Матавуљ, Симо - УСКОК
Крстиња са здјелом пуном пшенице ста према вратима, Јоке с дјететом стаде са стране уласка. Према двогубој свјетлости све три живо скренуше очи на извањца, који, стасит, спретан, бјелолик, њежног, али и мушког израза бјеше упро поглед у
— Умијем њешто — потврди Јанко. — Научио сам међу Граничарима. А слова су иста и српска и руска. И нагнув се према свјетлости, прегледа медаљу па настави: — Овој медаљи има више од сто година!
Јанкова глава блиједа, под замршеном косом, према слабој свјетлости од огњишта, вираше испод покривача. Дјевојка донесе столовачу, сједе на њу и стаде тихо плакати. Дуго је тако трајало.
Не толико у тијем ријечима, колико у начину, у гласу, на његову лицу. Колико се могло видјети према звјезданој свјетлости, опазише одмах да је веселији послије разговора с удовицом. — А што сте се ту смрзле! — рече он.
Милићевић, Вук - Беспуће
Вазда, кад је отварао очи, видио је, у другом, најудаљенијем ћошку кола, у прљавој свјетлости напола застрте свјетиљке, једног човјечуљка, мршавог и кржљавог, с малим, неуредним, накостријешеним брцима који су
спровода и појање оца Герасима са свађалачким гласом, надмашивало женино кукање и запијевка; у тај ведар дан, пун свјетлости, младог лишћа и нових трава са сочним и свјежим зеленилом, у тај бујан живот који својом крепкошћу и пуноћом презираше
Они су скочили боси и необучени из кревета. У другој соби, при свјетлости мале лампе, стајала су два сељака, мокри и покисли, са извраћеним дугим кожунима; са дугих, прљавих јарећих длака
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Пошто не виђе нигдје, сиђе доље и каза Грби да није нигдје видно свјетлости. Онда Грбо рече средњем брату: — Хајде, не би ли ти видно.
Пошто огња нигдје не виђе, сиђе доље и каза Грби да није нигдје видно свјетлости. Онда Грбо скочи, узе три камена, па им рече: — Добро пазите на коју ће страну панути камење.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
РИБАР И МАЧАК Тамо гдје талас гребене лиже стара се кула крај мора диже, кроз прозор блиста свјетлости зрак. Тајанствени фењер у мрклој тами кога ли зове, кога ли мами, коме ли даје на мору знак?
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Плачне, грдне помрчине — могу л' оне свјетлост крити? Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити. Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље, све ће сјајни и чудесни у
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Глава рањеникова вираше испод покривача, те онако блиједа и испијена, а према тренутној, блиједој свјетлости, чињаше се као да је одсјечена. Дјевојка не мицаше се, колико ни камени кип.
Он је гледаше преко чибука, али према слабој звјезданој свјетлости, не мога разабрати шта јој барем лице каже, кад језик не говори.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бујас удари петом у врата, која се отворише. Од силне свјетлости заблијештише ђацима очи. — Добро сте дошли! — вичу им изнутра. — Улазите! Сидајте!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Кроз валове небесне свјетлости миријаде лећаху кометах са наглошћу својом прекомјерном на све стране тамо и овамо: неке к небу, а неке од неба,
бесамртна, досад су те струје и потоци океана овог заносиле, сад нас ево на извор чудесах, сад нас ево у царство свјетлости, на валове тихе бесконачне, запаљене огњем бесмртнијем, вјечним огњем свештене љубови; овђе наше силе ишчезају ка
узвисила, основ јој је од чиста рубина, а сва гора маса брилијантна; величину горе тронодржне и преливе њезине свјетлости сви погледи и воображења у поњатност довести не могу: ова тајна високог промисла непостижна стоји бесмртнима.
одавде је хитро полећела на опширно царство и господство, одавде је прва искра сјекла, у предјеле ноћи ускочила и свјетлости облик показала!
творца, окруњена круном творенија; све красоте које биће има и ум творца сјајни, беспредјелни које види у царство свјетлости под том круном бјеху окруњене, на том лицу бјеху изражене у сјајности светог совршенства.
небесне равнине милиони лећаху шаровах на уредна кола и редове, колик' луна на телескоп видна, а лунина цв'јета и свјетлости; на њих бјеше бесамртна рука различите извезла планове, побиједе и весеља неба, са бојама разним украшене, те у
Иза овог те сам исказао, ја допирем до границе мраках, мраках мећем колико свјетлости; ја овако простор разумијем.“ „Архангеле ума високога, ка дух један довољно се дижеш и чест твоме чиниш
чест твоме чиниш створитељу, - могући му творац одговара - ал' простора не знаш значеније: простор мраках и простор свјетлости које умом твојим воображаш - да се ц'јела ова два простора у шар један зраках свијетлијех преобрате и правилно
Шар свакоји једне величине, са нашијем сваки једнак небом у свјетлости и у опширности. Висио се у сваки шар престол, како што је наш престол врховни, на престол је у свакоје небо владац
Час суђени зазвони свјетлости; на велику и ужасну жертву гладне бездне отворише уста. У тренуће ока лаганога сва божества с престолах падоше,
Е куд срећа да је и он тада у гробницу пануо мировах и премирне да је ноћи царство свуд свјетлости погасило зраку! На злу судбу палијех небесах ноћ и пустош царство уздигоше; но слијепе ове владалице бесилне се
ма невјерни све једнако хуле име неба и славе Господа; док свакоје небесно свјетило теченије своје заустави и свјетлости своје половину свако врати под пламену круну.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Могу рећи да сам дјетињство провео у том ходнику гдје се био вјечити бој између свјетлости и сјене, између Аримана и Ахурамазде.
добро, лијепо, радост, хармонију схватим чисто појмовно, без примјесе представнога, већ увијек и једино као представу свјетлости; и обратно, све тужно и ружно, све мртво и ледно, као закриљено сјеном.
у животу, у свакој сумњи и пред сваким избором, у ствари свагда ријешио за ону алтернативу која се појављивала у свјетлости.
И кад бацим поглед унатраг на живот, он ми се указује као љескава и немирна површина саткана од крпица свјетлости и од крпица мрака.
Сâм, не знам с каквим радозналим узбуђењем, при трептавој свјетлости веиллеусе, једва сам ишчекао час кад су у предсобљу зашкрипале даске под дједовим кораком.
Зар и други таленти, за своју помаму живота, за своје свјетлости и своје визије бескраја, немају, скоро увијек и свагдје, своју протутежу бола, мрака, ругобе, своју опсесију гроба?
Питам се, увијек наново, већ по не знам који пут, што је то што нас тако силно мами к свјетлости, то чим нас тако силно одбија мрак?
џиновско стабло, круна читаве инсценације, са свим могућим нијансама зеленила у раскошној крошњи и с пребогатом игром свјетлости и сјена.
Она стална, дубоко урезана свијетла и сјене које је насликао умјетников кист била су јача од реалне свјетлости и реалне сјене, и, у сукобу тих свјетлости и сјена, добивао се несумњив утисак да је сунце оно које удара погрешне
свијетла и сјене које је насликао умјетников кист била су јача од реалне свјетлости и реалне сјене, и, у сукобу тих свјетлости и сјена, добивао се несумњив утисак да је сунце оно које удара погрешне сјене.
) Касно у ноћ спремао сам ковчеге, при свјетлости двају свијећњака. Бака ми је слагала марамице и кошуље. Читаво посљедње вријеме мотрила ме испод ока.
! Прије него сједнем за рад, дуго бришем стакла наочари. Захукнем их, па их тарем, па кроза њих погледам према свјетлости, па их опет тарем.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
па зато рече Грбо најстаријему брату: — Хајде узми три камена, па се испењи на највишу јелу, и на којој страни видиш свјетлости, на ону баци камење, па ћемо онамо ићи.
камена и испе се на врх јеле, гледа на сваку страну, па кад не виђе нигђе ништа, сиђе доље и каза Грби да није видио свјетлости. Онда Грбо рече средњему брату: — Хајде, не би ли ти видио.
Пошто огња нигђе не виђе, сиђе доље и каза Грби да није видио свјетлости. Потом Грбо скочи, узе три камена, па рече браћи: — Добро пазите на коју ће страну панути камење!
Они му покажу, па се на ту страну и крену. Идоше кроз шуму три године, док дођоше у оно мјесто гдје је Грбо видио свјетлости, уљегоше у град, кад тамо — нема никога. Пођоше мало даље и дођоше до једних великих кућа.
Ћипико, Иво - Приповетке
Слушали су с улице корачаје чељади и вику дјечурлије, гледали су у зраку свјетлости што је однекуда одозго долазила и захваћала комад обијељена зида.
И тада им усне дрхте и оба, као по договору, отворено гледају у зраку свјетлости што одозго с прозора долази. Тако пролазе дани, један за другим, без икаквих промјена.
С тугом у души осјећају сву сласт пустога живота, и јавља се потајна жеља за љепотом простора и љепотом веселе свјетлости, испољава се у силној чежњи за старим навикама; желе да се огрију сунца, истрче и уморе од труда, и осјећају да им је
Браћа још неколико дана обгрљени ишчекују зору и, тек што се пробуде, гледају у зраку свјетлости што одозго с прозора долази и дан им навијешта.
Нада им се непрекидно јавља, а живот и младост не могу да се одрекну свјетлости и простора. Па када једнога дана униђе млади судац да им јави да су прости, јер су осле црногорски поданици, — чисто
се као риба кад се из мреже измакне и морем заструји, — осјетише бесвјесно, као никада досле, сву љепоту свјежине, свјетлости и простора.
И толико пута њих двоје дошло би јој на памет кад би гледала у трачак свјетлости што је избивао из оне мрачне рупе у дну дворишта.
Огледа се дуго, но не може да се лијепо види. У сутонској свјетлости лице једва разабира, гледа свој израз и облик, а и не опажа јамице и пјеге што су јој иза болести на образима остале.
У хитњи ужеже свијећу и поднесе је пред оглејцало. Између двије свјетлости лијепо се одбљескује њена прикладна глава; трпељиве очи смеђе су затворене боје, али црне обрве и трепавице дају им
сутону, између високих кућа гдје нигда сунце не сије, није се одмицала од свога сиромашнога сусједства, као да се боји свјетлости и угледнијега свијета.
А сунце јој полако у сусрет долази и захвата својим увијек топлим зракама. Лице просиње, купа се у његовој свјетлости, осјети топлоту и испред засјенутих очију, кроз затресене трепавице, бљесну јој сијасет шарених боја.
чувају подигнуте тврђаве, дјевојка у мисли сажали јадну омладину што ондје, издалека доведена, под земљом живи, жељна свјетлости и распуштена живота; и тога часа осјети сласт независности.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Један тренутак — па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све трепти, прелива се. Само, тамо далеко испод планина у присојима, трепери магличасто, тиморно плаветнило.
По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и кршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и
растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, преливајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне
Ћипико, Иво - Пауци
По пољу, у сунчевој свјетлости, прелијевају се жита, ниска, празна класа; стрше у висину, раније настрадала од мраза, а сада затеглом сушом; срце му
Свака два корака застајкује, а устави се испред пространог трага мјесечеве свјетлости што је ушла кроз прозор и пружила се по поду.
И, премишљајући о томе, пође ка своме ковчегу, отвори га и узме из њега торбу. При свјетлости пламена броји новац, раздијели га прама вриједности, и опет у торбу слаже.
нагнуће лежало му је у његовим чувствима, и оно се једнако будило и скрушавало на догледу елементарних страхота и свјетлости пуна дана, у замирућем западу, као што и у тишини ноћи.
Навријеше му сузе на очи. Дрхтавом руком, марамом обриса их. Хоће силом да се освијести, но залуду. Магли му се... У свјетлости људи се протежу блиједи — као сјене играју му пред очима. Гледа њих и њу. Је ли то она?
У ходу наљезе на Јуру и сестру му Марију. Стајаху прислоњени уза зид, у мјесечевој свјетлости. Он им назва добру вечер и устави се код њих. — Кренули у шетњу? — јави се Јуре.
— Ко ће вас сутра будит'?... — Но они попосташе још неко вријеме. Иво посматра Маријино лице. У мјесечевој свјетлости бљедикаво је, без изразитих црта, некако слетно и замишљено.
Иво још слушаше из даљине циничну пародију веселе божићне пјесме и... гледаше у Маријину кућу и у трачак свјетлости што се кроз прозорчић назираше...
У тим часовима сјетио би се прве своје љубави, која се тако брзо расплинула у свјетлости роднога краја, у пољу, у Маријиној разборитој појави.
Враћајући се, одмах рече: — Не види се свјетлости! — Па, видивши да је скленица празна, изиђе уза стубе, у своју собу. Њих двоје часом ћуте, па се најпослије одлуче да
Ућута и погнутом главом иде пред Ивом. Опет избише на обалу. На путу леже и лагано се мичу пруге свјетлости од нажганих лампи; у луци шкрипе бродице и цвили вјетар кроз натегнуте конопе на јарболима, а шум што из отворенога
Послужитељ ужеже; блиједи пламичак дрхти и блиједи у пуној свјетлости дана. Сви се дигоше. Замјеник државнога одвјетника приближи се браћи и скиде црне наочаре, зблиза, упрто их гледа из
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Шта ли је ово сад? — с језом се упита Јованче, па диже лампу мало више и баци сноп свјетлости лијево-десно од себе. Пред њим се открише жућкасти зидови неке доста простране пећине, нешто мало мање од њиховог
— Погледај ово! Јованче се лагано исправи и бојажљиво поче да кружи распршеним снопом свјетлости по зидовима. Пред њима се из вјечитог мрака показивала овисока подземна дворана са чијег су стропа висиле дебеле
— Ја сам, зар не видите. Дјечаци се згледаше блиједи нешто од страха, а нешто од одблијеска са зидова. Круг свјетлости њихове лампе опрезно поће у дубину ходника. — Ехеј, гдје си?! — викну сад и Мачак малчице окуражен.
— Свашта они знају — прошапута Јованче, па се одједном окуражи и упери лампу право у дубину ходника. У кругу свјетлости нађе се нешто живо, помично. Забезекнути дјечаци само зинуше, а онда викнуше у један глас: — Луња!