Станковић, Борисав - КОШТАНА
ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев. Т’нко и високо кроз ноћ и на месечини свирив.
Свирив ми они и појев. Т’нко и високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из серај и башче, куде младе жене и девојке око шеврдан и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и
(Показује на кола, сватове.) Ете, дошли ти, да те водив, да се венчаш. И, ће идеш, ће се венчаш. Свирке ће ти свирив, песне ће да ти појев. Сви ће да ти се радујев. Младожења ће те целива а ти ће плачеш!
Да ти дам беле паре за црни дни. А црни дни ти дођоше! (Показује на кола, сватове.) Ето ти ги! Свирив! Радујев ти се: (Бесно, свирачима): Свирите, бре! А с’г, ајде, остај ми с’с здравје! Збогом!