Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
по којима нас лове, вучјим и козјим стазама узмичући, при врху узбрдице, скоро у облаку, уместо цркве и звоника угледасмо дрвени сланик и хлеб. Хлеб у сланик умочивши, запитах се: има ли друге цркве, осим ове?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ми више не видјесмо попа. Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата. Она одлетјеше и ми угледасмо попа у пламену. Држи икону и дигао је више главе. Нама жива срца попуцаше. Престравили се, па заборавили и да гасимо.
Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи. Мало после разиђе се дим, и ми га угледасмо како прескочи преко греде која се пушаше на патосу, па пође вратима. — Воду на врата! Обарајте греде!
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
После извесног времена, кад нам се очи привикоше на таму, угледасмо дугачку, блиставу иглу како пролази кроз лице једног дервиша са ретком брадом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Пожурите, децо, пожурите — виче једна стара жена. — Бог вас благословио! Око подне угледасмо варошицу Уб. Предахнусмо, када предње батерије скренуше у неко орање. Како се зове ово место?
И нехотице се намеће мисао да ћемо тако можда и ми. У оближњем јарку угледасмо још три леша. У једнога раширене руке, други забио главу у земљу, а трећем глава преполовљена. Тешко је посматрати.
— Тада се обрати командиру: — Наредите да људи буду вољно. Кад смо пришли обали, угледасмо широку сремску равницу. Један пешадијски пук је пребачен чамцима и сплавовима, па се развио у стрељачки строј и
Из даљине, јурила је ка обали она наша батерија, остављајући за собом облак прашине. А мало затим угледасмо и наш стрељачки строј како живо одступа. И за непуно пола часа сви се сручише на обалу, одакле су јутрос пошли.
— Кидајте мост, кидајте мост! — чује се нечији глас као урлик. Кроз прозорче на штиту, према месечевој светлости, угледасмо тамну, искривљену силуету моста. Људи су дрхтали при помисли да су занавек одвојени од своје браће и другова...
— Све их поробише... — Их, их! — лупи се Рајко пунилац по колену. Кроз кукуруз, према месечини, угледасмо нашег командира. Прилазио је лагано. Позва нас воднике. Био је сломљен.
— Послуга на своја места! — командова неко из батерије, а ми окретосмо дурбине на ту страну... Угледасмо дугачку поворку кола, како лагано иде у нашем правцу...
Причају да су Аустријанци прешли Саву и да великом снагом надиру у Мачву. Ускоро у даљини угледасмо димове од шрапнела, које ветар лагано развлачи као прозрачне, сиве облачиће. Тада колона застаде.
Наједном опет угледасмо ону колону у даљини, на коју смо били и заборавили заузети осматрањем на другој страни. Аустријанци су прилазили брзо
Кроз једну бочну сеоску улицу видимо како наши пешаци, погнути, у скоковима одмичу... Сами смо ишли друмом. Угледасмо и батерију. Над њом праште непријатељски шрапнели, али батерија и дале дејствује...
— Затварај пушкарнице! — викну Алекса да нас не би приметили са супротне стране. Недалеко угледасмо групу људи како, гологлави, збуњени и неми, стоје. Приђосмо им ћутећи.
Разданило се већ увелико. Поред нас промичу забрани, њиве, села и већ угледасмо пред нама благу узвишицу. Зарадовасмо се овом брежуљку, да бар имамо какав видик пред собом.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
према непријатељској страни, а поред једне разваљене врзине по којој су висила парчад исцепаног војничког одела, угледасмо и гологлави посматрасмо ово: Један свеж, јучерањи гроб.
Успут смо певали и клицали, а свирали нам тирански чочеци. Одједном, на лепом и чистом дану, угледасмо гомилу људи и жена, који су нам ишли у сусрет.
И кад је изгледало да је немогуће коракнути напред и кад војници погођени у масама почеше падати ми угледасмо: како се као један човек и као на вежбалишту ипак креће наш стрељачки строј.
Брзо смо се пели ка високом превоју где су нас кола чекала, кад пред нама угледасмо, и за мало па сустигосмо, бедну једну прилику сву у ритама, која је са торбом на леђима уморно корачала узбрдо.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А, вере ми, и ту нас гонише све до мокролушких баруштина... А после престаше... Тек око Горице угледасмо два-три Турчина... (Порфирије долази и доноси читаво бреме дрва.) ПОРФИРИЈЕ: Да л’ да их сложим доле да ватру?
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Кад се приближисмо Шуматовцу, јако нас изненади једна околност: место наше друге класе, у дугачким белим кошуљама, угледасмо пун шанац турских низама!...
« Лепа философија од простих људи. Пођемо, и хватајући све улево, нађосмо се на једној чистини, а иза нас угледасмо стрељачки ланац наших стајаћих војника где журно наступа. Нас као да сунце огреја.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Чули смо још јасније пуцње топова. Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи. Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја. Али нисмо ни стигли до њега, а стиже наређење да се стане. Но, хвала богу!
Ишли смо ћутећи, журно, један за другим. Према звезданом небу угледасмо силуету онога ћувика, и као по команди војници скренуше на десну страну, узбрдо. На врху застадосмо.
И ја сам се био окренуо на ту страну... Протекло је извесно време... Наједном угледасмо једног човека како нам се журно приближава. Сећам се... имао је црну пелерину... — Пст...
Забринуо сам се за Грују. — Ми чусмо кад припуцаше пушке, и угледасмо двојицу горе код камена. Али наиђе магла. Онај је вероватно настрадао. Бугари имају нарочите стрелце, који вребају.
Чује се с некоје стране зврјање аеропланског мотора. У Могленској равници припуцаше топови и у висини угледасмо димове од шрапнела. Осмотрисмо и аероплане. Од њих смо бар на положају мирни. Станко окрете навише, ка рову.
Пред нама се појави широко, четвртасто проширење, где угледасмо мали рововски топ. Војници су скочили да нас поздраве. — Где је господин поручник? — Ево, овуда.
Водио нас је поднаредник готово пола километра. Онда зађе у неко кукурузиште. Са висине угледасмо тамо негде око средине њиве неколико шатора. — Поднаредниче, видимо... Сад можеш да се вратиш...
Тај ми је човек уливао вере. Војници се наједном почеше окретати. У сутону угледасмо читаву ескадру ратних бродова. Из групе се издвојише два торпиљера, и пођоше за нама. „Ха, јесте ли видели!
— Тако, брате, кажи да и нама мало лакне! — смеје се Војин. Кроз мрачни отвор земунице угледасмо трептаву, црвенкасту светлост, као да је ваздух ужарен. Из даљине су допирале експлозије тешких разорних граната.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
На истоку се бели руска раван, прекривена снегом. Шта све не угледасмо за ово четврт часа нашег путовања! Попели смо се на висину од преко 60 километара.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Телефониста Бонга, нађи брже прекид. Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина. Био је гологлав, а лице му се није видело од крви.
Војник покуша да дигне руку, тада пребледе, и забезекнуто погледа. А када му скидосмо блузу, угледасмо рану на мишици. Од муке се насмејасмо. — То ти је оно: „Болан здравог носи!“ — покушава да се нашали поручник Лука.
Иза једне окуке угледасмо опет ватру, око које су поседале жене и подбрађена деца. Мало подале група луди са фењерима. Драли су једнога вола.
— Летеће као птице ноћас, кад буде пало тридесет глава! — рече гласно поручник Бранко. Према светлости фењера угледасмо унезверена лица коморџија. Идосмо још мало, и онда застадох са поручником Луком. Отприлике негде на средини клисуре.
Пут је вијугао, затим скрете негде удесно према Скадарском језеру. Угледасмо пучину... Онако мирно и сјајно, изгледало је језеро као заробљеник међу оним кршевима, тамним стенама, обраслим
По разбацаним стварима и мртвим коњима видимо да се пре нас нека јединица ломила преко ових кршева. На једноме усеку угледасмо мртвог надувеног коња. Сигурно су га подметнули као неки степеник.
Али без хлеба. Баш на Божић седимо поред ватре, а у суседном биваку угледасмо свештеника са епитрахиљем. Око њега група војника. Запита неко, шта раде тамо. Опева једнога војника.
Поведи војнике и три товарна коња. Идите одмах и јавите му се. Са једне узвишице угледасмо море... нашу наду, наш спас. Мирна и надмена, плавкасто беласаста пучина пустила се унедоглед, са небом се спојила.
Потпуковник Петар са влада себе и застаде. Беше ту и један командант пешачког пука. Између људи угледасмо где лежи на земљи једна жена, а покрај не је седело дете од четири до пет година и плакало.
— А када дође овде, објаснићемо му да је ово само шала... — Ено га! — рече неко. Према светлости ватре угледасмо попа Момчила са читом на глави и у црном капуту. Ишао је к нама.
— пита мало узнемирен благајник. — Сумњам... стигао га је Лука — вели Живадин. — Него се он љути и прети. Најзад угледасмо Луку где се журно враћа. — Код команданта је још... — Није могуће... — Јест.
Коњи сваког часа падају, те људи товаре ствари на себе или их просто бацају. Са једне узвишице угледасмо наједном море, залив, огромне бродове, трговачке и ратне... Валонско пристаниште... Крај наших мука... Васкрсење.