Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Иде војска. У његовој кући нема деде да се плаше. Нек буде сатрта проклета и јалова јазбина Василијева! Нека из моје буне пепелиште остане, и багрем, и багрем! — Иди, скупљај луде, Стево! Аћим зове!
свиња и џелепе говеда, по свим путевима његово путује, свим скелама његово се превози, међу јасеновима гради се варош, Василијева кућа је срушена, ништа његово није остало...
Казна. Његовом вољом много је деце остало без очева. Стиже га казна. И божја, и Василијева, и Катина, и Луке Дошљака... ...У бакрачу што Виси на чађавим веригама певуши вода пуна свакојаких трава.
Отварајући врата, учини му се да вриште шарке. Кресну шибицу. Проклета Василијева јазбина! — дуну у пламичак. Тама све покупи. Он обеси руке и главу на дрвене решетке прозора. Тресе се.