Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' не чујем оног звука, звонке јеке, мамна гука, што у светлиј' њених друга: Гласи мука и покаја, шапат јада, сузни бризи, неодољних уздисаја бројанички, свети низи; старе славе
људском жртвењаку узастопце у поворци; у поноћи хладне грозе гомилина нехајања занесеном душом носе сановање светлиј' дана, да просветле светску тмину; ал' уместо севљу њи'ну да утече светски мрак: муњско умље како сину, те обасја