Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
да се купа и ту цв'јеће бирка: О, ја ћу ју умилити с окладом у пјелу, — Зла не може душа витат в оном красном тјелу! Свирјел моју чуће она. Ти знаш ове ц'јену, И кол'ко сам јагњад им'о ја на силу њену.
чути са тужними звуци, Другда опет к'о да ми је дјевојка на руци; И да буду неизвјесни гласи ми и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни часе ни дане, — Овако се мисли лове, воде нас незване.
Топле часе, кад с' одмара, умива и купа, Са стадама свуд пландује утомљена жупа, Ја ћу свирјел угодити на подмукле гласе, Да се јасно до ње чује, а откуд, не зна се; Пјеваћу јој другу пјесну кад сједне на
кад надвија гране, Другу кад ју нагу узрим с те ил' с оне стране; И кад плива, и кад роне, и кад резно приска, Ја ћу свирјел угодити стерни мога писка.
дај данас, те дај сутра, — серце ми се нада, Неће проћи ни пет дана да се мном облада; Да питома тако буде, да ју свирјел мами, И кол'ко год јогунастој узбуде се чами.
Сваки би рад да се поје жар његове груди, Овоме су јавор-гусле, том свирјел по ћуди. Један иште да се пјесна с нравом љубе слаже, Други — да му ја погодим шта јој серце каже.