Ћипико, Иво - Приповетке
Једног јесењег дана, пред подне, сједи на кршу над морем и гледа у немирну усколебану пучину. Ишла би да као и прије тражи друштва, но већ не може: сад је дјевојка, па јој се замјера.
Нашао је у путу, па се заклонише иза манастирских развалина. Гледајући на немирну, усколебану пучину, неко вријеме стоје и ослушкују шум мора и хуку олује.