Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
лево-десно не изгледајмо војске са видика Чујете ли људи шта вам кажем У ову битку може само војска без иједног војника СЕОБА СРБИЈЕ У зло се сели, доброселица!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
То је било уз наш божићњи пост (1787. године). У исто време били су спремили Немци две пуне лађе војника, да ударе на доњи град и да уђу на Су-капију.
и тако према броју глава и војску све у тефтер пописа, и сваком кнезу копију даде, колико је дужан војника Срба довести, кад и где рекне паша.
из Каленића, Арсенију Раонића из Лознице, Ђукана из Орашца, Васиља [Павловића] из Бајевца и Коју из Тулара, и свакога војника каже, и ја му у тефтер упишем име и презиме и село из кога је; и одоше буљубаше сваки своје уписнике спремити, на прво
А веће имамо у Љубинићу око 1000 војника код Петра Јерића, попа Леонтија и Исаила Лазића из Уроваца, и у тој војсци је царски човек Дел-Амет; а и Црни Ђорђе
6. маја 1804. године пођемо: ја, стриц Јаков, Живко Дабић, кнез Пеја и више отмени̓ војника. Дођемо у Уровце, где нас сва наша војска дочека.
Кад се наша војска искупи на конаку на Убу, ту сам видео у наши̓ војника доста сабаља, ножева крвави̓ и пребијени̓, кундака у пушака такође испребијани̓, изломљени̓ и од Турака свака пљачке
Он води са собом кнеза Теодосију из Кнића и Гружана око триста војника; Милан и Милош Обреновићи с Рудничанима, и горњи крај београдске нахије. Дођем ја.
) Ми спремимо топ и око 60 коњика, пођемо; он остаде и код њега кнез Теодосије из Кнића, и са њима око триста војника. Ја и Стево (његов писар) одемо, и на један сат и по, близо логора, чујемо пушке много пуцају. Познамо да је бој.
У тебе је мало војске, а у Афиза силна је војска, он ће и на зор прођи”. — Миленко: „Може преко моје и моји̓ војника мртви̓ глава; али док један жив траје, проћи му овуд не дам. А Бог праведној страни помаже.
Зато би требало свакога нашега војника советовати, да у боју никада своје оружје, макар непријатељско и боље било, не мења, јербо сваки човек своме оружију
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И леже опет у кревет да спава. ТУМАЧЕЊА Ајлук — плата за слугу или војника ак — прâви актер — глумац алал — благослов алалити — благословити алеви — црвени аман — милост андрак — ђаво,
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И реч вероломних и част клеветника! Носи, роде славни, тај мач без корица — Знамен крстоносца и Божјег војника! Да би штит Ахилов био славе веће, Сам Бог Хефаистос оде за ковача!
На трг су срамоте изнели међ свима, Савест грађанина и понос војника; Заставе продаше бедним Јеврејима, Мошти светих краља и крв Мученика.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
А око њега у шљивару, на полеглој и угаженој трави, лежало је неколико мртвих војника носем пободеним у земљу или полеђушке па су са раширеним рукама изгледали као крстови.
, а да он одмах дође на његово место према примљеном наређењу. Затим нареди да се скине телефон и два војника пођу заједно с њим, пошто пронађу једног мештанина који ће им показати најкраћи пут до цркве.
застао онде код велике капије одакле су војници с муком уклонили једну црну, надувену и усмрделу лешину непријатељског војника из десетог јегерског батаљона што се била испречила на самом улазу са разјапљеним црвљивим трбухом и уланским сјајним
се сав у прашини са оним звонима и кубетима доле на траву у порти црквеној и да није било једне надувене лешине неког војника из десетог ловачког батаљона на коју је пао, не би ни остао жив.
Африка
пустолова који траже авантура, песника који иду за својим сновима, истраживача, трговаца који иду за богатством, војника за славом и промашених живота који би да се искупе.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Али је то било лакше решити, него спровести. Енгелсхофен је био скептик, да се од војника да истесати добар сељак. Још више, да ће Расцијани хтети да буду наполичари, у улози земљорадника.
Укор је био „еx Цонсилио Беллицо“ и тежак удар за старог војника. Један од оних удараца који скраћују живот, а који се, у старости, више не очекују, не схватају, не заслужују.
Жалосно је да царевина, због оваквих, губи толико ваљаних војника.“ А шта друго остаје тим Расцијанима, кад је тако, него да се селе ма куда?
Они су дошли у царевину да ратују, а не да буду наполичари комитатима и спахијама. Не треба дирати у војника. Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себи мученик, и није човек као други људи.
Полк негда славног оберста Вука, што ће рећи Влка, Волфганга, Исаковича, био је спао на неколико стотина војника. Они су били формирани у колону, заогрнути својим црвеним, сербским, гуњевима.
Издалека, чинили су се једна права, црвена, линија. Изблиза, та колона била је прилично шарена, јер многи од тих војника, из турских и францеских ратова, није више имао ни свог војничког клобука, ни пиштоља, ни сабље, па ни пушке.
„Виват!“ „Виват!“ „Виват!“ Сунце, зелена пољана, разиграни коњи, гомила војника, која се дерала, срећна, задовољна, преварили су и Гарсулија.
Оних, везаних, тридесеторица војника одведено је у казамат, који је био крај бунара. Остали делови пука стајали су на дворишту касарне, која је била
Он се био спанђао са женом једног свог војника, у својој самоћи, па се уплашио да то неки од тих официра не докучи и да глас не пукне до његовог пука, у вароши.
Исаковичи су, од тада, живели, тако рећи, два живота. Један за себе, а један за тај свет својих, ислужених, војника. Они су, сад, са пола Махале били у сродству, а са другом половином, кумови.
поседале на праг, да се исплачу, а затим је хтео да на својој чатрњи посвршава рачуне порционих новаца и списак својих војника, које је имао у Темишвару да преда, пре поласка. У кући је била настала велика тишина.
Зато се градио друм према плану грофа Мерци. Енгелсхофен није одобравао то претварање војника у паоре. Није одобравао ни ту колонизацију људи, невичних ратовима, турским, из Германије.
Теодосије - ЖИТИЈА
сазнавши од оних који су били са светим за узрок његове потиштености, није га смео о том питати, него све испитавши од војника који су дошли и сазнавши за страшну смрт противника, ужасом обузет чуђаше се и прослављаше свесилног Бога за оно што
скиптара, Божји анђели у виду лика њихова, молитвама њиховим од Бога послани на помоћ у биткама, тако да су многи од војника говорили: — Видесмо светог Симеона и светог Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то једнога у смерности
Беси тад отишавши тобож за дуго оставише светога, али се одмах поново као велико мноштво војника сабраше, и дођоше на светога.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Ово је била нека врста подмлађивања монголских утицаја. Године 1048. је печењешки хан Келен са 20.000 војника примио хришћанство и настанио се у сред СлавоБугара, у околини Силистрије (Дрстара). Године 1064.
Али је посебни менталитет војника од заната био ублажен земљорадничким навикама и мирољубивим склоностима ових сељака. Захваљујући овој установи могли
Црњански, Милош - Сеобе 1
две недеље дана, откад је дошла порука од маркиза Асканија Гвадањи, заповедника града Осека, да опреми триста бираних војника за полазак у рат на Француску, она није престајала лелекати.
И заиста, тек што се вратио са поласка војника, успевши се, тешко, узбрдо, указаше се, са друге стране, велика, шарена кола, која одмах опколише слуге.
Слуге иза њега беху заостале мало и он осети потпуну самоћу. Јашући даље, размишљајући о расподели старешина и војника, које је све лично знао, он се потпуно успава.
беса, пошто је наредио да се позове фелчер и да приђу кола на која ће га после, као мрцину, натоварити, познаде свог војника, јер их је све лично знао.
како га шибају већ, али то му ништа не поможе, у истом тренутку био је већ гурнут, одостраг, међу два реда војника. Први га, невешто, ошину по глави.
Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника. Тада му већ и ноздрве беху препукле, и шаке и прсти разбијени и поцепани, тако да су висили као крпице са неког
У журби и гађењу да што пре ударе, два реда војника изударала су један другог, помешавши се у клупче над њим, кад је пао.
мноштво сељачких паса, који су после, изгубивши траг за повратак, ишли повијених репова и испалих језика, међу ногама војника. Цео пук је смрдео на лој, издалека.
Царици је послат улак, при њиховом одласку из Граца. Уморан од вежбања војника, Исакович је ушао са њима у Аустрију, побољевајући од грчева у цревима. Све чешће се зато скидао из седла.
Мада није имао никога и ничега свога у туђини, ипак је наилазио на трагове својих војника, па и на своје. На градове у којима је већ једном био, где је дочекивао зору, или отпочинуо у вечери, у којима је, и
Нација њихова била је у очима свих тих накинђурених, надодољених, царских војника згодна за сваку шегу, и иначе неизвесна, непојамна, за коју се није морало веровати чак ни да постоји, па ма колико
и огромним растојањима бојишта, од Рајне до Шлеске, која је имао да засеје костима тако разнородних, неуких, глупих војника, што га је – не због војника, већ због растојања – чинило меланхоличним.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
цар Срба, Грка и Арбанаса, земљама које од оцева наследих и мачем освојих, које повезах крвним судовима својих војника, дајем законик, и нека нема других законика осим мојих.
Царе душане, за војничка гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за војника кога крај друма сахране без себарске запевке горке, далеко од родног потока и села; за изгинуле у свету поворке
За човека на кога се заборавом и они баце које из чељусти немани спасе. За војника који буквице нема а без књиге царске важне не може цару да докаже да је у рату задобио седам рана без пребола, да има
За војника кога кад борба прође баце као сломљену пушку у старо гвожђе. ЗА СЛУГУ ЈЕРНЕЈА Тражим помиловање за слугу Јернеја који
име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за оцем чезне и када стаса до војника.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Виђи ђавола ђетињег! — рече Мргуд. Стево настави: — Погинуло је француских војника око четири стотине и толико Дубровчана. Деведесет Француза заробисмо.
— Мркоња! — повика млађарија усред смијеха. — Мармон — исправи Крцун. Стево настави: — Мрмоња, двадесет хиљада војника, зађе у Конавле, крај ријеке Љуте, гдје ми бјесмо, и у зору удари на нас и потисне нас.
Заробисмо полковника, тринаест официра и три стотине деведесет војника. Сахранисмо наша три главара и двадесет војника, а они шест официра и сто педесет солдата.
Заробисмо полковника, тринаест официра и три стотине деведесет војника. Сахранисмо наша три главара и двадесет војника, а они шест официра и сто педесет солдата. Нађосмо четрнаест топова хране и џебане.
Тога маха било је у манастиру тијех војника гласоноша свега шесторица, три из Катунске нахије, један из Ријечке, један Љешњанин, један Црмничанин — све бирани
Пустине бјеху дању сложене иза врата. Те ноћи њих петорица не заподјеше шалу, као обично, него један од војника започе: — Господар је много замишљен! — И не био! — дода други. — Како ће смирити толику кавгу?
Из Приморја: Крсто Калућеровић и Вуко Ивановић. Ђак додаде: — Уз главаре је дошло доста Црногораца и десет војника који ће остати у манастиру.
Његуши, два Приморца, острошки игуман, војвода Бошковић и сердар Пламенац; остадоше разумије се и онијех десет војника што смијенише ону шесторицу.
Учини му се да осјећа далеки дах прољећа. Под прозором чу гласове и ударац сјекира. Крцун Сердарев и још три војника са старијим ђацима цијепаху дрва. Из стаје изидоше говеда и коњи.
се у писању српскога језика, учиће талијански, сређиваће старинске списе, којих има много, ићи у лов с њеким од војника, најрадије, разумије се, с њим. А кад му дође новац од куће, даће га кнезу да му зида кућу.
Доста је да идеш у цркву недјељом и празницима и уочи њих на вечерње! Још три војника, осим Крцуна, бјеху дотле отишла у племена.
Милићевић, Вук - Беспуће
с кошарама и великим завежљајима, гурајући се, спотичући се, сударајући се да што прије ухвате мјесто; неколико војника натоварених телећацима који су их тиштали, с пушкама, са савијеним кабаницама преко груди, путујући на одређено
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Одатле се, као на длану, видио хан у долини, око кога су се мотале групице непријатељских војника, ситних као мрави. Поред самог хана тенк с топовском цијеви, окренутом у брда, и он као играчка.
Добри неки људи. Изгоре стара Анђа заједно са својом шталицом и својим разговорима. Видећи тако глагољива и отворена војника, стара нена прикрпи се сасвим уз Марка и узе да га обавјештава: -Видиш, овај стари под орахом, то ти је Дедин амиџа,
Нека, нек и драги бог види како је она одгајила своје бивше сироче и војника од њега начинила. Сад је он кадар да штити и себе, и бабу, и сву нејач и слабе на овоме свијету.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Кад је ага најурио оних осам лепотица, није закино само мени! Него шездесетпеторици војника! Ево долазе, распитај се шта мисле! Сваки зуји као кошница! Ајде, опипај било аскерима!
Али о твоме разлогу не вреди ни да се говори! Што да ти причам кад знаш! Па сам си јутрос женама војника забранио да долазе! Рекао си, и с правом, да жене уносе неред...
СЛИКА ЛОГОР ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ (На сцени се виде кућа и простор испред ње, на коме је смештен логор Хасанагиних војника. Страном окренутом публици, кућа нема зида.
Ти ш мало више да се крећеш међ људима. Никад се не зна где се шта може дознати. Одвој и нешто бистријих војника, да пазе и да слушају. Оног вранца, са седлом и уларима, ђутуре и комплетно, одвешћеш као на поклон санџакбегу.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
ЈЕР ЋЕ ТИ СЕ ВРАТИТИ 160 НОВАЦ ДУШОГУБАЦ 163 СВЕТИ САВА И ЂАВО 164 ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА 167 НЕМА ВЕЋЕГ ВРАГА НАД ВОЈНИКА 170 ХАМАЛ И ХАЏИЈА 177 ЦРВЕНА БРАДА 183 БЕКРИ-МУЈО 186 БОЉА ЈЕ ДОБРА ШТЕДЊА НО РЂАВО ТЕЧЕЊЕ 188 ДВА НОВЦА 189 ЗЛА
Цар видећи то, пољуби је и поврате се опет у царски дом. НЕМА ВЕЋЕГ ВРАГА НАД ВОЈНИКА Некакав војник служио дуго времена у војништву, нијесу га старјешине ништа аванцирале; а обрст је био узрок свему
Кад стара донесе зубљу, арамбаша виђе своје 'ајдуке ђе леже мртви на једној гомили, те стане молити војника да му се смилује — да му опрости живот.
Чим стиже цар у двор, заповједи млађему да пошљу по тога и тога војника и да му га доведу у двор. Ови брже боље пођу по војника и доведу га пред цара, који се бијаше преобукао у царске
Ови брже боље пођу по војника и доведу га пред цара, који се бијаше преобукао у царске 'аљине. — Ђе си ти био од јуче, а? — запита га цар срдито.
Докле се цар њима ближио, један ће из друштва запитати војника, показујући му руком на цара: — Је ли оно они чоек што је с тобом био у лову? — А јест, мајку му његову!
Ко је био срећнији и веселији од војника! Није у војничкој служби, да му сваки час заповиједају: учини то, учини ово; а није ни министар, да га сваки час
Кад је свануло, пошље господар од двора своје слуге да виде има ли икаква трага од војника. Кад слуге отворе двор, чудом се зачуде видећи војника ће безбрижно пијуцка и свири.
Кад слуге отворе двор, чудом се зачуде видећи војника ће безбрижно пијуцка и свири. Затим се поврате господару и кажу му све што је и како је.
Кад виђе војника жива, — пренерази се од чуда, говорећи: — Зар си, болан, жив? — А да шта ми је било! — одговори војник.
Затим отклопи трећи котô, под којим бијаше највише жерави. Кад у трећем котлу: варе се два проста војника. — Јадни моји војници! — рече овај и одгурну сву жерав испод њи', па пригрну под обрста.
врагова, пред којима бијаше старјешина онај исти што га је био војник у оном двору заменђелио, па кад овај виђе војника, стаде га вика: — Бјеж', друштво! Овај има менђеле; овај је јачи од свије нас! И врагови се разбјегну куђ камо.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
И ВОЈНИЦИ Мали Јанко кући стиже, наста трка, поче вика: „Јутрос рано крај мог стада прошла, бако, три војника!“ „Три војника, па шта онда, што се дереш, луда главо?“ „Ето бако, од радости, сва три су ми рекла: здраво!
“ „Три војника, па шта онда, што се дереш, луда главо?“ „Ето бако, од радости, сва три су ми рекла: здраво! Један рече: —
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
већ расплиће косе и вежба нарицање зна да остаје сама испод љубавних заплета звезда тако је то кад се удаш за војника Татару откресан брк Словенин оде низ тарабу проклету пртећи на леђима издајника брата Герман бео као креч вуче
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Ех, шта ћеш, војна дисциплина!... Строга вика на војника! — чули су се гласови. — А што си ти запео првога дана, кад ти је близу? — Знаш како је...
Напољу се зачу пиштаљка. Локомотива писну, вагони затакараше и композиција крете, уз дреку војника, довикивање н добацивање свима онима поред пруге. Имало их је као да путују на неко весеље.
Дебељко се измигољи из једног угла и добаци: — Слушај, друже, пиши кад стигнеш! Било је мало војника на улици, више сељака, старијих, са торбама на леђима... Из паланачких радња допирао је мирис катрана и штављених кожа.
Мало даље једна група носила је сламу... Један је трчао некуда. Неки поднаредник викао на војника, који је држао коња на дугачком конопцу и терао укруг.
Сивкаста прашина лагано се таложила. Са једног краја логора допирала је монотона, отегнута песма војника, што је у многима будило сећање на родни крај.
зубима о ђем, али возар притеже узде, слушајући глас свештеника који се молио за победу оружја, за здравље и живот војника и оних на дому. Сви су понављали молитву смирено, шапућући од срца, искрено, да их Бог благослови и сачува...
— Јес, кад смо их ухватили за гушу — одговарају поносно старци. — Које су вере? — запита неко од војника. — Па видиш: швапске... Поворка је замицала, те се вратисмо у бивак.
— одговори старац, као да је хтео рећи: овде, онде, свеједно... има их много... видећете. Покрај мртвог војника седели су рањеници. Та он је био њихов друг, доскора је био жив, и зар да га баце као ствар поред пута...
Док је то говорио, случајно опазих да је извукао ноге из узенгија и млатарао слободно. Сетих се онога мртвога војника, чије су ноге слободно климале изван кола... — Потпоручник Александар!
— Их, штагар сам их опипао за време турског рата! — Танасије се распричао како је претурао лешеве турских војника, мислећи свакако да то мене занима. Зауставих коња да сачекам свој вод.
Наједном, људи заћуташе... Испред једног дрвета, поред пута, налазио се у седећем ставу леш аустријског војника. Поцрнео као земља, надуо се, па се покидала сва дугмад на блузи... Око крвавих усана ројеви мушица.
Па ко ће то да плати?... А? Војници се сакупили и слушају. — Шваба ће да плати, чико — упаде неко од војника. — Шваба, је л? — стари накриви главу на страну одакле допре глас. — Шваба је платио и заплатио, пси му коске разнели.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
храбар - заручник, младожења, муж Чаршија - трг, пословни део града, трговачка четврт чауш - старешина над неколико војника у турској војсци, водник челебија - млад господин; титула младића племићког рода чемерика - биљка из породице љиљана
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Обесиће одоре шарене и ноге и руке војника, а рушевине и обешчашћене жене, гледаће само са слика. Ах, све је то лепрш шарених тица, победе горка сласт.
Итаке песник је писао, и штампао, за време првог светског рата, са пуним својим потписом, у униформи аустријског војника, и официра. Његова намера, тим песмама, била је тада родољубива, политичка, анархична.
Сем тога и побуна војника, а све су револуције у то време биле само побуне војника. За време рата, ограниченом броју читалаца Савременика, у
Сем тога и побуна војника, а све су револуције у то време биле само побуне војника. За време рата, ограниченом броју читалаца Савременика, у Загребу, те су песме остале само једна литерарна епизода.
Насред цркве, на Велики петак, имали смо гроб Христа, у цвећу, а чувала га је стража војника домаће регименте Темишвара, двадесет и девете, састављене у 80% од Срба.
За време најсвечанијег тренутка службе, при изношењу плаштанице, у цркву би упадао наредник, са два војника, под клобуком, у цокулама, да смени стражу. Ударили би о патос ђоновима.
Неки су се бродови спасли у луку Ријеке и на њима је било и србијанских војника и официра. Патриоте на Ријеци окупљали су се, у то време, у кући доктора Пахани, код кога је долазио и Мештровић, али
окупљали су се, у то време, у кући доктора Пахани, код кога је долазио и Мештровић, али је много лепши био дочек тих војника пред кафаном „Континентал“, уз свирку Цигана из Шапца. Ту се до зоре орила песма („Ој, јаблане, шири гране!“).
Њега је, као младог поручника, у Скопљу, убио један регрут који је био с ума сишао. Убио је са њим и четири војника које није ни познавао. Ја сам и пре тога био, у посети, у Београду, али ми се том приликом нарочито био допао.
Одскочио сам од стола и узео, запрепашћен, став „мирно“. Он је, доцније, добио куршум у леђа, од наших војника, које је тукао. Ја сам у тој маршкомпанији имао два друга.
Зид је био бео као овај чаршав, попрскан крвљу, као овај вином. Пијем у славу оног аустријског војника који му је пришао да му завеже очи. У славу банаћанског смеха којим је то одбио.
Иако ја стојим, пред њим, у ставу мирно, чини нам се као да смо се вратили у детињство и да се, војника, играмо. Подсећа ме како сам га једном одаламио.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
послужење изметну у праву част, а то је тим чудноватије што је све ишло на рачун ћир-Ђорђев, а он, сем пролазећих војника овога или онога батаљона, слабо је кога почастио. Настаде џумбус. Једно право весеље, онако свесрдно.
Министарство је одступило а на челу привремене владе стоји маршал Фонсека »Агенѕ Хаваѕ« јавља, да су три устаничка војника убила министра марине барона Ладарија«. — Хе, хе — смеје се ћир Ђорђе — свака комендија у свет.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Дигнутих глава, горд војник до војника, Збијени као речи у добро сложен стих! А ево, сад се вуку поред самог плочника Спуштених лествица: мотор је спор и
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
живота И Једног зимњег јутра, године 1817-те, у Котору граду, ударише бубњи и свирале, стаде трка по граду војника, стаде звека по калдрми равној од сабаља и од потковица...
властеле, свештеника и другијех главара иђаше пут црногорскијех врата; пред том господом ишло је њеколико ћесарскијех војника, знак да је господу порука водила. Конте Пјеро Б.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Сузе) 26 — Град од три спрата: на првом су врата са тридесет и два бијела војника а међ њима црвен капетан; на другом су два прозора, на трећем два огледала, над којима се вије равно поље, а над пољем
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Излазећи, судари се са Вилотијевићем. Он је згрануто погледа, а затим, као да прати двојицу невидљивих војника, прилази столу и смешта своје „госте”.) ИКОНИЈА: Шта би, лудаји?
ВИЛОТИЈЕВИЋ (Враћа се за сто. Говори с паузама, у које су смештене замишљене реплике невидљивих војника.) Ама само ви седите, нешто сам пито! Имају одличне шкембиће у сафту! Зашто да нема шкембића? Телетине?
(Иконији) Молим вас, наспите двапут шкембиће! Дупле порције, за ону двојцу војника! ИКОНИЈА: Ја морам да седнем! ЦМИЉА: Шта да радим? Да сипам? СТАВРА: Наравно да сипаш! Наруџбина је наруџбина!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Платићу ти више него што заслужујеш. — Сад сам сигуран да си син Аћима Катића. Познао бих његову крв у пуку војника — окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова. — Пет пута сам ти рекао да нисам.
Он је... Је ли, пријатељу, по чему би ти познао сина Аћима Катића у пуку војника? Само брбљаш и не мислиш. — По томе, господине, што умеш да наредиш.
се деца, сва ће се деца у селу пробудити од буке, само на Велики петак звони ноћу, није Велики петак, иде војска, чета војника, коњаника, војска сече и непунолетне, децу, децу, синоћ се није поиграо с њима, буна, дошла је буна, ко ће Му децу
и беле пловке с црним ћубама загазиле у снег и Мирују, слушају га, а његови јасенови, високи и поређани као чета војника, стиде се у јутарњој магли. Поћута, па настави: — Србији је Бог одредио да се буни. А кад је тако, онда чврсто!
Пред Аћимом, официр нагло заустави коња у касу, колона се ускомеша и испуни пут, два војника испадоше из седла, једноме оста нога у узенгији; сељак који је зажалио што је печат мали пође да помогне војнику, да
Неколико војника налеће на пушчане цеви својих другова, пуцају увис, бране сељаке и рву се с оним најљућима у сурим шињелима. ...
лину крв, коњи вриште, туку копитима, кидају дизгине и галопом јуре низ пут, где се и плотови посакриваше у снег; два војника јурнуше на жену, она стаде, чвор на лицу јој се смањи, гледа их поскок пред трзај, секира јој се измуљи из руку, она
— двапут понови. Аћим виде Николу, не помаче се, прошапта: — Удри, синко. Никола се издужи између њега и војника. — Ја сам јачи — рече мирно.
Иза општине Тола оборио војника, опкорачио га, седи му на грудима и обема рукама га дави. Војник колута очима и више се не брани.
Војник колута очима и више се не брани. Толи је жао војника, пусти га да удахне, чује пуцањ, опет га стегне. Пусти га, окрене се, види: војници јуре сељаке, опет га стеже и гура
И расте шупљи брест. Аћиму лакну кад га у групи сељака, везаних један за другог, вод војника потера у Паланку. Ћуте везани Преровци, а ћуте и војници идући пешке за њима.
У подне Никола разгрну сено и пружи му тањир са сиром и хлебом. — Нећу! — гади му се на све. — У кући нема војника. Ваљда ће отићи из села. Сутра ће поп Величко промукнути од Вјечнаја памјат.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Страшно би било да их се докопају. Ко би нам тада украшавао гозбе? — пљесну длановима цар Жуто Ухо и читава чета војника пође да тражи мале свираче. Где их све нису тражили? Кога све нису питали? Али нико ништа да каже.
Где их све нису тражили? Кога све нису питали? Али нико ништа да каже. Необављена посла врати се чета војника у двор. Помодре од љутње цар Жуто Ухо, а царица се упита: како ће им сада пријати торте и рачићи!
— А тако! — узвикну главни ухода и позва чету војника. Ко зна колико су путовали? Колико пустиња прешли док Нису стигли до мора и испод моћног стабла угледали мале свираче?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Европа се са одстојања занимала за судбину ових осам путника које је пратило двадесет и четири војника, два подофицира и један официр; били су оптужени да су у аустроугарској монархији припремали устанак који је требало
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Адаму је почест обећао посље нас два највишу на небо; војника је од обадва лика обећао сваког окрунити по над једним великијем миром.“ „Ах, пресилни и преблаги оче!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од усељавања немачких војника. Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара.
да ће је његова војска опљачкати до голе коже, јер ниједан римски војсковођа не смеде се одупрети захтеву својих војника да сваку освојену варош опљачкају.
Ту је, успркос опште забуне, капетан Шмит прикупио храбру чету војника и грађана, повео је на непријатеља и потиснуо га на бедеме. Но кад и он паде, престаде сваки даљи отпор.
У своме високом положају развио је благодетелну делатност. Реорганизовао је војску, побољшао положај војника, увео сталне кадрове и гарнизоне, подигао радионице за све војне потребе.
влада примеран ред и чистоћа, иако онде целог дана врши своје опите, а има само једног служитеља, ислуженог старог војника.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Комесар је крив, ми нисмо — одговарао му је један од војника, вукући са очајним напрезањем мазгу која је високо уздигнуте главе трзала назад. — А јесте ли сви читави?
Једнога дана за време окупације, ађутант Крајс-команде послао војника код шнајдера Андрејевића да му испегла панталоне. „Носи, вели, код Андрејевића да лично он испегла.
Пред само подне, у дворишту велике зграде, десетак озеблих војника, у двоврсном строју, са снегом на брковима и обрвама, зарумењени и узнемирени, нестрпљиво су очекивали команданта,
Командант места, са одређеним изасланством чекао је књегињу на перону пуном умирућих војника. Па кад воз стиже и она лако и грациозно сиђе, командант је поздрави са неколико изабраних речи захвалности и пружи
и корачао по шиљастој турској калдрми уском улицом која води кроз сред вароши и шљапкао по барама и спотицао се о ноге војника који су лежали под ћепенцима, цвокотали и јечали. На самом завијутку у споредну једну улицу неко дрекну: — Ко иде?
огромних чизама, целе моје конституције и спољашњости, топова који су остали да вребају горе у ампласманима, мојих војника и другова и све оне дивље природе око мене, притисну до такве одвратне неиздржљивости, да сам, Бог ми је сведок,
„Где си у чети?“ питају војника, а он одговара: „Код Лазице.“ „Ко је дежурни?“ — „Лазица.“ „Ко је у резерви?“ — „Лазица.“ „Ко је рањен?
Тиче се, децо моја, храбрости и милосрђа једног, растом, врло малог српског војника, који је потпуно заслужио да буде слављен као велики човек.
А тек кад је настао бугарски рат, ми смо открили дивне особине овог малог и храброг војника, који је увек био скроман и који никад није радио за награду и за похвалу.
Око два пољска топа лежало је четрнаест бугарских војника-артиљераца, које су, као послугу топовску, гађали за то нарочито изабрани, најбољи стрелци једне наше храбре чете.
Пет корака улево леже разбацане чауре по маломе ровићу одакле се Пацко бранио од непријатељских војника, који га беху са предстражарских места приметили и спречавали у његовом послу око гроба убијеног поднаредника.
За мене не важи ранг и добра оцена. Срце и частољубље само, одлике су доброг војника и старешине. — Срце! — упаде један млад резервни официр, познат као искрен човек и шаљивчина.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
неосјетљив према својој умјетности и од ње нерањив, као што кирург мора да буде неосјетљив према свом занату и као што војника не смије да рањава његово властито оружје.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ваздухом док к'о река тече, Коју каткад људски запарају крици — Он крај мртвог брата врши обред свети: Пољуби војника, свећицу запали, Поново устаде, јурну својој чети Онако узвишен и онако мали. Све се то десило брзо и у часу.
Ћипико, Иво - Приповетке
А вријеме пролази. Тога се сјетише кад негдје даље уминуше корачаји војника који су у марширању пролазили поред тамнице; те корачаје они су у памети бесвјесно пратили; када их нестаде, као
Ваља да прође поред саме касарне, а увијек, када се између војника нађе, преда да јој што зла не ураде. На крају града, с једне и с друге стране улице, из крчме слуша пјесму, а ондје
Киши и хладно је. Неко вријеме, згурена уз кућу, гледа у чељад што се жури, блене у простор, а најпослије буљи у војника на стражи; заборавља своју невољу и слуша једнаки му ход амо—тамо по намештеној дасци.
војничкога вјежбалишта, но сјети се да је то забрањено, и сјети се како је једном Спасоје причао да се био препао од војника, јер бјаше прама њему пушку наперио, као да ће гађати у њ.
Иде насипом крај мора, а и нехотице устави се код војничкога брода што је тога часа кретао из луке. Два војника опиру се с краја да брод макну, и онда се вјешто укрцаше. Брод полако закреће, а она за њим гледа.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
у првом лицу приповеда роман, и то у облику дневничких записа једног уморнога, болесног и резигниранога аустроугарског војника из првог светског рата, који је дуже боравио на источном или руском фронту и нешто мало на италијанском.
На крају, Вук под Печујем посматра осакаћивање војника Секуле, једну грозну слику која симболизује страдања под аустријским и угарским господством; на другој страни, Аранђел
Тек после битке, и из сна, сазнајемо да је посекао два непријатељска војника: „Два лица му се јављаху, у сну, две главе које беше расекао својом руком.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Је л’ то збиља, а не машта Тужнога песника? Тад’ и мене прим’те, браћо, За проста војника. »Стармали« 1881. ПРЕДЗИМСКА ПЕСМА Ветар хуји кроз висине, А и доле у низику, Разбио ми песму што је Хтела
гесло, главно правило за живот, кога се неко држи; девиза; одзив у војника. Гирфилд (1831—1881), председник североамеричких савезних држава.
Краков, Станислав - КРИЛА
платани су били жути, а у Светој Параскеви мозаици из В века били су тако дивни, да се сада танке усне једнога плавога војника смешиле у сну. — Укрцавамо се у зору. Ех у име Бога, — мајор се прекрсти, — излази се на фронт.
Људи осуђени на смрт... — Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали. Друга два војника пунила су луле, и гледала у сувог писара Казимира. Плаве маље дрхтале су по мршавој бради.
Посилни се био примакао ватри. — Опет је онај комита долазио... — Ма шта слушаш те лажљиве јаружаре... Два војника се довукла до ватре и поверљиво питају писара: — Има ли штогод да је дошло? — Има ли?.. Биће, биће... Без бриге само.
Дуго се још црвени дим дизао изнад рушевина. Поломљене греде штрчале су као избијена ребра. Два задувана војника доводе заробљеника. То је мали Грк са великим очима од ужаса.
У селу су Бугари све жене и девојке силовали. Крај реке је нађен свега један полунаги леш војника. Из врпцом притегнутих гаћа вириле су надувене ноге. На грудима је имао крваве проломе.
Тамни се облаци навлаче и гуше уплашену светлост неких будних звезда. Кроз мрак промиче дуга поворка војника. Звечи оружје и откида се по који камен испод отежалих ногу. Стаза је све стрмија.
Чу се последње: — Глу—глу... — и празна чутурица паде у руке малога војника. — Само не спавајте ову ноћ, господо... Неколико се руку диже, и додирну тврде ободе шлемова. Официри одоше четама.
Капетан шапће сам са собом све ређе и лакше. Хтео би да се дигне и погледа дуж поспалих војника, али се нешто тешко спушта на очне капке и главу. Он клону, заспа.
— Јосиповић, Јосиповић. — понављало се свугде име јунака тог дана, сликара—војника. Батаљон је целога дана остао ту припијен уз падине дубоке јаруге. Покаткад би прснуо шрапнел и откинуо коју грану.
И зато чудна радост обузе све ове душе до тле сиве као магла. На камењарима се скупљале мале групице војника и гледале у огањ пред собом.
Грми топ за топом. — Крећу се наши, наши... искачу из ровова... закликташе одједном гласови војника. А горе под врхом једва видљиве тамне прилике искачу из земље једна за другом и хрле у огањ.
И друге су заповести пале. Ранци се забацивали на леђа, спрема је звонила, чули се незадовољни гласови војника: ”Баш увек морамо ми први”, али се ипак кретало унапред. — Један по један, на одстојању чуо се глас мајора.
Петровић, Растко - АФРИКА
пустолова који траже авантура, песника који иду за својим сновима, истраживача, трговаца који иду за богатством, војника за славом и промашених живота који би да се искупе.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
000 војске и Лешјанин код Бољевца И Лукова са највише 12—15 хиљада људи, свега дакле највише 22.000 војника. У случају преке нужде Хрватовићу и Лешјанину може доћи потпора од Алексинца и Делиграда, највише 12—15 хиљада, пошто
Од ових прикривених колона одвајала се овда онда по каква група војника, па или се развијала у ланац да попуни проређена места y стрељачком ланцу, или гледала да обиђе лево или десно
Пушке не избацују добро чауре, то јако успорава паљбу; код многих војника чаура се заглавила у пушци и војници стоје под турским куршумима немогући да избаце ни један метак.
Упитам војника зашто извлаче ствари из карантина, и он ми рече да око здања падају турске гранате и да »страшно бију, славу им њину.
Турци продиру Шуматовцу. Војска мајора Ј. Петровића распрштала се. Са дваестину Црногораца и неколико народних војника покушао сам на своју личну одговорност да заузмем пруговачки шанац. Заузели смо га, јер Турци још не беху стигли.
А међутим нико лакше не погине од пијана војника. Он се обада, кочопери и срља, док сам не налети на какав куршум. Место храброст у срце, ракија улива помућеност у
У њему је тада било 300—400 војника друге класе, крагујевачке бригаде, наоружаних предњачама. (Више војника мучно би и стало у шанац).
У њему је тада било 300—400 војника друге класе, крагујевачке бригаде, наоружаних предњачама. (Више војника мучно би и стало у шанац). Још је шанац био наоружан са четири четворо-фунтова тешка топа.
Наслоним се на рамена два војника, што су живо пуцали из својих предњача, и погледам преко бедема у пољану пред шанцима. Имао сам шта и видети.
Један турски куршум погоди у бајонет нашега војника и престриже га као ножницама. На три четврти часа после првога јyпиша учине Турци други, и то много живље и опширније
Метак је управила срећна и вешта рука простога народног војника. Граната удари управо у ров, и то уздуж рова. За првом дође друга, тпећа, четврта. Цве цy погађале једнаком тачношћу.
Помислим: ако је за вајду доста је наћеретано — па ућутим. — Ура, живео ђенерал, ура, ура... беше одговор војника на моју причу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сунце обасја падину и тек смо тада угледали масу војника, лево и десно, са крвавим, још незавијеним ранама. Била је то она ноћ када су наши одступали са врха Кајмакчалана и
“ У току борбе ових неколико дана изгубио је две трећине официра и војника. У чети нема више од педесет пушака. У рововима се налази војник до војника на четири метра растојања.
У чети нема више од педесет пушака. У рововима се налази војник до војника на четири метра растојања. Онда нам је детаљно објаснио ситуацију. „Ми се овде налазимо на последњем прагу.
“ — чули су се разни гласови. — Ко си ти? „Четврти пук“... Мени лакну. У рову настаде мување, помера ње, разговор војника и четника. Чује се нечији глас: „Излази брзо!
За све време док смо прилазили рововима, и за време саме смене, трајала је пушчана паљба. У мојој чети рањена су два војника. Баш на одсеку моје чете налазила су се лежишта оне рововске батерије чијег су командира Бугари изболи ножевима...
Не знам. — Сигурно је у мраку налетела на њих нека наша група војника, па су они измакли — додаје Светислав. — Могуће. Али топови су били демонтирани, а послуга побијена.
Колико сам могао видети кроз пушкарницу, цео плато био је покривен лешевима наших и бугарских војника. Да вас мука спопадне. Било је лешева од пре десет дана. Повремено дуне ветар са врха и нанесе кужан задах.
Види се да је раније око тих жица била велика борба, јер је међу жицама лежало неколико мртвих војника, наших и бугарских. Али се чудим како се онај један уплео као да су га увијали жицом.
Па сад извол’те!... Ни помена да сечемо. Најзад смо решили да их разнесемо бомбама. Одабрао сам десет војника, дао сваком по три бомбе и наредио им да се по мраку привуку и највећом брзином сруче бомбе у ону гужву од жица.
“... Грр-у! — разлежу се експлозије од бомби. „Ево га! Удри!“ — И по четворица навале бајонетима на бугарског војника. Из таме истрчавају други. Настаје бодење, јаук, болни крици... Натрчасмо на неко камење. „Трећа чета за мном!
“... „Не пуцај, можда су наши напред!“... „Чекај!“ „Пази!“ На наше бајонете налетеше неколико непријатељских војника као обезглављени. Коса ми се диже. Један од наших заби Бугарину бајонет у уста. „А-а-а!“ — изусти онај.
Завладали смо њиховим рововима. „Лези, лези!“ — наређивао је командир, и ми прилегосмо између њихових мртвих војника. Испод нас је текла локва крви.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Кад војника пример стари’ Бодрост, храброст у нам’ жари, Вид је лепи, взор је драг Громом гласних кад пушака К’о што молном из обла
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
и овци)“ палиграп — параграф пасјалук — пакост, злоба паче — чак, штавише паша — титула високих достојанственика и војника пезевенк — покварењак пенџер — прозор пећанка — мала пушка израђена у Пећи пинта — „стринска мера за течност;
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Збирка песама Лирика Итаке (1919) изазвала је оштре полемике. Повратак војника (што је и сам Црњански) из туђине у завичај, упоређен с Одисејевим повратком на Итаку, послужио је као општи оквир не
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је. Откини зумбул с груди, погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело.
ПОГРЕБ 1 Зàпева му труба, у ковчегу опружен он, и жут. И другара војника чохом по кожи рука груба добује лагано. А небо плаво, и сенке шарају пут.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
штала и складишта и улазимо кроз другу капију у мало округло двориште око којег су тескобно поређане одаје Лаушевих војника и послуге.
Тако се Кирча нашао на Кули. У почетку га нико није примећивао у мноштву младих војника, али је ратни поход на југ према Византији показао сву његову вредност.
Поставио га је за свог заповедника коњице и није се покајао. Кирча се толико заузео око вежбања војника, толико је унео у све то страсти, решености и упорности да је убрзо Лаушев одред коњице под Кирчом постао сјајна
и упорности да је убрзо Лаушев одред коњице под Кирчом постао сјајна војска, мала, сложна и одлично увежбана скупина војника којој су у ратним походима поверавани најтежи задаци. Изгледало је да је Кирча савршено срећан човек.
Но учинило им се то ипак претерано, јер је неприлично једнога војника називати тако погрдним именом, па су избацили из имена Дандара слово н, тако да је његово крајње име остало Дадара.
Ови безазлени момчићи стоје онде укипљени, смешно неспретни и блену свињским очицама како двојица ислужених војника, Јовиша и Адам, показују вештину борења. Држе они копља као да су то притке за припињање трешње.
„Покупи по Вратимљу. Снађи се“, рекао ми је кад сам га молио да ми остави барем десетину бољих војника. Како ја преко ноћи могу да научим ове младиће како се убија? Уосталом, овде и онако мене нико и не прима озбиљно.
Тридесет коњаника оставио је у резерви. Тако је он поступио са деведесет и осам војника (четрдесет и четири стрелца, двадесет и четири копљаника и тридесет коњаника) и са дванаест слугу које је одвојио од
Кад је угледала корпе са месом својих војника, прво је упитала, смртно бледа, да ли је ту и Доротејево тело. Нико јој није одговорио.
Вечерњи звуци: лавеж паса преко Мораве, рзање коња у шталама Куле, жамор гласова. Онда наилази група војника. Не знам да ли су овде због тога што су одређени да стражаре или просто зато што су изашли да ћаскају на свежем
Тако ће правда бити задовољена, а углед манастира донекле сачуван. Први је говорио Дадара. „Дужност нас војника је да се боримо против непријатеља. Да гинемо, то нам је дужност, да патимо од задобијених рана, и то нам је дужност.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Што дуже шетамо, све се јасније осећамо у интернационалној вароши. Ова два накинђурена војника су без сумње Гали; то видим по њиховом говору, гестовима и погледу којим гутају жене. А имају и чега да се нагледају.
Прелаз је био врло тежак; ваљало је целокупну артиљерију изнети на рукама војника до на сами гребен. Тако је комора дивизиског штаба стојала скоро цео дан на истом месту.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Оружије, какво је то за њега побужденије! Он, истина, нигда није видио војника, али само из описанија, које му је његов поочим давао, тако страшну склоност (јамачно по уредби судбине) осети да је
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Војничке старешине троше врло много и снаге и времена на то корисно звање, тако да код војника равнање постане права навика, па ипак, кад изађе у живот, не уме да сачува ту лепу навику.
од крпа врло храбро и хладнокрвно стоји испред пушчаних цеви, верујући наивно да ће човекољубље ипак утицати на већину војника да га промаше, што обично и бива.
човека од крпа требало обући у униформу среског начелника На тај начин постигло би се двоје, прво: велика већина наших војника из народа гађала би пажљиво и много прецизније, а друго: ти би војници изнели из војске једно врло корисно знање које
али кад тај регрут већ научи да убија људе, то је онда пракса, и та пракса у заједници са теоријом чини целога војника.
неко тамо доле, за којега ће, као она познија франческа покољења што су, пружајући прст на последњега Наполеоновог војника, говорила: „И овај је био на Аустерлицу!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Оставите га мало на миру, то је јака конту зија. А где је ударило? — запита командант војника. — Баш уз нас... — Откуд на њему крв? — Један је погинуо, а има и рањених... — А да ниси ти, бре, рањен? — Нисам..
Извисмо се из заклона. Не верујемо очима својим. Изнад наших пешачких ровова стајао је стрељачки строј немачких војника у шлемовима. Наши су сви пешаци били мртви. Из неких шљивика јурили су у трку предњаци својим топовима.
Чудило ме само како на целом овом путу не сретох ниједног војника. Сетих се да сам већ за шао у опасан сектор, одакле су наши пешаци одступили. Па куда ћу онда? Почео сам се колебати.
Поред топа су стајале непомичне и тамне прилике војника. Нашао сам командира. Изложих му ситуацију и рекох да одмах одступи. — Брже, нека дођу запреге!
— упаде командир. — Јеси ли ти сигуран, стари? — Деце ми... — Добро. Водници нека су код својих водова. Нико од војника да се није макао с места. Ја ћу са ордонансом поћи да се уверим. Пођите и ви са мном! — обрати се мени.
— Знате шта? — изјави одлучно поручник Коста. — Дозволите ми да одаберем четири војника,. колико свега пушака имамо, па да ударим ја на онај ескадрон. — Море, остави — добаци командир.
Водите право код пешачког пука, који се налази у резерви. Кретали смо се лагано кроз шуму. Питао је Краљ за морал војника. А командант, чуо сам, одговара како морал никад није био на таквој висини као данас.
А они мени веле: „Величанство... не треба нам. Пратићемо ми чету војника у извиђање, па ће нам они поднети извештај.“ Е, ето им, нека прате сад чету...
— Али тешко ми је због војника. Ти сироти људи вршили су своју дужност до последњег часа... Пред мојим очима су падали.
Али зато, када сам се вратио у батерију потражио сам прво Светозара. Ти знаш... ја никада нисам ударио војника. Али тада сам сву љутњу и бес, који се скупљао у мени, чини ми се, од мога рођења, сручио на његову главу.
Око подне почели смо дејствовати. Посматрао сам борбу пешадије. То је било бесомучно клање. Не потцењујем бугарског војника. Али наши су храбрији и много интелигентнији... Било је то баш пред вече...
Остали се распрштали на све стране... Један Бугарин нишани пушком некога. Мени притрчаше неколико војника. То је била слика за оно неколико секунада... — Спасавајте се! — викнем, па потрчимо сви низбрдо.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Тако отпочео нови неки раздрузгани живот: На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ И између кућа Војника четири држала се усправно, Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе, За њима запуцаше топови.
О, па дивна је та Скадарлија! Два војника крај друма седе, Говоре о вашкама и о сељанци, Затим о оном што се не једе Бар у војсци и железничкој станици: О
Те никад њеног одлакшања дочекати нећу, Смрт ће мене најзад растурити сутра; Умрећу. Кад? У хладна јутра. Два војника крај друма седе, Па усхићено гледам њина лица млада: Ко би рекао да ко хуље Од старице што их примила Украше осам
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Од истока ка западу, свакодневно, путовало је Сунце. Од истока ка западу кретале су се и златне главе његових војника прве године, треће, сто треће.
Прилепи на лице Дрвосеча маску војника, а нешто га као коприва опече. Покуша он да стргне војниково лице не би ли и ђаволово с њим стргао, али бол поста
— подругну се самоме себи и звиждућући, војничким кораком, сиђе у град. Бар за војника мудрост не треба! Иде он иде, млад и леп: удовице га и девојке на кафу позивају, какав живот!
За домовину, за слободу зову војника да гине! А кад су погинули напунили ровове, сети се Дрвосеча вреће. »Баш сам будала!« — помисли.
Можда му се то само приснило? Само у лудоме сну приказало? Ко је он сада? Шта је? Када би бар могао да врати лице војника, па макар истога часа погинуо? С тугом се сећао чак и ђаволова лица. Помоћи није било.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Да га не би сувише срдили, пусте у град, као у знак верности, синовца Момчилова Рајка, са пет стотина војника. И тако Момчило немајући куд, уреди војску за бој, с намером да поседне опкоп испред вароши, надајући се да ће се моћи
„У њој је изгинуо цвет хрватског племства и 10000 војника (од 15000). Сам заповедник хрватске војске, бан Мирко Деренчин, пао је у турско ропство.
и доводили најбоље певаче из њихових кумпанија); а у Кладову и Брзој Паланци имао сам гусле у кући, и, осим различних војника који су ми певали, једно момче из нахије шабачке највише смо зато држали у служби (као кувара) што је врло лепо знало
Муса је поломио хиљаде царевих војника и оборио Марка; Муса је — као што видимо на крају песме — имао троја ребра и три срца.
— цистерна, бетонирани простор за чување воде чауш — стражар, дворски вратар, пандур; старешина над неколицином војника (пешачки наредник); шаљивчина у сватовима (који је раније био старешина над неколицином људи, водио их и држао ред
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
ИИИ Десетак дана послије објаве рата друмовима почеше да наилазе гомиле разоружаних војника. Пролазили су, потиштени, распасани и обрадатили, а на сва питања само су безнадно одмахивали рукама.
— Ни ми сами не знамо. Било је и друкчијих војника. Намргођени, под оружјем, из оних јединица које су се бориле против непријатеља, они су се сад пробијали пут свога
Јованчетова дружина, стара гарда сва на окупу, сједила је гдјегод близу друма и невесело пратила погледом групице војника у пролазу. Кад би наишао неки под оружјем, дјечаци би живнули: — Ено још једног с пушком! — Још један јунак!
! — врцну се Стриц као да је нагазио на дивљу мачку. — Знам. Он мора тако доћи. Откад је видио првог наоружаног војника, Јованче је непрестано замишљао да се и Николетина Бурсаћ, она отресита и крупна момчина, мора баш тако вратити из
Мачак се поизмаче још даље, заклони се за једно дрво и нашкиљи отуд само једним оком на бившег војника. — Ехеј, шта си то сакривао у шуми? Николетина се скамени у мјесту и проблиједи.
Често се причало о старим устанцима, кад се дигне „кука и мотика“. Тих дана Јованче се често сјећао оних војника, који су под оружјем пролазили кроз њихово село. Они су, можда, слутили до чега ће једног дана доћи.
Кад је Јованче први пут пошао да извиди је ли непријатељ напустио Гај, чуо је разговор и грају војника баш на ивици јаруге и брзо се повукао натраг у пећину. — Још су ту, не можемо изићи.
дјевојчица ипак изишла напоље, довукла се до самог логора Тепсије и ту открила читаву гомилу непријатељских војника. Лежали су око велике ватре док је близу њих било наслагано неколико гомила сандука. Будан је био једино стражар.