Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
СВЕ УМУЧА, НИКО НИШТА. КОЛО Три сердара и два војеводе са њихово триста соколовах, соко Бајо су тридест змајевах мријет неће док свијета траје.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Два вишњега вјерни војеводе приправљају хитро легионе, жедно хите крвавоме боју, распаљени гадним хуленијем мрачне душе неба одметника.
„О потчини мени војеводе, којено је славољубје сл'јепо и пламена слава брана дигла с согласијем мојим војевати на својега свемогућег
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
што су Дојчин, Пријезда, Кајица, Облачић Раде, Змај-деспот изливала се кроз речи Маргите девојке: Браћо моја, српске војеводе, како бисте, како преминусте, а како ли робље остависте? Робље ваше све турско подножје.
убаву на пољу Косову, код бијеле Самодреже цркве: једно табор Вукашина краља, друго табор деспота Угљеше, треће табор војеводе Гојка, а четврто царевић-Уроша.
Но ти с̓ молим, драги господару, поклони ми двије војеводе: Бијелића и Златокосића, те их пусти са дна из тавнице“. Ал̓ му вели Смедеревац Ђурђе: „Слуго моја, Облачићу
Смедеревац Ђурђе: „Слуго моја, Облачићу Раде, иди, слуго, на горња вјешала, отишло је тридесет катана, одвели су двије војеводе, хоће ти их данас објесити; но се моли госпођи Јерини — неће л̓ ти их она поклонити“.
Облачићу Раде, он окрену дебела ђогина, оде брзо на горња вјешала, те привикну на катане младе: „Не вјешајте двије војеводе, мене их је Ђурђе поклонио!“ То катане једва дочекаше, пустише му двије војеводе.
“ То катане једва дочекаше, пустише му двије војеводе. Ал̓ ето ти Јерине проклете, с њоме иде дванаест дворкиња, те јој носе скуте и рукаве.
“ А припаде Облак Радосаве молити се госпођи Јерини: „О госпођо, Ђурђева Јерино, поклони ми двије војеводе, та немој их младе погубити!“ Ал̓ говори госпођа Јерина: „Нос̓ те ђаво, Облачићу Раде!
потрже троструку камџију, те удари Ђурђеву Јерину: колико је лако ударио, са црном је земљом саставио; па он узе двије војеводе, одведе их двору бијеломе, угости их у бијелу двору, па их здраво дома отпустио, и бјеше их Раде научио да не држе
А на Нишу, граду бијеломе, онђе бјеше војвода Станиша. На Тимоку, златноме потоку, ту бијаху двије војеводе: једно Бјелић, друго Злтнокосић. На Видину, граду бијеломе, онђе бјеше старац Владиславе.
На Прилипу, граду бијеломе, онђе бјеше Краљевићу Марко. Па чу л’, селе, Маргита ђевојко! Све то бјеху наше војеводе, све су били, па су преминули: који, селе, они починуше, а који ли они изгинуше; данас тога нема ни једнога, сам
Рајко паде, Маргита допаде, пишти љуто, како змија лута: „Браћо моја, српске војеводе, како бисте, како преминусте, а како ли робље остависте! Робље ваше све турско подножје, намастири турска поругања!