Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути. Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.
Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца. Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«.
— убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку. За њим иђаше Пантовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. — Шта је ? — запита Ђурица устајући. — Брже, побро, душу ли му...
— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. — Вујо те зове да идеш право њему. Ради се о твојој глави. Мато ће да те убије, то је извесно.
А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали... А она матора, Вујова, оно је ђаво!... Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...