Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Изгледаше као чета дивљих Авара, с том једном разликом што у нашој гомили не беше ниједног ратника. Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш
О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила! Али све прође, а ја остадох сама!...
госпођа о празницима и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца
њихов гост из далека, примљен и угошћен, а по тим мрким планинама шетао сам се баш као наша господа по парковима, с том само разликом што мене у мојим мислима никад не узнемираваше музика или церекање безобразних варошких жентурина.
А то је, опет, њихово начело: лагати и живети... И они су се баш по самом том начелу побратимили. Од њих је далеко она узречица: „Живиш, да радиш; једеш, да живиш“; они имају сасвим друкчију
Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. — Узми, пиј!... Болесник је пио.
Живљаше сам за себе са својом јединицом. Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није? То никоме не казиваше.
И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!... Хајдук, коме се неће раван наћи!...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Али старе баке кажу то и то, и друго. Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте. „Нек ћуте”, ласно је то рећи, али баба Чава зна и каже толике примере како се је
Малоуман човек и високоуман, оно што не зна о том ни поњатија не могући имати, оно што зна чини му се да је то све што се може знати; зато што је себи једном завртио у
А наша нас бака учи да ако што у срдитости и страсти и речемо да ћемо учинити, кад се гњев и страст утоле, о том ни да не мислимо.
А кад се напију, онда јарац, обзирући се, рече: „Што ћемо цад? Како ће се ово изиђи?” „Е, о том се ти стараш? Не брини се“, — одговори лисица — „само ти слушај мене, пак се не бој.
Ал' се је то досад разумевало да ће се само на другом свету искати, пак су се млоги при том есапу добро находили. Ћутећи мислили су у себи: „Нек' је нами добро овде, а одунд се јоште нико није дошао тужити да
” — „Не говори више о том,” — пришапће му мајстор — „јер видиш да ти се деца смеју; а да знаш како говориш, и сам би се себи смејао”.
Мир мој остављам вам! Само по том ћете се познати да сте моји ученици ако љубов моју и мир мој међу собом будете имали.” Али, вели тај и онај: то! и то!
Цар, који га иначе љубљаше и почитоваше и за највернијега к себи држаше, пође да се сам о том увери. Убеди везира да му отвори своју тајну собу: ови, принуђен, отвори му је. Но шта ту види?
“ — „Штоје мени до пролећа и до оних који те слушају? Мени је само о том старост како ћу ја мој трдух напунити.” Наравоученије Мудрост, наука, слава и добродјетељ, — све је то онима за
„Иди све том путањом,” — каже му они „пак ћеш брзо к једној доћи.” А кад ови то чује: „Ха, ха! Нешто сам заборавио”, рече, пак беж'
Ти си проста жена, зар ти мислиш да бог мари за коње и волове? Калуђери би само у том преварени били, а малом ли су зар и они преварили?
Залуду се чине свеци, ја ти задајем моју верицу да нису баш колик' ја и ти, ван да су по том што се боље од нас хране. Иди већ, не оклевај, велим ти! Јаој!
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
КОПИЛУША И оном који кроз мрачне облаке, севајући, распирује олују, и оном који се, гоњен том олујом, покисао, у земуницу склања, - јача од клешта, слађа од кошнице, од роја пчела гушћа и брујнија, црња но
Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака. Немаш појма шта се дешава, ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу. Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку.
Он нас учи просу и пепелу, он нас учи рогом, он нам пут показује кокошијом ногом! На том путу наше слово бледи, наша нит се тањи, селимо се у кртице и мраве!
Пред том силом с коца и конопца, и пред њеним гладним казанима, нестадоше с бедема топови, ишчезоше заставе са кула!
Своју ћеш децу у тај рај одвести, шетаћеш их од бога до бога, али у том рају нећеш срести ни Блејковог Тигра, ни Диреровог Носорога!
Најзад сву земљу, трешње у цвету, чашу и бокал, обасјава - а при том је можда сјајнији свет угасило сунце са Овчара и Каблара.
БОГ ОЛУЈЕ У ЛУГАРНИЦИ Беше ли јастук напуњен облацима? да ли на том јастуку сневах да грмим и севам, или заиста севах, радосно грмећи кроз облаке и магле?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Турци Ваљевчани изађу пред њи’ у Љубостињу, дочекају и’ и ту се потуку. Но кад у том боју турска поглавица Омерица погине, а с други’ празни’ страна Петар Ракарац и Мали Јанко продру у само Ваљево и
” И каже ми да му је везир по том кавазу поручио, да спрема на Палежу конак за војску, која ће на Шабац поћи и повући два топа, али то све тајно.
Асан-ага нађе четири Турчина, обрекне им дати новаца да убију мога оца, а он оде у Сребрницу кући, да се при том убиству не нађе. Мој отац дође у Ваљево баш на нашу Чисту Среду 1794.
Напослетку био се решио потући се са Аганлијом, а не водити близу две хиљаде своје браће у очевидну пропаст, но о том није смео никоме казивати, него је непрестано мислио, како би Аганлију од тога одвратио.
” — Он је хтео скупљеном народу говорити, но Фочић повиче: „Водите и̓ даље”. На том позоришту света је млого скупљено било; јер и Срби и Турци, да би већи стра̓ од дахија имали, морали су доћи да ове
— — —” О том писму које су Турци у̓ватили, на другом месту казаћу пространије. Кад се то писмо прочита, рекне Фочић скупљеном
даље би трпили, но дахије пописаше у свој тефтер све који су за цесарскога рата били официри, каплари и солдати, а при том и најбоље калуђере и попове да исеку, и већ мога оца кнеза Алексу, Бирчанина, ̓Аџи-Руфима и друге по пашалуку исекоше
При том искао сам да нам даду џебане, топова и официра. И сад се смејем, како сам онда мислио и писао, јер сам тражио напослетк
Но при свем том ја ћу на моје пријатеље писати и колико могу вас препоручити, а ви пођите до государја. Счастлива дорога, прашчајте!
Ове челенке дају везири ономе који каурску главу донесе. То му је на глави носити као неки орден, и по том се познаје колико је глава непријатељски̓ осекао и који је бољи јунак. И ово сам заборавио.
— а он само погледа — и одо̓ под једну шљиву, набијем џубе на главу, и ту не знам колико сам плакао и суза излио; у том и заспим. Рекао му Поповић Павле из Вранића: „Јави му се, господару, црче плачући, жао му је”.
Већ наши Турци не трчаше далеко за нама. Дођемо у шанац Милану у мрак. На том боју погибе наши̓ повише 60, али је Турака и од 300 више, како нам је после Гача казао.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а? — Море, гледај ти само посла... У том разговору дођоше оба брата кући. Рогу оставише у Маричин вајат за врата; спремише и конопац.
Често је у разговору мешао по неку страну реч. И то кад хоће да је изговори, чисто зажмури да би по том околина видела колика је ту ученост! А околина обично тада шане међу собом: »Нуто, нуто! како се наш учо пући!...
Дође већ да се свисне од терета. Свога га мртви зној проби... Читав сахат борио се тако с том нечастивом силом. Док се чуше срећом и петли... Одскочи му дете с леђа, па наже уза страну.
У том разговору и планирању стигоше већ и у Вучевицу. Капетан је одсео код кмета сеоског Степана Стенчића. Одавно није било
Њему је лако — седи беспослен по вас дан, па изволева... Тако је било и с том главом шећера! Уђем ја једно јутро у канцеларију а она му стоји на асталу. Ја се мало зачудим, богме.
— Богме, ви сте ту много зарадили! — Ја шта мислиш ти, болан!... Видиш ову кавану? Њу је сазидао капетан том главом шећера. Мој Пајо, падало је ту новаца као кише!... — Ама, опет ти не каза мени како се завадисте.
Хтеде се лепо искобељати. Али, не лези враже, то некако прокопкају капетан и Узловић па потеци том човеку. Као за несрећу Раданову, десио се тај човек — капетану брат од ујака.
— Немој да се претргнеш, ћато! — рече момче заједљиво. — Ви'ш ти безобразника! Не кажеш хвала и на том! — обредну се писар. — О, о, гле ти шта је овај накупио! — зачуди се газда Милун и махну главом. — Богами лепа пара!
— Оно има још свирача овуда у нас, али од Среје бољега нема. — Да је мајстор у том послу, то знам, али нисам знао да му се толико плаћа. — Плаћа да видиш, газда Милуне, доста добро! — настави поп.
Чељад истрча и удари у дреку. Њих два носе се као бесни — не да се Милун, не да се Среја. У том рвању догураше се до амбара. Оно момче скочи буновно, па нададе дреку и утече некуд у коров.
Пупавац само ужагри очима кад адвокат помену толики мираз. И на том се разговор прекиде. Није, вала, прошао ни добар сахат, а већ је адвокат седео у кући Николиној и увелико се
ћери и снаје мазале перчин проседи, те кроз овај пролазили милионима пута и то тако да се не зна управо које ће се име том облику феса дати, фес или смесе милиона знојева са машћу итд. Он не плане, јер то те смесе не допуштају.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу. Друга им села завидеше, а они беху поносити. Него, у том поносу било је и таштине.
И мислио је: нико о томе н зна! А осећао је да се мора некоме поверити; морао је имати некога с ким би могао о том говорити да би му души лакнуло. И науми да све каже Лазару.
— јекну Лазар. И самим погледом изазивао је. Станко се љутну. — Шта је теби, јаране? — упита он, а у том гласу звонио му прекор. — Шта ту ваздан!... Смеш — не смеш?! — викну Лазар, а беоњаче му од зала закрвавиле.
Видео је како је његов бабо проси, како их попа Милоје венчава... Срце му се раздрагало, па игра, игра у прсима... У том слатком заносу заборави и где је, и шта је учинио, и шта сад ради...
Срце га је болело за тим мирним и тихим животом... Зној му облио чело... Он је стојао као окамењен пред том светом сликом домаћом.... А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као да му говори: Ходи к нама!
Па кад ми човек верује, је ли право — питам те — је ли право да га слажем?!... У том изидоше на пут. Лазар виде да су близу хана... Напреже сву снагу и јурну да побегне...
Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије... Петра изиде из куће. Она није ништа знала о свему том. За њу беше само чудно то: што толики свет стоји. — Што не седнете, људи!... Хајте овамо, ево совре!...
Њихни су га погледи вређали. Он леже да би их избегао... У том мучном ћутању проведе два пуна сахата. Наједанпут отпоче живот око њега.
А сад... сад ћу ја друкчије и другом казати. Крушки је играло срце од радости, али се он савлада. — Нећемо о том говорити!... Него... Лазар је мени на срцу!... Хоћу да га видим срећна и весела, па ћу онда и ја бити весео!...
— Онда носи. И гдје га видиш, гдје га сретнеш — убиј!... Јеси разумио: убиј пса! — Добро — рече Лазар. У том стигоше кући Ивановој. Иван позва Турчина и његову пратњу да се презалогаје, али Крушка одмахну главом и оде замишљен.
Ићи ћу кријући. Та, ваљда, неће ни овако довека остати!... Кад се Турци дигну, растераће их као врапце... Тешкао се том мишљу, и она га мало умири.
И славни песник устанка нашег, Вишњић, рекао је том приликом, после боја мишарског, једну истину, која ће остати вечита.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И кад опет изби: с топола се расу Задње мртво лишће. Мир је на све стране. Док понова куцну: тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране.
Чекам и чекам све ноћи Тог путника с неком вести. ПЕСМА Изгубих у том немиру Другове и све галије. Који је сат у свемиру? Дан или поноћ, шта ли је?
Све су очи засењене Тихог мрења том лепотом; И свака ствар што се крене, Зажуди да умре потом. Вај, зна само дух човека И за живот и за мрења: Две
Ми смо своју сузу крили у том часу, Ону сузу чедну, свету, неумрлу: Но она се свагда јављала у грлу, И увек се тужно расула у гласу.
И да моја мисô никад не залута У том своме часу свечану и ретку, Увек свету ватру носећ целог пута, Велику и светлу, као у зачетку.
А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом — Да не дигне једном, као гладна вила, Док жалосна срца и не слуте о том, Два своја у сузе замочена крила.
Но том вечном болу и тој тамној срећи И реч једну нову ако буде дао — Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну
И минућу ноћу крај твојих обала, Док ронећи сузе и не слутиш о том; И поћи далеко преко тамних вала — Све у болној жеђи за новом лепотом.
Видео је у том часу замркли Тибар на чијој је матици пливао велики штит јулског месеца. Ноћ је овде међутим бивала све љубичастија;
Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје. То је било због човекове жене, која је стајала на стени
2. ОСТРВО ПАПАГАЈА Острво без људи, у пределу мора куда бродови никад нису прошли. На том острву сијају шуме као широки пламенови у небу.
Године и звезде су пролазиле, а његов дух био је увек засењен том светлошћу звезде која није хтела да изиђе из своје тајне.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Иди, ако ћеш! — рече она, и њен поглед раздвоји Црвено море. — Иди, ако ћеш! Бог га убио ко ти у том стане на пут!
Све је сложно, весело, и љупко, и свако гледа том приликом да се добро ишали и исмеје. Како се, пак, које од њих трога појави на врата, одмах настаје ред, озбиљност и
Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. Неће он, сељаче, никад среће имати! Уђосмо већ у село.
маже колена петролеумом, и кад год, сирота, јутром дође с трга, хуче и при том нама, својим питомцима, демонструје садржину котарице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Напишем писмо, и не знам му више садржаја. Знам само да је почињало једним сном, и у том сам сну отприлике нацртао како сам ја заволео Немицу која није лепа, која је пука сирота и којој су већ двадесет и
Не ја, не моја, него твоја срећа, твоје спокојство. Реци само, ако мислиш да при свем том наш брак не би имао негда, можда, последица... како да кажем?... Промисли — ја сам ипак на све готов!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И један и други одавно су у том селу, још откако су се оженили, а оженили су се чим су свршили у Карловцима богословију, а ову су свршили пре двадесет
Аркадија је баш свакојаких чуда видео: с покојнима се разговарао, познавао неколико вештица у том и околним мест а, био посредник између угодника божјих и људи грешних, — али ово чудо је први пут сад доживео!
Могли су се сити најести, па чак и напунити шешире и понети кући својим убогим родитељима. Зато су дечји шешири у том селу и били изнутра као калајисани.
Јер исти иако је био од рâне младости код њега, иако је васпитаван цигло у том правцу да буде, такорећи један ступ куће — ипак се он изметнуо у нешто сасвим друго, сасвим супротно.
Заустављали су се код неких касапница од којих је црква примала лепу кирију, иако се касапи туже на пацове. Том приликом му је испричао историју једног маторог кусог пацова коме је пре толико година реп одсечен кад је касапин
— Клањам се, госпођице Меланија — рече и рукова се, па куражан као сваки богословац у том расположењу, додаде плашљиво и полако: »Лаку ноћ, и мило и драго«.
— ’Ајд’, ’ајд’, видићу и твоју памет — ману руком поп Ћира досадно. — ’Ајд’ уклони се с том лулетином — вели гђа Перса — да излуфтирамо мало собу. — Шта ће само тај млади човек помислити?!
— Ово све к’о да се најело бунике данас, тако гогори! Севај напоље, што си ми задимио ту с том твојом лулекањом! И овога другог попа истераше у авлију да пуши.
колике су у старо доба велике биле, а колике су сад; о месечарима како иду уз високу двокатницу к’о по патосу, па том приликом споменули и о Глиши, који је био дванаест година у солдатима далеко тамо у Буковини чак, како је и он или
Тога истога дана после подне, приповедале су се чудне и невероватне ствари о том догађају. Увече тога дана знало је цело место, и лево и десно од Великог сокака приповедало се у свима кућама о том
Увече тога дана знало је цело место, и лево и десно од Великог сокака приповедало се у свима кућама о том збитију. А заслуга за то припада гђици Габриели. Она је била као нека врста машамоде у селу.
Та оно... знате... не треба се баш много ни чудити; у том јој је, што кажу, и век прошао! А после, и немецко воспитање... шта ја фурт предикујем и говорим... ал’ немам коме.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Воли ме. — Па добро, добро, узмите се. Ко вам брани? — прекину је поп одобровољен том њеном љубављу. Али Наза још збуњеније наставила: — Е, али ја искам да се венчам. Хоћу у цркву као и сви други.
Једва би ишао и вукао се, ма да је у том нагомиланом, већином новом, пустињском, оделу, а још онако крупан и кошчат, изгледао доста и леп.
Таја је све јео. Али више од варошанке, него од свога и Вејкиног. том прошење прошло. Гробље се испразнило. Сви други просјаци отишли, само они не.
Газди се допао и узео га код себе, после га оженио, дао му своју слушкињу. С том женом имао и кћер. Али га жена толико волела да га није могла гледати да тако он трпи, пости, гладује, већ је радила,
саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане... Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи.
И онда би настала она његова збркана, убезекнута прича: о том бегу, о купљењу његова десетка у селу. А то би нагнало чаршилије да се сете његове несреће од које је Менко тако
Седа тамо у крај. И, пошто метне испред себе капу, преседи цео дан онако клатећи се, с лулом у устима и огрнут том својом дугом колијом.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Дође сестра, умеша се у разговор и дâ му на знање да мираз неће фалити. Она већ на том настојава. Госпођа Јелка рада је да се мало провозају.
Зато би' био рад отприлике знати... — Кажите ми право, отприлике, колико ви иштете? — Колико би' ја хтео искати, о том немојте ни питати, но само: колико се могу од вас надати?
— Дођите ви, дакле, опет к нама, а ми ћемо опет к вама. Је л’ добро? — Јесте. — Ми ћемо, дакле, на том остати — Ја ћу и онако скоро овде пролазити; имам нешто у околини куповати. — Е, баш добро. — Сад се препоручујемо.
Татијана Скорићева у П. била је фина проста девојка. Од својих другарица се само у том разликовала што је била најбогатија. Има сесију земље и виноград. Оца нема.
Преспавао је јутро. Премишљао је да послуша мајку, па да још остане. Мајка и Милева о том ништа не знају. Држе да је Љуба отпутовао. Пре подне ето Љубе опет у кућу Милеуснића. Пита за фрајлу.
Фрајла се морала на то насмејати. Чика-Гавра седео је већ на том дивану, па знао је како ваља сести. — Дед свирај, девојко! Сад фрајла седне код клавира и почне свирати.
Госпођа Макра се врати у собу, па забашурује целу ствар. — Неће да уђе моја Паулина. Знате, у том врашком инштитуту научила је на мидер. И сад је јако утегнута, па јој је позлило. — Ал зашто је тако истрчала?
— Ја идем на лустрајз, ако они дођу. Тако су се госпођа Макра и фрајла Паулина разговарале, и у том су се сложиле да се не удају за чика-Гавру и Чекмеџијића. Чика-Гавра и Чекмеџијић путују.
— Та знам, мора она мене радо имати, кад ме је још девојком добро гледала! Мора она још моја бити! — О том, чика-Гавро, немојте рачун водити; она се с вама само титра. — Није баш ни тако!
После месед дана пуче глас да ће на пролеће бити прстен фрајле Јулке са нотарошем Ружичићем. Љуба се том јако зачуди.
Дакле, кажи, ако хоћеш. — Не браним. Ја ћу поћи за њега. — А ти остани при том. Сад се напољу Стева о том са Гавром разговара. После ћу опет ја Чекмеџијића ухватити, па ћемо још данас све свршити.
Дакле, кажи, ако хоћеш. — Не браним. Ја ћу поћи за њега. — А ти остани при том. Сад се напољу Стева о том са Гавром разговара. После ћу опет ја Чекмеџијића ухватити, па ћемо још данас све свршити. Сад гледај посао.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Али баш у том тренутку неко спусти руку на његово раме. Јуришић се нагло окренуо и кад је угледао жену, уз високог човека војничког
— Е па готово је! — Фініта Иа цомедіа! — Дакле мобилизација, рат! — Нек је са срећом! Али како у том моменту наиђоше однекуд она тешка гвоздена кола за поливање, вучена огромним мекленбуршким коњима, који су тромо и
„Како је то све и чудно и смешно са том човечијом душом — помисли Јуришић. До мало час понизна, понижена и јадна ево је како се накострешила, горда, пркосна,
Тамо доле, у тесним и бедним просторијама најосетљивијег у том тренутку, нерва у деликатном механизму мобилизације, један пуст јаросан хаос беснео је орканским бесом.
Међутим, и у том најкритичнијем тренутку и кад су и последња црева пешадије замакла за кукурузе, пета батерија, која је дејствовала
У том тренутку једно чудно таласање на његовом мрачном и ужаснутом лицу одавало је неку страшну решеност. Он се брзо спреми и
у последње време, шаљу и одређују на све ризичнија места и да би он једнога дана, пошто нико краја не може сагледати том страшном разрачунавању, најзад морао платити главом. То је сигурно.
два мршава, слабуњава младића дижу носила са његовим тешким телом, мучећи се да га изнесу из вагона; и кад га ту, на том излазу, опколи његова бројна породица са изразом онога немога страха и очима пуним суза.
И тек ту, тачно на том излазу из вагона, дође му наједном да се напрегне и усправи, па да оном скупљеном брижном али поноситом свету, који га
Христић, водник пете батерије, тога дивизиона, тога артиљеријског пука, погинуо је на положају том и том, тога и тога дана, о чему известите његову породицу. Сахрањен на положају.
Христић, водник пете батерије, тога дивизиона, тога артиљеријског пука, погинуо је на положају том и том, тога и тога дана, о чему известите његову породицу. Сахрањен на положају. Ствари његове и новац послаће се накнадно.
сумњу, сместа одбацио могућност сваке помисли о његовој стварној кривичној одговорности, па је тражио да гнушање пред том оптужбом изрази на начин који би оставио утисак да је задовољење једино што се њему дугује да прибави.
Африка
Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу. При том код овог Швајцарца, који је стари колонијалац, постоји још и суревњивост да се један новодошли без велике муке
Да чак прво путовање кроз једну земљу више упозна човека с том земљом но и једно идуће, које још слаби и првобитно стечена убеђења.
Истим ритмом, уједначено, и грудни кош младића и грудни кош девојке ширио се и скупљао. Обоје су изгледали том тишином и тим мирним ритмом тако пространи и тако вечити, да би човек и несвесно замислио како се њине тамне плећи
моју пољску постељу, коморник, столове и столице, док спрема ручак од конзерве, ја имам непрестано пред очима како том угасито црвеном стазом силазе тамни сељани увијени у плаве мараме.
У једном тренутку осврнух се да их фотографишем. То их баци у урнебесни смех, окован само том пажњом да не изгубе власт над чамцем.
Стегнутог срца, као деца у ноћи, ја осећам скоро нелагодност од овог џиновства у природи. Осећајући још при том да ћу, сасвим брзо остављен од Вуијеа, бити бачен на велики пут који води кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут,
Тако за петнаест само франака добијам маску за коју сам доцније дознао да је као тип од најстаријих у том крају. Ја је одмах по повратку радосно поклањам пријатељу. Кад помислим на маске које сам могао купити на реци Комои...
Поћи сад, кад пут постаје најтежи, без доброг кувара, и при том још понети његове ствари које су ту а које ма коме да оставим неће му их више дати, сасвим је досадно.
члан најдивљијег племена што се да замислити. Не може се претпоставити да један белац опстане један дан у том народу људождера, и полузверова, који, док белац пролази, скривени иза стабала, дочекују га отровним стрелама. Н.
Рат се водио пре наше Косовске битке, од ових крајева па све до Нигера, и легенде о том поразу још увек узбуђују тамне народе не само у Африци већ и по свим острвима, и америчким плантажама.
Толико је господство начињено свуда од истих елемената. И не ограђује се само на том покрету руке којим ме је задивио, већ када га још питам да ли би се противило њиховим обичајима ако би се и он сликао
би личила на оно што се код нас зове „чарлстоном“ да оне и тренутка одвоје стопала од земље; али је цела игра баш у том грозничавом ритму целога тела, сасвим истурених бокова и сасвим уперених груди, у ритмичном трешењу и савијању, у
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове брига и домашњи незгода пуне разгалило, а при том — ако уши слишати има — и науку живлења придодало.
Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо! ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти. ЈАЊА: Ниси си надала, што си си надала? Да си возиш на четири коњи, да ти служи катану?
Ниси јошт ни оправљена као што ваља. А друго, ниси нигди ни на воспитанију била. Баш трећи дан Ускрса на јутрењу је о том био разговор.
ЈАЊА: Зашто? Ја сум човек поштен... О, моје лепе дукате, о, моје лепе дукате! МИШИЋ: Да сте ви поштени, о том нема сумње, но видите, код вас се нашле фалишне банке, ви морате одговарити. ЈАЊА: О, тихи, о керос!
Црњански, Милош - Сеобе 2
У том краљевству текле су реке богате рибом, а дуж тих река простирале су се бескрајне, зелене равни. Лети су се те равни пре
Небо се после, опет, спусти на ту празну земљу као плава завеса. Све до краја XВИИИ века, у том краљевству ратови су били чести.
Својим белим зубима, као низом бисера, он се церио, не би ли се умилио том страшном човеку. Пошто је он био у војсци испредњачио, а најбоље, међу њима, знао немецки, браћа су га изабрала да он,
„Прави лепотан“, помисли Гарсули. У том тренутку, кад је Гарсули већ мислио да је све свршено, тај Исакович проговори, на немачком, одлично.
Сви су бежали. Сви су били устукнули пред том набујалом, црвеном, реком, која је ваљала, као поплава, коње, барјаке, пушке, клобуке, за колима, у којима се био
Један га је био ујео за руку. У том затвору, апсеник би брзо научио како је у мртвачком сандуку, а изгубио би и појам о времену.
Оно што је он рекао том шкопцу са Крфа, казали би му и сви они из Махале. Павлу се чинило да чак чује, као неку грмљавину, у даљини, Трифунове
Али се преварио у том сањалу, зато што се чинио тако тих, и тужан. Међутим, Павле је имао ону безумну храброст, која се, каткад, среће код
Заборављена скоро више од годину дана, та слика његове младе, покојне, жене, појави се тако, у том провидном, плавом мраку затвора, и он је виде као да стоју ту, пред њим, у зиду.
Исаковичи се тако разместише, по клупама, на том доксату, у хладовини, у којој су висили читави гроздови лањских клипова кукуруза и паприка, као црвени венци.
У Ане, сестринска наклоност, према том несрећном човеку, била је видна, мирна, јасна. У наклоности Варваре, међутим, било је нечега плаховитог, страсног,
Пунцтум. Гарсули је о свему томе послао свој извештај Ратном већу, у Беч. Он је по том извештају шетао – својим лепим, калиграфским, рукописом – као паун.
Теодосије - ЖИТИЈА
У Гори Светој, у области твога манастира, на том и том месту, потражићеш и наћи ћеш два скровишта злата, која узевши све што ти је у Богу потребно устројићеш.
У Гори Светој, у области твога манастира, на том и том месту, потражићеш и наћи ћеш два скровишта злата, која узевши све што ти је у Богу потребно устројићеш.
А Сте фан, сазнавши од оних који су били са светим за узрок његове потиштености, није га смео о том питати, него све испитавши од војника који су дошли и сазнавши за страшну смрт противника, ужасом обузет чуђаше се и
Крст свети и часни омивши, том освећеном водом и топлом молитВом брата напоји, и свега га окропи, полажући руке своје свете на часну његову главу, и
Јер у том Назарету, вративши се од телеснога бежања у Египат, у њему је телом био отхрањен хранитељ свију, Бог мој Исус, зато се
Зато, дакле, и до сада јереј са босим ногама свету и божаствену службу на светом месту том свршава. Био је и у цркви Светога пророка Илије, клањајући се са многим сузама целиваше место о коме Господ рече
Вретиште оштро уз тело ношаше, и о том не знађаше нико осим матере. Због тога још више мати његова над њим плакаше, гледајући цвет његове младости како се у
Све ово видевши и по том дознадох колико је велики у посту и трпљењу преподобни и ваистину достојно од Бога прослављени, и распитах се код
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Вероватно је да је у том погледу био од утицаја на њега назив „Илирија“, који су Наполеон и француски администратори били дали областима
Да није било узајамног помагања, многи се не би спасли, а сељаци су се том приликом најбоље понашали. Последица ове дубоке осећајности су и њихова дубока осећајна правда и милосрдност, као и
И оно што је у том погледу најкарактеристичније за многе крајеве динарске планинске зоне, то је појава врло јаких темперамената,
Од неког времена Ере се све више баве и земљорадњом. Али у овом становништву динарских брђана, хомогеном у том смислу, што није измењено миграцијама, што говори истим дијалектом и што живи од истих занимања, ипак има психичких
То је низ весељâ, обеда и посета, и том приликом дају једни другима мноштво поклона који их урнишу. Ове су навике чудна супротност врло озбиљним навикама код
Већина од ових Аромуна били су у том смислу погрчени што су знали грчки, били у византијском смислу јако одани православној цркви и поносили се грчком
Али у њему мора бити неких утицаја аромунског језика. Западномакедонски дијалекти нису још у том правцу систематски испитани.
У том погледу Косово изгледа према Морави као област устаљеног становништва. Због несигурности и пљачкања многе су се моравск
По јачини националног осећања Моравци су најближи Косовцима и у том погледу са њима чине једну групу. Али по реалистичким цртама, по типу кућа и по општем утиску као грубље становништво
Веће је плодности и због тога што земља није оноликим вадама и наводњавањем изапрана, као у Подгору. Али је земља у том земљорадничком делу Полога била беговска и села махом читлуци, као што је случај и на Косову.
Има добро имућних људи, али су они друкчији но динарски, и за њихов живот и карактер потпуно вреди све оно што смо у том погледу казали напред за имућне људе централнога типа уопште. И они се увек туже и кукају.
“ „У јелу су“, вели он, „прождрљиви и том приликом само о њему мисле и не узнемиравају се: срче бугарин не шали се, триста паса да се покољу не би га заглушили.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
пећи знамен ватре У три јаме без имена и без млека Хладан ти дах до грла До камена под левом сисом До птице бритве у том камену У туту тутину у легло празнине У гладне маказе почетка и почетка У небеску материцу знам ли је ја Семе ти и
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти; не, мој Аљоша, не иде се у смрт
ПАВЛЕ: Слушајте, ма ко да ме тражим, нисам код куће. Разумете ли? МАРИЈА: Разумем! ИX ЉУБОМИР, ИСТИ ЉУБОМИР (у том тренутку појављује се на вратима носећи једну велику књигу): Је ли слободно? ПАВЛЕ (мало збуњено и отежући): Да, да...
ЉУБОМИР: Зар се и том граном технике бавите? ПАВЛЕ: Да, архитекта, грађевински инжењер... али, мене је одувек врло занимала хидрографија и
Зар то може како ко хоће? Ја мислим да у уређеним западним државама мора постојати о томе какав закон и по том закону: ко је мртав, тај је мртав. Код нас, међутим... АНТА: Не може држава никога натерати да буде мртав.
Добро!... Али ви не можете седети скрштених руку, ви морате нешто учинити... СПАСОЈЕ: Па да! ЂАКОВИЋ: Е, и у том погледу даћу вам један савет! СПАСОЈЕ: Опет 1.000 динара? ЂАКОВИЋ: И две и три и четири...
Уосталом, ја и иначе имам да пишем. (Полази, али у том тренутку отварају се задња врата и наилази Љубомир. Вукица се зауставља.
СПАСОЈЕ: Не претим, али ето, ви кажете кад лађа тоне, а заборављате да ће са том лађом потонути и ваших пола милиона готовог новца. НОВАКОВИЋ (тргне се): Не мислите ваљда...?
СПАСОЈЕ: На тај начин било би сачувано имање и углед мој и ваш. ПАВЛЕ: И у том случају ви би признали да сам ја жив? СПАСОЈЕ: Да, у овако изузетном случају.
МИЛЕ (седне). СПАСОЈЕ: А ви сте, како ми госпођа пише, писар код адвоката Петровића. МИЛЕ: Да! СПАСОЈЕ: Том се адвокату обратио такозвани Павле Марић да га заступа? МИЛЕ: Да, да поведе кривични поступак противу вас.
Како противу мене? Зашто противу мене! А вама је ствар, изгледа, ближе позната? МИЛЕ: Да, ја радим по том предмету. СПАСОЈЕ (узнемирен): Шта радите? Како радите? Реците ми, молим вас, у чему је ствар.
ВУКИЦА: То би, извесно, било нешто необично. АГНИЈА: Ја сам увек себи замишљала брачну собу отворено плаве боје. Том бојом би се чак морали обојити и зидови, нарочито плафон.
Са Шварцом? Па да, све сам припремио и позвао сам Шварца. ВИИИ ШВАРЦ, ПРЕЂАШЊИ ШВАРЦ (у том часу наилази. Он је елегантно обучен господин).
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Хоћеш ли да га неко други дигне! Нисам имао неко одређено мишљење о том питању, и то је било лудо. Неизмерно сам желео да одем, пружа ми се прилика, и шта? Не знам хоћу ли је?
Идиот! И то идиот који није стигао да види како у том граду једино градски делују црква и затвор пред којим један милиционар стоји тек онако: овдашњи лопови исувише су
Ујела си ме. - Ујела? Па то је, ипак, нешто - пришла ми је и уштинула ме, а онда се засмејала и смех јој је у том сутону пуном месечине и лавежа паса личио на звонце. - Ти се не љутиш? - шапнула је.
- Закаснићеш на посао! - прилази Тимотију, а он јој каже да хоће, али како је већ неопходно да неко очита лекцију том мангупу. Мангуп сам ја.
На тргу сам се зауставио, том тргу равном и округлом као палачинка у чијој се средини налази нешто као водоскок. Уоколо су клупе на којима су
- Ти, верујем, не мислиш тако? - подиже према мени своје модре очи и насмеши се. У том осмеху било је сакупљено све оно што је Караново причало о Црвенку професора Галца, који пише тамо некакве ствари.
Рашида се увређено одмаче у страну. - Зар сам баш толико дете? - рече окренувши ми леђа. У том питању било је толико усамљености да за тренутак осетих како губим дах. - Ти, мала лудо!
Упитах је шта ће бити ако унутра, кад почнем да га гутам, нађем неизлежено младо, а она рече да ћу у том случају јести кајгану с месом и насмеја се. Месец се као у филмовима из Индије полако и декоративно пењао у небо.
- Надам се да ће ми ова јаја дати инспирацију за ноћас рекао сам и насмејао се, али она није ништа приметила у том смеху, јер је просто спавала ходајући. Предложих јој да је отпратим до куће, иако је то био непотребан предлог.
У том тренутку готово сам мрзео свог оца. Како се само уклонио без речи. Било ми је некако криво што нисам боље погледао.
Тамо, у шупи, они смрде као ђаволи, али она не да ни једног да испечемо, а што је најчудније стари јој при том повлађује. Пре пола године из кавеза су нестала два.
Мислила је при том на моје фармерице и црни џемпер, али је у томе било доста лицемерја. Она није желела да их мењам, јер ма колико егзиш
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Господар Софра је биодобар „певац“, бар он се за таквог држао. Том приликом би се надметали; особито „трећи глас“ је волео господар Софра.
— Шта има новог? — Ништа, дошли смо да се о оном јучерашњем поразговарамо. — Е добро, дакле како мислите са том Краковом? — Нека Чамча каже.
А најволео је бити у шетњи, међу коњима и кочијашима. Кућа, дућан и механа била је баш код Дунава, баш на том месту где стају лађе, вашарске, житарице, белозанке. Ту је видео како лађарски коњи вуку триест и више лађа.
Шљахтец је позив учинио у име грофа, али о Чамчи и Кречару ни речи. Њих није нужно том формом позвати, јер и један и други је само „купец”; доста кад их је накратко гроф позвао.
На том красном кандилу израђени су светитељи, међу којима главно место заузима свети Никола. После неколико дана спреме се на
Путују врло лагано и врло дуго. Једаред већ наиђу и на тај пут, и по том познатом путу упуте се Кошици. Путују лагано, и дођу у Кошицу.
Гостионичар одговара да су страни, али да их он није питао откуда су; вашарско доба, ко ће кога о том питати, код толиког света.
Господар Софри долазе пријатељи да му честитају. Када се сасвим опоравио, иду Чамчи у канапу, па једнако га о том путу запиткују, па мука му је док исправи оно што је Чамча њему на реванш дометнуо.
У таквом изобиљу, свуд тако примљен, у друштвеном животу био је такав на ког је отмена публика рачунала, и он је том поверењу одговорио. Ако треба на игранку, у „танцшул”, ту је он. Ако треба котиљон управљати, ту је Шамика.
И Шамика, такав младић, опет није се никад могао оженити, не да није хтео, но баш није могао. Шамика у том разноврсном свом занимању није имао времена за науку.
Док је Шамика пред њеним очима, одвуче се од црних мисли, у том магновању радује се канда нема терета на срцу. Како нема Шамике, њој из гроба пред очи излази Пелагија, онако обучена
Отац га отера, па на молбу материну опет прими, док није био принуђен истиснути га. Том приликом Пера рече оцу да му што дâ, да ће он сам газдовати.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Тако да, будећи се сваки час, застење и одмах затим опет заспи, шкргућући зубима. При том, за тај тили час, док опет не усни, шта све не угледа у полусну! Реку што под брегом шуми, испунивши сву ноћ.
И, у њему, звезду. Једном заста у том љуљању и хујање му у глави преста, тако да осети да је будан. Лежао је у мраку широм отворених очију, зачуђен, и
су се била договорила да преваре жену при опроштају, јер старији није хтео да види оно што је била у стању да учини, у том последњем тренутку. Зато је требао млађи, са дететом, да дође, колима, пред кућерак код обора.
Сагнувши главу над својом ћерчицом, ћутао је у том страховитом прскању блата и одскакању од грана, пањева и џомби, све дотле док, замакнувши крај једног шумарка ретких
Осунчан, просијан, осети се топал, а не тежак, као и да не јаше, као и да не постоји, у том невидљивом ветру, који га је дочекивао с лица. Затим потера коња касом, кроз празнину.
Исакович је био љут, јер је осетио страх пред том шареном бабетином у војничком оделу, а Комесар, јер је Исакович претегао кола на лево, тако да је он седео сав
Добошари почеше да лупају. За тренут широм отворених очију, стаде, у том га други ошину посред лица, тако да усне препукоше и да крв шикну.
звекећући при сваком покрету сабљама, погнути, обасјани шареном, мутном светлошћу прозора, падали су ничице пред том бујицом пријатности што их обузе.
У себи, он је већ састављао извештај о свом неуспеху, истим оштрим, чистим словима. Хтео је, нашироко, да при том опише православље у „свом војном округу“.
јер узалудно је све, прах, смерт, суета суетства... праздне речи... а кад се умире, умире се као пас и коњ. При том покуша да устане и да пође. Душе нема... као што ни Бога нема... живимо узалуд... прах... смерт... праздне речи.
Тада се она исправљала, стегнула у пасу, високих, правих рамена, да извади два крупна бисера из ушију. При том њеном покрету сав би дрхтао.
Истина, она је тек сад била лепа, упаљена, при том угојена, бестидна, али зар нису такве и све друге са којима је он имао посла?
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
судбину одгонетају следећим поступком: На Бадње вече девојка изиђе из куће „Да истресе ’троје’ (трохе, мрве), па се том приликом мало задржи и прислушкује што се у кући говори.
Тако, на пример, девојка у Банату уочи Ђурђевдана сеје босиљак и при том говори: „Ја сејем а суђеник нек дође преконоћ да влачи босиљак.“ Онда ће јој се, кажу, сигурно јавити суђеник у сну.
да сандук с младиним даровима буде затворен за време венчања јер, према широко распрострањеном варовању у Србији, у том случају млада може остати без порода. Из истог разлога, млада не сме да се ухвати за трбух за време венчања.
Када се кум враћа са крштења кући, он би требало да унесе кумче тако што улази у кућу десном ногом и да при том каже: „С десном ногом напријед, да се синови рађају, а дјевојке удавају.
Трудница се, пише Милићевић, „чува да не види змију, јер ће јој дете бити шарено“. Негде, опет, мисле да ће у том случају дете бити „вечито хладно као змија“.
⁵⁰ (У Гружи, пак, верују да ће у том случају дете имати болове у стомаку.) Овај необичан скуп животиња које трудница мора да избегава, а који сачињавају:
Ако се не држи ове забране, дете ће јој се неминовно кад-тад, макар и под старост, удавити. Негде, пак, мисле да ће у том случају дете само плакати када се буде купало.
У Босни, на Покладе (увече) ставља се стари опанак у ватру и при том се верује да ће од овог неугодног мириса вештице побећи.
(1) Скривање од злог погледа. „Најприроднија и најлогичнија заштита од урока је у том да човек не буде изложен погледима злих очију.
У ову сврху посебно се користи камење специјалног облика, у виду стрелице. Том стакластом камењу, које наш народ назива стрелицама од грома, приписује се снажна магијска моћ.
“ На Косову мајка, кад иде са дететом међу свет, пљуне себи на длан, и при том каже: „Колико на длану длака, толико на тебе урока“, па том руком на коју је пљунула протрља дете по лицу.
кад иде са дететом међу свет, пљуне себи на длан, и при том каже: „Колико на длану длака, толико на тебе урока“, па том руком на коју је пљунула протрља дете по лицу.¹⁸⁷ Мазање детета секретом вагине такође је моћна заштита.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Многи од нас матурирали су само са том једном једином свеском, сваштаром, која је лако могла да стане у леви џеп капута.
сам да кажем и то да су нашој улици непрестано мењали имена све то време, а пошто смо становали на првом спрату, при том су нам увек улазили у трпезарију, отварали прозор и закуцавали своју таблу.
Питам се кога ће сада измислити мој ујак? ИГРАЊАЦ Игранке су почеле већ првог дана победе, која у том тренутку није нимало личила на ону добро познату даму одевену у завесу, са заставом, голим грудима и свачим, како су
Управо се љубила с оним надувеним Грегори Пеком, који је у том филму играо америчког новинара, кад се изненада загледа у партер десно.
Што јест, јест, нећу да грешим душу, дао нам најскупља места у »Јадрану«. А знате ли о чему се радило у том филму? Е, сад ћете да паднете на дупе! О нама.
Тражим се по тротоару. а не могу да се нађем. То је Хелен. Пат. Меги. Лу. А ово је мали Пјер. Мала Жоржет. Мали Том. Мала Пат. Мала Хелен. Мала Меги. И њихова деца ме гледају такође кроз двоглед изврнут наопачке.
Французи! — Да прошетамо? — кажу успели момци. Зашто да не? Док Хелен, Лу, Меги, мала Хелен, мала Лу, Меги и мали Том накупују неке ситнице — свирале и папуче. Шетамо, а мене хвата страх за Београд. Он, неспретњаковић — ништа!
У том ослобађању кроз додире има нечег што се ни данас није променило. Читао сам негде да се у најскупљим швајцарским клиника
Ја од туге прогутам карамелу, мада уопште не волим бомбоне. Онда по екрану Кинотеке почну да се јуре Том и Џери. Млади човек посматра у треперавом млазу светла младу жену.
Млади човек воли да гледа како се млада жена смеје кад се Том ухвати на лепак. Млади човек, иначе, није баш тако млад.
Преседели смо тако и не примећујући готово читав живот у том дивном, миришљавом подруму у Косовској улици, у коме су се окретали стари филмови.
Али, вратимо се у једну данашњу недељу, у три поподне! Када се Том и Џери најзад изјуре до миле воле, млади човек и млада жена облаче своју децу и излазе напоље на Косовску улицу.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Све су биле ниске, под сламенијем крововима, све ограђене сухомеђама; управо у свакоме том дворишту бјеху по двије-три зграде: једна главна, кућа, а остале стаје, или кујне.
Јанко се није могао заносити том осветом, јер, најпослије, Милун је погинуо одводећи плијен. То толико да њешто рекне, запита: — Дакле, биће рата?
По томе се видјело да је Марко чети глава; он једини старији човјек међу том дјецом, туна је и прије западао. А по црногорској ћуди, Марко је чинио да се у свему огледа његово главарство, његова
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ДЕВОЈКА: Дабом’!, кад нисте били лепи! МАТИ: Ајд бестрага; ја нисам била лепа, него ти с том ногом! ДЕВОЈКА (плаче): Сад ми се још подсмевајте. МАТИ: Но, доста већ, иди те гледај за довече!
(Одлази.) ТЕТКА: Јако се наљутио. МАТИ: Мани га збогом, не смем више о том спомињати. УГЛЕД 7. ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊЕ ДЕВОЈКА: Шта је тата тако викао? МАТИ: Од Марића нема ништа.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Али и у том оквиру дечја песма, дечји роман и дечја прича привлачили би нарочиту пажњу, издвајали би се извесном лакоћом градње и
Сва та дела се позивају на дечју читалачку публику, али с различитим мотивима, и с различитим степенима искрености у том позивању.
То одбијање се темељи на полазишту да „нешто јесте Литература, или није”. По том схватању Литература не подноси споредне, мање важне и мање самосвесне облике; она увек мора поштовати највише идеале,
Тој пресуди, међутим, измичу ретки ствараоци, код којих је то ограничавање условљено неким другим нужностима. У том случају дечја публика није груби спољашњи чинилац, чије потребе ваља ропски задовољавати, него тек један од могућих
У том су смислу речити случајеви оних књига које првобитно нису биле намењене деци, али су им се с временом наметнуле, пронаш
они не дају ни лажну, ни окрњену, ни глупо упрошћену слику света: ако је визија изворна, она мора бити целовита и на том нивоу спознаје.
творевине не привлаче, који никад нису осетили потребу да се у њима огледају, нити да своју визију до тог ступња, и у том правцу, сведу.
Достигли су мајсторство на том нивоу; на једном другом, који се, с правом или без права, сматра вишим, мајсторства не би било.
онемогућавајући му тако, заувек, да се приближи том себидовољном апсолуту који нико и не покушава да ограничи каквом функционалном ознаком, и који се зове Књижевност.
највећи део текуће дечје књижевности у сваком погледу безвредан, одређен за једнократну употребу, и да етикетирање, у том случају, није само производ критичарске зловоље, већ праведна осуда нечега што с уметношћу, озбиљном или неозбиљном,
Целокупна уметност, са религијом и философијом, није ништа друго до напор да се том одговору приближимо. Дечју књижевност, међутим, тај трагични напор не привлачи; она отворено нуди предах, опуштање од
Васпитна тенденција Дечја књижевност открива свет и непосредне односе у њему, именује ствари и бића; у том смислу, њена васпитна улога је неоспорна.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ШЕРБУЛИЋ: Претерани, господине; млади, па претерани! НАЂ: Али тиме шкоду себи чине. „Србљи су јунаци!“ — Ко о том сумња? Али ваљда неће и Маџари лећи да им секу дуван на глави! ШЕРБУЛИЋ: Ми ћемо за отечество наше и саму крв пролити.
ЖУТИЛОВ: Не брините, господин Шербулић, биће службе и за вас. ШЕРБУЛИЋ: То сте ми јошт први дан казали, па на том је и остало. Родољупци, ви родољупци! Шта сте за народ учинили? СМРДИЋ: А шта сте учинили ви? ШЕРБУЛИЋ: Више од вас.
ЖУТИЛОВ: И тако нам млого којешта квари. ШЕРБУЛИЋ: Већ ако он није мађарон, онда нико није. ЖУТИЛОВ: О том нема сумње. И они су магарци били који су га изабрали.
су се на рачун твој обогатили, беже; а што ће бити с онима који не могу бежати, који су стари, слаби или болесни, о том се нико не брине. Тешко теби, народе: ти страдаш, а они се радују; ти пропадаш, а они се богате!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
нарочито обележје животу православних Срба у Угарској, и ништа није толико утицало на стање духова и стварање идеја у том делу српског народа колико та непрекидна верска гоњења којима су били изложени од првога дана свога доласка па,
У том циљу прекинуте су црквене везе између Срба у Аустрији и у Турској, одвојена је Карловачка митрополија од Пећке патријар
Али, при свем том, осећао се сталан и знатан културни напредак у свима правцима народнога живота и у свима слојевима српскога народа.
Ту школу и ту теологију учио је Јован Рајић. У Кијеву он се добро упознао са свом том полемично-догматичном црквеном књижевношћу, која је била поставила за задатак да доказује чистоту учења православне
1761. изишла је у Млецима књижица Плачъ Сербии, еяже сыны въ различныя государства разсъялися.25 Упоредо са том књижицом, у истој млетачкој штампарији и исте године, изишла је књижица: Горестный плачъ славныя иногда Сербіи, своихъ
Орфелин је и правац, и основне идеје, и терминологију, и формат, и штампу, и распоред радова удесио по том руском часопису, и из њега је превео неколико чланака.
Али трезвени игуман предсказивао је близак крај свем том »светињичењу«. Стални подсмеси са свију страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају
и у пролеће 1761, преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да ту учитељујући заштеди нешто новаца, по после са том уштедом да оде на школовање у Русију. Од 1761. до 1763.
Он исто тако тражи и васпитање женске деце, и још и у том погледу он високо стоји над својим добом. У српском народу су владали увек патријархални и оријентални појмови о жени,
Доситеј прекида са том средњовековном традицијом и оснива модерну и световну књижевност, која се обраћа грађанству и народу, која је у вези
Све до њега Срби су живели у духовњој атмосфери средњега века. Он прекида са том некултурном источњачко-православном традицијом и одлази непосредно у школу просвећенога Запада и његове слободне,
И у том циљу издао је он у Млецима 1804. велико дело Ново гражданско землеописание, прву географију на српском језику.
Милићевић, Вук - Беспуће
Није ни сам знао зашто га је слагао. И он слеже раменима. Свеједно. У том часу забрујаше звона са катедрале Здраву Марију и проламаху ваздух својим пуним и широким звуком.
И он се смијаше самоме себи, својој радозналости да се упозна с том девојком коју је наравно замишљао сасвим друкчије, боље или горе, која није била рђава, која је била као и све остале,
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Зато ћути па иди; па фали бога што се само на том свршило! — Па јесте — вели Јова јетко, узимајући шешир и кривећи га на десно уво — мале лопове вешају, а великима
Братско поздравље!« А њему је толико и требало. Тек нека се зна »да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински«. Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу.
Братско поздравље!« А њему је толико и требало. Тек нека се зна »да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински«. Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу. Његове, боже, радости!
ту у близини је седео и господин гарнизонар, па је Јова као стари војник имао решпекта, па не би био рад да се мрази с том кућом.
Чекао је само да чује макар један пуцањ у комшилуку, па да се одмах и он придружи том јуначком торжествовању, да и он испали.
Левом руком направи пола »ферта«, а десну с пиштољем диже увис и испали. Изгледао је у том тренутку као каква статуа, какав споменик јунака неког, онако од туча саливен. Јован окиде.
Домаћин стаде сада, раздраган погледом на печеницу, хвалити и јело и домаћицу; том је приликом испричао како се у своју домаћицу управо заљубио пре но што је узео, а узео је без пара, а и сам није тада
Настаде страшна галама; домаћин се дерао и галамио за шесторицу. Дигла се у том иначе мирном дому већа галама него да си потерао читаво туце жена у апс.
Јован је имао неку чудну нарав у пићу; дође му, тако, у том стању, па хоће шлифовану чашу да гризе и једе, а жена му не да то никако.
Не знам како је тога дана било по целом срезу и округу, али у селу где је учитељ Максим већ ево четири године, у том селу баш беше освануо красан дан. Да му је сам песник намештао декорације и држао сценарију, не би, вала, лепши био.
Нека бар кажу да је језик чист као суза, па нико срећнији од мене! У том селу, на брдашцу лежи школа. Ја нисам ревизор, па је баш и не морам описивати каква је; каква јој је, то јест, зграда,
Тада Максим започе: — Е, децо, прекинућу да вам причам даље о цару Душану, том неуставном владару. Срећа његова што није владао у доба Марата, Тероање и Херо Сешеља, па да га онда видим да ли би се
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Стадо, врело и планину, Тију реку, силно море, И под небом орла горе, И над орлом шарну дугу, И славуја у том лугу, И још његов глас умилни Ти сатвори, Боже силни.
“ Падо, лупи о камење доле, Ни се уби, ни ме што заболе, Том се чуди, ал' не мого дуго, Јер за часак виде чудо друго: Вика, јаук: „О пусти нас, пусти!
Ко би рекô око твоје сјајно Да је сјање огња оног крајно, Кад с' у један пламен скупи ноћу, Па засјаје том последњом моћу; Рекао би да ће сад изнова Букнут сила пређашња његова — Пламен сине, пепô скрије жар, Па за мало
збило, Кô што је свуда де је купатило: Тај здравље тражи, јер га нема дуго; Ал' највише је дошло по што друго: Том срце младо од милости пуче, Па дошô амо да дочека луче; Тај опет милог огрлио кеца, Па дошâ амо да кога упеца.
На једном коњу ту један јааше, Ма на том другом њи двоје бијаше. Још женско беше једно од то двоје, Већ ако очи свараше ме моје.
пута му згрну; Ал' може бити да се само смеши, Да срце јадно малчице утеши, Ил' ваљда је јоште штогод друго, Ма о том мислит било б' сасма дуго.
плове, Па зато опет нећеш да покажеш; О кажи, кажи, молим тебе, брже, Лађица пуна врло ми је трошна, Утопиће се у том мору туге.
Са Миланом је баште тако било, Он није могô сили тој одолет, Потонуо је у том мору слади. На верну своју он је стиска груд, Небеском слађу веће опијену — Но је ли и њој као што је њему?
дуго не трајало, Ал' Турчину на јаде се дало: Ударио војвода Милета Баш по глави Турчина проклета, Раздвоји га на том седлу бојном, И седло му на коњицу гојном, И коњица на пољу крваву — Четир трупа падоше у траву.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Шта је, дохватисте ли мјесец? — То тебе не буди брига — отреса се самарџија. — Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао.
— Па зар ти нијеси онај који слика свеце? — Јесам, па шта? — А том истом руком сликаш и коње, а? — Сликам. — Па како то? — Лијепо, брате. Шта ту има необичнога?
Још прије четрдесет година он је први пут кренуо с том историјом, али никад није стигао да је исприча до краја, и тако се грешна кума Стака већ скоро пола вијека бочи и
али никад није стигао да је исприча до краја, и тако се грешна кума Стака већ скоро пола вијека бочи и путује с том својом срећном крмачом, а никако да обави посао.
Као да се том сликом откупио од свог веселог друштва, брадоња се диже и крену према потоку (знао сам: иде да гледа рибе у оплићалој,
кад кобила осјети да јој је ждријебе негдје у близини, па му се јавља, њежно, преко пуних уста, не заборављајући при том свој најважнији посао, пашу. — Ињи-њи-њи, ихи-хи ... Пригушено рзање убрзо прерасте у гласан, грохотан смијех.
И увијек би, том приликом, погледао свог старог коња, мученика, кога му је сама судбина послала да се преко њега колико-толико искупи и
је обичај у овим крајевима око личко-босанске границе да сваког лопова пазарним даном јавно протјерају кроз варош. Том приликом „дотични“ има, гласно и јасно, да објављује народу зашто га гоне у затвор, а жандарми се већ побрину за то да
— Чујеш ти, шапат је појео свечева пијевца! — опомиње га Миланчић и не гледајући га. — Мање ти с том политиком, сад се ратује.
Под том смиреном разливеном водом ћутало је његово дјетињство са свим својим тајнама, несташлуцима и непоновљивим чарима.
Умро, сестро, оплакала сам га и сахранила како сам најљепше знала и умјела. — Па како се с том другом расправи, бако? Да није било боја? — Није, мјесече мој, није.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Шехерезада? Бисер у пупку? Много ти читаш и фантазираш! Од овог што се овде збива одвој ти то што о том свету знаш! Ово није Стамбол, него Требиње! И тамо није Багдад, него је Гацко! Шта он мени каже! Жудња!
ЈУСУФ: Хасанаго! Па та жена је само чувала свој стид, Кураном прописан, и у том стиду је чувала твоје име! А знаш где живиш, и знаш како се име у овој земљи брзо изгуби!
А рачунај да, ако те потисне с највише степенице, потиснуће те и с оне најдоње! То иде по том реду. ХАСАНАГА: Много си ти то накитио. ЈУСУФ: Ништа ја нисам накитио. Мого би нешто крупно да ти прикачи.
Па и тог његовог зета! Важно је да ја обављам посао. То је по том питању. А што се тиче Хасанагинице — она је сама себи замесила. Сад нек извлачи консеквенце!
Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака. Немаш појма шта се дешава, Ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу. Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку.
Нисам видо несрећнијег човека! Тако и ти; с том разликом, што си ти нешто и погодио. Слободно се ти радуј. Ал да ми ипак гледамо шта ћемо сад...
ХАСАНАГА: „Скоро ништа” — то је већ нешто друго... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ма, нека ситница у вези са том свадбом. Ама не вреди ни да се помене! Ипак да ти кажем, кад сам већ ту. Казаћу ти по реду, укратко.
Од неприлике направио прилику. И себи, али и теби. Сад је ојачо позицију... Не можеш да кажеш да при том није мислио и на тебе. То му се мора признати. Кадија и ага — ко бог и шеширџија!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Колико пута ти код нас, играјући се, уморна, у нашој топлој соби, наслоњена на колена моје матере, заспиш. У том дође са рада твоја мати. Улази она тихо, понизно, са прекрштеним рукама, носећи под пазухом остатак од свога ручка.
Да ли то беше страх од смрти? Не знам. Само се сећам да сам дрхтао као прут од неког страшног осећања. У том се једна жена диже и пође вратима погурено. — Што не седиш, Стано? — упиташе те.
— Што не седиш, Стано? — упиташе те. — Да нацрнем кућу и видим дете да не плаче — одговори ти затварајући врата. У том једној баби, која беше задремала уз „мангал“ жара, испаде лула из зуба. Сви се насмејаше.
И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго и плакала! У том поче она да се превија и грчи. Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче... Сви скочисмо око ње.
Јер која буде том водом попрскана биће скоро удата. И она их прскаше. Под пазухом јој ћупче, задигла шалваре, шамија јој пала, коса се
— На! Ево и тебе! У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави, да ми душа полете. Потрчах за њом. Она бежаше испред мене,
Ми се од страха сакрили по амбаровима. Станоја у том иза куће, у дворишту, цепаше дрва на дрвљанику. Док стрина ћуташе, ништа; али кад је стриц ухвати за косе и, обвив их
Она је пламтила сва, али, заузета око вађења кофе, није могла ништа. Само је почела брже да окреће чекрк, а при том да јој се пуна, млада снага увија, крши; да јој груди више одскачу, а обле јој мишице на рукама да се показују, затежу
У том са свадбе свирачи засвираше брзо, ситно, ваљда на здравицу старојкову, и чуше се узвици... — Ох! — викну Нушка и диже
У том снашка Паса запева силно. Томчи сузе навреше, саже се, загрцну... Пух! — хукну и сав дуван излете из цигаре, оста му с
Ошишан, обријан и обучен у том стајаћем оделу, изгледаше као да ће на причест, у цркву. Само су му ногавице на чакширама биле откопчане, јер су и
Спавај. Марику ја зовем. — Ух! А ја нешто сањала! — одахну она од страха и врати се охрабрена поново у собу. У том из кујне изиђе Марика. Била је буновна. Од дремања очи су јој биле црвене, поднадуле. — Камо те понуде?
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од који(х) сам што добро научио, из којих премудри(х) књига француски(х) немецки(х) и
Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про|зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Приклонила је главу и клекла над гробом, оросила је траву и цвеће под собом. Под том анђелском росом, под росом милости, зар може покојница, зар може још да спи? Та како би још спила, та како, како би?
А што кукам? — да сам и ја у том јату челебија, око Тебе што се вија, па да ме се, у тој чети, Твоје срце само сети кад инамо куд одлети, — тад би било
На том је каму азијска гуја зубима кивним изгризукала цртама дивним јуначку драму. А друга гуја, клизавиј' спона, с друге га
Зелено дрво штака нам је та, јаворика из њега проклија, прамалетње нам песме хранећ гуд. Уписаће се на дрвету том: Ко за свог века не посрну хром, похрамаће за њиме векови. Вековито је дрво штака та, ал' још то дрво, још то није Вук.
Вековито је дрво штака та, ал' још то дрво, још то није Вук. Сасвим је Други, други то је Вук; ал' о том Вуку што га мислим ја не приличи ми овде причати, јер Вук је тај, тај покојник је жив, а живима парастос не бива.
је жив, из речи наших и он говори, уз песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару задушном нек волан прими нашу старину, нек дарује предусретан му дар, од небескога гусле јавора.
та над је све што народ има млад, у наду том и твоја нам је сен. Паклених страсти рајски царе ти, разреди страсти голем комешај у народу што малом овом ври: с
Ти науч' нас том! Ал' ако мислиш, силних слава сит, да, лакоми на блага твога мит, изневеримо драго име Срб, у онај народ де се
Шта, Руварац? је ли, звери? Ха! по том сам те познô, блудна кћери: Ти жено, ти си стара година; а ти, аждахо, ти си душа јој, издахнула те умирући сад, па,
У позоришту светом, великом, у ком се служи само један глум, ал' према том су други глумови кô према сунцу ситне звездице; васељена је само кутија, да собом чува драги камен тај у седам боја
На Ловћен-капи замагли се храм, облачак над њим, црни један прам, сијевну муња по том прамену, кâ да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је
На Ловћен-капи замагли се храм, облачак над њим, црни један прам, сијевну муња по том прамену, кâ да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је Србин себи сам!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Ако бисмо том схватању тражили археолошку дубину и настојали да издвојимо камене темељце, ваљало би нам поћи од енглеске збирке
Караџића и његове борбе за народни језик. У том временском раздобљу, не мали а често и одлучујући допринос оцени и поштовању народне поезије уопште а српске посебно,
Он се за њ био одушевио и од њега много очекивао, стављајући га по вредности одмах поред Рјечника и песама. Али при том треба имати на уму оно што је Вука водило у целокупној његовој делатности; наиме, његову заветну мисао о нужности
У том сване: али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди а не каже им ништа.
Истог дана наиђу на пут који води томе граду. У том је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао што му народ у граду од
Сад да видиш чуда: препане се царев син од цара! У том, кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече: — Зашто тако учини?
Царица она што је имала воду, остане трудна од царева сина, и кад буде на том доба, она роди мушко дете. Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: — Мати, где је наш отац?
Цар јој учини по молби, али при свем том царска кћер опет подозријеваше на слушкиње. Да би дакле и у сну виђела и онога, који све са астала поједе и попије а
Грбо је тада био већ преш'о из ђаволске државе у крштену, па сио и чека краља, јер га се не боји у крштеној земљи. У том времену стиже и краљ, па пошто не може пријећ у крштену земљу, рече Грби: — Грбо ли, Грбо!
Онај од њих што имађаше добар нос намириши одмах траг куд бијаше кћи цара Петра из куле однешена, и по том се дозна да је кћи царева код змаја седмоглава који ју је, кад је цар Петар у кули спавао, тако вешто однео да јој
Помркне сунце и увати се тама, реко би да је поноћ. У том мраку сатре главама кулу у млево, узме девојку под крила и дигне се у облаке.
Отац је твој погинуо с том пушком, па хоћеш и теби главе да дође? Једном он украде пушку и отиде у лов. Кад дође у шуму, онај ован са златном
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СОФИЈА: Може бити да би боље било, да смо се пређе упознали. Но сад је излишно речи о том трошити. 10. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ СОФИЈА: Преправи се, Лепосава, да идемо на бал.
ЈЕВРЕМ: Пст! Субалтерн не сме рећи „али“. Што командант заповеди, мора да се изврши. Смрт или живот, о том нико не води бригу. — К оружију, непријатељ се приближује! 2.
Та пипава је, та млитава је; од кад сам је узео, нисам ручао на време. Ајде, Маго! „Ево сад ћу“. Ево сад ћу, па у том и сат прође. Та ајде, за Бога! Једва ми у зло доба донесе што. МАКСИМ: Хеј, хеј, само кад не троши.
СВЕТОЗАР: Та и не ваља често. Каткад, да се човек проведе. Сад идем, да видим како су закључили с том наградом, па ћу доћи да вам јавим. СОФИЈА: Ајд, ајд, донеси радост мужевима. СВЕТОЗАР: Ја мислим већу женама.
СОФИЈА: Е опет ти сваку шалу узимаш за готове новце. Како год што се том приликом понајвише лацну, тако би лудо било рећи да је свака набељена.
МАКСИМ: И ја, што су ме преварили. СОФЈА: При свем том, кад Макси ова ствар није по вољи, ја се одричем ти сто дуката и уништожавам сведочанство, које је мој муж о мени дао.
— Највећа пак важност умне и душевне ране у том се састоји, што је (рана) у неиз.мериме дубине крај свој спустила — Разум човечески борећи се с великим тегобама у
АДВОКАТ: На моју реч, немајте бриге, само немојте заборавити доћи до по сата, и том приликом онај — но, ви ме разумете. ФЕМА: Разумем, господине, немајте бриге. Збогом. АДВОКАТ: Слуга.
Зар ти држиш да те ја за косе вучем? То није истина. Ти само мислиш тако. МИЛОШ: Бога ти, јеси ли паметан? МАРКО: О том се нико не сумња. МИЛОШ: Ти само мислиш да си паметан.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
То је нека страна.“ О, луда Пело! Токорсе милостива госпођа, а нисам се ни на каруца возала. Баш оћу да истерам у том жељу, и онако ћу извући псовку од Срете. ПОЗОРИЈЕ 2.
Показаће њојзи Срета од чега се укрутила, не брини се ти. ПЕРСИДА: Да је наша госпођа пала том Срети у шаке, знам да би се одавно укрочала. СТЕВАН: Видиш како не знаш шта говориш!
Лалић, Иван В. - ПИСМО
прози своје реченице — Случајности се у сећање слежу Ко шећер на дно неопране чаше; Ситнице само чине равнотежу Том убрзању пролазности наше.
7 Једном, кад дуго била си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам да волим за двоје, Увежбао сам врховну вештину: Стрпљење.
При том понављачи — Понекад назреш у ваздуху, лети, Небеску ружу која милост зрачи — И то је знак, ал основа се сети: Винчанск
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Нико те неће одликовати поводом осамнаестогодишњице живота. Ниједан краљ ти неће послати том приликом телеграм желећи ти добросуседске односе, дуг живот, просперитет и те фазоне. Чак ни шаховски краљ! — И онда?
Максимални су ти старци, на часну реч! Та ме сцена нарочито избезумљује, кад вам кажем! Тачно у том тренутку, тачно тог дана и тог месеца, тачно баш у пола један, проверила сам све: моја бакута покушава да подели један
Страшан фазон. Као главни глумац у том филму, Суле је, наравски имао право на свог дублера, јер је режисеру и осталима било непријатно да на њему мере светло
“ — и слични ужаси! По клупама су баш у том свечаном тренутку распоређени најтежи болесници који књавају на врећама, клопају сланину, стењу, јече, или — што је
све троје на предња, па маман уфура са мном, а матори потрчи према задњим вратима, али јесте — тролејбус, наравно, у том тренутку већ крене и тако он обавезно остане, а ми отпутујемо. Пронађемо се негде пред вече!
Ко зна зашто, Београд је измислио да се том приликом певају руске песме (човек би се могао заклети да широка руска степа почиње одмах иза подземног тунела на
Када помислим да ћу и ја статирати у том биоскопу, долази ми да унапред поклопам траку, маме ми! Погледајмо сада како уопште долази код нас до брака.
И баш на том тајанственом месту приче, наивни несрећници из провинције почну да се лепе за њих као шашави — систем фластеријана!
И како онда да му то све треснем у лице кад знам да су оне кожне закрпе у ствари рикнути трећи том Српских класика, мислим, скинуте су са корица, и уопште — море, каква Енглеска — где је сад она?
Просто да човек излуди! Провирих кроз куполу — негде у том бетонском пространству, у тој прашуми најружнијих кућа у Европи, светлуцао се и мој бивши прозор.
Знала сам да баш у том тренутку у кухињи заседа породично веће. Страшно. Доле су куљали аутомобили. Гледани с ове висине, личили су на
Увукосмо се, дакле, у ту једину шведску врећу за совисање и, могу вам рећи, па ви веровали или не, баш ме брига — у том тренутку ватање ми уопште није падало на памет, мада је било сасвим неизбежно да се додирујемо коленима и свачим,
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Ви не знате како је то у Бечу страшно у моди! МАРКО: девојко, ти ћеш мени с том модом донети какву беду у кућу. Ја се с баронима нисам ни досад мешао, па не желим ни одсад.
Алекса: Да ви прави Сербин јесте, о том неће нико сумњати; но из тога не сљедује да ја Сербин нисам; понеже сам ја вјежества приобрјео, вкус изобразио,
ЈЕЛИЦА: Овде нема такови. АЛЕКСА: Или добру граматику. ЈЕЛИЦА: Ја сам слушала да је неки Мајдингер о том писао. АЛЕКСА: Да, Мајдингер, Лафајет, Мирабо, Дон Кишот и многи други.
То је за удивленије. ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, је л могуће да вода гори? АЛЕКСА: Зар ви о том нисте чули? Три месеца дана новине нису ништа друго писале него о томе. Но, наравно, на шпанском и француском језику.
То је оно што сам хотео доказати да сте сирјеч род. МАРКО: Па како да ја о том ништа не знам? АЛЕКСА. Што не знате, можете се извјестити.
АЛЕКСА: Всјачески! Но ту треба изображено сердце, које ће тако чувствовати; при том и женска персона мора бити особити качества, особити својства, и врлине духа и тјела, која ће моћи такову љубов у
ЈЕЛИЦА: А, видите, у Мадриду, каже барон, да је сопственим очима гледао како је велика ватра била. О том су, каже, све француске и шпанске новине говориле. МАРКО: Чудо велико.
ЈЕЛИЦА: А како не би кад је лепши него Аполо, као што Коцебу пише; а видила сам сама кесу дуката у њега. При том име „милостива госпоја бароница“... О, татице, ви не можете ово емфиндовати. Да сте само један дан били у Бечу!
МИТА: Он је пензионирати обрштер. ЈЕЛИЦА: Обрштер? То ми није казивао. МИТА: О том радо не приповеда, јер га увек једи.
Имао је штете до једно по милиона талира. МАРКО: По милиона талира! МИТА: Ви знате шта једна галија коштује. При том друге потребе, баронове ствари, архива итд., пак ето ти по милиона, ако није и више што. 3.
ЈЕЛИЦА: Чиста љубов може и у пустињи и с колибом задовољна бити. МАРКО: Ти си дете, не умеш о том да судиш. Но ја ћу вам, господин барон, друго што казати.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ој, ко-ко-ко, еј, како то!“ Под прозором у том, корака мека, допузи Лисац, нечујна сјен, на њему шешир, и торба нека, а глас му мио и замеђен: „Пјетлићу драги,
Крчи ми трба, сврби ме зуб!“ У густој чести у часу том шкљоцара стара груну ко гром, над морем лишћа диже се дим.
Тамо за ланцем планине сиве, Жарко и Жућа и сада живе, весели, срећни у крају том. Чета дјечака, брзих ко чигра, ту се на пијеску крај воде игра, проводе живот лијеп.
Дрекну газда, маглу хвата, у том Жућа иза врата, отисну се као бура, откиде му пола тура.
У том је само невоља права: он увек дође кад стража спава.“ А мачак Тоша такођер прети: „Скуваћу Ждерку чорбу! Нека га с
Гласаћу зато за нешто слично: дедицу ја ћу појести лично!“ Премудри лисац у том се јави испред зверињег кола: „Нек буде право лаву и вуку, сваком дедице пола!
„Гле мога гнезда, ала је меко и још је топло, грејȏ га неко!“ — ускликну птица, ал у том трену гнездо се крену. Чупави Славко убрза ход, љуља се гнездо, пијани брод.
У том и зора расцвета руже источним небом, освита знаци, небо се жари, искочи сунце, блиставе стреле кроз врбик баци.
Кунем се главом, ово су дела Видрића Видре, ноћника смела!“ На млину у том шкринуше врата, ево ти Трише, веселог деде, угледа кости па истом дрекну: „Без мене, је ли, риба се једе?!
Храбар је он, ауто позна, камион. Кола без коња! Ђавоља справа! Ту ти је вечно у торби глава. Па ипак, друже, и у том чуду, уз пуни гас, деда је често јурио друмом плашећи нас.
А потом . . . потом . . . за једним плотом видеше људи рог . . . Страшно је даље причати о том . . . искочи носорог!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих На једној кући
То није било енглеско, већ скоро кастиљанско име. Мислите ли да бисте у том случају познали у њему неког од својих познаника? — Сумњам. Ја сам познавао врло мало Енглеза.
Познавао сам све у том крају где је био његов хотел и разговарао сам са целим светом, и видео сам врло добро колико су оне, та газдарица и
једно познанство, измењали сте само неколико речи а увиђате да сте безразложно сазнали тачно оно што је најбитније у том човеку. Ви га познајете исто тако добро или чак и боље од његовог брата, сина итд.
Зашто тако лагано? Је ли то сан који их разређује? Тако, лагано, лагано, долазе мисли о том. И шта хоће да кажу те мисли? Шта хоће да значе те мисли? Мислим, мислим.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена — А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља.
Напољу мртвило влада, И ситна кишица сипи и густа царује тама. У том се куцање зачу. У крчму уђе нагло Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше, Из празних шупљина очних студена
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
У дубоку шуму беспочетну склонимо се, све ће нам се накнадити у том дому, мој ратниче! У САМОЋИ ТУЖБА Он, из Цариграда послан с повељом опечаћеном и бисагама пуним нових кадионица
На једном месту помислих: овде ће ме сигурно змија ујести. И на том месту у полутами жбуна, по звуку звонком, нађох извор воде која се разлива по земљи, и тек пошто се укрстила са
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА: Не бива, боме! АГАТОН: Ама, закон, знам ја да је то закон, али бар да има некога реда у том закону. Зар је баш он био на реду? ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек. АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут.
АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо. И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у фамилији, али сви су некако... некако онако...
казао још и ово: „А дотле, док се не отвори тестамент, целокупна моја имовина има се предати на старање и чување том И том адвокату, којега сам и тестаментом означио за стараоца и извршиоца моје последње воље.” СВИ (негодују).
казао још и ово: „А дотле, док се не отвори тестамент, целокупна моја имовина има се предати на старање и чување том И том адвокату, којега сам и тестаментом означио за стараоца и извршиоца моје последње воље.” СВИ (негодују).
Нисам ваљда... не бој се, нисам ја од таквих; пре бих дала да ми се одсеку прсти но што би се туђе ствари дотакла. (У том тренутку будилник под Саркиним шлафроком зазврји страховито гласно.
МИЋА: Ја мислим да ми као фамилија имамо право да се уселимо? АГАТОН: Па, како да вам кажем; у том погледу је закон врло растегљив; може да буде овако, а може да буде и онако.
МИЋА: А шта велиш, Агатоне, кад се већ онако упустиш с њим у разговор, да ли можеш нешто том приликом да га испиташ како гласи тестамент? НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Јест, јест. То би добро било!
АДВОКАТ: Сазнало би се ко је наследник и тада би се сви остали разбегли. ДАНИЦА: Би ли у том случају тетка и ја морали већ сутра да се селимо из стана?
ДАНИЦА: Како то? АДВОКАТ: Па, рецимо, наследник вас не гони. ДАНИЦА: Али би у том случају већ од сутра морали плаћати кирију. Тетка је водила бригу о кући а у накнаду за то имали смо бесплатан стан.
Морала бих се и ја постарати да штогод привредим. Збиља, би ли ме, у том случају, примили као чиновницу у вашој канцеларији? Макар то била и најскромнија плата, само да и ја што привредим.
А, што се тога тиче, он није имао образа, и, ако ћемо искрено да говоримо, покојник је, бог нека му душу прости, у том погледу био права свиња. СИМКА: Ију, Сарка! САРКА: Јесте, јесте!
АГАТОН: Прво и прво, драги мој младићу, ја ту девојку презирем, јер смо такву резолуцију донели; и ја не желим с том девојком ни да се сретнем, а камоли да разговарам. А друго, брате, откуд ја знам да обрлаћавам девојке?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
се нови утисци и нарушавају онај готово устаљен ток мисли, а што ближе команди, у свима расте осећање ишчекивања о том новом животу.
Чуо сам само звек својих мамуза. Неко се закашља. Погледао сам строго у том правцу, исто онако као и батеријски наредник. А војници су ме гледали из очног угла, очекујући нову команду.
Простор се губио у мрачној ноћи, и чинило нам се као да се битка води пред нама. У том општем хаосу јединка се губила, људи се несвесно прибијали у гомилу и немо посматрали страшан призор.
А одаслана је и једна официрска патрола дуж Саве, у циљу осматрања. Капетан Јован нам том приликом изложи своја запажања и планове када би, на пример, он био неки командант: — Прво и прво, ја не бих
И све више увиђам у какав сам глуп положај запао, и не својом грешком... Махнуо човек руком и рекао: ето у том правцу! Промолих главу иза врзине и сада осматрам...
Био сам срећан што сам остао читав и, онако усправан, стајао сам да се одморим. Заборавио сам да ме и у том положају може куршум погодити, јер сам већ преживео тренутак када сам био на погледу њиховом.
Размишљам чиме бих могао да растерам сан. И у том премишљању опет наслоним главу на врат коња, али сада му пребацим руке преко врата и прикопчам прсте...
Наредник Милутин је размишљао: — Дође ми неки пут, док сам још у полусну, визија оних крвавих борби. У том полусвесном стању чини ми се да видим упечатљивије догађаје но на јави...
— Исто тако и они нас нишане — каже Александар. — Ама свеједно... Реч је о људима уопште, о том Човеку, који се сматра као једино свесно биће на овој планети. А они се убијају као зверови.
Задовољно се почеша негде иза врата, заби руке у џепове чакшира и подиже их, уздижући при том рамена. Са пуно поуздања погледа у правцу првог дивизиона, меркајући упаркирана фуражна кола.
“ — А на томе месту увек има посла за ревносног батеријског наредника и разлога за кажњавање. Упути се у том правцу. Пролазећи поред фуражних кола, привукоше његову пажњу једна, накривљена на страну.
Негде петао закукурека. Значајно се погледаше, и, као вучени неком магнетском силом, кретоше лагано и обазриво у том правцу, зверајући лево и десно.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех, желела је да се упозна са том дечицом, да се зближи са њима.
Ипак он покушаваше не би ли се То Могло и ове године проћи без мапе. Највише га је у том уверењу држала ова околност: — Како је господин Драгољуб целе године радио без мапе, па опет добио петицу!
пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним, разним бојама, те све трепери, сија се и прелива под јасним небесним
Нисам још... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао. Велимир јој стаде говорити о том почетном послу. Говорио је таком сигурношћу и разумевањем, као да је десетине година провео на том раду.
Говорио је таком сигурношћу и разумевањем, као да је десетине година провео на том раду. Реч му беше течна, жива и одушевљена још приличном дозом идеализма, који се код почетника дуго задржава, над ким
— Е сад ако хоћете да се мало прођемо, и бар да ме том приликом испратите, рече гост. — Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се.
— Добро... Лаку ноћ ! одговори Гајко мало увређеним гласом и остаде дуго на том месту, гледајући за њом. Прилазећи својим вратницама, Љубица опази човека, који се држаше једном руком за плот.
Истина, Гојко при том бацаше из очију муње, а Љубица се лукаво осмехиваше. Поведе се разговор о учитељима, о њиховим патњама; поменуше и
гнев загрме и заклокота у њој, она подиже десну руку, изви је у страну и спремаше се да пљесне њоме из све снаге по том туђем образу, па одједном, као посечена, клону на столицу, наслони главу на руке и горко, очајно зајеца...
И опет она ни о чем другом не мисли: нема више ни бриге ни зебње: осећа да је све у реду и добро, али не мисли о том; зна да у џепу има доста банкнота, да ће тај новац обрадовати и помоћи брата, оца, све... али су јој сад и они далеки.
Кад отпоче рад, прибра се мало и врати јој се обична њена смелост. Само јој једна мисао о том дође у главу: ваљда ће се и сад умети извући... како је до сад!..
Нешто и код њих има, устумарали се кâ говеда пред олујом. — Е?... зачуди се Гојко, и подиже главу. У том се отворише вратнице на дворишту. Стојан приђе прозору, па одмах одскочи. — Ето га!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ал’ за гором огањ гори, Око огња коло игра, У том колу дјевојчица. Он се вата до дјевојке, Умори се, озноји се; Пак се маши у њедарца Те извади свилен јаглук, Утр
“ — “Идите одатле, прекупци трговци! Ја лава тог раним куму венчаноме, Белога лабуда деверу ручноме, Сокола сивога том драгу мојему.“ 126.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
” СОФИЈА (ошамари га): „У том случају, ово узми за мираз!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако, дакле? Сурваћу те у понор понижења, твојом ћу плавом косом брисати
И не могу стално да пазим шта пред њим говорим! Господине поднаредниче, то је текст из једног позоришног комада! Ја у том комаду играм Стефана, и кад ја кажем: „бар то је лако објаснити, ја мислим”, ту Филип, који у том комаду игра Уроша,
Ја у том комаду играм Стефана, и кад ја кажем: „бар то је лако објаснити, ја мислим”, ту Филип, који у том комаду игра Уроша, упада са текстом који сте чули! Савршено једноставно! (Јелисавети) Изгледа да не разуме...
БЛАГОЈЕ: Сит сам ја твога звоцања, и то одавно! И нисам ја дете, да ми се увек попује! ГИНА: Кад се налијеш том ракиштином, ниси ни човек! БЛАГОЈЕ: Правићеш ти мене једном од блата!
СИМКА: Та ваша Енглеска, руку на срце, лежи у сенци ужичких вешала! И ви на позорници, у том вашем деветом веку, можете лепо да чујете пуцњаву из двадесетог! ЈЕЛИСАВЕТА: Треба да скинете црнину, госпођо Симка!
ЈЕЛИСАВЕТА: Џабе му говориш! Он, једноставно, нема чуло за стварност! ФИЛИП: Стално ми неко седи на глави са том стварношћу! ЈЕЛИСАВЕТА: Имам утисак да ти од ње упорно бежиш!
ФИЛИП: Ако ви нисте моји родитељи, ко сам ја? БЛАГОЈЕ: О чему овај бунца? Филип: И ко сте, у том случају, ви? БЛАГОЈЕ: Ја? ФИЛИП: Ти немаш грбу? БЛАГОЈЕ: Грбу? Шта ће ми грба? ФИЛИП: И немаш рошаво лице?
БЛАГОЈЕ: Ја, за разлику од тебе, владам собом! И знам шта говорим! ГИНА: Па, ако владаш, зашто се онда дрогираш том ракиштином? (Са улице долази Милун) МИЛУН: Чуо сам да овде станују глумци! СИМКА: Станују, привремено.
Знаш ли где је Филип? ЈЕЛИСАВЕТА: Откуд знам! Понекад му завидим на том његовом лудилу! Ко зна колко је он далеко од свега овога! ВАСИЛИЈЕ: А Софија? Ваљда није и ноћас отишла да плива?
Где си све то научио? ДРОБАЦ: Па то ти знаде свако дјете у Сињевцу! СОФИЈА: А јесте ли ви у том вашем Сињевцу пекли тикве? ДРОБАЦ: Тикве? Пекли смо. Кад смо чували козе. И пурењаке смо пекли.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби. Благо као једно звоно да зазвони у даљини мишљу том сам те додирно. КАРИКАТУРА О да си само једном пао по женском телу медном умирао би радо.
Или ћу тамо, где грде самоубице, и тврде: да је то париски утицај? Не, том је крај! На Итаки ће да се удари у сасвим друге жице. Свеједно да ли ја или ко други. 1920.
На том тргу, најлепши четворопрег терала је жена баруна Рајачића, који је, доцније, за време рата, иако је то невероватно, у
Тај Темишвар био је срастао са Темишварем туђина, као два сијамска близанца, али окренута леђима. У том Темишвару бранила се свака српска кућа, као барикада.
Уби бене, иби патриа! Мој Темишвар био је нека врста Елзаса и Лорена, лудила, као у књигама помпијера Бареса. У том Темишвару, о празнику Духова, на пример, сви смо ишли у цркву, која је била застрта травом и имала мирис покошених
А Горки је бранио Мирског, да није крив што је потомак кнезова. Ја сам у том Темишвару писао песме, од детињства. То су биле, углавном, несвесне имитације великих песника, и наших родољубивих
Мој друг, у Темишвару, Душан Таназевић, носио је ту антологију са собом и у рату. Он је са том књижицом и погинуо. Из поменутог часописа и Српског књижевног гласника, који је до нас у Темишвару, и преко границе,
Имала је незаконито дете, од једног женског лекара, а доцније се отровала. Имао сам, у том пансиону, чудне комшије, и у соби са десна, и у соби са лева.
Помоћу њеном и његовом говорио сам, после, талијански, као да сам рођен у том пристаништу. Посећивао сам и родно место Зубранића, у Башки, њихову стару, од камена, кућу, и Башчанску плочу.
био играч клуба „Викторија“, на Сушаку, па сам се преселио из пансиона поменуте грофице, у једну собицу гардеробера у том клубу. Хранио сам се од оног што сам, од навијача тог клуба, добијао.
Његове кћери, схватљиво, уживале су у помисли да имају брата, из Аустрије, који жели у академију. Одлазили смо у том циљу једном пуковнику, али тај официр био је један од оних за које је Ускоковић написао да сав сретан носи два угојена
Убио је са њим и четири војника које није ни познавао. Ја сам и пре тога био, у посети, у Београду, али ми се том приликом нарочито био допао. Био је друкчији него Темишвар, весео, а имао је понеку улицу у липама, и јорговану.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио старац. „Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон.
Старац се поплаши. Он се дуго колебао да ли да се одазове том позиву и молио се Богу да га он упути шта да чини, јер је волео пустињски живот па му је тешко било да га напусти.
„То је он говорио за мој живот“, сину му у глави. И размишљајући о том непрестано, њега обузе стид и кајање. „Мој је живот доиста ружан и свршетак му не може бити леп, као што магарац не
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада Нити икад после моје смрти, ако коме дође
У Том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре. Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и вел
„ Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу. — Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.
Као да осетих нову снагу, заборавим умор и клонулост, па пожурим у правцу том граду. Стигнем до обале. Две велике реке мирно протичу и умивају својом водом градске бедеме.
Мало-помало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.
— Никад. Виши чиновник као да онеме од чуда. Не знајући шта дале да предузме у том јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору известити господина министра, и
— У том — вели он — паде кабинет. — Па сте опет страдали? — Не, повукао сам се с политичког пола. Додуше, у почетку сам помаг
депутације из свих крајева Страдије и честитати министру председнику на тако мудром и тактичном вођењу политике са том суседном и пријатељском земљом! — рече министар одушевљено.
је прекрасно, и такво мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом заслугом, а који је усрећио земљу и сузбио све бриге и невоље.
Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше с осмехом задовољства што странци ни изблиза нису тако
— узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се дубоко тронут и заинтересован том реткошћу. Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира, о коме ја нисам никад
— Неизмерна штета! — узвикнем ја, као пренеражен том страхотом која би постигла целу земљу због незнања и неразумевања министра грађевина.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
ни жубор поточка, што се под планином вијуга, не чује се ни стока око кућа, које су нас са свију страна опколиле, па у том мраку изгледају к'о црни пластови. Свуд тихо, само код нас кипи живот и рад....
Ја се укипио на столици, па баш ни мрднути. Само ми очи блуде по том чудном кругу, по тим тамним сенкама, што ка' призраци мрдају тамо и амо, а груди, препуне неког чудног задовољства,
Дршће рука, па грчевито стеже сув, неокомишан корен, цепка суве шашљике, па у том заносу баца га на гомилу и маша се другог, а сутрадан на чистој, окомишаној гомили, ваљају се по сто неокомишаних,
— Ене де, зар ви тако знате, заварали мене те ви причам а ви посркасте варенику. Вамо дер, Пајо, с том чашом! — Ама причај, море, оставићемо ти пуну Анђину чашу. — Нека, нека, да попијем, па ћу продужити.
— Јес' ти, Мићо? — Ја. — Ево је, до мене. — Ћути црна, ако Бога знаш, шапће Миленија и ћушка се напред. У том је обухвати једна снажна рука, она претрну, ал' се одмах прибра. — Иди сад, молим те, к'о брата!
није знао мере ни чему. Кад је свршио »правдословије«, добио је за наставника »јуношества«. У том положају продужио је и још више развио весели живот тако да није ни осетио, кад је дубоко заш'о у четврту десетину.
којима би се могао објаснити овако одсечан прелом у његовим навикама и животу, али се дознало само толико, да му се у том мору раскалаша јавила идеја!..
Утом осети неку лакост у души; као да му је с том реченицом, која је случајно сишла с језика, спао и сав терет с намучене душе. Осети се за тренутак лак и ведар.
Био сам створен и за љубав и за живот, али се тај врели пламен угаси, и на том месту, где су буктале огњене страсти, остала је шака врела пепела, којим се титра животни поветарац, те каткад распири
Али Љубиша — не знам. Мањ ако није држао, да, као »исписник« Ђокићев, има једнака права с њим. Па ипак је, и у том погледу, морао дати првенство — каплару. Али, он се надао...
Људи се згледаше запрепашћено. Ђокић таман хтеде нешто да каже у потврду тога мишљења али у том приђе кмет, који је чуо последњу реч, пасе обрте ономе што прича о чинима: — Јес' чуо, ти, Живојине.
Ко зна шта је он у том тренутку осећао, кад се кренуо у такву опасност! По набрану му челу и бесну севању ситних очију опазио сам да је био
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
томе је било исувише разлога да на мапи Србије буде записано крупнијим писменима, као све варошице у Европи, — да је у том и таквом, дакле, селу живео један од многобројних учитеља и звао се Сретен.
Журио се са овим (то јест са правом гласања), докле нас није Америка у том претекла. Писао је даље: о ђерзонкама кошницама, о обделавању конопље, о филоксери, о томе колико апотека треба у
Читао је, да не треба читати о том, него да је боље непосредно посматрати и читати из самога друштва, из те отворене живе књиге. Па је тако и радио.
Па му том приликом покаже страшну своју шаку која није ништа мања од лопате којом згрће жито у магази. Тада би Светислав оставио
Дошљак је, истина, али ту плаћа и порез и прирез. Штавише, у последњем нашем рату дао је и комору, пошто му се том приликом некако омакла из руку грчка бандера за коју се хтео ухватити, и он, немајући куд, рече: »С драге воље!
Нећу да будем изелица народна; да му сисам срж и да се раним знојем његовим! Зар ја, ја да будем саучесник у том атентату на крваво стечену имаовину народну! — Дакле, кмете Милисаве, — заврши јетко и саркастично, — ми... онако...
Мој мал, учо, јакако! — Твоја »својина«, хоћеш ваљда да ми кажеш?! — рече Срета саркастично. — Е, ако у том смислу мислиш, — онда је то, наравно, твој мал! — А, јакако, учо!
И њему није остао дужан!) У том допису је добро очепио и Јовицу терзију само зато што га је све једнако виђао с капетаном.
— »Грозни терзијо«, цепа га Сретен у том допису, »твоје ће име црним словима и с гнушањем забележити културна историја на листовима својим (Срета је само
индивидуа; устати и потражити своја погажена права и подвикнути и Милисаву бирократи, и Јовици буржоазу, и Пурку, том јадном представнику милитаризма и слузи тираније (а овај последњи беше само један грешан пандур), јесте, подвикнути им
(Јер он је по неки пут врднуо у механу). И он сад у том допису пита господина министра, управо стављају му се три питања.
су многе учествовале у таквим диспутима, и мада је ораторски дар добри господ подједнако разделио међу Евине кћери у том селу — ипак је најчешће на мегдану остала и палмову победну гранчицу односила нека Теодора у сомотском лајбу и с
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
То се десило око подне: сва су Окна сијала, блештао је цреп. Кратко је трајало. Али у том часу Свет је био добар, и био је леп.
Ђаво их баш на том месту истера! (У почетку је личила на Хитлера). Одлучи тетка да их затре, Па купи бријач љући од ватре, Бријала
Тужише је и Пијачној управи... Напослетку, у меду се удави! У Предселу, у тој пустој селендри, У том леглу песама и легенди, И данас се пева покрај појила Да је Веска Београд освојила.
СТРАДАЊЕ ЖИВОТИЊА У том свету где се на све начине Ка моћи и богатству човек пропиње, Где једни жуде хлеб, други зачине, У том леглу беде и
ЖИВОТИЊА У том свету где се на све начине Ка моћи и богатству човек пропиње, Где једни жуде хлеб, други зачине, У том леглу беде и сиротиње, На вашару трке и отимачине Од људске руке страдају и животиње.
ЧОВЕК И ЈАБУКА У том свету, који је час цветни тепих, Час долина суза и јаука, Мало је призора тако лепих Као кад се сретну човек и
Мрк кестен ником не верује, И у том, наравно, претерује. Ал и оклопници из Савоје Тако су крили очи своје. ПОСЛЕ КИШЕ Престаде киша — сад у
УМИРЕ СТОЛЕЋЕ У смирај дана, код Окучана, Видех како зрака осунчана Блесну у барици воде стојеће: У блеску том згасну цело столеће.
О том човеку нема ниједног писаног трага У књигама ни у архивама, кода Није ни живео, и ево, једини ја га Видим, како излази
Где је ту порука, шта је смисао? Шта се, у дослуху можда с Јонеском, Жели с том трагедијом, ил хумореском?” Не питајте како ни рампа!
Само зато што се ствар збива у Кучају Свет ништа не зна о том случају... „Тја, свет...!” (Деда ружно опсова) „Некоме маћеха, неком мати!
У том је раздобљу мог, и заједничког живота, Београд био град свих градова, свих могућности и свих нада. „Трамваји”, које ћу
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Нешто мало пре доласка експедиције чиновник је опет дошао ради наплате пореза, али је том приликом одиста зло прошао: урођеници су га убили, испекли и појели.
Оне при том искоришћавају и најмање пукотине кроз које је тешко веровати да се могу провући. Јегуљице на тај начин доспевају и до
Они су ту животињицу сматрали за младунце једне нарочите врсте риба, и не слутећи да су то младунци јегуље на коју при том нису ни помишљали.
масама, каткад и у сплетовима, клупчадима, па улазе у реку којом се одмах и журно крену ка мору, савлађујући при том разноврсне препреке које сретају.
Опадање је с почетка доста брзо, а све је спорије што је ближе дну. У умереним појасевима је тако исто, са том разликом што се полази од по вршинске температуре од 160−170 С.
инструменат служи за то да се из жељеног слоја воде узме и извуче на брод потребна количина воде за анализу, а да при том не буде мешавине са водом других слојева.
Између интересантности нађених том приликом, тај је научник наишао на чудновате врсте риба што живе међу алгама Саргаског мора и депонују своју икру у
до 1888. године, обављајући дубински лов са нарочитим новим справама које дотле нису биле у употреби. Том су приликом први пут за тај лов биле употребљене велике вршке, нарочите конструкције са којима је експедиција ловила
Из кугле би се, помоћу нарочите електромагнетне справе, управљало том спољном направом која би служила за регулисање тежине кугле.
казано, мајушне јегуљине ларвице, одмах чим изађу из икре, поступно и лагано се пењу ка површини воде, растући при том врло лагано.
Напред је казано да се данас врше огледи са апаратом сличним ономе што га је конструисао и искоришћавао Виљемсон, са том разликом што оператор није у кугли, већ на површини мора, одакле помоћу нарочитог електричног уређаја рукује апаратом
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
тихо потоне у таму, Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако.
СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату. Нек ти рече, У тужни час кад зимско пада вече, Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан.
тишина што крепи и годи, И дуге сенке високих дрвета Падну по мирној зеленкастој води, И све заћути ко да у том часу С висова тавних, с тајанственим хуком, Свеопшта смрт се на све стране расу Гушећи живот својом моћном руком,
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте. Барјактару дариват Европу — грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне.
ПОЛИЈЕГАШЕ ВУК МИЋУНОВИЋ (лежи заједно са сердаром Јанком) Куд, сердаре, хоћеш с том пасином? СЕРДАР ЈАНКО Да је метнем одзгор сврх хаљинах. ВУК МИЋУНОВИЋ Које ће ти јаде сврх хаљинах?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
А међутим он, стари, зна да није због тога што њега жали, да би се он том лупом пробудио, узнемирио, растерао му се сан; него због тога да не би чуо како њен син у зору, и у недоба долази.
За тај чивлук, нарочито за ту кулу, толике су приче и бајке биле везиване и говорене. И једино на том чивлуку што би се ко од њихових мушких могао видети, а иначе нигде, јер и њихов се сав живот састојао само у раскошном
Једнако су се упињали да са том својом кућом, имањима и чивлуцима буду од целе вароши што издво јенији и удаљенији.
И баш у том упињању да се од свих издвоје, изгледа да су налазили сву драж свога живота. А да би у томе што више успели, гледали
Само га по том памти, а више ништа. А после су јој причали: како — кад Софкин отац одрастао и, као што је ред и као што доликује
Али убрзо се Софка досетила. Видела је: да јој мати зато тако скупе хаљине даје, да би је том скупоценошћу уверила како заиста то он, отац, шаље, бојећи се да га она, као свако дете, не би сасвим заборавила, или
тиме свој родбински дуг према њој да одуже: да је бар сада угосте, почасте, док се та несрећа није догодила, да, када том несрећом буду растављени и немајући када о чем другом да мисле, бар их она, овако мала, има онда у доброј успомени по
Ништа и нико код ње није могао да изазове злобу и пакост. Јер, виша од свих и зато задовољна собом, особито том својом јединственом лепотом, она је равнодушно све то око себе посматрала.
Да неће, а сигурно ће, сигурно — смрћу?! И онда: чему и нашта Све ово? У том чу како из баште долази мутави Ванко. И то пева.
И тако покривена том колијом, држала је тепсију у крилу требећи по њој пшеницу, а у исто време пазећи да у кујни не искипи јело из лонаца
Зато се Софка и трже, јер, узнемирена баш том тишином, мирноћом, предвечерјем, кроз | раширене ноздрве поче осећати како се из дворишта покреће и почиње да осваја
У том Магда истрча из кујне и полете капији. На капији, поштапајући се и вођен дечком, појави се стари „деда“, свештеник Рист
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Јер јужне звезде, чини ми се, сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер
брезе Тајну живота и судбину ума; И раширених зеница, без везе Мисли, ја слушам елегију шума, Миран, без жеља у том часу ледном, У изнуреном осећању једном. Мирно и чудно шуште старе брезе.
ноћ за тешким дâном — Ноћ увелих снага, ноћ умрлих бића, Ноћ чудних ветрова, заспалих открића, Ноћ страшне смрти у том врту рâном Младости, тужне младости што вене. Огрн’о сам покров среће убијене!
Јер у том немиру природе и неба И немир се моје душе јасно зрца; Јер са сваком буном осећам да треба Поћи с буном тешко рањено
Јер, верујте ми, свет је мрак ћелије, Где чашу нада отров прелије У трци дана, у лутању том; И свет је греха и разврата дом, Где влада лупеж, или блудница; И свет је тешка, страшна лудница, И болница, и
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Гомила властеле, свештеника и другијех главара иђаше пут црногорскијех врата; пред том господом ишло је њеколико ћесарскијех војника, знак да је господу порука водила. Конте Пјеро Б.
ће здрав бити као дреновина цијеле године; жене и дјевојке припремише омаје и свакојака биља (да то у воду ставе па том водом да се окупљу, да их се мане свако зло и неваљаштина); дјечица да се изваља по зеленој пшеници, да се пшена појми
Не би ни то доста. Пред том грком чашом, мораде још грку попити ако ћаше да се ослободи. „По наредби“, праћен двама језувитама и једним пандуром,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
како по садржини и врсти, тако и по употреби и по функцији, као што је то случај са народним говорним стваралаштвом, — том врло бујном и необично шароликом духовном вегетацијом. Отуда толико верзија и варијаната.
Такве пословице су језгро, обично и наслов тих провербијалних причица. Оне се најчешће и памте по том свом најзначајнијем делу (Нека иде на славу свете Госпође, Около бого, у кућу ђаволе, Права се мука не да сакрити итд.
ИИИ ПИТАЛИЦЕ Питалице су сродне пословицама по свом језгровитом исказу, с том разликом што је у њих дијалошки облик развијен у нарацију, са садржином варничаве досетке.
Здравице имају заједничке особине са молитвама, само са том разликом што овде појединац изриче на молитвен начин, у свечаној прилици своје обраћање вишој сили да подари здравље,
— Курјак се зарекао да не коље више ништа и да не једе меса, и пошао у пустињу да се посвети. Ударивши у том путу негђе поред гусака, гусак по обичају своме дигне главу и стане шикати, а он га ухвати и поједе.
ћу ти, господине, писати ждрепца, кад, га ни сâм немам, већ ако да украдем; а украсти не смем од тебе, јер си ти у том судија.
По том човек отиде, па ухвати најлепшега ждрепца из ергеле онога истог манастира, и доведе га кријући, те пише архимандриту,
— Приповиједа се да је казала жена мужу кад јој он рекао да она иде по рђаву путу, па кад је он послије ухватио у том послу, а она стала кривити њега зашто је слутио. Што се ти пољуби с њим? — Секин во код њега на изору био.
истрчи и мало и велико напоље, и, што јаче могу, лупају у котлове, тепсије, тигање, клепетуше, и у све што звечи, те том лупњавом поплаше Врколака, а без тога, држе, он би сунце прогутао.
По том празноверју, тај блавор-змија закоље дванаест змија, а тринаеста закоље њега. КОРЊАЧА Србљи приповиједају да је човје
избија пламен, па да однесе пепела и да га просеје на то место, па сутрадан да види од какве је животиње траг остао на том пепелу. Ту животињу треба да закоље, и њеном крвљу да попрска то место, и да копа па ће наћи благо.
На смрти својој он им подели све своје благо, рекавши им том приликом: „Ћери моје, овим новцем треба да учините какво добро своме народу“. Па онда умре.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Па још видим, да и поред све муке и труда, опет остају погрјешке! У том нека ме правда Доситије, који је у овакој струци писања, готово послије тридесет година, поправио своју једну
ти не дођеш; а ти се начини љекар, па и ти дођи да је лијечиш, и само је окади овом травом, а ја ћу одма изићи, по том ће теби цар дати своју кћер, и узеће те да царујеш с њиме.
Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда сјашем с челца, па га пустим да пасе, а пијевца свежем код себе, па му метнем сијена, а ја
по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити, у што ћу покупити мед. У том падне ми на ум, да имам једну малу сјекирицу, па је узмем и зађем у шуму да уловим какву звјерку, да згулим мјешину.
У том удари однекуд Еро: „Помози Бог кадо!“ — „Бог ти помогао кмете! а одакле си ти кмете!“ — „Ја сам, кадо! с онога свијета.
Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: „Камо море таки и таки човек, што је сад ту ушао у
Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: „Ћа шароња, ћа! и ти имаш памет, а Еро је нема.“ У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: „Јаог мене до Бога милога! Што ћу сад?
Сад треба и ђаво да зарони, али се боји да му св. Аранђел међу тим не однесе сунце. У том му падне на ум, те пљуне на земљу, и од његове пљуванке постане сврака, да му чува сунце, док он зарони и изнесе у
ето лисице, ђе води страшнога бумбашира: огрнуо ћурак од куне, па и крилате тице вата око пута.“ У том се мачка украде међеду из очију, па кроз траву дође на гувно, и тражећи миша стане шушкати по слами.
ч. од године 1842 с потписом на крају И. С. (Јован Суботић), и ова се од моје највише по том разликује што у њој о крави нема ни спомена. Г.
Али не знам ђе ћу те сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме.” И тако га узме у торбу. Кад Брко по том дође, и запита га за Међедовића, он му каже да је он одавно онуда прошао, и до сад Бог зна куд је отишао.
У том се још на већу нашу несрећу смркне са свијем, и тако тумарајући овамо онамо, док један од нас срећом набаса на једну пе
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
игуман светог овог манастира са свом братијом и да бирају мужа богобојажљива који је подобан живети у ћелији у месту том.
други неко ко је служио у месту овом светом, да се пошаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над ћелијом том, како и раније писасмо. А манастир, нити игуман, да нема никакве власти над ћелијом том.
А манастир, нити игуман, да нема никакве власти над ћелијом том. Нити, опет, мита ради да се не поставља неко у ћелији тој, а да није достојан правила духовног.
А на вечеру, ако ко жели да вечера, те заостане дуже на молитви, и у том случају да потпадне под исту осуду као онај ко је закаснио на обед; да се и он упита нема ли оправдан разлог.
При том може у досађивање један другом упасти, или у гнев. Јер, ко ово чини, да се одлучи, ако се не каје и опроштај не моли
И док проведох ту осам година, настадоше многи метежи у крају том, јер прођоше Латини и заузеше Цариград, бившу Грчку земљу, чак и до нас, и улегоше и ту у свето место.
Велики, дакле, метеж беше. А сазнавши се овде о метежу том, дође ми посланица од христољубивог и благочастивог, Богом изабраног и благословеног блаженим оцем Симеоном, Стефана
И проведе у владавини тридесет и седам година, и ту одмах прими свети анђеоски лик, и поживе у том лику три године. И сав живот његов би осамдесет шест година.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
МИЛЕ: Људи дошли и колективно, с предузећем! Немате ви појма колики је то мозак и капацитет! СТАВРА: Шта би с том ракијом? ИКОНИЈА: Цмиљо, чујеш ваљда! Не могу да зинем од овог кутњака!
) ИКОНИЈА (виче напоље, Анђелку): Анђелко, чесма ти је у дворишту! Има и струја! (Цмиљи) Мани мало том метлом, неће ти отпасти! ЦМИЉА: Колко су само блата нанели! А и онај, што је у кујни вечеро!
ВИЛОТИЈЕВИЋ: Па је л мислите да сам ја можда луд? Да можда видим нешто чега и нема? Мислите шокиран, па у том шоку пошизио? СТАВРА: Шокиран, сигурно, јеси, али ја не мислим да си пошизио.
Како ће кроз варош с крвавим рукама? ИКОНИЈА: С крвавим рукама? Цмиљо, шта је с том комовицом? СТАВРА: Шта све овај несретник неће видети! Није му сад лако са таквим очима!
По пуштању из капезеа, да ли си с њим можда ступо у контакт? АНЂЕЛКО: Ништа ја немам с том вашком ушљивом! ИСЛЕДНИК: Колко је мени познато, зајдно сте вршили недозвољене радње. А сад кажеш: вашка!
МАНОЈЛО: А ниси умео да ми скренеш пажњу? ТАНАСКО: Ја сам вам је и скретао, ал ви сте у том моменту рекогносцирали! МАНОЈЛО: Причекаћемо да ови оду! Са њега ока да не скидаш!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Тебе кад служим, то није служба. Није тешко... и целог века ћу те — служити!... ВАСКА (открива у том говору Младеновом осећања не обичне верности и покорности једног слуге него осећања пробуђене мушкости, ко зна од кад
Годи јој да настави истраживање у том правцу. Полагано се издиже, седа. Гледа га нетремице, право у очи, испитивачки.
ТОМА (утишава брата). Нека то сада, после. СТОЈНА А, није газда! Ништа лошо са том Циганком не чини. Што кажу да тобож с њом живи, није, није истина. Ја сам ту и целе их ноћи дворим.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
или разговоре учени[х] људи слушам или премудро написане књиге читам, или уједињен у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио?
учени[х] људи слушам или премудро написане књиге читам, или уједињен у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи?
и пристрастија њи[х]овог срца, из који[х] произничу и происходе сва њи[х]ова намеренија, движенија и дела, о том су се трудили највећи људи, и до данас о том се упражњавају и старају велики философи.
произничу и происходе сва њи[х]ова намеренија, движенија и дела, о том су се трудили највећи људи, и до данас о том се упражњавају и старају велики философи.
познао сам и[х] добре; и ако гди погрешавају, или чинећи оно што не би ваљало, или изостављајући оно што би ваљало, у том погрешавају или из природне человеческому јестеству слабости, или из незнања и нерасудија, мислећи и судећи сврх
Имаш право, Турчине! А има ли Турчин право кад вели да ни од куге не ваља бежати? Јок, вала! У том има врло криво. Од бога не могући утећи, не ваља ни да бежимо; а од пожара, велике воде, куге и други[х] многи[х]
сам довде говорио може се познати, од части и накратко, шта ће ова моја књига у себи садржавати; није више потреба о том говорити. Толико могу јоште придати, да ако ко буде само забаву искати у ове књижице читању, неће без ње бити.
Мој тетак Никола Парчанин, видећи ме приљежно ходити у школу, хотећи облекчати стрину Босиљку, а при том не имајући ниједно мушко дете, добра одвећ и милостива срца будући, узео ме к себи с намеренијем да ме воспита наместо
не имају кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и сваки дан више утврђавају се у том и укорењавају.
И прва топлота к пустињичеству и к пештерами почела у мени сасвим [х]ладнити. При свем том, видећи и калуђере, колико странске толико и наше земаљце, да се сви за ствари овога света старају, купе милостињу,
дакле, ако су свети оци у чем год против науке апостола Павла поступили, нека ми опросте, они су могли као људи у том погрешити, против јавне духа светога науке, чрез апостола Павла предате, мудрујући и установљавајући.
Што је, дакле, потреба да нас други за нос вуку? Нити је право, ни поштено. Но, о том, засад, доста. Упамтите ви моју реч.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Сад, ко би у том могао право пресудити? Одиста се претјеривало и с једне и с друге стране. Тако је канда и царска власт мислила, те
— Дакле, јево шта је. Малоприје сам рекâ, да ми немамо зле примисли на нашу крв, јер у крви је милос и крипос, а при том богољубнос... — Немој тако, немој кâ оно мало при, него кажи укратко и бистро шта имаш! — рече фра-Брне.
Сви су били космати и сви осим једнога имадијаху њеки свијетли лопар око главе. Пред том сликом бијаше налоња и на њој отворена књига.
А откуд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталима? Да им то није Стипан казâ? Зар је Стипан галијот? С том тешком сумњом Бакоња преклони главу и заспа на клупи. Након пола часа пробуди га врдање у фратарској трпезарији.
Кушмељ измисли како је то работа Милушана, како се његов син том досјетио и дошао да му јави, како је он дигао хајку и нашао коња чак на граници како је дао двадесет талијера соџбине.
Како Осињачина намјера бјеше да ожени Чмањка, то она и Крива стадоше врло вјешто сијати ријечи о том, а како се Чагљина досјети томе, а бјеше му потреба од њеких двадесет и пет талијера, то он проглуши село причајући о
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
А враћају се с мишљу да је свет арена. И иду сада опет граду том На запуштен твој хум, у празни дом. СЕДИМ НА ТВОМЕ ГРОБУ Седим на твоме гробу сатима Ко живи крст у земљу зарити: О,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Па му је једном махнула руком и он јој пришао, махнула сигурно, одсечно, као да она заповеда том војском што из црних и сувих гусака искаче на обалу реке. „Ја знам шта СИ ти.“ Тада се он и оделом и држањем крио.
Сетио се Вукашина у гуњу и чакширама поред воза за Париз, па је поражено и разочарано викнуо: „Како те није стид да у том зеленом изиђеш на улицу? Ни на једном пристојном и уљудном човеку нисам видео такву одећу. Аман, не брукај ме!
Шта је читао на том распусту? И рекао је, памти, не, сваки пејзаж презире, узбуђење за лошег сликара и уседелице, не за оног несрећног
Чинило му се да се распукла и расушила, а он, слаб и очајан, стајао је у том процепу, лежао у њему потпуно пригњечен и није могао да скрије мржњу и сумњу.
мишки, крв је линула, у мраку су светлеле велике кравље очи, шириле се, па су постале једно око, и он је цео био у том оку, давио се у њему, па је колена поломио, не, њему је колена неко ишчупао, зато је ишла крв, црвенела се ишчупана
Јечи у сну, рањен на том тихом разбојишту. Гледа га беспомоћно и чини јој се да и он сам, телесно, отиче кроз те одране, ољуштене јауке, да се
мишићавим и длакавим, нудила се некоме коме је сваки превој на телу знала, само лице никако није могла да му види, том жељеном знанцу што је понекад посећује пред сан, и кад није сама у кревету. Вода се охладила.
“ Уплашен, брзо је корачао по соби. По селу су пси гризли тмушаву помрчину. „Тамо, Аћиме, у том божјем селу, не лају пси. И мртвацима не гризу табане.“ „Ја с тобом озбиљно разговарам!
„Те што ће да мисле и свете књиге читају, мајке мучно рађају.“ Том надом волео је он њега, другог и последњег, више од Ђорђа, још док је био у колевци.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Тај салаш? Рођаци који су долазили тек у јесен да покупе плодове чувеног старчевог ораха? Тај орах? Таквог у том крају ни пре ни касније није било.
Као блистави, сребрни облак пловила је у ноћи крошња ораха, а испод ње титрале сенке. У том титрању му се учини да види како из ораха излазе она малена, живахна бића, скакућу, певају, смеју се.
— А где је? — Сам ћеш открити! Окрени се и врати у житно поле где си срео своју жену. Својим рукама подигни кућу у том пољу. Затим посади воћњак и чекај да никне орах с плодовима од сребра. Не дотичи ниједан док сâм не падне на земљу.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Све се то светлосно чудо стиче и комеша над границом која никако није случајна јер је ту, можда баш на том прелазу, некада, кроз деценије, стајала Стамбол-капија, највећи од улаза у град, опкољен шанцем.
У том су међуратном спокоју, опојном, кажу, а краткотрајном, зидане нове куће и израстале младе липе, калдрму је заменио асфа
преко коловоза од црног сунца, а Господар Јеврем и његов коњ посматрају како се трговци, који су у дућанима баш на том месту, вековима, продавали своју робу, таложе у прах, такође у колонама, у невероватној измаглици времена.
И то у време када су Обреновићи изгнани, а Јеврем умро? (Капетан, при том, и није био баш за Карађорђевића.) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову столицу, у којој је седео
У том умиривању, међутим, није хватао оне који су били против Кнеза него оне који су били за њега: Вучић је одане оптужио за
већ припремао за одлазак из земље, Јован је у кући Башкалфића, у Београду, био окован, а он је ишао на поклоњење том покварењаку који је све закувао. Да ли баш све? И да ли само он?
Одасвуд пуцају обручи паклене ватре, јер Баш-Челик, страховит, баца камаре пламена и при том личи баш на Турчина, на све Турке који су икада постојали.
Прашина, уопште, најдуже опстаје. Док посматра, гост у том времену што за њега не протиче, те следове кретања и некретања, постојања и непостојања, Чарапић би да призове бар
То му је било свеједно. Али, нешто друго није: у том времену које је дошло да ли је било и оно, очекивано време? Није умео да одговори јер му се чинило да је све теже
(Као ни Србима, ни Турцима се није баш гинуло.) Према том споразуму, Срби ће опет давати цару царево а цар ће Србима дати већа права и неће, за себе, тражити више но што је
Њих, своје таоце, Турци у миру спроведу на место замене; али, на том месту нема ни српских талаца, ни вести о њима. Ни гласа о четворици бегова, нити о српским намерама.
поред Дрине: сенке су претиле, претње су се мрсиле а он је, опет, осетио укус пустоши и осетио да је наг и ништак под том силесијом звезда, над Мачвом. То не само што му је био први пораз него и пораз што опомиње а мора се отплатити.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' с прозора твоја мајка Гледа, па се осмехива, - „Не смејте се, драга госпо, Том је ваша ћерка крива!“ Ј. Јовановић Змај XИВ НА НОЋИШТУ Студена ме киша шиба Већ васцели дан; Ој, прими ме,
А ја пијем, јоште пијем У том ми се срце пара Ћутећи се само играм Љутим врхом од анџара. Ђ. Јакшић XВИИ ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна
Ми стојимо - мира јој чувари Гледећ' лице како јој се жари А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада! Ј.
Шта, Руварац? је ли, звери? Ха, по том сам те позн'о, блудна кћери: Ти, жено, ти си стара година; А ти, аждахо, ти си душа јој; Издахнула те умирући сад; Па
А по том, Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов, и надахнуће цело, Нечујно, тихо, потоне у
тихо, потоне у таму Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, ма да У том тренутку не осећам тако...
И кад опет изби - с топола се расу Задње мртво лишће. Мир је на све стране. Док понова куцну: Тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране...
Напољу мртвило влада, И ситна кишица сипи, и густа царује тама. У том се куцање зачу. У крчму уђе нагло Чудноват некакав гост: усне му грозно се смеше: Из празних шупљина очних студена
Ил' је у даху те ноћи црне, Те ми у тугу љубав огрне? „Свуда те тражим!... При том се сагла, И к'о од чежње обамрле Падоше власи гараве, бујне, Па се са цвећем, са травом грле.
Он то у цвећу, месецу, магли, Осећа сласти тужаљке њене; Његова душа то жудно нагли Ал' у том часу чари тајанства Зар открит' тајне пригушене?
Честит'о сам ти. И ти рече „Хвали!“... А да ли знадеш да се у том часу Гранитна зграда мојих идеала Сруши и смрви и у пеп'о расу? Ал' не!
“ „Ах, лудо моја“ - зачух прекор нежни „Том вечном сумњом што жалостиш мене? Да, пут је стрмен, ал' хајде, видиш Да не премаша снагу једне жене!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
круном творенија; све красоте које биће има и ум творца сјајни, беспредјелни које види у царство свјетлости под том круном бјеху окруњене, на том лицу бјеху изражене у сјајности светог совршенства.
које биће има и ум творца сјајни, беспредјелни које види у царство свјетлости под том круном бјеху окруњене, на том лицу бјеху изражене у сјајности светог совршенства. План небесах пред собом гледаше и прелести правилнога вкуса.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији отштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак.
Зато сам га предочио као предавача своје науке у том, мени добро познатом кругу научника. Да бих то предавање оживео драматичном радњом увео сам у тај круг научника и
Обично сам том главном јунаку драме стављао у уста реченице узете дословце из његових списа. Својим концептом задовољио бих се тек
На том плашту блистале су се, као увезена бисерна зрнца, вароши Посидонија, Елеа, Кротон, Сибарис, Тарент, Сиракуза, Акрагас,
Биће то - тако расуђујем - неки поточић који је на том месту своје корито положио у увалу стазе. Напрегнувши очи видим да се та светлуцава трака креће уз брдо и да пре личи
На том истом месту, изнад тога дрвета, видећемо увек ту звезду кадгод при ведром ноћном небу дођемо опет овамо. Та звезда се
Пут сазнања далеко је дужи од зида о којем смо сада говорили. На том путу не долази се никад до краја“. „Аутос ефа!“, потврдише сви у глас.
То сам чинио из године у годину, после сваке поплаве Нила, и при том померао поље свог рада све више ка југу док не стигох напослетку до циља својих жеља, до старога града Тебе у горњем
Али су плодови науке остали сачувани у тамошњим храмовима, библиотекама и исписима на зидовима тих зграда, у том каменом кодексу, и давали јасна сведочанства о златном добу египатске историје и културе.
“ „Без сумње!“ „Онда ће размера катете према хипотенузи бити као 3 према том неправом разломку“. „Сигурно!“ „Ти можеш, Сатире, а да тим не промениш ту размеру, оба та броја помножити са
Измеримо ли катету било каквом мером, па добијемо за резултат цео број или неправи разломак, нећемо том мером никад моћи хипотенузу тако измерити да добијемо опет какав цео број или разломак.
„Он још није свршио свој посао“, известише они Грилуса, „прегледа биљку по биљку и чини о том неке прибелешке на својој воштаној таблици“. И овоме је Грилус нашао одмах тумачења: „Разуме се!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И баш сам хтео да се подсетим свих појединости оригиналног венчања мога побратима — у том тренутку то ми је било најпријатније размишљање — кад чух кораке и неразумљиво неко гунђање у ходнику, а одмах затим
— Јеси ли прочитао? — Још нисам завршио. Па суморни студент одиже књигу с колена и том приликом ја приметих да има свега један и по прст на десној руци.
Тешко рањен у груди он је лежао у крушевачкој резервној болници, где сам отишао да га посетим. Том приликом жена се налазила уз њега и неговала га са пуно најлепше нежности.
А кад смо говорили о будућности, онда су рај, сунце, цвеће, загрљај и срећа биле једине речи које смо познавали. У том рајском врту, где смо се замишљали непрестано загрљени, ми смо гледали нашу срећу непомућену, непрекидну, апсолутну.
И на његовом лицу понова се јако оцрташе дубоки трагови патње. У том тренутку, на малом столу до постеље, зазвони, па кркљаше пољски телефон у својој кожној торби.
— А јесте ли сви читави? — разлегао се Николин глас. — Ми јесмо, али кобилу што нема коњовоца сву разнесе. У том сам ја залазио...
Господа су ту. Расправићемо ово познатим путем. Сав узрујан Никола заусти да нешто каже, али у том тренутку на врата ступи крезуби студент са својим стварима и својим подсмевачким изразом.
И устајући погледам у огледало. Тамо, у том огледалу, испрсканом милионима ситних црних пега клатило се нешто у магли, зацрвенело, тршаво, тупо.
“ Уплашио сам се да није крв, јер знам да сам једног тренутка помишљао да убијем студента, па у том страху подигох главу. Онда сви повикаше: „Дајте му коњака да пресече; да пресече, да пресече.
Није се мицао. Заиста много муке беше ме стало док сам га изнео и положио у постељу његове спаваће собе. Али у том напрезању које ми је снајка олакшавала придржавајући га, она и ја додирнусмо се неколико пута н увек се чудно
И Микобер нам мора декламовати једну громку. А том приликом, ево моје речи, истући ћу на мртво име крезубог студента, само ако се буде тамо затекао; тога подсмевала
лице које ће лупањем прикупити грађанство, и друго, исто тако важно лице које ће, иза последњег удара маљице, том сакупљеном грађанству прочитати јасну и, с позивом на односне прописе законске, строгу општинску наредбу о чишћењу,
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Могу рећи да сам дјетињство провео у том ходнику гдје се био вјечити бој између свјетлости и сјене, између Аримана и Ахурамазде.
или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз моје сретне душе. У том ходнику, дакле, почео сам живјети.
У том ходнику, дакле, почео сам живјети. За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре. Ходник би навукао сјену на сво
Велика поплочана просторија била је преграђена стакленим ошитом са прозорчићима. У том одијељеном и потавањеном дијелу, који је зими загријевала голема гвоздена пећ између касе, полица са списима и пулта с
И, као што увијек бива, тања крв претегне, и слабост надјача снагу. У том и јест невоља, у том лежи опасна снага слабости: што она нагриза, растаче, и најзад неминовно савлада снагу.
И, као што увијек бива, тања крв претегне, и слабост надјача снагу. У том и јест невоља, у том лежи опасна снага слабости: што она нагриза, растаче, и најзад неминовно савлада снагу. Позната прича!
каквом разњежењу над самим собом: ми присуствујемо, с црним флором око шешира, али сасвим суха ока и спечена непца, том посљедњем акту дуговања према некоме ко нам је задао и превише главобоље. Да.
Вјероватно сам се касније и сам и несвјесно уклањао том сазнању, у доба кад ми се учинило (и кад сам то зажалио) да је ионако подоста осиромашен и сведен на мало шта
И још, као нека носталгија. И то не носталгија за рођеним оцем, већ баш за том непредстављивом и невиђеном полубраћом. Раније, док сам се сматрао јединцем, осјећао сам се потпун, цјелокупна јединка.
), и усађена у мени страна и непозната тјелеса. Чврсто сам одлучивао да ћу, чим мало нарастем, отићи у потрагу за том полубраћом, за тим растуреним двојницима.
двије тамне рупе носница, које су се, услијед напорнијег дисања од погнутог положаја, узастопно шириле и сужавале; и у том ширењу и сужавању била је као нека пријетња и једна мала језа.
Можда је налазио неко више задовољство, као неку супериорност, у тој својој нерањивости, у том стању без нужда и жеља. ИX Данас је тмуран дан. Ноћас сам осјетио како се мијења вријеме.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа. Видео је да се попа још решава, па стаде да чека. У том кнез проговори: — Ево Милошева Срете. Шта велите људи? — Нек му је срећно!
Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете. Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну
Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах. Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и
Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље. У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган,
Ђурицу дарну ова кметова осорљивост. Пође му срџба уз груди, али се он уздржа. У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: — Ево ме, Перо, сад ћу.
варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио. Том приликом заподену се занимљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије.
Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.
А јест, имам још нешто. Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак. Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи. Ти га мораш задржавати од тога.
Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. — Јеси ли луд?... Остави то! — викну Ђурица гневно. У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа.
Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли. У том једна од девојака викну: — Ко ће да се купамо?
самовоље, којом је обележавала сваки свој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — самовољом.
А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Петар је, сиромах, из све снаге бежао, али га је смрт већ била готово стигла. У том бежању дође он и до оно троје деце што беху окамењена, па брзо прекрсти штаком, а деца оживе, па потрче к њему.
Чим њега угледа, рећи ће му: — Чујеш, момче! Кумим те богом и по богу да си ми брат, кад те је бог намјерио са том сјекиром, осијеци овоме јелену рогове и кутариши ме белаја.
опази без коња, па још када сазнаде да га је вук појео, стаде га грдити и ружити на пасја прескакала, па да се и на том размину, но докопа штапину, па одовуд па отуд, кô вола у купусу. Бре, не да му ништа ни вечерати, нити у соби спавати.
Кад га бацише у јаму, не овариса на дно, но се устави на једном опећку и мало сколони, док она стијена протутњи, у том и куче и маче падну поред њега.
једно ведро с вареним млеком, принеше ложице, и ту поседаше сви, па и сиромаха понудише да и он са њима вечера за том софром. На другу софру турише четири ведра са вареним млеком.
После некога времена она се осети трудна, и кад буде на том доба, роди змију, па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје дете.
Истог дана наиђу на пут који води томе граду. У том је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао што му народ у граду од
Цијелим путем мислио о том шта да ради. То запазила лисица, те ће стати крај царскијех двора; он с дјевојком сјаши, а тета лија ће му рећи: —
Отац је твој погинуо с том пушком, па хоћеш и теби главе да дође? Једном он украде пушку и отиде у лов. Кад дође у шуми, онај ован са златном
Цар јој учини по молби, али при свем том царска кћер опет подозријеваше на слушкиње. Да би дакле и у сну виђела, и онога — који све са астала поједе и попије,
јер откад је царев син отишао од куће, њему се чини да нема него три дана; али тому има већ управ три године; и у том је њему умрла мати, а отац му се оженио маћијом.
Онда царев син запита имају ли у кући још какву ђевојку, а она му каже да немају више никаке. у том пијевац скочи на корито пак запјева: — Кукуријеку, ево је под коритом! Маћеха повиче: — Иш, орао те однио!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
благо; вода блиста; Сунце сија, звоно лупка, овце пасу; Поветарац лако гази преко листа; Одмара се и сам ваздух у том часу.
Њина срећа лежала је у том Што још ништа пожелеле нису, Што живљаху са сваким минутом, К'о цвет вечит у своме мирису.
Једне ноћи, при плавом сутону, Смрт наиђе и рашири крила Над том земљом, и опет утону У пределе непознатих вила. И утону.
На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свеч
Авај, и ја у том Осетим часу, да сваким минутом Силази влага сандуком и тобом. И купим сузе, али киша лије На тужну хумку што те
Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова, светлости и душе. О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом.
Не видим тебе и младост у свили С кораком среће; не размишљам о том, На овом свету што смо са животом Трајно к'о гробом растављени били. Сад не размишљам.
Ја и сад сваку мисао ти дајем И своје грехе; само сневам о том Кад ћу сав живот испити похотом: Ја те још волим, али загрљајем.
Ја окренух главу. Јер и на шта крити! У том часу спазих с оне друге стране Где са друштвом својим шетала си и ти: Реверанс ти дадох без икакве мане.
пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где ничег нема, па ни жеља мојих, Болова, снова; нит' ту видим себе; Пред том застирком испред дана својих Осећам гробље и сећам се тебе.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Чудно је да не могу да замислим лик у том сивилу све док не стигнем у другу фазу. Сваки пут пре него што заспим слике људи и предмета пролазе ми испред очију.
Било је то чаробно осећање после кога је следило горко разочарење пошто бих доцније схватио да је заблуда. У том периоду у мени су се стекле многе чудне склоности, нетрпељивости и навике, од којих неке могу да припишем спољним
Мучење настало због задржавања даха постало је неиздржљиво, завртело ми се у глави и почео сам да тонем. У том тренутку, када је моја ситуација изгледала потпуно безнадежном, јавио ми се један од оних већ доживљених блескова
Уметност је била изабрати цев одговарајућег промера међу шупљим стабљикама и сјајно сам напредовао са том пуцаљком, али су моје активности прекинули разбијени прозори у нашој кући и ја сам био болно обесхрабрен.
У том раздобљу настављали су се моји дечачки напори и подвизи као и невоље. Између осталог, прочуо сам се као јединствени шам
У том периоду сам могао непрекидно да читам, набављао сам књиге из Јавне библиотеке, која је била запуштена и мени је поверен
отишао сам у Праг, у Чехословачку, да удовољим очевој жељи да своје образовање завршим на тамошњем универзитету. У том граду сам направио одлучујући напредак, тако што сам одвојио комутатор од машине и проучавао овај феномен из новог
Тада сам претрпео потпуни слом нерава који сам већ раније споменуо. Оно кроз шта сам ја прошао у том периоду болести, просто је невероватно. Имао сам увек изванредан вид и слух.
Касније у животу, имао сам обичај да кажем: “Бактерија славе је постојала у том старом граду. Други су се инфицирали али ја сам се извукао!
Едисон ми је једном рекао: “ Међу својим асистентима имао сам много правих радника, али ви сте их све надмашили.“ У том периоду сам израдио нацрт за двадесет четири различита типа стандардних машина с кратким језгром и стандардних
године, приказивао калем који ствара варнице дужине пет инча. Том приликом отворено сам саопштио присутним инжењерима да је недостатак новог метода трансформације то што настају губици
Прецизније речено, енергија радијације у виду Херцових (Густав Хертз) таласа у том бежичном предајнику представља сасвим занемарљиву компоненту у односу на укупну енергију, због чега је фактор
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Свака посета том старом селу освежавала би приче о херојским традицијама којим су се моји сељани толико поносили. Скромни сељани из
Спознаја ових традиција била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у аустријском царству.
Тај аустријски државни уговор звао се “Привилегија”. По том старом документу Срби у Војној граници имали су духовну, економску и политичку аутономију.
Националисти из групе омладине нападоше носиоце жуто-црног знамења, а у том сукобу ја бејах ухваћен када сам стао ногом на оборену аустријску заставу. Преда мном је сада било избацивање из школе.
Они ми рекоше да је то Карловачка катедрала, а да се поред ње налази и палата његове светости патријарха. На том месту Турци су 1699. године молили за мир, пошто су их поразили српски граничари.
У том часу се старији пар путника укључио у разговор са високим чиновником и мало после златом опшивени службеник ме обавести
Издржати све оне муке на узбурканом Океану, а при том очувати ону ружичасту слику о обећаној земљи, велико је искушење за дечачке нерве и његову физичку снагу.
Понашали су се као непристрасни гледаоци, којима је било стало да виде бољег као победника. У том моменту осетио сам да ме једна снажна рука зграбила за крагну и када сам се окренуо и погледао горе, видео сам крупног
Ниједан газда у мом селу не би учинио тако нешто. У том погледу свидели су ми се делаверски фармери и њихови амерички појмови. Код куће ме је чекало још једно изненађење.
” Додала је да верује да је Марта Вашингтон у том критичном моменту поступила баш као и Чучук Стана. Од тог дана Вашингтон је био у мојим очима амерички Хајдук Вељко, а
пут чуо за брод ”Мејфлауер” и његово пристајање у луци Плимаут Рок чудило ме је зашто ми ”вила” није никад причала о том великом историјском догађају.
У том часу пришао ми је један крупан фармер и упитао да ли тражим посао. “Да”, - одговорио сам – “Тражим га готово недељу дан
Ћипико, Иво - Приповетке
Жена се учини невешта. —Одлази! — љутито ће морнар и истера је напоље. За њом изиђе и Марко. Свет се смијао том неретком случају. Даска је истегнута. Пароброд помало натрашке измиче. —Пустите ме, ако бога знате! — зајауче Цвета.
Осветли га, спуштајући се на њ. Цвета полети за том светлошћу. Обухвативши рукама кревет, простре се по њему као да види на њему свог човека и жели да га огрли.
А осјећа у себи живот и снагу, и свјетла мисао да се освети јавља се, и у том тренутку поноситије ступа. Тако, у двоумици што да уради, иде даље и мисли: „Доћи ће и за то згода!
И над том складном питомином дижу се високе голети, крцате поточина, шпиља и гудура, чији се врси љубе с натуштеним небом оловаст
Пода њу пао осјен, замршен, испремијешан бљеђом и тамнијом свјетлошћу. У том осјену подбочио се Дангуба. У устима му камиш; из луле се одавно не дими, али он камиш једнако по устима премеће,
Размишља: „И сутра освиће дан, ко зна да бог провиди за духан и крух!” Још дуго би се тјешио том надом и не би с мјеста кренуо, да није опазио да и на жупној цркви, махом, затварају капке.
А Павлу јуче, у гомили света, пред црквом, кришом шапну Цвета да ће Илија зором у планину, па с том мишљу он је и уснио, и она му се иза првога сна одмах представила и раздремала га; да завара своју жену, мешкољи се,
Неки су исписани златним словима и неки окићени фесом, који фесови у том живом зеленилу изгледају као огромни макови цветови. Мир и тишина.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Гласовити Станковићев конзерватизам у том погледу није само чињеница индивидуалнопсихолошкога, ни само чисто књижевнога, него и општекултурнога реда.
У том ће се случају и историја српске књижевности посматрати у општем контексту историјског развоја српске културе.
Али оне код Дучића нису остале само део песничког декора везаног за одређени књижевни стил, него су постале отвор на том декору, који води све до тренутка кад су се у песми почеле да језгре најчистије лирске слике, провидне и лаке, као да
бити свесни граматичке структуре свог матерњег језика а при томе исправно разумемо оно што је речено или написано на том језику.
У том погледу његов изразито мелодични стих из „Стражилова“ остаје без премца у српском песништву. Растко Петровић је, опет,
И управо у том тренутку он налази прибежиште у дубини историјског времена, код старих Словена: О! мрзим, мрзим да ми откривају
Колажирање у сликарству, рецимо, у том је погледу типична појава. Поезија, опет, нема обичан, него најсложенији и за људску културу у целини најважнији
Али зато можемо указати, а то нам и јесте циљ, да је Матићево искуство и у том погледу драгоцено. Занимљиво је, пре свега, то што се Матић, који је рано одбацио традиционалан, тј.
У том смислу ни систем нашега језика није више за нас, захваљујући песнику, она на почетку помињана јабука. Мада делимично и
И колико год су у том погледу примамљиви и тајанствени песници који између једнога и другога – између замишљеног облика и његовога
Кад бисмо, на пример, нове Куленовићеве сонете упоредили у том смислу једино са сонетима Стевана Раичковића – рецимо са изразитим сонетом „Камена успаванка“ – било би посве јасно
У том паралелизму, супротстављању и напону између двају поредака практично и постоји стих као специфична књижевна и истовреме
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
губити на уверљивости или се мора допунски мотивисати, што изискује извесну занатску спретност и код писаца који су у том погледу били много срећније руке од Станковића.
Писац се, извесно, том околношћу може окористити, али и не мора. Две-три доста ситне појединости у Станковићевом случају недвосмислено наводе
текстови - како нас је томе научила не само новија наука о књижевности него и сама модерна лингвистика - баш у том погледу заузимају нарочито место будући да код њих налазимо ваљда најјачу узајамну зависност међу чисто језичким (од
однос између самих ликова; најзад, индивидуална а трерутачна перцепција из угла неког лика онако како ју је писац у том часу имагинирао.
стицане) контроле над њом, Станковић је реченицу по правилу склапао под појачаним притиском призора који се том реченицом описује, приповеда.
Тодора се, наиме, приказује са осетне удаљености ако рачунамо - а морамо тако рачунати - од Софке, која се у том часу налази уза саму дворишну капију, а Тодора „поче се тамо, испред кујне, унезверено да врпољи”.
У том би положају умела сатима да остане: „Цео дан видела би се како преседи горе, на прозору, са подбоченим рукама о образе,
Нагнута горњом половином кроз прозор, Софка се у исти мах налази и у спољњем и у унутарњем (собном) простору. А на том прелазу, тачно понад њене главе, сунчева се светлост зауставља, трне у дотицају са собним сумраком; при чему се
што и хоће, у еротски доживљај, који она исто толико жели колико избегава: „Зато се Софка и трже, јер, узнемирена баш том тишином, мирноћом, предвечерјем, кроз раширене ноздрве поче осећати како се из дворишта покреће и почиње да осваја
Станковића претеже други случај: по правилу се замишља да је лик заузео неко место са ког се простор опажа, па се у том случају употребљавају заменице.
Формално гледано, искључиво ауторово; стварно, међутим, знатним је делом Тодорино. Она је у том часу била насред собе („Горе, насред гостинске собе, стајала је мати”), стојећи је испијала кафу, и нигде није речено
Јер има нешто у том опису собе што га чини топлим и блиским, а тешко је открити шта све. Сада је барем просторни чинилац мало јаснији.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Докле?.. „Докле, Боже, стари крвниче, и Свети Петре, јадна узданице рајина из Корише?“ Али се баш у том часу зададе путањом озго са планине стари колашински особењак и делија Рујо Луковић, вечити чобанин и ваздашњи
При том су га пратиле покорне тевабије, те је огрнут у златом извезен кратак бињиш, било лето, било зима — ваистину личио на
Но баш у том тренутку као бесан скочи на ноге Селман Чибуковић, истрже од певача гусле н крвнички га лупи њима по глави: — Ах,
Стискох му журно јако жуљевиту руку и рекох му како умедох, да смо не само живо–здраво, но и јаки при том. Он се прекрсти широким крстом и грцајући, а са просветљеним изразом, поче да мрмори: — Помози, Господе, помози и
Без оружја. Изазвали свађу. Наговорили једну Арнауткињу да насрне на њега. Само је одгурнуо. У том је пукао револвер из арнаутске руке и прошао, да простите, само кроз булине шалваре.
Смркло се попу, па погнао опет к цркви, латио пушку и са овом двојицом појурио онако у незнан за том војском. Доле на реци у општинској судници застао је гомилу уморних и изнемоглих Бавараца.
Наилази Мет Фираја. И земља је у том тренутку лица имала. Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа.
И, грешан, узвикнем да су они криви, а не ја. Јер сам ја само њихово испаштање. Па се вазда у том присетим Мет Фираје и његова последња погледа. „Е, прото Дејане, проста ти сва крв, али тад...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ВОЛЕО БИХ ЗГРЕШИТИ... Е баш бих волô једном Згрешити роду свом, — (До сад се никад нисам Нашô у калу том). „Од куд ти таква жеља? Та зар те није срам?“ Није; јер од куд ниче То врло добро знам.
Сад га носе... а ја клечим пред том сликом драгом. Дуни, ветре, сада дуни целом својом снагом! Не дај светлост да се спусти у мрачно местанце, Разби
Зашт’ је Ђуро, врли Ђуро За млађанства прве росе Узô на се ново име, Даничићем назвао се? Где је корен том имену, Где је извор, где је грађа? То се пита и на то се Одговара и нагађа.
Онде, хоћеш-нећеш, Мораш светац бити — Ја том нисам вичан (Можда ниси ни ти). Како ћемо онде То Саваот знаде. Ал’ од земље ваља Да се што украде.
Са обесних да се срцâ Безмилосна здере кора Јаки брод би могô бити, Баш достојан така мора. У том броду да се скупе Сви што живе од ужаса: Мирно, лепо пловили би По пучини без таласа.
Коме да се већма чудим, Теби или Шваби? Да те виде твоја браћа Из индиске зоне, Ала би се радовала Том напретку твоме! А међу тим док се слава Твоја тамо јави, Ја ти велим: „Ти слон ниси Већ магарац прави!
„Ево, сада вуци!“ вичу слуге веште, И Бровел је већем утурио клеште. Ал’ у том тренуту — стид је, срамота је — Лав се сети ко је, лав се сети шта је; Одупрô се чуду снагом и очајем, — И прснуше
Риба мора пливат’ Трпећи судбину: До смрти у води, По смрти у вину. ИВ Крупнија риба Ситнију ждере И у том послу Не пази мере. Крупнија ситну У стомак смести; Из тог се може Нешто извести: Нема подоба Крупнију јести.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Дакле, ја ћу зацело доћи на ручак, немојте се ни најмање сумњати, ја нисам нигда у том моје грубијанство показала. Остала би код вас до подне, но извините ме, моја Финеска...
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Клону сунце преко свега. Жељен плод пун је ноћи. Глас, што себе сања, зид откри у даљини где зазидан ми брод. У том зиду чувам своју гордост, певам из те зазиданости лепше но на слободи.
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим под челом ми поледица и дан поражен. Реч крв! најлепша реч која се не сме.
А ништа није теже него гледати читаву вечност са неког зида. И највише нам при том недостаје празнина где не струји крв и где бисмо сместили своје представе о евентуалном божанству.
Краков, Станислав - КРИЛА
Омичу се и звече копите коња... — Остављају нас саме... топови одилазе... И у том тренутку се осећање не страха већ тупе туге разли по њима.
Сви су добро пили. Мија се само напрегнуто смешио и ћутао. У том се и Ивон примакла. И здрави су могли да осете мирис њене пути. Она се насмејала Бори као старом познанику.
Све је било тако мирно и бело око њега, и досадно, да је он на крају заволео ту једноликост и досаду. По том је навикао да гледа бароничине истурене груди под кецељом, и да осећа мирис њеног тела.
А пуковник је и даље говорио, а највише о својим болестима. Шта их је он само имао. У том се на вратима појавио насмешени велики Жан из Провансе и јавио да је ручак готов.
— А она љубила мења, љубила... и прапоршчик извиђач заносио се том чедном љубави између искапаних свећа на столу и празних боца од коњака. Неко је напољу ударао у балалајку.
Петровић, Растко - АФРИКА
Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу. При том код овог Швајцарца, који је стари колонијалац, постоји још и суревњивост да се један новодошли без велике муке
Да чак прво путовање кроз једну земљу више упозна човека с том земљом но и једно идуће, које још слаби и првобитно стечена убеђења.
Истим ритмом, уједначено, и грудни кош младића и грудни кош девојке ширио се и скупљао. Обоје су изгледали том тишином и тим мирним ритмом тако пространи и тако вечити, да би човек и несвесно замислио како се њине тамне плећи
моју пољску постељу, коморник, столове и столице, док спрема ручак од конзерве, ја имам непрестано пред очима како том угасито црвеном стазом силазе тамни сељани увијени у плаве мараме.
У једном тренутку осврнух се да их фотографишем. То их баци у урнебесни смех, окован само том пажњом да не изгубе власт над чамцем.
Стегнутог срца, као деца у ноћи, ја осећам скоро нелагодност од овог џиновства у природи. Осећајући још при том да ћу, сасвим брзо остављен од Вуијеа, бити бачен на велики пут који води кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут,
Тако за петнаест само франака добијам маску за коју сам доцније дознао да је као тип од најстаријих у том крају. Ја је одмах по повратку радосно поклањам пријатељу. Кад помислим на маске које сам могао купити на реци Комои...
Поћи сад, кад пут постаје најтежи, без доброг кувара, и при том још понети његове ствари које су ту а које ма коме да оставим неће му их више дати, сасвим је досадно.
члан најдивљијег племена што се да замислити. Не може се претпоставити да један белац опстане један дан у том народу људождера, и полузверова, који, док белац пролази, скривени иза стабала, дочекују га отровним стрелама. Н.
Рат се водио пре наше Косовске битке, од ових крајева па све до Нигера, и легенде о том поразу још увек узбуђују тамне народе не само у Африци већ и по свим острвима, и америчким плантажама.
Толико је господство начињено свуда од истих елемената. И не ограђује се само на том покрету руке којим ме је задивио, већ када га још питам да ли би се противило њиховим обичајима ако би се и он сликао
би личила на оно што се код нас зове „чарлстоном“ да оне и тренутка одвоје стопала од земље; али је цела игра баш у том грозничавом ритму целога тела, сасвим истурених бокова и сасвим уперених груди, у ритмичном трешењу и савијању, у
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Кулиза! СПАСЕНИЈА: Кулиза?... ГЛАВАШ: Јесте, он Кога се грозом народ спомиње! Ал’ о том други пут, хајдемо сад!
ХАСАН (у себи): Сам ђаво да је У црном мозгу о том мислио, Подлије ништа не би створио... (Гласно.) На ноге, брзо!... За њима сад, Докле се вуци нису спремили!...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Отац прота опипа се при том по своме црвеном појацy који це угледно вио око гојазног, округлог трбушчића. У томе баш попесмо се на један брежуљак
У том смислу направи се диспозиција за сутрашњу битку и разашљу наредбе свима командантима чија ће одељења сутра суделовати у
У том пристигнем и ја: — Што је г. докторе? — упитам га, а смех да ме угуши. — Та ништа, знаш, коњ ми се мало спотакао.
Овога истог дана (8 августа) наше коњичке патроле са Влашкога Поља долазиле су до близу Књажевца, и том су приликом опазиле да су регуларне турске трупе напустиле сву књажевачку околину, по којој крстаре сад само
Оно што даље наста сасвим ми је мрачно, ја у том тренутку као да сам мало био шенуо памећу... Кад опет дођох себи видех да сам поново y оној честој шумици са једно
Ни то никако не стоји. Аустро-Угарска нам не може желети никаквога успеха већ и по том, што су наши државни интереси и њени рачуни на Истоку дијаметрално противни.
Ја се нађох у неприлици: — Извините, разговор је био теоријски. Комаров се опет насмеја: — Не мари, не мари... но у том случају, кад сте већ тако мирољубиви, Т...... мени се чини да би ваше најприродније место било у каквом манастиру! А?
Комаров ме прекиде: — Наприлику овај наш садашњи, зар је он револуција? — И он. Комаров се насмеја: — У том случају ми смо бунтовници... То је смешно, Т....., хи хи. — Како хоћете, смешно, несмешно, тек у ствари је тако.
У том случају реакционари личе на ону бабицу која би у деветом месецу вештачки пречила рођење младенца, па било да то чини ст
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
„Ја сам снила мало прије Да у теби срца није!“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела. ВИ Мислећ’ на те — у том вају, Мислећ— на те — у том сјају — Кад се моја душа пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа
“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела. ВИ Мислећ’ на те — у том вају, Мислећ— на те — у том сјају — Кад се моја душа пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа Грли, љуби света оба, —
Мислећ’ нате, мислећ’ на те, Трепавица кад ми клоне, Па у ноћи, у самоћи, У том санку ружичноме, Кад се мајка моја спусти — У том санку пуном миља, Те над нама руке дигне, Заједно нас благосиља
мислећ’ на те, Трепавица кад ми клоне, Па у ноћи, у самоћи, У том санку ружичноме, Кад се мајка моја спусти — У том санку пуном миља, Те над нама руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми пловимо по таласу —
дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми пловимо по таласу — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у том часу?
Од ране ће на срцу ти с’ Драга створити, С њоме можеш о том санку Мило зборити. XЛІВ Кад прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се прене, А по
Ја и не знам шта је било У тренутку том — Тек осетим да је нешто Лакше срцу мом. ЛXXИИ Тија је поноћ света, Чује се звезда пој, — А мене драга пита:
Ми стојимо, — мира јој чувари — Гледећ’ лице како јој се жари, — А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада.
Овај прамен косе црне, То је коса мог бабајке. Ово су ми кô два цвета Из детинства, из давнина; Ова роса на том цвећу, То је суза њина сина. XXX Што је јава тако кивна, Да ти веру сву потреса!
И ја сам о том Премишљао дуго — Да л’ то беше санак, Као и све друго... ЛВІ Имао сам сестру једну, Јермилом се звала, У Иригу
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
То је, људи, врило. Никад краја... Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају. Мислио би човек, нико жив неће остати. У неко доба почеше куршуми да звижде преко наших глава. Ту смо, дакле.
— Наравно. То нико не спори. Нигде више нисам видео гробова него на том путу за Кајмакчалан. уз огромне губитке они су нама прокрчили пут. Није то само једна планина. Сплет планина.
— Чекајте — упаде Мишић. — Ја сам се побркао тим вашим називима. Објасни ти мени где се тај Кочобеј налази на том крсту. — На почетном делу десног хоризонталног крака крста. — А-ха! Са њега се излази на врх.
Али под притиском оних одозго морао је да попусти. Изгледа ми да се том приликом некима и замерио. Но сад свеједно. Ми морамо да слушамо онако како нам се нареди.
Овај нам мало после донесе вест да је један од кувара погинуо и том приликом преврнуо се казан са храном. — Није ми што је погинуо, него што остадосмо без ручка! — јада се овај.
Четнички одред у том погледу носи жалостан рекорд. Командант одреда је наредио да се преостали људи сврстају у колоне двојних редова.
Е, лепо. Слушајте. Дринска дивизија водила је борбу са том ненаситом и страшном аждајом, која је претила да помори цео Солунски фронт, равно седамнаест дана. Она се ту сломила...
Најбоље је причекати мрак. А војницима сам рекао да прислушкују и, ако осете најмањи шушањ, нека у том правцу пуцају... Пренусмо се. Зричак је цичао. Мало после нека тичурина прхну изнад наших глава и ми претрнусмо.
Он пође у страну. И с те стране препречио сам му ход. Он хтеде да пређе и ја га подигох на дрвцету. У том моменту баш звизну куршум изнад моје главе. Приљубих се за камен. Остао сам тако неко време... Сетио сам се мога мрава.
Онда настаје с оне стране једно стотину метара равнице, па се одмах диже брдо. А на том брду вода је излокала земљу, па се на падини према нама смењују наизменично ребра и увале.
Чекали смо... Обузео ме је сад страх да Бугари не потисну остатак чете, који је остао десно од нас. У том случају ја бих са целим водом био заробљен. Чим тамо отпочне паљба, ја са напрегнутом пажњом ослушкујем.
У том моменту баш из бугарских ровова сукну ракетла, и осветли простор као на дану. Ми сабисмо главе међу камење. Гледам из о
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Све је било ту беіѕаммен; Вече беше ангенехм; Играло се — али ја ти Бијах верѕтіммт при том свем. Јербо Сфрауцхен имадох ти, Па од тога и Копфwех! А и онај ту је био, Па знаш да смо ми фâцхеуx.
моји пророци славу возљубили, с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде.
Хромо шчастије моје бивало и чисто в свјетје оно згибало; кто мене љубил, но в том не пребил, измјењајас, измјењајас, Ашче ли кому ја приклоњу еја, злобној трудит еја да разлучу еја: нес он
И отечество уж, ненавидит, ибо в њем бољшој тут мње завидит, жит в том не даја, всјуду гоњаја опшчој Зоил, опшчој Зоил. Ах, бједа моја, бједа повсјуди!
Љубов с добрими вси не навидјат, зломисљат серцем, о том завидјат, разрушит тшчат еја и вејем хваљат еја мене згубит, мене згубит.
шчадит јуних цвјета, ниже малих дјетеј љета, отроча њежно ведет приљежно за собоју, во всјех људеј дом погребајет в том незрел плод.
Сваки би рад да се поје жар његове груди, Овоме су јавор-гусле, том свирјел по ћуди. Један иште да се пјесна с нравом љубе слаже, Други — да му ја погодим шта јој серце каже.
Је ли право да то стари раде? Поимљу ли оци ваши што сте ви из' брали, Могу л' у том поступати к'о у некој шали? Кане л' они жизан своју вашем придат другу, Или серце мње пљенити ваше као слугу?
Дјевојка је, дјевствовала дабогда довјека! Ни без оног на што хули не било јој л'јека! Мрзи Србље и што је год том имену славно, Одвраћа се серцем од нас и клевеће јавно. Њој су [наши] обичаји (има злих навада!
Достићи наравне врх висине, красоте, мож'ш! Кога су бози узвисити ради, том мећу пред ноге Силних препјатствија тму. Расте победивши ту. Славе се храм из препона диже.
Ја ни слуге не шиљем на поље са мршавим ручком. — Лако је теби, Миленко! — смејући се Благоје гро’том, — Плугом се дичити, — рече; је од оца ти ост’о. Сам да си текао, не би ни голе палице твог за Века имао.
жеђ угаси Својих врелих прсију, — Ти задржи, поточе, Њену слику љубљену, Да бар када дошетам На воду ти студену, На том глатком зрцалу Угледам је снимљену. 1839.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Трпи до сутра — Сутра и тако биће скупштина, Где ће се она помоћ решити Што Млечанима дати обећах — Том ћу приликом прогнат Радоша. — А Станишу!...
Да пишу: „За пет хиљада“ — реци, Да је: „За десет тисућ’ цекина, Ту и ту, на том и томе месту, Народа српског избор синова Хиљаду пало — дана тог и тог!...“ И то за ког? ВУКСАН: И зашто?
Ех, пропао си! Упропастио те осмех једини, Војводо наша — стари Радошу!... (Гласно.) Опрости, кнеже, издајнику том! Тај издајник је сву крв пролио За Иван-бегов и за Ђурђев дом... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „...Том издајнику?...
) Опрости, кнеже, издајнику том! Тај издајник је сву крв пролио За Иван-бегов и за Ђурђев дом... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „...Том издајнику?...“ Издајник је, да! Свака му длака седог темена Јасно сведочи срамну издају...
свирком громко праћени Младенци пусти даље летеше, Док нису ногом своје мрзости Од Црних Гора гробље створили И на том гробљу крст оборили... (Споља се чује разговор.) Ал’ ко то збори? БОШКО (споља): Има ли кога ту? Отвори, хеј!
РАДОШ: Сироте!... Па докле ли наумисте? БОГДАН: Далеко, Ал’ о том после, А сад ми кажи, седа старино, Да л’ имаш траве или мелема Којим бих рану могô привити? РАДОШ: Рану?
СТАНИША: Зар да чекамо, безазленици, Да од нас прави својим ћудима По обичају том венецијанскоме — Прстима меким шарен-луткове, Што ће се на миг ока њезиног Вешто окретат — и кô пајацо — Љубимче
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити! — 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже.
— Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе.
Сјаши, сјаши, ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право. Скини узгред и седло, па се мало наслони и одмори, у том ће ти и Партенија припремити госпоцку вечеру. Надамо се ми теби има већ неђеља дана. Довели смо и двије Влахиње.
“ „Нијесам ја, жено, млада, па да се поклањам. Шта је теби? Да ти нећеш прећерати с том твојом науком!“ — велим јој ја. „Шути, сунце те небеско спржило, кад ништа не знаш!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише. Х У теби ми је младост погребена,
Он хоће младост и румена крила А ми смо брали цветове априла. И он задрхта збуњен у том часу. Кô борац хтеде достојно да падне и смрћу песму о лепоти дадне: Камени Пан се у рој звезда расу.
дршће и губи се када Засити се, кад кô херој сабљу паше После много борби и пресит победа, Јер никада краја том нереду реда!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЈЕРОТИЈЕ: Упамти идем у лов на – класу! (Оде.) АНЂА и МАРИЦА (гледају дуго убезекнуто за њим; у том господин Жика страховито захрче, оне цикну и побегну у собу). Завеса ЧИН ДРУГИ Писарска соба у срезу.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Позајмљеница је у том језику било врло мало. Преводиоци и аутори, очигледно поштујући идеал чистоте језика, по правилу нису преузимали грчке
Кад је реч о књижевном језику, основну оријентацију код Срба у средњем веку давала је црква. Па ипак, у том раздобљу се јавила и књижевност на народном језику. То су били преводи витешких романа, намењени забави феудалаца.
обилато су искоришћавале Србе као војнике, али су истовремено вршиле притисак на њих да приме црквену унију с Римом. Том притиску одупирала се црквена хијерархија, која је и у Аустрији остала једино вођство Срба толерисано од државе.
Све што се у српској писаној књижевности оригинално ствара, остаје у том систему: у оквиру обредних врста - ванобредни садржаји, у систему створеном за верске потребе изражава се свака нова
заштити српских светитеља, Саве и Симеона, Данило је (1321) прерадио у опширну биографију, ослобађајући је при том хагиографских примеса и сувишне реторике, чуда и патетике, и тако Милутинов живот изнео као кохерентан циклус причања
Учеников Стефан Дечански негативан је лик, те је задатак владарске биографије у том тексту поверен другим јунацима.
махом од Беча ка Цариграду, у својим драгоценим записима о животу и обичајима становништва, управо се задржавају на том феномену. Бенедикт Курипечић, пореклом Словенац, који између 1530. и 1531.
При том је вредност песме колико у похвали његовој храброј издржљивости толико и његовој дубокој људској мужевној слабости прем
"). У том смислу се Караџић и подухватио стилизације прича. Колико је то било тешко, пожалио се још у Рјечнику. КЊИЖЕВНОСТ 18.
У том погледу прекретничку улогу имале су књиге изашле 1847, Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац и дела два мл
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
А ја пијем, јоште пијем — У том ми се срце пара — Ћутећи се само играм Љутим врхом од ханџара... 1861. ПАДАЈТЕ, БРАЋО... Падајте, браћо!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
10 И снова да саставимо се, и снова да видимо се, и снова у Христу да сјединимо се, самоме том, коме слава са Оцем и са Духом Светим у бескрај на веке, амин.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И то толико мирно, прибрано, да је већ и га њена мирноћа била неугодна, чисто била непријатна и сама она са том својом мирноћом, као тврдоћом, окрутношћу. На све изразе сажаљења, утехе, она је само одговарала: — Ех, Бог...
Ето стога је била толика Младенова радост у том хаџијином здрављењу, тражењу од њега еспапа. Не ради њега, што је то доказивало да он већ није као други, да је већи,
Младен слуша. Али не поноси се. Задовољан је том ласком, не толико ради себе колико ради бабе, и ових очевих другова.
Весело, чисто трчећи полети к њима. Заклањајући руком очи и чело од сунца, она им прилази. Идући том супротном страном где сунце обасјава, она се сва сија.
Онда она, Јованка, рекла: »Па ако брат Младен каже, добро, поћи ћу...« То, последње, Младена изненадило. У том њеном, да јој он каже: да ли да пође за другога или не, осети он и њено лукавство да тиме њега примора, да се реши, и
Младен је осећао да она плачући, у том јаду, плачу, чека да јој он приступи, утеши је, бар да му се обисне, заборави све и на његовом рамену исплаче се сита,
Баба би је дочекивала: — Луда ли си, синко? Она, изненађена том њеном добротом, чисто полети и пада јој у крило, бризнув у плач. — Нане, мори, слатка! Што ћу, нане?
Заспати не могу... Даље, мада је знао целу песму, није је свршавао. То му се само допало. У том почетку, нарочито у: »...сан ме мори, сан ме ломи«, он је налазио песму, налазио себе, своју несаницу, свој бол.
Тако и она, чим предаде новац, одмах, а а први пут у животу, у том дућану који је већ у мислима свега знала, у сну целог живота сневала, сваку стварчицу ту знала, али тада, као неки
Смрт бабина чисто као да олакша и целој кући скину неки, не терет, него нешто старо а при том тешко. Нарочито је то било за мајку Младенову.
Младен то није примећивао. У том шиљању наводаџија, нуђењу девојака, поред матере, била је нарочито и Јованка. Она је више на томе него мати му радила.
Можда је зато Јованка, поред матере му и целе родбине, највише на том радила, изналазила све лепше за лепшом партијом, целог дана с матером говорила, удешавала, налазила наводаџије, док
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Трој., Ватра, 83). У том чају децу мажу увек пред спавање б. л. (СЕЗ, 19, 20). Нарочиту моћ има б. л. који је проникао из главе прве змије
угледаће [на првом белом волу кога сретне] ђавола са [црним] штапчетом; он треба да уграби ђаволу тај штап (само при том да пази да га ђаво не предухитри, па или убије, или штапчетом поцепа одело, које се после на том месту никада неће
тај штап (само при том да пази да га ђаво не предухитри, па или убије, или штапчетом поцепа одело, које се после на том месту никада неће моћи закрпити), па ће га ђаво морати служити (Караџић, 1903, 194 ид). Ко такав б. л.
(ЖСС, 133), далак (ЖСС, 282), зубобоља (ЖСС, 319), окобоља (ЖСС, 317; СЕЗ, 16, 428), ухобоља (ЖСС, 318), глисте, и у том случају обично се носи о врату (ЗНЖОЈС, 9, 52; 19, 206; СЕЗ, 13, 369), пантљичара (СЕЗ, 13, 1909, 350 ид; 14, 226),
, на коме има највише вила (ібід., 122). Б. се радо употребљује за запис (в. т.), и у том случају табуиран је (СЕЗ, 16, 151).
БУСЕН Раѕен (цаеѕпеѕ). Бусен. Употребљује се при врачањима, нпр. када се крави хоће да »преокрене« млеко. У том случају узме се цедило кроз које се цеди млеко, метне на траву, окружи ножем, и тај б.
Вид се сматра као сигуран лек од очију, и због тога га на Видовдан бацају у воду и том се водом умивају (ібид., 373; СЕЗ, 14, 67.
, 373; СЕЗ, 14, 67. При том ваља нагласити да сва »Видова врела« лече, на Видовдан или иначе, од очију, цф. нпр. СЕЗ, 41, 1927, № 185; Милићевић,
Најбоље је ако се том приликом и обаје (СЕЗ, 13, 296). Нарочито јако дејство на рашћење косе има сок добијен уочи Ђурђевдана (ЖСС, 117).
да своје тканице бајалици, па их она једне на друге настави, закачи за кућна врата, па онда растегне, и докле дођу, на том месту побије у земљу г. колац, па се окрене западу и каже: »До коца дошла (болест), а колац не прешла!« (ЖСС, 309).
— Глогу се може »предати« костобоља, и том приликом такође му се приноси жртва. Болесник спреми колачић, и оде под какав г.
, 197). Д. се даје у ракији болеснику кога завија пупак (и при том се говори басма, ЖСС, 286). Такође је лек од змијског уједа (ГЗМ, 12, 1900, 134; 150), и диуретик (ГЗМ, 1892, 142).
Ћипико, Иво - Пауци
Зна да је то што премишља гријех, али ко је без гријеха? И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен том мишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан.
Боји се претече га неко, па онда — гдје је пристао? А вели се: „Иза боја копљем о ледину!” И, занесен том мишљу, са зажагреним очима једнога јутра униђе у писарницу господареву. Док угледа господара, јави се: —Господару!
Илија изиђе из газдина дућана весео: земља се неће дијелити, његова је и, вођен том мишљу, лако корача својој кући. Али у путу, сјећајући се грдних новаца, занос малаксава: кад ће из дуга изићи?
—Машо, — трже се — јунак си! —Што је корист кад немам порода? — одговори она, очито том мишљу заокупљена. — Ах, назвати се мајком твога дјетета, Раде!
— Биће круха, — помисли Раде и превише... па куд ћеш даље? И, занесен том мишљу, прелази, скачући с камена на камен, хитро преко газа набујале ријеке, што данас јаче но обично хучи.
— И с том мишљу тјеши се... Али зачас појави се сумња : — А ако не хтједне? Убићу га — помисли. — Да, убићу га! — понови одлучно.
Осјећаше се стран међу том чељади, што их није могао да разумије. Озловољен, журно се залагаше и, чим бијаше готов, изиђе.
Њему се чињаше да је излишна свака изјава, да би свака формалност вријеђала његове осјећаје. У том стању затекоше га ускрсни благдани.
Бог сачува' и тога!... — Па вратићеш ми! — бојажљиво прекиде га младић и диже се. — Молим вас, немојте о том ни говорит'!... Који би ја био човик! Још има у људи, ваља даће... Имају се од чеса наплатит'.
Сунце обасјало све наоколо, а докле око допираше владаше бљедикава свјетлост, у којој ишчезаваше ведрина неба; У том бљедилу једва се назријеваху контуре прекоморских голети, а пучина подрхтаваше у сјају и бојама дуге.
—Ола, Пиеро, дођи симо! — повика дебели трговац. — Опет ме зову, а знаду да не могу у ничем попустити. Мој отац у том је чудноват; волио би изгубит хиљаду форинти него пустит' новчић... 'Ајдемо! — рече безбрижно. — Дакле, како ћемо?
Па он, гоњен том жељом и примамљен одбљеском њених очију, зближи се к њој и — обгрли је. Бесвјесно осјети њену младост и дрхтај и задах
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Није био од оних ништарија које човека мере од главе до пете и при том цокћу језиком од чуђења да таква наказа уопште негде постоји.
Затим лагано клизи погледом преко површине распадајућег меса. У том тренутку изгледа као да га једино занима то место, па не обраћа никакву пажњу на грч болесниковог лица, који јежи кожу
Једном је, подражавајући пример краља Драгутина, којем је у том погледу био тако сличан, обукао кошуљу од сирове кострети и отишао у бирску пећину, давши завет да ће онде остати две
А то што се натезао с том смешном маком од које нико од њих није патио, приближавало им је господара на дохват руке, јер, ето, ни он није
је стајала у црквеној лађи, док су епископи појали молитве за дуг живот краљевског пара, срце ми се парало од туге за том девојчицом, нашом краљицом, коју су ко зна какви ветрови, као немоћну белу лептирицу, донели овде у туђу земљу, у
“ Помислио сам у том тренутку како је тај човек заправо луд. „Глогово трње се употребљава против нечастивог.“ Прохор је побледео.
Цео дан га нисмо видели. Очекивали смо да нас позове, да прекрати неизвесност и свакојака нагађања о том рату у који полазимо. Ништа није наредио.
Да је толико не мрзим, била би ми у том тренутку чак и лепа: меки осмејак који јој је озарио лице, светлуцање влажних беоњача, мала округла брада што једва
је посвојче нечастивог који му је давно, још у детињству, забио очњаке у врат и сркнуо мало крви отровавши му је при том својом пљувачком, дотле је сиротиња терала своје, измишљајући будаласте ствари: да је Брзан просто неуништив, да га не
Онда су се нашла двојица међу окупљеном гомилом којима је било стало да се истакну пред господарицом у том тешком часу.
Цели дан смо остали горе, у штали. Објашњавају ми да је нечастиви навео моје тело на грешну блуд са том девојком. Не знам да ли је то било истина. Не верујем.
Ја мислим да је он у том тренутку био забављен важнијим послом. Не верујем да је губио време спарујући нас двоје у ту четвороножну и
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
У току бурних дана ти благи, небески гласи, Смртноме створу дају питому, рајску ћуд, И у том слатком часу пожуда адска се гаси, И смерна, света љубав таласа људску груд.
и с травног свога пута Туђинац хитам блед. Гле, на том суром стаблу њезино драго име Још време штеди зар? Срце се моје буди, и моја прошлост с њиме, И мог пролећа чар Али ње
тихо падне сутон блед, Сакривајући у облаке Босанских гора даљни ред, Ја самац блудим по обали, Спокојан, тих у миру том, Па слушам, како шуме вали У немирноме току свом; А мисô моја жури тада Северу даљном, где сте ви, И ноћ звездана тихо
душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља. 1889.
И по камењу твом Ја ступам уморном ногом, да име урежем своје На саркофагу том, У коме почива живот минулих векова давно, И тријумф живота вечног.
Главно је: што стрепим, Кад барбитон тугу или радост звони. Пред том вечном тајном ми стојимо немо, Кô саиски мудрац пред Истине ликом; Вео с лица њеног дићи не умемо, Јер Истина цела не
Опустеће двори ваши, а остаће кула стара, Да сачека ново доба, општа љубав које ствара.“ У том часу с мрачне куле орô сури нагло прну, Страшно одби снажним крилом и у ноћ се изви црну.
Ватра га обузе тада, Јер њено неверство подло паде му на памет сада. При том се још нешто деси, што преврат у њему створи Он рог краварев зачу, звук му се по тами хори!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Оно је израђено према другом немачком издању и том приликом је још и проширено. Зато постоје знатне разлике између овог и првог српског издања; оне су ове.
При таквим путовањима облачим научне чизме и видим само оно што је наука докучила. При том изгледам сам себи као ваздухопловац при несталном времену, којем облаци и магла често закривају прелетане пределе.
Али шта при том сагледам, па другима саопштим, за то дајем своју часну реч. Кадгод се уздигнем и до самих звезда некретница.
Широка ћуприја премошћава реку. Прелазимо преко ње. При том бројим своје кораке. Сто седамдесет. Тачно толико, колико по плану Вавилона који сам понео са собом треба да буде.
Савијајући се око њених бокова, рампа се обавила око куле као бршљан око стабла. Ми се пењемо брзим кораком том завијеном рампом, и ево нас на врху куле. Но, шта је ово?
Хиљадама леже, растурени, по земљи. Архитекти покушавају да их врате на њихово првобитно место, и полагано у том успевају. Она четири стуба Партенона подигнута су на тај начин из овог гробља.
Упознавши се са том чињеницом, могао је Талес, када се вратио у своју отаџбину да унапред претскаже то ново помрачење.
И Платон је, увијено, о том говорио, а његов и мој ученик Хераклеид Понтикос - ти га познајеш, зову га Парадоксологом, - смело тврдио.
А треба да је веома удобан, јер смо, обоје, у том погледу, веома размажени. Зато проучавам бродоградње старих Грка.
Просеци у том насипу, пресвођени високим мостовима, омогућавају комуникацију између оба велика пристаништа Александрије и између
Кад није у питању колајна за храброст, никада се то тачно не зна. Па се не треба о том ни распитивати, да се доброжелаеми дароватељ не би довео у незгодан положај.
Али, место да Вам о томе суво реферишем, биће боље да га, при том његовом послу, видимо живог пред нама. Учинимо, дакле, опет скок од 22 столећа натраг у прошлост.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
и долину, Стадо, врело и планину, Тиху реку, силно море, И под небом орла горе И над орлом шарну дугу И славуја у том лугу И још његов глас умилни- Ти сатвори Боже силни!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Пре ће моја него твоја! СТАНА (одлази). ТАШАНА (сама себи): Свршено је. Мора се. Куда? Не знам. Нећу о том да мислим. О томе нека он ми сли. (Ослушкује.) Да ли већ долази?... Чекај, с децом да се опростим. Али не.
Знаш ли да хаџика то годинама залива и гледа како јој расте и напредује? МИТА (швићкајући се по листовима том граном): Ја! А шта ће вам? (Полази.) Него молим те кажи јој за паре. И нека ти она да.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Не само да је у њему остао, него је, некако кад му би четрдесет година, у том шору и кућу купио. Обичну паланачку кућу на углу, с три прозора и дућаном на фронт, и са два прозора у сокачету и
У том друштву стиже и једна девојка, висока, крупна, иначе туђа, ничија, пола слушче пола усвојеница, код имућног прерађивача
А баш да је и помишљао на прилику неку за удају, мајстор Коста му при том заиста не би долазио на ум. Али мајстор Кости замаче за око здравље Ристанино, смерност, неки сладак глас, и нарочито
Учитељ из места му је дао био карту Балкана, објаснио лепо боје и знаке, и мајстор Коста је безмало и спавао с том хартијом. Вратио се кући ни тамо ни овамо него човек који зна политику. Кућа мајстор Костина опет оживе.
Није лако ту радити и одговорност имати. Па и смирио се на том послу онај мој бесни Риста. Чува се, кажу, свега. Ипак, провири његова несрећна нарав.
Кад је стигао до угла, одјекну други пуцањ, и несрећни младић се сруши мртав на месту. На глас о том мучком убиству две су жене пале у несвест: мајка јединца Станоја, и Сека мајстор Костина.
У том јендеку је пропао и Срећко, Бог да му душу прости” — крсти се, и шушљетаво и иронично се смеје матори копач гробова.
И Тоша, добри Тоша, кажу да је о том причао: „Онда, овај, моја Нола к'о да је заљубљена.” Увече попије само теглу млека, и у девет сати спава.
Паланка није сазнала за пријатну сцену том приликом. — Добро да ме разумеш, Тодоре. И ми волимо успомене из младости, само, знаш, у нашем крају остављају венчане
Цвеће у том гвожђу изгледало је заробљено и тужно. Каранфили се промаљали кроз шипке жудно. Изнутра по прозорима, још и дрвени
Некада с револвером у џепу, некада и без џепног ножића. Чудан бесмисао, и опет неискорењив обичај у том крају, да поседници, богаташи, охоли на богатства и преимућства, по цену глава својих нису излазили из куће као други
А кад прочита неку књигу, поклони је читаоници српске општине. Прочуло се гос-Тошино читање, и разговори о том га толико дирнуше, да је прешао на стално снабдевање књигама из пољопривредне и варошке читаонице.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Како то може бити и оће ли ово положеније револуцију у каквој системи причинити, ја о том ни најмање не разбијам главу.
да је ваше зактевање праведно, али ја вашој жељи удовлетворити не могу, из млоги причина: прво, што не знам ништа о том.
Отуд ћемо дакле ми ласно моћи вући што год нам к делу нужно буде, а при том ћемо при свакој прилици узвикивати да је наше сочиненије оригинал, и влашку ону пословицу за мото ставити: Лауде ће
Да је какав стихотворац у исто време у том селу живио, знам да ни једна богиња не би остала с којом је не би сравнио, и јамачно би нокте сви десет прстију
Да би со тим мени посао одлакшан био, мислим да не треба спомињати. Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала
Обично људи кад у какво страно место дођу, распитују како се у том пределу живи, гледе какви су занати и рукоделија, и проче, но млади господичићи који путују да себе изобразе, или,
Но то простаци раде; млади господичићи, којих оцеви сво воспитаније у том полажу да су им синови слободни, то ће рећи безобразни, сасвим други начин имаду, који је и наш путник, као момак из
годину навршио. Да је он со тим и овог романа сочинитељу очитао сентенцију, о том нико неће посумњати; но сочинитељ жели себе извињена видити што речени рукопис у оно доба јоште није читао.
Тако може се догодити да ће сочинитељ своје дело за сувопарно издати, преводитељ своју у том неспособност увидити, подражатељ истоветне речи онога коме је подражавао у свом делу приметити, а крадљивац опоменути
Изволте да вам на уво кажем; том приликом моћи ћу вас, ако ме удостојите, једанпут и пољубити. — Само ником — Но, но, молим, господичне и матроне,
Изволте, дакле, вашима фрајлицама другарицама (јер други ће слабо, мислим, о том разбирати), уколико је леп, исказати, а ја за мене ред задржавам ако дође реч о каквој девојки. Љубим вам око.
При том не пропусти своју предику обрнути да је дужност наша бранити ближњега кад је у невољи, и најпосле парентацију с апостро
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Из благодарности према тој пажњи, он је израдио портрет кројачев и његове жене. Вероватно том приликом, настало је и мало ближе познанство између њих, те му је од тога доба кројачева жена служила као модел.
погледи нашега друштва када ју је једном затекао у положају спартанске краљице Леде а сликара крај ње као лабуда. Том приликом је кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само
по струци био природњак, то му је одмах, чим је постао наставник, додељено да предаје немачки језик и гимнастику, и у том правцу је развио толико своју делатност да је чак и израдио једну исцрпну научну студију о траговима српских речи у
Једни су биографи бележили Београд као место мога рођења, а други Смедерево. Целу забуну у том погледу начинило је то што ме се оба поменута града одричу и ни један не признаје да сам се у њему родио, већ ме
Како сам данас плодан писац, вероватно бих био и плодна жена, те би у том случају досад већ имао комплетно издање својих целокупних дела, док их овако као писац, још немам.
Бабица је том приликом констатовала и то да сам са рођењем задоцнио пуних седам дана. Ја не знам по коме сам реду вожње ја требао да
Ја не знам по коме сам реду вожње ја требао да стигнем седам дана пре, али знам да сам у том задоцњењу целога свога живота ја видео једну трагедију.
Гледај, молим те: очево чело, теткин нос, теча-Симине уши, ујнина уста, и тако редом даље. И у том се погледу тако далеко ишло да сам, слушајући свакодневно то па то, почео најзад стицати уверење да сам ја у ствари
“ Ја сам у том погледу, тако бар причају моји родитељи и остали који се моје прве младости сећају, био чак и агресиван.
Подједнако су радознала и подједнако несносна том својом радозналошћу и мушка и женска деца у то доба. Тиме би се зар дало објаснити што у то доба и мушка и женска деца
Тиме би се зар дало објаснити што у то доба и мушка и женска деца носе сукње. Ја ни у том погледу нисам изостајао иза већ стечене репутације.
се та борба развила и у борби са фамулузом, који ме је, на молбу мога оца, просто одвукао у школу и којега сам ја том приликом ујео. Он ми рече да је тако исто целу моју породицу морао вући у школу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
По неком предању, артиљерац не сме напустити топове до последњег даха. Људи су се саживели са том мишљу и стоје неми и укочени поред оруђа, очекујући све што је најгоре. И то свесно.
Онда настави тихо. — Таман сам устао и војник донео воду да се умијем, у том тренутку се ваздух проломи. И без моје команде, војници притрчаше топовима и заузеше своја места.
Наређено је да батерија у току ноћи изиђе на једну чукару, не знам ни сам како се зове. Целе ноћи смо по том беспућу извлачили топове. Ишли смо неким стрмим крчаником по којем се једва и селачка кола крећу.
Причало се да ћемо на следећем конаку наћи хлеба и топле хране. И цело биће било је обузето само том једном мишљу... Хлеба, хлеба... А пред нама је грдосија од планине и пут вијуга као огромна змијурина.
Под борбом, преко кршева и снежних врхова, често без хране, а сада готово без хлеба и одела. А на целом том мучном путу оставили смо свуда траг људских костију.
Досад је већ умро... Познато је већ да се биљке у тами очајно издужују, да би се дочепале светлости. Троше оне при том раду последње резерве енергије, да би постигле разрешење оног мучног стања. Нагон за одржавањем влада свуда у природи.
Гледамо где ли ће нас. На пучини је огроман црн пароброд. На његовом прамцу пише: „Мирмидон“... Пловили смо у том правцу. Наша скела била је као љуска према ономе црном огромном џину. Лађа нам трупином својом заклони видик.
Шофер успори брзину и Мића искористи прилику да дохвати за волан. Енглез мораде да заустави и том приликом обрати се Мићи: — До yоу wант то дріве?1 — Хоћу оно — и показа трубу. — О, соме алонг!
Наша... Људе је обузео фанатичан занос да се дочепају оних врхова, одакле се виде плава брда њихове домовине. Са том жељом гинули су. Стотинама, свакога дана. Са гребена планинских куљали су Бугари као бујица.
Када бих имао да јој предам неко саопштење јурио бих право у том правцу, преко ограда од камења, макар ишао и пешке.
Пожарска Коса је спасена. Командант армије захтевао је да му се прати име командира пете батерије. У том часу, Танасије је улазио у батерију са печеним јагњетом на рамену.
Телефоном командиру препоручује да са том четом осигура своју батерију и ухвати везу са деловима деветога пука, који треба да се налази преко пута друма од нас.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Да знаш, мила, мени што си: џбуње плаво јоргована! Попине се сапи расцветале, У том џбуњу славље птице запевале. Па дивни и лепи каплар, који страсно воли своју жену, Одлетеће на вранцу да положи живот
догодити, добијам неку празнину у стомаку, трбух ми се сваки час упија ка кичми, и нужно ми је да дубље дишем; при том су лучења јача, а сексуална надражења савршено ишчезавају.
Зашто и мржње! Нисам ли исцепао на четири Свето писмо! Нисам ли га том јарошћу поделио на четири јеванђеља! Али нема до једне собе у свету, куд бих хтео ући.
, коју већ не знамо у сунчаном спектру. Неискуство ока би га при том потпуно паралисало. Живот духовни дакле неиздвојим од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда зависећи тиме од
Тако свако његово чуло одређено за примање утисака, удвојено је поред оријентације и функцијом: За отварање, на том месту, целог бића недогледи. Служење чула почиње деловањем органским и свршава математичким.
не преживим ово и у сну Где довољно ће спавање прегонити ме, у труљење, Када ниједним дизањем свести нећу се ишчупати том дну, Већ кроз спектар разједињења завршити најзад сељење: Мољах га да не одмиче се, вече то, од мог спавања, Па ако
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, у истом том часу сликар крикну и баци четкицу у страну. Прекасно! Једна за другом нестајале су црте Царичина лика, а онда се, на
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што? А тебе због њега страх? СТАНА Страх ме! На улици граја, песма.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
То ти је стара песма, Но вечно нова и млада, И ком се деси — том срце Пуца на два комада. 40 Када чујем песму што је Некад моја драга поја, У вихору дивљих бола Кидају се прса
Храстови шуме и зборе уз ветар студен и худ: ''Шта ћеш с том лудом клапњом, Ти коњаниче луд?'' 59 Једна се одрони звезда Са своје висине јасне!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Народни певач се поноси том државом као сопственом. Борбу домаће властеле против Турака певач не одваја од народне борбе.
При том уопштавању народ је обилно уносио и своје револуционарне тежње покаткад изражене у фантастичним одликама. Понека лично
Горки је казао да је колективу „својствена свест о бесмртности и увереност у победу над свим непријатељским силама“. Том свешћу и увереношћу одређена је садржина и јединство целокупне наше јуначке поезије.
У вези са том политиком је и његова осуда душановог проглашења царства и патријаршије. Он је предлагао Цариграду савез против Турака
Кантакузин приповеда како се у том тренутку Момчило са својим људима десио при граду Перитеорију. Смотривши силну савезничку војску, Момчило навали да
Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што
Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијенога цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они
Откуда та противречност? Прво, њу је изазвала околност да је одлуку о поразу донео један бог. Ако у том погледу упоредимо нашу косовску епопеју са Илијадом, уочићемо следеће: овде су богови пропаст Троје одлучили у
Сијали су калпаци и челенке, копља и сабље, лепршале се заставе. У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт. Љуба је испраћала војна, сестра брата, мајка сина.
С том мишљу и с тим осећањем Југовићи су стигли на Косово. А тада, како је Филиповић насликао сложну браћу, „девет белих пови
Најпосле су се непријатељства претворила у ускочки рат (1615—1617). „У том рату“ — каже Прелог — „допрли су ускоци до самих Млетака, а главно бојиште било је око Горице и Градишке на Сочи.
је представљен као највећи јунак тога времена (има песама које и његову смрт описују); Јанко Ђурашиновић, који је у том боју погинуо, тада.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
је послије недјељу дана да Николица доводи Жују и веже је у шупи, па је строго наредио: — Да те више нисам видио с том чобанском џукелом, јер ћу одмах звати послужитеља да је умлати, а и ти ћеш добити своје.
то, добише силну сумњу у глави и страх у души, па произведоше велико бјежање и узбуну по предјелу у читавој околини. Том приликом баба Стака, удова поч.
Просто не знаш ко је кога гонио, ко од кога бјежао. Глава да ти се заврти пред том замршеном мрежом бјегунаца и гонилаца. Друмом подно Гаја сваког јутра освиће новоутабан траг дјечјих ногу.
Официр нам се од жалости убио. — А куд ћеш сад ти с том пушком? — То ћемо још вид јети — пријетио је војник. — Биће још дана за мегдана. Школа није радила.
— Још један јунак! — додавао је Јованче увјерен да је тај с пушком заиста неки небојша. Па би се том приликом сјетио и свог чукундједа Јованчета неустрашивог хајдука, на кога су морали вући топ, гарав турски топ и он би
— Ма коликачку су само рупетину ископали! — чудио се Стриц пужући четвероношке за Јованче- том све док му овај не одговори: — Та видиш ли да је ово пећина, шпиља.
— Ту смо! — озбиљно се одазивао дјечак и том би приликом звецнуо и ланцем да покаже да је и Жуја присутна. Кад је командант одреда навратио да обиђе курс, неко га
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ПУТОВИ А да тко ли би тај у садање доби бистроуман и хитлен био, да се о том може увавестити и дознати се својим путинам!
повратила си се ка увенут цвет угледно, јер дотакла си се исподмукла Христова скута страга, и своје ти крвотечење со том преваром зауставила си себи!
Није ли у том људни луд? Нити је што тврдо ни стојеће! МОЛИТВА ЗА ДУЖИ ЖИВОТ Сваки свакад врло да се моли свому владики, Еда би
ЛОВЦИ АДОВИ По округлому колу овога света, којено се ласно окреће, вања нам по том колу опипом ходити. Опасно ходите, не како немудри, него каконо и премудри, и скупљајући време, зашто дни су
Опасно ходите, не како немудри, него каконо и премудри, и скупљајући време, зашто дни су лукави, зашто ко том сакривају у миру ловци адови на нас, кано на птице, мреже и склепе. РОСА Не знате ли како рана роса од сунца изсише?
И друга којано о том и со тим многа су писана, све се двоструко пронаходи и до нас приводи се. ЗДРАВИЦА ИИ Даваћу вам лепу кишу у своје
зоб, проју и остало жито прихватно за нашу телесну потребу и животињу, и видимо пољске усталце где раде о том и труде се од рана до рана излазећи на послове, и доста се проматрају како би добро и много посејали усева ради своје
Израиљи донекле гонише их задајући им већи страх, пак на том и оставише их нека већ голи и боси беже. Ето, такој се мајсторији Гедеон дови, те цигло са својих триста јунака разби
Гедеон дови, те цигло са својих триста јунака разби туштену мадијамску војску: сто и дваист хиљада што их погибе на том ноћном међусобном боју.
А кад пред цара изнеше, разабра како су плахо ходили у великом страху. Промисли се о том и не напи се, него просу ону воду. »Где ћу — рече — ја да лијем људску крв! аратос било таквог пића!
На том брду врата остави и оде мирно својим путем. РИСАЊЕ ЈЕЗЕКИЉЕВО У неко доби заказа Бог пророку Језекилу; рече му овако:
На то одговор му дадоше богови и рекоше му: »Ако ти, краљу Кодрус, на том боју паднеш те погинеш, то твоја војска, онако срдита рад твоје смрти, надвладаће ону другу војску и разбит ће их.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Добри људи, лепе прилике, али при свем том ипак бедни изгледају према покојном Ђорђији, оцу Манином. И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и
— И морао је најзад и Мане прибећи перу и писању, том новом оружју, како кажу, и написати једну исправку. Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и
А и сви му повлађују, сви га хвале да је добра прилика и веле: „Море, па има си човек и дућан!“ иако је том човеку осамнаест година, а дућан му мало већи од већег путничког сандука. — Такав је тамо обичај.
потрчи, а и не знају ни куд трче ни зашто трче, — по том истом закону ваљда су и Манчу све девојке гледале и све се заљубиле у њега, а за њима, по том истом закону, пошла и
трче ни зашто трче, — по том истом закону ваљда су и Манчу све девојке гледале и све се заљубиле у њега, а за њима, по том истом закону, пошла и мала Зона!...
У њој ће читатељ наћи све раскошно шаренило и лепоту једног скупа младежи обојега пола, који се скуп зове оро; а том ће приликом већ помало моћи и завирити у душу и скривене осећаје Зоне Замфирове.
Али, како се Замфир баш никако није одушевљавао том комбинацијом Ташанином, јер му се никако није Манулаћ допадао иако је син и јединац и једини наследник његовог иначе
Дијалог није нимало пикантан чак ни интересантан; а то је просто стога што је тамо, у том свету, срамота да се мушко и женско и погледају, а камоли разговарају.
Зато се брзином муње распрострла прича о том догађају. И главно и детаљно знало се врло добро, јер Таска је свакоме тачно причала шта је она казала Доки, а Дока,
Дуго још врзле му се по памети слике те, и није му никако јасно било, и дуго још лупао је главу о том: да ли је он оно био што је у сну водио коло, или је то био Замфиров Жућко; тако и смех онај Зонин не могаше никако да
је овде најглавније, ћосав је и има нежне женске црте лица; и кад се преруши у женско одело, изгледаће висок и витак у том оделу.
Увече нађе Мане Митанчу у Трговачкој касини. Уз чашицу мастике, мезетишући маслинке, разговарају се о том. Каже му Мане у чему је ствар, а Митанче, наравно, одмах пристане.