Дучић, Јован - ПЕСМЕ
океан се пружа, Разлеће се модро јато галебова; Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова. Упртих зеница према небу златном, Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако, Докле она плаче; а за морским платном, Изнемогло
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
На тој обали расле су најбоље трешње у Покрајини и могао сам претпоставити да не губи време. Грета је дремала очију упртих у мене. На сунцу су јој очи биле као две капи живе. Узех једини преостали лист хартије и подметнух јој га под нос.