЦИ У ЛЕТО У време годишњих одмора Пландују, ал далеко од мора: Заседну, свако пред кућом У друштву са досадом текућом И све тако, седећи, Питају се: „Ко је следећи?

Под покривачем, уместо себе, Жуња је поставио јорган и ћебе; Ко год погледа, рекао би: Свако је на свом месту у соби. Месец кроз прозор зраке разлива, Последњи у ноћи Жуња уснива.

Али њена највећа дужност — с тим се слаже свако дете Јесте да дуго живи. Мајка је најлепши осмех живота, и не треба се љутити Ако понекад нешто и згреши.

Има да се смеје и кад му није до смеха, Да је разигран у свако доба, да скаче, Да се пентра, да завирује испод стреха, И да сваки час подмешта кркаче.

Сељаци с југа, друг до друга, као на смотри, или у строју: ту свако крчми башту своју. Још јуче, крај потока, зелени струк тонуо је у тежак мук: земља је кроз четвртасто, шупље

Дивље гуске у сумраку оштру зиму најавише: Дође време кад је свако сам са собом понајвише. Свачија ме мука мучи, на душу ми све утиче: Како ти је у планини залутали сад путниче?

да будем краљ! Краљ да будем пет минута! Пет минута да ми с чела блеште дијаманти круне, И да свако има чинит оно што ми на ум дуне!

Кад село, река, брдо и град Прилегну — свако у свој хлад; Тад ветар дува, ал се не чује: Грана се с граном попречује; И сунце чека да му неко Рекне то што му

Кисло је у гори свако дебло, А он је празним, тужним очима Гледао у црно и ниско небо Као у мрског поочима: „На земљи нешто није добро...

је суштина овог призора, Ове лакрдије и спрдачије; Авакум Пантић је лишен избора, А ни бабе не могу другачије: Свако ту, као свугде и свукуд, Чини оно што му одреди усуд! Бар да су у питању паре велике: Педесет динара!

— Доста си савета дао Унеску! Врати се отаџбини, то јест, мени!” „Овде је укинуто свако призрење, Ко црв се увија биће ташто! Доживех најтеже понижење: Је л то стварност ил ме вараш, машто?

” Флагрантно, понавља, и та реч Чини да му цвокоћу зуби. „Ту би сад требао Робин Худ Па да доведе ствари у ред. Свако се прави слеп и луд, Следи свој след, једе свој мед.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Поколење свако, велику ил̓ малу, Спустило је у њу милостињу коју, Љубав или мржњу, погрду ил̓ хвалу, Осмех или отров и жаоку своју.

И ко Леандар, што је свако вече Мореуз тамни препливав̓о смело Да драгој Хери реч тек једну рече, И види уста, и очи, и чело, И ја бих брда

Никада краја наслеђену болу, И моје писмо, весело с почетка, Свршава тужним акордом у Молу. И свако вече, када свет се смири, У мојој души затрепери сета, И тихо расте, развија се, шири Ко црни цвет што само ноћу цвета.

Све клонуло, свако биће, свака зграда. То над Вечним Градом, као мора, пада Тешка традиција безбројних столећа... ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ

Као сан исконски прохујале среће Утиснуте давно у људској памети, Он се свако вече кроз просторе креће, Вечна опомена оног што се свети! Хладни мртви свете, далеко од мене!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Дану причај што се догодило, а не бој се, свак ће те слушати; такве после свако радо слуша. ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Причаћу ви за тога ђавола.

ВУК МИЋУНОВИЋ Не држи нас овако, владико, но отршај оволико људства. Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио: нит' што збориш нити нас отршаш, у образ си као земља дошâ; сам се

Кога зове уз оне главице свако јутро како зора сине? Ја мним га је доиста дозвао, — јер ми није лакши, што ћу крити, него да ми наврх главе стоји.

Они страха другога немаху до од жбирах и до од шпијунах; од њих свако у Млетке дркташе. Кад два зборе штогод на улицу, трећи ухо обрне те слуша, па онај час трчи судницима, кажи оно што

“ Докле свако за по грозд ухвати, принијеше бритве гроздовима; кад виђеше чудо невиђено: сваки себе за нос дохватио, догнâ бритву

КНЕЗ НИКОЛА Знај, владико, и сви Црногорци, ја знам дивно како ми је дома; ама имам триста Дупиљанах, нек ме изда свако, кâ и хоће, задајем ви божју вјеру тврду — с Турцима се хоћемо поклати ако ће нам сјеме утријети!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

зато тако скупе хаљине даје, да би је том скупоценошћу уверила како заиста то он, отац, шаље, бојећи се да га она, као свако дете, не би сасвим заборавила, или га чак омрзла што никако к њима не долази, што њу и „маму њену“ оставља увек тако

Најпосле нађе то. Извади велику, густу низу све од самих дубла, свако зрно од по пет дуката. Сам јој веза о врат низу, која је била толико пуна и дугачка, да јој злато својом жутином покри

Сигурно сада кућу и све журно спрема за свадбу. И онда целог дана овамо шаље дарове и слаткише за њу. И свако вече, у мрак, чисто кријући се, и сам као осећајући да није у реду, али ипак сваког би дана долазио.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Свеж, оштар ваздух прашину дигне лако По пустим улицама. У ведрој самоћи Млаз златне зоре чека дрво свако И живи људи.

црвен; Крила страшног мрака падају на рâван, На јаруге, врлет и на пут утрвен Куд победни поход прошао је славан. Свако место, камен, жбун и травка жута Дрхте под ветрићем једне ноћи страсне У којој мртваци леже украј пута, А далеко

Јер свако зло, најзад, себе једе, суши; И за њега неће бити лека друга Док се, ипак, у свом калу не угуши, И не прође као бура

— Тхе, будибокснама! Шта ли је ово? — Слика, боље: карта. Ту су разна парчад земље уцртана, А свако су звали отаџбином. На њу Мислили су често, и ноћу и дању, К’о ми на себе. То је прошлост рâна! Гинули су за њу.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

године; жене и дјевојке припремише омаје и свакојака биља (да то у воду ставе па том водом да се окупљу, да их се мане свако зло и неваљаштина); дјечица да се изваља по зеленој пшеници, да се пшена појми и ојача.

Јан је, разумије се, ту слободу уживао као што би свако дијете. По цијели дан трчао је по селу и околини, играјући се са сеоском дјецом.

Да речемо узгред, то бјеше и онако његов обичај. Свако би јутро он повиједао своје снове, ако ником а оно домаћијем. „Е, чујте што сам ја снио!...

“ „Добро је рекао, богами!“ умијеша се сердар, смијући се. „Е, те ја једи од онога. Шта ћеш! Свако јутро бјех тањи у пасу, док не побјегох!“ „А, а, то је било на јави, а не у сну“, прихвати с мјеста медик...

А, богами, и сметенила има свуд! Причајте о чем другом!“ звони!“ „Прекините ви сад свако причање, па ајте к цркви. Ено већ „Хоћемо с помоћу Божијом. Ајтемо соколови!“ рече сердар и први се диже.

Али кад нам власти јаве да те нестало, те да је прилика да си побјегао у сусједну Црну Гору, онда изгубих свако надање. Отац је рекао да ако те ухвате, да ћете мушкетати, и да је то право. Стрико ме тјешио сваки дан.

Догони се у млин и одгони хитно. Гдје год среташ путника, сваки се жури као да му кућа гори; готово свако је чељаде у лицу забринуто и као сјетно, осим понекога момка, кога хоће да жене, јали дјевојке коју ће да удоме, јер

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Тако ми се кућа не ископала! Тако ми се не закаменило дијете у жени, теле у крави, јагње у овци, свако сјеме у башти и дух у костима! Тако ми се огњиште мојом крвљу не угасило! Тако ми се племе не затрло!

Не стаје он на трулу даску. Ни вратиша, ни платиша. Нијесу му све козе код куће (на броју). Његово свако јаје двожуче. Обосио по глави (оћелавио). Овчије рунце, а вучје срце. Од тога брашна нема погаче.

— Сваки је кокот у свом буништу господар. — Свака је кока на свом сједалу пијетао. — На свом кориту свако псето најјаче. — Свуда је проћи (ходити), ал’ (најбоље) је дома доћи. — Свуд је добро, а у дому најбоље.

— Најцрња је хаљина сиромаштина. — Најскупља је сиротињска солда. О НЕВОЉИ — Свако у својој кожи живи (и својом душом дише). — Сваком је своје бреме најтеже. — Сваком своја невоља.

— На хипу се вријеме врти. — Сад је сад, сутра бог зна кад. — И ово ће се „данас“ сутра звати лане. — Свако „лани“ боље било. — Вријеме кадгод и мати, а кадгод и маћеха. — За злијем се вријеменом добро чека.

— Ружној дјевојци и огледало је криво. — Сави прво грану, па убери јабуку. — Свака сјекира себи маљ начини. — Свако звијере своје оружје има. — Сиромах броји јаде, а зенђил хиљаде. — Слабу животињу двојица јашу.

Све изгуби, а поштење чувај, Јера блага над поштење нема. Све се знаде што је и како је: Свако дјело дође на видјело. Складна браћа нове дворе граде, А нескладна и старе продају. Славно име племе посвећује.

муж не осјети да је она слаба вида, него да рече да она њему врача; али он опази шта је, па јој рече: „Минуло је мене свако добро како сам ја тебе узео“. Наше жене брашно крале. — Сад ћу казати.

Рипњу Рипањ село, та то ти је варош! У њему су пашали-девојке: Саме суде, саме пресуђују, Свако вече по једна утече! Поповићу Поповић је село поносито; У години три пореза даје: Један цару, а два Исаилу!

(Ветар) 217 — Ја сам дрво с дванаест грана, свака грана са четири гнезда, свако гнездо са седам птића? (Година дана, са дванаест месеци, сваки месец са по четири недеље, свака недеља са по седам

— Сâм сам хитро летио, По свијета тјешио? (Сунце) 258 — Оца нема, мајке нема, а свако јутро се рађа? (Сунце) 259 — Пола хлеба на планини стоји?

по један крај може допасти), па све те сламке стисне руком преко сриједе; а жетеоци стану око њега, и „ухвативши се“ свако по за један крај од сламке — (пјевају): Да с’ ватамо танке сламке, танке, танане, Да гледамо ко ће с киме да се

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми имадијасмо млого кошница, па би и ја свако јутро бројио, и све би челе пребројио, а кошница не могу.

еда ли ти што знаш за девет златних пауница?” А баба му стане казивати: „Е мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка и толико благо,

Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане | се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао.

” Она се онда ,изда свекрви говорећи: | „Мати моја! он није змија, већ је он момак да лепшега нема. Свако вече он излази из оне змијиње кошуље, а у јутру се опет у њу завлачи.

Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати, онда и онај човек узме

Кад дође пред кућу скочи нањ мноштво свакојаке звјеради, а он како му је ре | кла она баба, баци оно круха па свако од звјеради пошто примириса оно круха паде потрбушке и реп сави пода се.

Ондар он замоли своју жену и она му рече: „Пушти ми крв испод ове звијезде, па нека свако јагње од ње само лизне језиком а главу сваку помажи њоме по доњој усни, па ће се јагње свако проврћи опет човјеком, а

ове звијезде, па нека свако јагње од ње само лизне језиком а главу сваку помажи њоме по доњој усни, па ће се јагње свако проврћи опет човјеком, а главе ће оживљети и постати људи као што су и прије | били.

И тако свако јутро првоме освитало по сто цекина под главом, а они други знао што ко мисли и чини. Тако они обогате и поткупе народ

” Те тамо те амо, те више те ниже, те ура те фура, богме брата му, њега те њега. Кад постане краљ, и свако му јутро почне под главом освитати по сто цекина, он запроси у цара ђевојку и цар му је да и вјенчају се по закону.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши.

Кад ја бијах у младо доба стари чоек, онда ми имадијасмо много кошница, па бих их ја свако јутро бројио, и све бих челе пребројио, а кошница не могу.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

По завршетку овога додавати молитву „Који на свако време“ и остало. По молитви бивају коленопоклоњења ниско до земље за оне који то могу, а за изнемоћале нешто мало

“ И тако уставши, у ћелије ваше пођите, оставивши свако састајање и сујетан одговор, празнословља и смех безбожни, од чега се догађа да се запада у непристојан говор, укор и

“ То да не господари мојим оцима и братијом, него свако да пође својим ћелијама одважно, а уједно и мудро и бодро, и свагда чинећи што је Богу мило.

Јер каже апостол: „Свако ко чини работу са усрдношћу, примиће награду отплате према труду“. (Еф. б, 8) И затим: „Проклет је човек који чини

испуњавајте на свим скуповима, чувајте веру и част поверену игуманима вашим, један другога волите и старајте се да свако свакога надилази смерношћу, саосећајући невољу један другог као једног тела удови и један другог попуњавајући

(Мт. 10, 37-38) „Јер свако ко остави дом, или њиве, или имање, или жену, или децу, или браћу, или оца или матер имена мога ради, стоструко

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Пива два сам ти казала! ЦМИЉА: Мени се богме не би смучило, ја би то друкчије! ИКОНИЈА: Свако мисли да ће друкчије! Дај те шкембиће! И не мораш увек палац думочиш! Рекла сам ти икс пута!

ИКОНИЈА: Немој дизлазиш! АНЂЕЛКО: Је л ти се пали сијалица на улицу? ИКОНИЈА: Пали се, пали, ал свако вече разбију! АНЂЕЛКО: Имаш ли неку батеринску лампу? ИКОНИЈА: Немам, имам свећу. АНЂЕЛКО: Дај шта било!

Плаво ко индиго! Ко га је само вако животињски... ИКОНИЈА: Сигурно она банда зградилишта! Свако вече туче и премлаћивања! Придигниде му главу! ЦМИЉА: Полако, јауче, боли га! ИКОНИЈА: Него шта, него боли!

ЈАГОДА: Чекајте, знам! Сетила сам се! А она чворуга? А маснице? А расцопано уво? То ће свако да примети! Благајница, носачи, кондуктери, спроводници возова, неко мора да примети! Фала милом господу Богу!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Сигурно од суза. Сигурно, кад на вуче на главу јорган, он, пошто зна да га неће нико видети, плаче тада, и отуда свако јутро нађем ја онако јастук, где су му очи биле, влажан од суза...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

и мудровања како слатким матерњим млеком да напојавају, злонаравне, строптиве и злоговорљиве слуге и слушкиње и свако зло друштво од њи[х] да удаљавају.

Ево ваша слава и високо достојинство, која чини да сви народи краснонаравни и просвештени вам свако високопочитаније показују и да вам се клањају.“ „Но, шта ја то видим? Неке од госпођа као да сузе отиру!

неугодно бити да с беседама један другог ползујемо; а то је наша архијерејска највећа дужност, на сваком месту и у свако време ползу браће наше и млађи[х] наши[х] искати.

Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна; дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Стари су мислили за себе, а ми ваља да мислимо за нас; нисмо ни ми од пања отесани.

никога ни у чем не увредити нити озлобити; сваком по сили и по могућству своме добро учинити) и своју благодарност у свако време словом и делом показивати.

правда, но у оному возрасту, који је сама радост и весеље, ја сам находио у том таку сладост која је превосходила свако блаженство, а кад би[х] с поља дошао, како би ме дочекала и грлила мати, како сестрица!

О, родитељи, и ви, учитељи и управитељи безлобне јуности, ову вечну књигу отварајте у свако време вашим чадом и учеником; привикавајте и[х] израна да осећају, да познају и да чувствују премудрост, благост и

Жива и дејствитељна књига, из које у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам, а навластито к срцу нашем, бог говори: небо

Жива и дејствитељна књига, из које у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам, а навластито к срцу нашем, бог говори: небо с[а] сунцем, месецом и

на њој види, воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина, вода и све што се у њој движе, пролеће, лето, јесен и зима, свако диханије и свако створење до најмањег мравка и мушице.

облаци, ветрови, молније и грмљавина, вода и све што се у њој движе, пролеће, лето, јесен и зима, свако диханије и свако створење до најмањег мравка и мушице.

Житија сва, не само сам очитао неколико крат, него и свако | сам накратко исписивао; и на ови начин знао сам и[х] сва као наизуст; после тога, „Обед духовни”, „Вечеру духовну”,

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Не само по жупама св. Фране, него чак и у Зврљеву, нико никог не зове правијем презименом ни правијем именом, него свако чељаде има надимак. Исти фратри, иако су, послије бога, највише штовани не могу измаћи томе народњем крштењу.

Потоме, кâ шта си се стегâ светим конопом, да стегнеш бољитак, зачетак, вировање и стрпљење и свако благословљење; јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и мољење; а свра је велика, да ти, ружо наша,

Али кад сунце грану, вјетар поче слабити, па мало-помало, утоли сасвим, онда се поврати склад и у цркви. Свако се препаде своје грјешне работе, па да покаје, поче сваки умиљато појати. Послије службе фратри одоше у трпезарију.

Те године август бјеше веома кишљив. Свако се зло појача. Брне је мало устајао, тако исто и Дувало. Балеган ста једнога дана с великом буком искати од Тетке да

— Подај им, дите, ракије, па... јето, шта сте то били чули? — Да бог сачува! — рече Чагљина. — Ти знаш да свако говорење нема увике своје мишљење, да је болес ди није лудос, а баш може бити и мудрос ди је затворење...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Повијене главе крочи. Олињалу вуче длаку. Ал кад на трен дигне очи — Свако види своју раку. Боцкају га деца крадом, Ал он као да не хаје Но зури у даљ далеку.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

и лепо је то од њега што је баш за Божић дошао кући, и ових неколико година како не долази сваки јој је Божић тужан; свако Бадње вече отплаче: он је у туђини, далеко, никога свог нема. Ти Французи, сигурно немају... — Имају.

Ту, за Томом Вучићем и њему сподобнима, извикасмо новог књаза, а ја исто остадох. Кад смо се враћали, свако је ишао својим правцем. Прескакали смо торове и крали сељацима овнове.

Био је убеђен да су у сењаку заказали, разјарено је јурио горе-доле поред плота, по јабучару, чинило му се да уз свако стабло стоји припијен Тола, кидисао би, опипавао, па би нешто шушнуло у сењаку и нека сенка минула за стог.

Тада, у тим данима, жалио је Симку, свако јутро загледао је да јој види траг постеље у подочњацима, а видео је само умор од искиданог сна, тугом је испраћао

Недељом је у воденицу долазио монах Гаврил да га учи азбуци и рачунању. Монаха је отац награђивао торбом рибе за свако слово које би му син научио. Лука није веровао да толико слова има колико је он торби риба морао да улови Гаврилу.

Сумњао је да њих двојица у договору измишљају шаре, па би по неколико пута нагонио Аћима да му свако слово покаже, а онда га у рабош рецне и броји.

Хоћеш да ми га даш?“ — „Покрашће ти тај свако гнездо, не бој се. — „Озбиљно Мислим. Усвојићу га. Наследиће ме, биће газда и срећан човек.

“ Сам ми се нудио да ми свако јутро постељу истресе и намести. Рибао ми је лонче загорело од пасуља. И свако јутро ме запиткивао да ли су ми деца

“ Сам ми се нудио да ми свако јутро постељу истресе и намести. Рибао ми је лонче загорело од пасуља. И свако јутро ме запиткивао да ли су ми деца здрава. Само: Аћим је бог...

“ „Никад!“ трипут је поновио да би је што јаче увредио. Није истина, заволео сам те још кад си се родио, јесам, свако сам јутро гледао кад те Симка купа, љутио се што је корито храпаво, бојао се да ти се кожа не озледи.

Није ни јела ни воду пила. Нико је није видео ни да спава. Сажалише се жене, па су јој свако вече дотурале по парче хлеба и каленицу воде. Ноћу је свог човека бранила од кучића.

Истине ради, и да свако буде на свом месту. И зато што у твом богатству стоји забоден и мој нож. Одмах ћу да ти кажем.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ђаволак сав претрну, а Поглавица га потапша по образу, па рече: — Ево ти чичак! Свако на кога га бациш, стећи ће, истог трена, и рогове и реп, јер то је зачаран чичак.

»Можда неће баш на мене?« мислио је свако у себи и бежао, а чичак је као мајска пчела слободно зујао градом. — Данг, банг! — летео је чичак.

Ово је још горе него ићи у школу! Сам вучеш кућу, сам набављаш храну, а још си и тако мален да те може свако згазити! Па и те траве! Сав сам се исекао о њихове оштре врхове. Бар да смо птице!

— довикну јој. — Целог се живота мучим да бих се обогатио, па ништа! Ставићу те у кавез и водити по свету. Свако ко буде хтео да те види, мораће да ми плати! Тако ћу, ваљда, доћи до брода! — Поклонићу ти три брода, само ме пусти!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

нешто избледела у деценији пред Први светски рат, толико драматичној да је осећање непосредне садашњости потискивало свако друкчије осећање времена.

под цреповима, улази у Доситејеву Велику школу, а преподнева трају, наизглед иста као ово, а столећа одмичу, наизглед свако различито, а нека се прашина ваља према Дунаву, који се види и друкчије, и боље и више него сад, неразумљив, тром и

Са шумама је било другачије: као да је постајао више човек, јер га је свако дрво штитило. Много пута, у неком опасном чекању, наслањао се на стабло, образ уз кору.

Практичан и имућан, Павле Нешић је послао сина на трговачку академију, у Беч. Свако преподне, око десет сати, Сима терџуман стоји на углу Симине и Капетан-Мишине улице, где је у његово време, по

Оно што он добро разуме, то је да свако доба има своје ћорсокаке који се, можда, и секу међу собом у непроходу историје.

Он се тукао а други су гинули. Није имао ни воље ни времена да мисли о томе (изгледа да је онај змај у њему отклањао свако осећање), морао је, у замаху, увек напред.

Колико је, рецимо, свитања он запамтио иако је гледао скоро свако и скоро свако је било друкчије? А свитање је волео као што је волео да се јури, на коњу, низ стрмине, са ветром, као

Колико је, рецимо, свитања он запамтио иако је гледао скоро свако и скоро свако је било друкчије? А свитање је волео као што је волео да се јури, на коњу, низ стрмине, са ветром, као што је волео и

Обично се мимоилазе, јер свако стиже у свој час. Не мари. На угао Васине Добрача се, ниоткуда, спушта у саму зору кад су улице пусте и још замрле од

пролеће, мирисале су свеже влати, тамо преко, на другој обали Саве, харало је зло и припремала се нова буна а свако преподне, у залеђу манастира Шишатовца, на Фрушкој гори, Вишњић је певао Вуку.

су, могуће је, имале неки значај у прошлости, него на то да је ту, сада, уред судије за прекршаје Општине Стари град. Свако поподне, док промиче кроз Студентски парк, од споменика Јосифу Панчићу ка свом споменику, Доситеј потврђује, у себи,

Играо се. Онда му се, у тој игри, у трену разјаснило да свако од тих путовања, представљено линијама, у ствари чини троугао или, чешће, петоугао.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Далеко је копно: заман поглед оде Да га тражи морем. Острво је свако У вечерњу маглу увило се тако, И дубоки снови над валима броде. Мир, тишина смрти...

Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Боли су своји и кршеви голи Но цв'јетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже У туђем св'јету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство и крв

Биће доста ако, Куцнув и ја у узвишено звоно, У које куца поколење свако, Једно за другим, с вером или боно, „Видим како се, у магли што руди, К'о незапамћен мастодонт прастари, У огромноме

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

у највећи степен счисленија што бесмртно твоје твореније вообразит својим умом може), насијата кола са сунцима; свако сунце предводи мирове колика си коме обредио, а мир сваки своју сферу има.

Злост њихова превосходи много сваку острост зуба у тартару, свако жало репа отровнога. Мрачнога је половину царства грозна зима вјечно следенила; тамо мрази у степен највећу

хуле име неба и славе Господа; док свакоје небесно свјетило теченије своје заустави и свјетлости своје половину свако врати под пламену круну.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

задржавања, могох упутити у стару Атену када је била духовни центар свога доба, а онде живели Платон и Аристотелес. Свако ко се интересовао за културу Антике и њену науку морао је упознати та два филозофа, а ја сам имао још прилику да

размисли један тренутак па рече: „Квадрат већег броја је паран, јер је једнак двоструком квадрату мањег броја, а свако двоструко једног целог броја је паран број“. „Тачно! - А како стоји са самим тим бројем?

Чим номофилакс то виде, израз страха на његовом лицу замени се другим једним који наговештаваше свако отсуство мисли. Он зину и стајаше ту као прикован. Но то трајаше само неколико магновења.

„Ова со састављена је из ситних зрнаца. Свако такво зрнце можеш раздробити у ситан прашак. И тај прашак, колико год да ти његови делићи изгледају сићушни, можеш

е., изненади алексадријске научнике једна пошиљка из Сиракузе. Архимедес, њихов велики савременик, имао је обичај да свако своје научно дело упути александријској библиотеци и посвети га којем од својих тамошњих пријатеља.

Код њега је свако научно сазнање било заметак једном техничком проналаску, а свако техничко питање повод новом научном сазнању.

Код њега је свако научно сазнање било заметак једном техничком проналаску, а свако техничко питање повод новом научном сазнању.

После дубоког размишљања и уз примену закона равнотеже које је пронашао, нађе и доказа да свако чврсто и нешупљикаво тело, уроњено у воду, изгуби од своје тежине онолико колико је тешка количина воде што ју је при

Тај део апарата обухватио сам левкастим судом, напуњеним водом, да њоме спречим свако сувишно отицање ваздуха“. Узех његов цртеж у руке и погледах га. „Ово је сада права, правцата, добро смишљена машина.

Тај мехур служи им сигурно за то да се могу спуштати и пењати у води“. „Ето, тако вас је, Господин Герике, свако ваше ново сазнање одвело до још једног новијег!“ „Да, тако је било.

“ „Да, тако је било. Но никада се не долази до краја, свако сазнање ствара нова питања. Када сам дејства ваздушног притиска испитао квалитативно, предузех да их испитам и

он пред Галилеја тиме што је закон инерције општије схватио, значај његов увидео и дао му овај класичан облик: „Свако тело остаје у своме стању мировања или равномерног праволинијског кретања, сем ако не буде каквим силама приморано да

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Кршна девојка, нема говора, бубац, свако вече на корзу. Лично сам видео голу фотографију; дивна је, свеца му, нема говора.

Ресимић, кога колективно оптужише сељанке из Јаребица да је од њих куповао јаја за официре а није платио, извуче за свако јаје по један шамар иза клемпавог увета, које му се црвенело задуго после тога и док је као несретник, сав бео од

Пуковник је склеротичан, и свако јутро кад устане (а буди се први) ради гимнастику и маше главом налево и надесно да разради вратне жиле.

— Слушајте ви, господине потпуковниче. (Ово говорим као официр старији од вас, разумете ли!) Забрањујем вам убудуће свако општење са мном. Јесте ли разумели? Молим вас, преселите свој кревет одмах, уклоните ми се с очију.

Али је идеја о националном начелу проузроковала нову подвојеност међу људима и нове и крвавије распре, које би свако друго стање ствари тешко могло изазвати. Хоћу да кажем да је национално начело једна идеја која је нешто вештачко.

И вазда, у таквим несрећним приликама, ја сам јасно и разговетно осећао како на свако такво лице остављам утисак не некога који се представља Лазар Пардон, већ некога који се представља именом Лазар, који

од последњег преноћишта до Феризовића, прелазио се под борбом, а и киша је почела да пада тако интензивно, да је свако кретање било немогућно. Заноћили смо на киши.

Ааааај... Па тајац. Као да је све једно једино ухо и све једно једино око, сви упрли поглед у Милоша, сви би да чују свако његово слово.

већ злотвор кад је тако нешто могао пропустити), зададе бригу, и не малу, овим његовим гостима, којима се он у свако доба и требао и морао надати, иако се они с њим тако рећи нису ни били дужни лично познавати.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Сваки га је дан употпуњавао, свако му је вече (јер о њему сам највише мислио пред спавање) придавало нове црте и доприносило нове појединости.

Она је такве изузетне јединке издвајала из свих других разреда и подјела, превладавала свако друго обиљежје, правила индиферентном сваку другу разлику, те их чупала из ниских и презрених стања и средина из којих

— Час касније приступили су хидроцефалном створењу моја девојка и отац; подигли су је из наслоњача, свако под једно пазухо, и одвели на спавање. И моја нова болничарка као да припада у тај ред љепота.

Језа ништавила покретач је свега у нашем бивствовању, клица и немир сваког кретања и сваког тражења. Јер свако је човјечје тражење тражење једног излаза из безизлазности, сваки је његов напор напор да провали из обруча

А свако доба има своје Мама-Јумбе, и сваки човјек има своје Мама-Јумбе, и у њима они дају своју мјеру и остављају трагове свог

Далеко смо од кнежевских барокних театара: за четири франка и педесет сантима свако може да има свој сталле де цотé на великој опери, па и да даде извикивати своје име за најамна кола која га чекају.

За исто толики износ, свако може да с флашом моуссеуx-а који непобитно пјенуши, прослави положени испит или вјеридбу, унапређење или крштење

— Па зар то не важи увијек и за свакога? Та вјероватно свако схваћа онако и у оним облицима како његов мозак може да обухвати и асимилира! — Не, није, није! То се само тако чини!

Да, мој оче, мени је страно, дубоко страно свако смирење. У смирењу се лако завргне тачкица смрти као кужне клице у барском плићаку.

Па ипак, ако је то доиста велик умјетник, он ће успјети да и ту опречност превлада! Више-мање свако је велико књижевно дјело, на овај или онај начин, један случај савјести, а књижевна активност у ствари и није друго

Јер настала је разумљива јагма за ампулама Атханатика. И започеле су „обичне ствари”, карактеристичне за свако „поратно раздобље”. Нешто слично јагми за „извозницама”, за валутним дозволама, за концесијама. Шверц и црна бурза.

Истина Франо може свако своје сагрешење комотно правдати неодољивошћу свог животног порива. Али исто тако могу и они стричеви својом снагом

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа. Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две

му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.

Иначе, вели, има неке мајсторије. — Хоће, хоће поганац, знам ја њега... Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу... Душу ће да извади, а живот да остави, ја како...

Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље. Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.

Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. — Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео.

Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.

Пило се и веселило свако вече... Смркло се. Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра,

Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане овако

— Сад не марим да умрем. — Море, живећемо, Стале!... Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. Стигоше Ђуричиној кући.

То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега... Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

А баба му стане казивати: — Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи красна девојка и толико благо,

Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао. Она два коњаника још су пре од царевога сина била дошла у двор и приповедила цару

То добро упамти и тога се чувај. Више се нећемо видјети. Збогом. Ижљубише се, опростише, и свако оде на своју страну.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши.

кад догна говеда кући, учини онако као што му је бака казала: удари шибљиком о кров штале и викне „прилп“, а говеда свако на своје мјесто, те се сама повежу. Он онда брже у кућу па за сто; затече још доста јела и сит се наруча.

А то ти је тица, мој брате, да јој се чудом не можеш начудити. Свако јој је крило два клатра широко, а тијело као суд десетак, кљун јој је толики да би највећи човјек могао стати у њ.

Он, кад их види онаке, зграби тојагу, те их истјера из куће, прекине с њима свако даље пријатељство и орташтво, и отјера их у свијет без игдје ичега, а он остане ту са својом женом, те је поживио још

Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те усуд узме мотику и стане копати: онда и онај човек узме

Отац, кад је то видио, од жалости не зна шта ће, већ узô сикиру па од те вишње направи велику батину, и свако јутро трчи по сокаку па млати с њом по витру. Млати он по сокаку први дан, други дан, па и трећи дан.

Син мисли: смириће се; ал̓ кад је ту већ прошла и недиља, а отац свако јутро млати витар, сину дотужило. — Шта је, баћо, — једаред ће он оцу — јесте л̓ ви полудили, је л̓ шта, кад свако

— Шта је, баћо, — једаред ће он оцу — јесте л̓ ви полудили, је л̓ шта, кад свако јутро с вишњовцом по витру млатите? — Еј, синко, синко, — насмије се на то отац, ал̓ скоро кроз плач — нисам ја ни

Кад ја бијах у младо доба стари чоек, онда ми имадијасмо много кошница, па бих их ја свако јутро бројио, и све бих челе пребројио, а кошница не могу.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Јутро ми свако пружа живот цео, А свака поноћ један покров бео. За мртве немам молитве, ни боле. Посматрам, гледам; моје време тече.

ПЕСМА Нема више дана, ни ноћи, ни ствари, Где не видим тебе, твој усамљен лик И поглед што мирно ни за чим не мари. Свако јутро, вече, тишина и крик Доносе ми тајну коју носиш сама; И Док небо, земља, сâм тичији клик Причају о нади што ти

“РЕЧИ” Нема више дана, ни ноћи, ни ствари Где не видим тебе, твој усамљен лик И поглед што мирно ни за чим не мари. Свако јутро, вече, тишина и крик Доносе ми патњу коју носиш сада; И док небо, земља, сам тичији клик Причају о нади што ти

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

које га покрећу, али оног тренутка када настане неки поремећај у било ком човеку, његова снага за самоодржањем слаби. Свако разуме да уколико неко оглуви, ако му вид ослаби или су му удови повређени, шансе за његов даљи опстанак су умањене.

Изградњом одговарајућих постројења биће могуће пројектил ове врсте лансирати у ваздух и спустити готово тачно на свако предвиђено место, макар оно било хиљадама миља удаљено. Али, ми се нећемо зауставити на томе.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Земља која им је дата постала је њихово власништво. У нашем селу ми смо се сами бринули о својој школи и цркви, а свако село је бирало своју сопствену управу. На челу села био је кнез, или старешина, обично неки наочит сељак.

Сеоски волови били су подељени у крда од око педесет грла и свако крдо је чувала група од неких дванаест дечака из породица којима су припадали волови.

У свако такво јутро пре педесет година, чинило се, нама пастирима, да присуствујемо стварању света, најпре света пријатељских з

Када сам Кристијану рекао да, према обавештењима која сам добио на исељеничком броду, свако у Америци мора служити свој шегртски рок као ”жутокљунац”, казао ми је да је то вероватно рекао неки европски

То може видети и свако други јер је наука, као апстракција, једна врста поезије. Она је “божанствена филозофија”, како је назива Милтон.

С друге стране, Бичер је био велики беседник, велики песник, и свако зрно мудрости која тиња у људском животу, износио је пред своју паству свом силином своје неодољиве личности и свим

Говорећи о претераном самопоуздању младости, гостионичар додаде да свако има свог анђела чувара, а пијан и млад но два, да га придржавају са обе стране.

Пре једанаест година свако на броду ми је изгледао велики и моћан да сам готово био престрашен гледајући их, али овога пута чинило ми се да сам

Он те је много волео и правио ти је лепе кожухе и шубаре. Ово је ливада где си свако вече доводио коње чикошу да их води на пашњак.

Говорећи о претераном самопоуздању младости, гостионичар додаде да свако има свог анђела чувара, а пијан и млад но два, да га придржавају са обе стране.

Пре једанаест година свако на броду ми је изгледао велики и моћан да сам готово био престрашен гледајући их, али овога пута чинило ми се да сам

Он те је много волео и правио ти је лепе кожухе и шубаре. Ово је ливада где си свако вече доводио коње чикошу да их води на пашњак.

Ћипико, Иво - Приповетке

После, када и за мртве наменише неколико „оченаша”, полегоше по слами једно до другога, прикупљајући се свако своме. Тако је прошло неколико дана — један лепши од другога. Било је умора и смеха, уздисања и певања.

А очи јој играју и дођоше свјетлије. Идући преко града до пароброда чини јој се да свако ко је сретне гледа у њу и разумије што у овоме часу осјећа, па оборених очију стиже на пароброд.

Сједните, — понуди их, — ето мене одмах! — и пође са скленицом тамо куд га зовнуше. Њих двоје сједе, свако забављено својим утисцима.

— Лазо, сутра ћемо разговарати, вели њему и гаси поцрњеле, жмираве лампе. Узилазе уз високе стубе, свако окупљен својим мислима.

Неко вријеме, као да се свако забавио својим мислима, говоре тек по коју испрекидану реченицу. Али стари смионо заметне разговор, као да није ту

Испред очију нестаде и пошљедње свјетлости у селу. „Није друге, свако жив тражи лиго!” — смисли се и упути кући. Пред кућним вратима ослушкује тешке гласове што испрекидано до њега допиру

у очи да им срамоти племе, а неки мекши узеше ствар на лаку руку: ни бриге их није кад се не тиче њихових жена; нека свако чува своје, — па је све мирно.

у дворишту; мимогред, погдекад, добаци јој покоју реч, али она не сме да се с њиме упусти у разговор: чини јој се да свако у њу подсмехавајући се гледа, и да стражар особито на њих двоје пази.

“ И тако свако гоњење свршаваше се код њих као пуста шала. Али она би била пошла за њ да је он, по сеоскоме обичају, одмах, пре

” И заборавиће ме, као да ме нигда ни видјели нијесу. — А што ћеш, брате, — теши га Лазо, — тако ти је у свијету... Свако се тура напријед како ко може...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Петровић је означио као почетак научног моделовања, кад се појављује „апстрактни тип чињеница, у којима саставци губе свако специфично конкретно значење и своде се на нешто опште и апстрактно, што се може везати за најразноврсније објекте,

Књижевни текст, као што је познато, полифункционалан је као и свако друго уметничко дело: има естетску, сазнајну, психолошку, моралну, социјалну или – да још само њу поменемо – идеолошку

Па и три које су прешле у народну лирику изискују тумачење. Свако пророчанство је већ по својој природи помало тамно, а Откривење је изразито пророчка књига о потоњој судбини света и

(б) У души ми је одаја пространа, У њој свако вече једу јегуље пржене. А, у ствари, то је једна шагаловски наивно стилизована словенска изба, у којој су се казивале

А више је него јасно да је свако понављање у исти мах и враћање. Кад, рецимо, свог познаника трећи пут сретнемо у току дана, неминовно се враћамо (у

где нико никог не чека (1б) шта су могле те речи без тишине (2б) без тежине (3б) друге а исте (4б) на прагу где свако сваког не престаје да чека („Протокол пролазности. бр.

Јер, свако опредељење за одређени облик језичке грађе подразумева прихватање једне могућности и одбацивање других које пружа дати

И што је много битније, вођени тим узорцима које свако од нас поседује, ми готово нагонски осећамо (ако нам се допусти да претпоставимо постојање некаквога „језичког

У чисто лингвистичкоме приступу поезији до тога углавном и долази. У поезији, међутим, свако кршење оваквих забрана није и не може да буде чисто језичко: оно је неминовно укључено у књижевни систем, и његову

моћним гласом којим сан једино може приволети јаву да разуме оно што из дубине прошлости говоре уста мрака: да је свако време последње и једино време из кога се светлост рађа.

а углавном се обликује уверење и нада да се управо у поетскоме творењу – насупрот свим рушилачким силама које свако време носи – може и мора да постигне духовна сабраност.

традиције у поезији, у књижевности уопште, може се узети и као затечени поредак вредности, који је динамичан и који свако књижевно раздобље успоставља у оквиру ширега и савременог духовног зреника.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Али оно није било погрешно, како се касније покаткад знало истицати, него је само - као и свако друго читање, разумевање и вредновање - било условљено књижевноисторијским контекстом.

Тодорин пак глас „чујемо” најјаче у синтагми „као свако дете”, а то „дете” је Софка. Али је најзанимљивија синтагма „маму њену”, коју Станковић није случајно ставио под

зато тако скупе хаљине даје да би је том скупоценошћу уверила како заиста то он, отац, шаље, бојећи се да га она, као свако дете, не би сасвим заборавила, или га чак омрзла што никако к њима не долази, што њу и маму њену оставља увек тако

Други је пример узет из ИИИ главе. Кад газда Младен после очеве смрти преузме трговину, свако вече полаже баби рачун о дневном пазару. То је знак поштовања бабе, потврђивање да је она прва у породици.

Неке од њих покушаћемо да издвојимо и опишемо, и да им откријемо функцију. ИИ Свако књижевно дело има извесне особине које читалац лако запажа а тумач их не сме мимоилазити.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али свако њихово село има један дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинц

Виђи, да ти кажем!.. И ђаволски већ прибрано, старац се рашири усред гомиле и са крвавим осмехом на лицу као свако ко се одлучио да умре, секну левом руком једну леденицу, а десном јатаган.

У Ораховцу је било могућно свако насиље осим присилне работе. Њу је обичај искључивао, поред тога што је завештавао да се у великом селу све уради брзо

Тежак ти је и збор и поглед. Чуло се да је за тебе сваки Србин крсто, липово штапче и свиња. Па бјежи свако, јер н Циганка има образа!.. — А што не кажем теби, крајан ти зуб? — Али велиш другима, па би и мојим Колашинцима?

Али од те суботе равно до друге, Богдана је свако јутро излазила на помол иза куће И у глас нарицала са својом срећом, за својим домаћином. Цвилили и дрво и камен.

Познат је врло добро његов тегобан живот у брдима. Народ је не само мучен и грабљен, но му је и свако досто– јанство било одузето.

Засукао и он рукаве. Чекао и убијао колико је могао. Припремао крађе и грабеже, чинио свако чудо Арнаутима да им се само свети, па се још удруживао са чуве– ним арнаутским хајдуцима за пљачку и убијање.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

РУЗМАРИН Млада мома неговала Зелен рузмарин, Што ’но га јој поклонио Газда - Лазин син. Свако јутро устајала Раном зорицом, Свој рузмарин залевала Бистром водицом. Зборила му: „Ал’ си красан, Рузмарине мој!

НА ИЗВОРУ (Слободно по Шамису) Хај, под липом извор што је! С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад.

»Јавор« 1888. ШТО СЕ КАСНО УВИЂА (По Жан Полу) Сладости меру праву Свако је дознати рад, И дозна, — Али кад? Тек у времена позна, Кад више није млад.

И ако је ноћ вечита У што тоне жића дан; И ако је живот ништа, Или само шарен сан; Па баш да се свако вара Мислећ’: „Ја сам на то зван“ — Ипак, ипак благо оном, Благо оном који умре Одушевљен, раздраган.

С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући. Уздахнути мора свако, И ко није никад плакô Уздахнуће издишући. »Босанска Вила« 1891.

Мртвима с приближит’ свако права има; То је право дато и нам’ песницима, И што гробу рекнеш то се прима само, Та гробови знају да им не

Око храма светиње нам Биће бедем живи: Слози нашој, жртви нашој Нек’ се свако диви! Српство ћемо слошке бранит’ Од напада љута; Дижућ’ Српство, крчићемо Даљој мети пута!

Зимом иде мука многа, Нема свако крова свога. Богаташи рујна лика, Сећајте се бескућника! Купују се чизме зимске И по леду да се гази, Купују се

Нећу даље: знамо причу Што је Христос људ’ма дао; Знамо, знамо, богаташ се: Али касно, покајао. А богат је онај свако Ком’ претече кора хлеба. — А грешан је јако, ако Не учини с њом што треба. 889.

Свачије се лице зажарило туде, Свако прошапута: „Несрећни Мргуде!“ То је тамо страшно и да с’ у сан снива. Али, јаој, Мргуд има оца жива — Па кад

Један пије јер га нуде, други пије јер му бране. Мирски људи, оци свети, свако нађе што да слави. Један пије кад се сети, други кад се заборави.

Један, осам; осам, седам, — Наслов му је то. С тог ће листа свако читат’ Што напише ко. Ко што пише, себи пише И потомству свом, А ко туђим духом дише, У њега ће гром.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал се на починак не спрема сан мој иза брда где мртав себе иштем Овде доле свако своју таму има Мој мрак је сенка птице.

Горка причест слуха у себи вас крије, Чемерни лабуди излишности бритке. Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије Свако у свом мраку изгубљене битке.

лепше љубити земљу И шуму која се не усуђује челу Ноћи иза леђа цвет сасвим логичан: Буднима трн, уснулима ружа Нек свако буде насамо са својом срећом Ено муње високо изнад досаде и наде Између блата и ватре ми смо за ватру Поздрављам те

варај врата, пише на вратима Поезија зија у своје глупо п Песме сме свако да пише И онај који не зна како се пишу Велика слова од данас непотребна Што је више глувих Песма добија у

Краков, Станислав - КРИЛА

Јуче је много јео лојаве овчетине. Сада је узео горку со, и она га је мучила по стомаку. Неко је казао да свако нерасположење и брига долази од рђаве столице. И сат му се данас покварио.

Шиба челик стоструко стостручном камџијом. Посрће се. Пада. Неко се диже. Опет пада. Свако гледа да се издвоји, да бежи у другом правцу. Куршуми рију сунцем испечену земљу, и бацају облачке прашине увис.

Цела се огромна пољана преплавила раштрканим бегунцима као изливеном реком. Свако као да осећа топао дах коња за собом, и чека удар сабље по глави.

Около свугде рикали су туђински гласови: — Предавајте се, предавајте се. Треска бомби је одговарала. Свако је осећао потребу да убија. Страх је био толико јак, да су сви постали јунаци.

Трунули су стотинама пред рововима и по шуми. Смрад је био тежак, и хватао као злочинац за грло. Свако је у њему осећао будући делић себе. На све је пала ноћ и подерани покров лишћа.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води.

ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке. Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају

Тада бодлерова поетска слика, да је шума живи храм, претвара се у фантастичну стварност. Свако гигантско дрво у овој прашуми је огромна грађевина која живи и расте у својој архитектонској привлачности.

извор, велико тропско жбуње, огромна безлисна дрвета која цветају, палме које носе џиновске црвене гроздова, чије је свако зрно велико као хлеб, и риђе, и рујеве, и плаве круне дрвета.

Има и људи маторих који су сматрани за децу, јер нису проглашени за одрасле. Како се само за свако ново сазнање мистерија добија и по једна нова татуажа, то ова не представља никако декорацију на телу, већ положај

То су читава јата која одлећу као птице. Швајцарац их више не види. Он, изгубивши свако стрпљење, пуца насумце и ту је крај његовом лову: мајмуни се исто тако сложно сурвавају у дубоку траву саване и више

Онда опет сви играју у исти мах, вртећи се свако за себе; чак и деца — падају у занос али не греше покрете. Жена коју додирујем за раме, чинећи се да је случајно,

Горе не постоји! „Ово је земља белих! Треба знати како горко то звони у устима белца који у свако подне мора узети кинин, који се не сме купати у мору нити у реци, слободан на сунцу, који не сме пити обичну воду,

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ал’ нећеш, веруј, стара грешнице! Она је срасла с мојим грудима; Кô мрежа танка свиле мекане Свако је влакно косе њезине Испреплетало глатке крајеве Са мојим срцем... СТАНА: Ти ћутиш, Спасо!... Шта је то?

Та десет кћери да сам родила, А свака да је много дивнија Од саме кћери бога великог Што свако јутро рађа зорица, Па да топлином своје љубави Ледене груди свету разгреју, А благом миру душе њихове Давно умрли

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

У Делиграду и Алексинцу концентрисано је 18—20 хиљада војске, да се у свако доба може послати помоћ Хрватовићу или Лешјанину — где прво затреба.

Непријатељ се примиче крадомице, вреба, пузи, превија се... употребљује као заклон сваки жбун, свако брдашце, сваки поточић, сваки шумарак.

Иначе ја мрзим свако крвопролиће па и револуционарно. Управо моје гледиште и на ратове и на револуције веома је просто и једноставно, оно

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Здружиће се срећа да ме тамо прати, Одакле ћу теби Нову срећу слати. Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје! Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли!

У зрелости на оствару жеља Кад се стаза бољој срећи прти, Имао сам добрих пријатеља, — Није свако умро пре самрти.

Киша пљушти, небо плаче, Па весеље мути. — Онда нисам ни помишљô, На што ли то слути. XЛ Свако јутро сунце суши Бисер-росу са цветова, Сунце зађе, ноћца дође, А на цвећу роса нова.

У сну, дабогме у сну, Деца ми стигла мила, И одмах сам их познô, Ма да им никла крила. Па свако руку стави На једну моју рану, А то је било као Да мелем на њу кану. Будан сам, опет будан, И опет...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока. — Наравно... Немам змиче у срцу, не ловим „зајци“, на свако пиле „викам“ добро јутро. Кипислцауф!... Анђелска душица. Ња, бато!... А видите њега... Поган старчић расте.

— Оно, истина — говорио је командир, као да хоће мене да умири — не погађа свако. Погледао сам у настрешницу, да бих јој одмерио јачину. — Али јасну прегледност имаћете тек са објавнице.

— Како ћу дејствовати из шуме? — питао је капетан Лазар. — Шуму ћете сад одмах засећи, али не и посећи. Свако стабло престругаћете до последњег сантиметра док се оно још може држати.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали. Ах, несрећа та моја до ада ме сведе, свако веће зло своје спустив на ме седе. Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји?

чрез љубови сласти; Ми смо доста једно другом, доста за потомство, У нами сва сокровишта, ту наше лакомство; Свако наше внушеније, сваки подвиг т'јела, Дволична су душе наше једносуштне дјела.

Тражиш једнакост? Та под земљом влада. Ту свако чина преимућство пада; Краља ил’ роба, ништетна ил’ славна Судба је равна. Тражиш ли братство?

чину, гди му драго, Да поред свога опште благо Пред очима у души има, И да се свога својски прима Олакшати му свако бреме — Знам да би дошло златно време. 1846.

Лаксембург је башта прекрасна, и нема јој пара: Свако милином место засипа очи новом. Трава мека к’о свила, а лузи тамни к’о поноћ: Која не трпи ока, тајна долеће тамо.

Око свог обраслог са невеном гроба, Око славе вије с’ дух му свако доба. Равне коцке дуси ту с његовим брује; Венце славе њине све земске олује Нигда спирит неће, нигда кадре бити,

између милиције и провинцијала повученој граници ископани су јендеци, и от терња један фат висока ограда подигнута је. Свако село милитарско на својем хатару морало је страже обдержавати.

72а) обавештава да су Сегединци те зиме држали четири бала, са првенственом намером и задатком „да би се благо опште у свако време и на сваком месту, колико је могућно, потпомоћи, и тако љубов к народности и делом засведочити могла.

децембра 1842, ч. 94, 385а, забележиле су како је ову песму „на дан миропомазанија књаза Александра свако грло у Београду певало”. Исте те новине у ч. 10. од 8. фебруара 1842.

српске, који су ми без роптања а са усрдношћу и трпељивошћу које су далеко превазилазиле њихове званичне обавезе, у свако доба, кроз дуги низ година, обезбеђивали никада ничим неометано коришћење фондом Библиотеке без које се оваква

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Мушке руке — женске белензуке. БОГДАН: П’ онда, Бошко, шта му посла таст? БОШКО: Штампару — А за свако словце то По мушку главу тражи награде. Е бруке, људи, бруке, грдила!

Али шта Мехмед? Та жељах, витез, Сву грдну силу вреле Азије, Да је посечем, смрвим, разорим, — Да свако зрнце овог алема По једну војску кошта цареву: Јер сам га теби, мила снахице, Од трговаца скупих куповô...

Једног паука мо’ш ми оставит, Колико само да ме послуша — Он ће ми вести танку кошуљу, А ја ћу њега свако предвече Учит молитви... А после ћемо Богме спавати... Хе! хе! хе! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Теби је сунце, зло?...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади његове. Свако је чељаде стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Ти су захтеви, међутим, увек искључиво етичке, никада материјалне природе. Невеста треба у младожењину кућу да донесе свако добро "а највише биља од умиља/да је мирна кућа у коју ће".

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Да се они, видећи само њега, Младена, дете, не би устручавали, не долазили да тргују, бојећи се да се Младен, као свако дете, кадгод не превари, потроши, изгуби новац од пазара, па после у томе и они не осете се као криви, што су

Хвала му! Али у томе: »Бог, хвала му« било је толико мирног прекора, на дну срца укорењеног, томе Богу, да би се свако чисто трзао и повлачио од ње, остављајући је саму, мирну, круту. Али Младен је знао зашто је она таква.

и процени не само колико и од кога еспапа има него и цео дућан и магаза колико отприлике вреде и колико се за то у свако доба може добити новаца. Чак у томе осећао се лакши, срећнији.

кад је постао већ »младожења«, опет је једнако требало да буде исти онакав као и пре: увек паметан, миран, тачан. Свако јутро, сваког дана у подне, увече, ноћу, једно и исто увек да чини.

Само код Стојанчетових што су јој као не бранили да одлази, а и код Младенових. У те две куће могла је она свакад, у свако доба, не питајући их да одлази, седи тамо, па чак и да ноћи. Толико су били сигурни за њу код те две куће.

Видим свекра јој као да се подмладио. Увек беле чарапе, чиста кошуља на њему. Офиксане ципеле. Свако јутро, када га видим, дирам га, питам: »Море, она твоја баба нешто се провреднела?

Тада ујутру, чим би изишао и сео на ћепенак и почео да пребројава бројанице, знало се да тада може свако доћи да га пита, замоли. Колико пута тада, седећи тако, догоди се да нико не дође. Јутро одскочи. Дан леп.

Јесен увелико, прежутела, обрана, и одавна покривена жутим опалим лишћем; нагурано и отерано свако у своју рупу, између бразда, уза зидове, испод камена, греда, све се то слегло и чека да дође зима и покрије, заледи и

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

се каткад идентификује са момком (»лијер-момче«, в. Софрић, 147). Да не би падао род с дрвета, треба на свако дрво метнути к. корен (из србуља, в. Софрић, 147). К. се сади по баштама на Цвети (СЕЗ, 19, 40).

»Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је« (народни лек, в. Софрић, 17). Б.

На Спасовдан, у Црној Гори, прекрштају свако жито зеленом буковом граном (ако нема лескове), и ките буковим гранама тор и кућу (СЕЗ, 17, 181; у околини Ниша на

сватови оду домаћем бунару; млада и младожења обиђу три пута око њега, и онда баце у бунар (или оставе поред бунара) свако по једну ј., у којој су забодени новци (ТРЂ, ННЖ, 3, 33 и 34).

је хтела да слуша појање светога Петра и Николе, и свете Анђелије и Марије (или: Магдалене и Јелене), па је заклела свако чедо, и гору и воду да ћуте, и све је заћутало, осим јасике, која је једнако треперила (Вук, Пјесме, 1, 197; Караџић,

У овом последњем случају к. семе посипа се по постељи болесниковој, те на њему спава три ноћи, и свако јутро оно на коме је спавао проспе се на буњиште, »да га тице разнесу«. Кад што расте, нпр.

Сцхнееwеиѕ, 126], »да преко лета не би имало бува«. Том приликом пази свако да се не покапље по хаљини, иначе ће га изести вашке и буве (СЕЗ, 1. с.).

, № 53). Л. младица је и Лебенѕруте ‹= шибљика живота›: у Босни на Ђурђевдан »дотакне се« л. гранчицом свако марвинче (ГЗМ, б, 375). Кад се челе неће да роје, треба пре сунца убрати три л.

гранчицу и говорио: »Као што ви обилазите богомољу, онако и вас свако зло обилазило!« (ЗНЖОЈС, 12, 304; упор. и ТРЂ, ННЖ, 3, 34).

Босни и Херцеговини чак се прича да мушких глава није ни било све дотле док није постала трава одољен, јер би без њега свако мушко дете умрло за двадесет и четири часа (ЗНЖОЈС, 6, 129).

Р. гранчице носе се на Цвети у цркву, а после се њима ките кућа и штала, »да одврате од дома и марве свако зло« (ЗНЖОЈС, 19, 168). Вода у којој су кувани р. и першун лек од трипера (СЕЗ, 14, 236).

при љубавним врачањима и гатањима, нарочито о Ђорђевдану: пре Ђурђевдана он се не бере и не мирише, а тога дана свако ко је млад убере по један стручак, омирише га и закити се њиме, или га задене за појас, или за ђердан (Кал.

Ћипико, Иво - Пауци

—И насмија се. — А да! Да вам право кажем: Петар купује мачка у врећи. Ја не бих, али свако је господар својих пара! Старци и сестра слушају.

Нашу истргану домовину можемо упоредити црној кукавици—удовици, рашчешљаних коса, коју свако може да кињи... Али она не боји се страних душмана, већ је душа боли кад види своје властите синове које је својом

Зажели Љубица, и дјевојка Злата носила би му свако јутро китицу што би од варошких дјечака куповала. Миришући љубице, разговара са Златом и подуже не пушта је од себе.

А госпа Пава једва кад завири у собу; двије су године што су одијељени: живе свако својим животом. Она има своју засебну собу и свој кревет са десетак меких узглавља, над којима виси о зиду сијасет

Док посркаше каву, разговараху онако преко воље. — Опркти, Иво, — рече му Пиеро. — Наша је навика да свако по подне учинимо једну партију на карте. Можеш и ти доћи! Пођоше сви у другу собу.

— Ча би им било — говораше он, — да свако јутро накрцају брод воде, па га пред село на жало искрцају? ... А и како се дили та вода?!

Стога је свако јутро ваљало слати човјека по месо и рибу. Још рибе било би се нашло и у телу, но Мрсе је није хтио продавати ни за

— Ваља да и ми сиромаси гледамо како ћемо живјет'!... У то вријеме од ранијих исељеника бануше у село и фотографије. Свако у селу зажели ла их види. Зачудише се како господски изгледају.

— Нећу, брате! — одговори он обловито. — Нису лијепи посли! — и усиљено се насмија. — Што ћеш? Тако свијет иде. Свако гледа своју корист! Е па, до виђења! — и пружи му руку. Како је младић сам остао у пољу, заокупише га свакојаке мисли.

Само домаћине уби брига; забринути питаху се како ће се те зиме прехранити. Свако се стискао у се. И, не могавши наћи одговора, пријегорно приклањаху се своме удесу, у својој невољи оправдавајући

Најпослије поклекоше пред сликом. Најамница наглас отпоче молити „Госпину круницу“; други одговараху, а тако се је свако вече пред вечеру молило. Иво само часом попостане, па са стола дохвати свијећу, нажге је и пође у своју собу.

Село се, ето, хоће да расели, а како и неће кад се већ не може живјети?! Док су године носиле, свако се обилато намиривао, сада пак, када је издало редом трудбенику плијени се и продаје и живина и покућство и пољско

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Нисам склон претеривању, забога, па зар нисам монах коме је забрањено свако одушевљење телесним обличјем. Дошла је и та ноћ.

како сам био против Прохорове мржње према људима, његове себичности и жудње за славом, али остаје ту нешто што свако оправдање чини одвратним: ја сам ипак, заједно са осталим, намакао омчу на врат овоме човеку и избио му бусен испод

Ако ко мисли да је нешто иако није ништа, сам себе вара. Нека свако испита своје властито дело, па ће тада једино у самом себи наћи разлог славе а не у другоме.

Нека свако испита своје властито дело, па ће тада једино у самом себи наћи разлог славе а не у другоме. Да, свако ће носити своје властито бреме. А поучавани у науци нека дели сва своја добра са својим учитељем!

калдрми док ти чупави разбојници секу главе нашим браниоцима, али се не слажем ни са овим што Макарије од нас захтева. Свако треба да ради свој посао. Наш посао је да ушчувамо веру, а то је прече од свега осталог.

За то време Доротеј је ловио рибу на Морави. Свако вече се враћао отуд са торбама до врха напуњеним кленовима, шкобаљима, кркушама, мренама, укљевама, барњацима,

и над водом, све је то било предсказање смрти; једино је спруд песка живео и радовао се и мени се тада учинило да свако зрнце понаособ блиста неугаслим сјајем.

Нас четворо седимо у великој Лаушевој одаји и чекамо Дадару. Свако је забављен својим мислима. Лауш се протеже као да хоће из крста и удова да истисне тупи бол.

Обузело нас је неко житко мртвило, као слуз. Отужни воњ овчјег лоја којим старца свако вече трљају по костоболном телу, пара што се диже из лонца у коме кључа мрка водурина са патрљцима корена белог слеза,

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1890. ХИМНА ВЕКОВА Не знам је л' на сну само ил' збиља одлазим често У чудан предео неки. Ту свако казује место Трагове разорења; Кипарис зелено тавни и коров шири се само, И влажни, гробовски ветар океан таласа

Једна мудра глава реши збрку целу: Та нек дође сељак у своме оделу. Ето то је програм, нека свако види: Пишите нам Срби, како вам се свиди? Црни домино 22. јануара 1887. г. Али слабо богами да ћу казати где сам.

Над обалом, небу горе, Тамарин се диже двор, Сваке ноћи, сваке зоре, Ту је шала, смеј и збор Ту се свако жељом слади, Да угове само њој, И царица, шале ради, Диже једном пехар свој.

Њихове косице бујне ветар је мрсио лако, А малу дрвену стрелу од њих је држао свако И гађаху се њима. Управо, Амор и Кића Гађаху пастирку малу уместо шарених тића, А тицâ за јатом јато над њима весело

Тамо у густом хладу где лисје трепери лако, Одећу с досадом скинув, он леже заморен јâко, И заспа, кô свако дете. А свиња, не мислећ дуго, Загрокта на своје прасце и оде на место друго, У туђ нечији забран.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

То није ни чудо. Астрономија није роман који може свако да разуме и у њему да ужива. Стварно схватање и разумевање њених закона претпоставља темељна знања из математике и

која су добила ова имена: Ован, Бик, Близанци, Рак, Лав, Девица, Теразије, Скорпион, Стрелац, Козорог, Водолија, Рибе. Свако од тих јата добило је свој нарочити знак или симбол.

Када се то догодило, Сунце и Месец се разиђу, крећући се свако по својој путањи и пролазећи кроз њихов пресек у разно доба. Али после 223 месеца, т.ј.

То Ваш отмени Кремонини сигурно не чини. Њему то није потребно, он зна Аристотела на изуст, а у њему је одговор на свако питање. У свако доба, у пола ноћи, пробуђен из сна, он ће наћи цитат који треба, и изговорити га без иједне грешке.

Њему то није потребно, он зна Аристотела на изуст, а у њему је одговор на свако питање. У свако доба, у пола ноћи, пробуђен из сна, он ће наћи цитат који треба, и изговорити га без иједне грешке. Благо њему!

“ Тихо је незадовољан овим интермецом. Он баци прекоран поглед свом асистенту, па настави: „Истина је. Кажу: свако је своје среће ковач. Свако има своју властиту главу и своју слободну вољу.

Он баци прекоран поглед свом асистенту, па настави: „Истина је. Кажу: свако је своје среће ковач. Свако има своју властиту главу и своју слободну вољу.

- под бројем један. То моје сопче претварано је, свако лето, за време боравка гостију, у њихову заједничку умиваоницу.

По тима степеницама се пење и спушта свако сунце, као и оно човек на оној бечкој слици. Једина је разлика да човек расте, бар у својој младости, а сунца бивају

На Месецу тога неће бити, јер онде нема ваздуха, па ће свако увећање оптичке слике бити еквивалентно стварном приближавању посматраном објекту.

Од рата, проводим скоро свако лето овде. Сада је власник овог великог имања син мога покојног друга. И он је, иако знатно млађи, мој колега по

Пролазимо поред нових и нових сунаца. Свако од њих је друкчије. Изгледа као да међу њима има и брачних парова. Наука их зове дуплим звездама.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

/…“) и наглашавање радости и весеља које свако показује на свој начин („зец у гори поиграва/ славуј дично поцркава…“), са рефренским ускликом „О златоје пролеће!“.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

« — »Слободно, слободно, Сароше«, одговарам ја, »увек, у свако доба. Истина домаћин, покојник није жив, није ту, али је ту његова домаћица, деца, и за пријатеље је његова кућа

(Обрадована): И боље. Јер ћу тако од сада моћи, увек, свако јело и све што треба, свако вече, слати код тебе тамо у цркву! МИРОН (прекида је, одбија, чисто уплашено): Не, не!

(Обрадована): И боље. Јер ћу тако од сада моћи, увек, свако јело и све што треба, свако вече, слати код тебе тамо у цркву! МИРОН (прекида је, одбија, чисто уплашено): Не, не!

Ох, како би мени било када бих имао какво лице, какав кут, где бих знао да сам увек, у свако доба, вољен. И то не вољен услед поштовања, што сам први, највећи, или што, ако је жена, код ње изазивам страсне,

Ево ти и моја рука. МИРОН Не, то... ТАШАНА Зашто, дедо? Кад год хоћеш, у свако доба, само дођи и кажи: »Ташана, тешко ми је, дај ми твоју руку да метнем на своје чело«.

Како се њој не досади да само нега двори, чува?!... СЛУШКИЊА (с досадом): Остави то, остави. Ти сваки дан, свако јутро, само то па то: »Како може да га гледа, како јој се не досади?« Шта ти знаш?

СЛУШКИЊА (сажаљиво, подсмевајући му се): И као да сам ја овде од јуче и све то не знам, па зато мораш ти сваки дан, свако јутро, да о томе причаш! ЈОВАН (увређено): Не могу више, а криво ми.

Чисто је сва срећнија, блаженија, што год јој он веће муке задаје. А после, и оно њено, свако јутро кад изиђе, увек једно и исто питање: да ли сам био код њених синова (показује главом), јесу ли здрави, и када ће

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

паланачког гробља Рад овај посвећујем сени мога оца Данила Секулића Нас двоје, иако још млади обоје — свако својом младошћу — уочавали смо летописе малих наших градића, села и гробаља.

Мајстор Костина судбина поче да се колеба. Показа се, то јест, да и деца његова имају судбину, и то свако своју, и да ће многе речи почети да имају сасвим друго значење.

Кандило се целу ноћ не гаси, три човека у тој малој ниској кућици наизменце жмуре и једно друго варају да су заспали. Свако од њих мисли да Ристу, и ниједно не разуме ту природу. Као камен је лежао Риста на њима.

Сигурно онај други, кад их више и нема. — Паула ћути. — Што си се сплела? Де, реци ми лепо да кроз овај прозор видиш свако јутро сунце. — Не видим. — Госпа Нола, опрезно застаде. Или се девојчица збунила што је испитујем као у школи.

Сто Круница и Марија, а сунце Господње не види. И то има седамнаест година, и седи у мојој кући годину дана, а свако јутро ме испраћа на зелену капију на коју баш и навали јутарње сунце. О, Боже, опрости и мени маторој грех.

Оно, ако баш 'оћеш да будем искрена, ево шта ми је необично. Свако подне у Бога, у комшилуку кукурече неки петао, галами као луд.

Хајдучке дружине нестају онда кад више не ваљају и саме се истребе. Док су организоване, свако очекује сигурну освету, и злочинце не туже жртве и не гони суд. Овај догађај је данас кроника врло старог гробља.

Затим, „свету” је почела поручивати да не може ни до шест недеља бити свако после подне код куће, јер су њени послови економски, и зависни од стотину случајности.

Замислила се. — Истина је, моја Јулица хода као вила. Кад се обуче, лутка... Мора то видети свако жив, ако само погледа... Али јој се природа нешто много променила.

Јоксим, велики пријатељ жупников, додао: да је девојка, као таква, можда и родила сина посредством непознатих сила. Свако вече, шлајфер се премести пред отворену капију жупништва, и тамо ради.

Али како је свако надлештво, па и духовни суд једна паланка, сазнало се одмах за главни мотив у разводу. Паланка се разочарала, мотив је

Крв притискује мозак. каже мој доктор Мирко... 'Ајд нека притискује; свако свој пос'о зна и ради. На гробу Милушићеву кандило никако није хтело да гори.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

не радо, с њега, у забуни заборави казати »ни о пањ, ни о кладу«, него »и о пањ и о кладу«, почне ударати главом о свако дрво, и тако испребијана и излупана једва до куће дође.

било оно што ми зовемо љубопитством, особито у сну, зато пође редом ова простодушна животна мерећи, и дивећи се како свако од њи с оклопљеним ушима задовољно код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато

било оно што ми зовемо љубопитством, особито у сну, зато пође редом ова простодушна животна мерећи, и дивећи се како свако од њи с оклопљеним ушима задовољно код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато

— »Зар нећете ићи да ју најпре видимо?« — О, она ће ми се допасти; дају ли новце пре венчања? — »Новци су у свако време готови.« — Право! Дакле, до осам дана.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

зајапуреним пупољцима Два ока затвара Трећим оком у камену гледа (1958—1971) КОСОВО ПОЉЕ КОСОВО ПОЉЕ Поље као свако Длан и по зеленила Млад месец коси Пшеницу селицу Два укрштена сунчева зрака Слажу је у крстине Кос наглас

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Он је седео код једног кројача, који му је за четрдесет динара месечно, сем собе, давао свако јутро по једну кафу и уз то му бесплатно пеглао панталоне.

Оном истом утијом којом му је свако јутро пеглао панталоне испеглао му је овом приликом ребра, а шиваћом иглом система „Сингер и комп.

РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА Мада је смрт једини и најпоузданији факат у животу свакога човека ипак, пишући аутобиографију, свако обично избегава да почне са тим фактом.

као пример ова четири-пет питања која сам ја горе случајно набацао, па ћемо видети да су она не само за мене већ и за свако друго дете била сасвим логична.

Значи одиста, дакле, да свако правило има изузетака. То је толико мудра реч да се њоме, сећам се, правдала и оправдала преда мном и једна млада

горње мудре речи: „Ја знам да нисам требала, требала сам сачувати свој углед, част, да, знам, то је правило али свако правило има изузетака!“ А стећи матурантску сведоџбу није тако обична и тако мала тековина.

предмета; и у браку, као и у школи, можеш добити добру, а можеш и рђаву оцену; не смеш задоцнити на час и бележи ти се свако одсуство.

тридесет и два зуба, што се поклапало са тридесет и два слова у азбуци, па се нама, у дечјој нам машти, чинило као да свако слово виси окачено о један зуб.

као граматички знак, научили смо тек кад смо почели учити физику, јер се цела та наука састоји из разних а, б, в. Свако правило, свака дефиниција, има своје а, б, в.

Вешао би лопова за пар пилића, а крај обешенога стављао би предмет који је украо, како би свако видео зашто је онај кажњен.

Он их построји у ред и даде првоме једну дрењину, другоме једно јаје, а трећем једну лубеницу, те им нареди да свако мора прогутати, не жваћући, оно што је крао. Први Циганин олако прогута дрењину и удари у гласан смех.

А окружни начелник, то ће свако признати, представља ипак нешто више од једне роткве. Нарочито је мене лично бунило питање: Што ће ми то да знам како

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Улицом поред плотова провлаче се одрпане прилике војника и завирују у свако двориште као да нешто траже. — Море, људи, свако зло има своје добро — вели капетан Јова учитељ.

— Море, људи, свако зло има своје добро — вели капетан Јова учитељ. — Ах, филозофија сангвиника! — добаци са омаловажавањем капетан

Нити га ко шта пита, нити, грешник, он шта тражи. Утисак је мучан, али само тренутно, докле га не минусмо... Онда свако мисли на свој јад. Са пешадијом су и нека деца. Кажу да су их пешаци нашли приликом одступања.

Пронесе се тек глас: стигли су. Крећемо одмах. И у тој нади пролазили су нам дани. Свако јутро пред шатором лекара читава поворка војника. Свлаче се за преглед на пољани, док хладне кишне капи росе голо тело.

— Да се вратимо онда у Албанију, на опорављање — додаје Лука. Болнички аутомобили су свако јутро долазиЛи и односили болесне војнике. Ако се затекне који мртав у шатору, снесу га само на пут.

Огромно стење као да је из земље израсло. А у међупросторима густа шума. Требало је освајати сваки камен, свако дрво... И последње резерве уведене су у борбу. Непријатељу даноноћно пристижу нова појачања.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Па када се увери, насмеши се и опусти!“ У души ми је одаја пространа, У њој свако вече једу јегуље пржене. ЛОВЧЕВО БДЕЊЕ Ја и осам европских досада Поседасмо да играмо карата: Имена Дантона,

Одселе је мисао била хигијена, гимнастика, купање. Одселе је, свако тело засебно, значило нову хармонију и лепоту; један нов закон, а није подлегало нарочитом типу физичке лепоте као за

Тако свако његово чуло одређено за примање утисака, удвојено је поред оријентације и функцијом: За отварање, на том месту, целог

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Жалости црна! Зар ће им синак као наказа ићи светом? Где да му нађу лека? Шта да раде? Траже савета отац и мајка, али свако другачији лек предлаже: — Дајте детету мед у млеку! — каже бака. — На љуту бољку — љуту травку!

Узалуд! Ту и тамо недостајало је понеко парче, јављала се пукотина. Свако парченце, понаособ, враћало јој је њен лик: насмејан, блистав, проклето млад!

Као да су знали да ће зима бити жестока скупљали су свако зрно, сваку влат. А зима је била дуга и снежна. Страшљиво извирујући у чудесну белину спољног света, размишљале су

Као шарени бљесак промицао је дворцем, будан свуда и у свако време, насупрот Цару који се трудио да надокнади раније несанице те је спавао од доручка до ручка, од ручка до вечере,

Цар је благонаклоно климао главом. Као црвено-зелени пламенови јурили су цареви доглавници и били свуда и у свако време. Коначно, с малим сином стиже и Цар с десне стране планине.

— А шта ако је и дохватимо? — присети се неко. — Не можемо чистити сви одједном.. — Па, чистиће свако пред својом кућом! — рече један од градских отаца. — А паркови, а тргови, а игралишта? — потдсети га други.

Зар се, пре него је ова невоља наишла, нисмо ту сакупљали свако јутро? Како да га не почистим? — Старац упитно погледа људе око себе, не схватајући зашто му се смеју у лице, све док

Пружио би се неки подземни корен, нека лоза, прелетело семе... — Ако је тако, оградите Царевину! Ишчупајте свако стабло и сваку травку која цвета. Спалите корење и семе!

Само младићи очију соколових могли су постати витезови Цветоборци, а они нису трпели пропусте. Свако ко је на свом имању или у својој околини допустио ма и једном цвету да опстане могао је очекивати прогонство,

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Док овдје гори, више њена гроба, Трепти и кружи боно, свако доба, Сам један црни лептир — моја туга. 1911. ЈЕСЕНИ МОЈА... Јесени моја, поздрављам те!...

И дани све теку, а мраморној плочи Свако јутро, рано, у појање петла, Тихо мати дође, па подиже очи, Моли се и дуго сриче слова светла.

И мјесец далеко, Кô тепсија златна, за пучину тоне. 1918. НА ПРИПЕЦИ Скуњено и жедно ћути стабло свако; Испуцала земља, сухи јечам стрши. Врелу јару сипљу и поља и крши, и нигдје ниједан лист да би се макô.

Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Бољи су своји и кршеви голи Но цвјетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже — У туђем свијету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство,

'' Ја не могу устат, драга, Слеп сам јоште свако доба; Од плача се угасише Посве моја ока оба. ''Ја ћу, драги, пољупцима Збрисат с веђа ноћ ти слепу, Па анђеле

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Дакле, ни у којем случају то не може бити такав друштвени развитак који искључује сваки митолошки однос према природи, свако митологизирање природе, који, дакле, од уметника захтева фантазију независну од митологије.

Он је такав кад каже да ће Роксанду познати по браћи као што је у Шари од триста јагањаца свако по овци познавао. У свакој од тих ситуација он је обележен не као племић, него као сењак, као чобанин од оваца, као

Они су у много чему веома слични, али у неким детаљима ипак различити. У то се може свако лако уверити ако упореди, на пример, описе јуначког руха и оружја у песмама: Женидба Душанова, Смрт војводе Кајице,

кошуљу до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи зелену доламу, на којој је тридесет путаца: свако пуце од по литру злата, под гр'оцем од три литре злата, и оно се на бурму отвора, те се носи за јутра ракија; по

него историја антагонизма једног краља и једног жупског племића и као таква могла би да се веже за сваки крај и за свако време откако је отета лепа Хелена па све до XИX века, кад су у Србији, усред устанка, морале бити забрањиване отмице

Кад ја бијах у Шари планини код оваца дванаест хиљада, за ноћ буде по триста јањаца, ја сам свако по овци познавô: Роксанду ћу по браћи познати“. Вели њему српски цар Стјепане: „Иди, иди, моје драго д'јете!

Ти подигни млогу силну војску, изведи је на Језера равна, пак засједни у гори зеленој. У Момчила чудан наук има: свако јутро у свету неђељу рано рани у лов на Језера, с собом води девет миле браће и дванаест првобратучеда и четр'ест од

Мртав Марко крај бунара био од дан' до дан' неђељицу дана: ко гођ прође друмом широкијем, те опази Краљевића Марка, свако мисли да ту спава Марко, око њега далеко облази, јер се боји да га не пробуди.

На плећи му зелена долама од кадиве, извезена златом; на долами токе сува злата, а покрај њи тридесет путаца, — свако му је од по литре злата, а под грлом литра и по злата које му се на бурму одвија, те војвода њиме лије вино; на

кошуљу до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи зелену доламу, на којој је тридесет путаца: свако пуце од по литру злата, под гр̓оцем од три литре злата, и оно се на бурму отвора, те се носи за јутра ракија; по

њих је крило оковано, ваља крило хиљаду дуката; на плећима зелена долама, на долами тридесет путаца, — свако пуце по од литру злата, под гр’оцем од три литре злата, и оно се на бурму отвора, у њем носи за јутра ракију; по

по њојзи од злата кошуљу, да од пота не штети кошуљу; па обуче црвену доламу, на доламу пуца с обје стране: свако пуце од по литре злата, ама што је пуце под гр’оцем, у њем има двије литре злата, забурмано, па се одбурмава, те њим

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Ех, још само да имам тако дугачке ноге и руке као ти, па да могу обухватити свако стабло. Дјечаци се спустише на малу зараван и сједоше под прастару дебелу букву која је расла у средини и својом

Жуја одмах ускочи за њим, окрену се и леже с главом према вратима као свако право псето чуваркућа. — Види ти ње! — зачуди се простодушни Стриц, па и сам крену да провири у колибу, али Жуја

Дугоноги Стриц, који је дошао заједно с Николицом, завидљиво уздахну: . — Ех, кад би мене неко тако волио! А мене свако псето, чим ме спази, одмах држ за ногу, за тур, за табан, гдје прије стигне.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПРОТИВ ТУРАКА 70 ТУРСКА ЛУНА 71 МОЛИТВА ЗА СРПСКУ ЗЕМЉУ 72 ПОХВАЛА РАТОБОРЦИМА 73 ЗА СВОЈ РОД И ПРИЈАТЕЉЕ 74 СВАКО НАС ЗЛО И БОЛЕСТ НАХОДИ 75 ПИСМО НА ЛЕДУ 76 ЛУКАВИ ДАНИ 77 УКЛЕТИ 78 ЗДРАВИЦА И 79 НОВОГОДИШЊА 3ДРАВИЦА 1732.

Крепки Господи, укрепи ме, да те с драге воље милујем, снаго моја! Бојим се с памећу којуно сам од Бога преузео; у свако доби га именовати и дозивати га дужан сам, а ја, крвавик, Бога заборавих, који ме ода зла чува; Давиду пророку нисам

Тога дна, каде издигну се те оду кућне страже; пресуше очи, нос и уста, одлети свест и свако овде осећање из тела, и засекну воденични жрвњи више млети, зуби жватати, — шупљине поцрне, празне остану без пчела

Тако и каде се докосне наша крвопролитна земља твоме омофору, таки ће на њој престати свако крвопроливање. Отрти ћеш и обрисати каше крваве сузе с твојим омофором!

борављењу, на војски сачувању и надбијању наше непријатеље, којино ишту да нас погазе и наше добро с јагмом развуку! СВАКО НАС ЗЛО И БОЛЕСТ НАХОДИ Голема је то туга и нужда будавши на земљи рођеним, и сами собом от земље, а небо тражити и

И БОЛЕСТ НАХОДИ Голема је то туга и нужда будавши на земљи рођеним, и сами собом от земље, а небо тражити и искати. Свако нас зло и болест находи И свака рђа и невоља тре.

ЗДРАВИЦА И Даваћу вам лепу кишу у свако њено доби, и земља ће вам издавати своја жита и све остале усеве ваше. И дрва питома и дивља свој ће вам пород

Моје благо, сребро и злато, ти си свако моје добру поуздање и надање вечнога тамо весеља. о теби се радујем красно, ти ми си свирајка и лепе гусле, богодахнут

сâм ето, невиђен, несмештен, свега урадилац и владалац Господ, когано од страха стрепи небо и земља и воде, и свако му се колено поклања на небу и на земљи, и оно што је доле, под земљом, — не кроз које анђеле, серафиме ли, или преко

темеље, — била сам к њему садружна Мудрост: ја сам се радовала сваки дан, веселила сам се пред његовим лицем у свако доби.

На троје учинише ово число. И у те године од своје ире од разликога народа и људи купили су порцију. И свако по пет година нарицали су то и именовали љуструм — то светлоћа да речемо, илити му јасност, јер у то доби кад су им

И имаћете — рече — на тој вечери, свако царско и господско јето, и ја вам за поведам да једете до ваше ситости, да имате све изести што год онде буде.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Само је лепа Зона знала каквога све цвећа није било у башти, јер она се старала о цвећу и залевала га. Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова мирисала је преко целе године.

Ту би свако јутро, кад је ишла у школу, застала Зона и куповала би за грош ћетене алве и за марјаш врућ симит, у који би метала

Али „свако чудо за три дана“, вели народ. А Мане је био син тога народа у кога је постала за утеху она реч: „Ко зна зашто је то

једни, а њих је већина, иду право кући, — то су они што свако вече сруче пазар у кесу и носе га кући; под једним пазухом носе кесу, а под другим нешто купљено успут чиме ће се

и само утолико уколико је код нас „свако чудо за три дана“, само утолико се мање и ређе говорило, — говорило се и тумачило само онако као у први мах.

се прве недеље по подне крену тетка Уранија (јер је од тетка-Таске, која је иначе свршавала такве ствари, одузето свако пуномоћје, пошто је била оглашена за баксуза) да она покуша да раскрави и ослободи Манулаћеве старије и да им сама

Мане му каже да су му обе потребне због драгоцености којих има много, па не може да их свако вече односи и ујутру опет доноси у зеленим кесама, као некад што су старе кујунџије радиле.