Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А ја?... Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. — Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
БУДИМ І Ноћ це свукла до колена: пања ево - нема клена. Жути лишће по брдима: стара кућа крај Будима. Заиграла луда карта: двапут Олга - трипут Марта. Не множи се него дели. Са Урала снег се бели. У три круга једна тачка.
Попа, Васко - КОРА
лутајућих брегова Дао је облик свој Телу њеном сањивом Вечно је на ногама Како би се радо Сјурила низ степенице Или заиграла На месечини темена Или просто села Села на туђе облине умора Да се одмори ТАЊИР Зев слободних уста Над видиком
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Као што знаш ми смо били срећни да не чекамо дуго. И кад су топови угушили последње дипломатске речи, узбуђено су заиграла срца под нашим сурим и остарелим копоранима, а једна једина мисао, седамнаестог јуна изјутра, кад је први топ тукао,
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Од напора јој се оросило чело и улијепило меко паперје на ивици косе. Онда се нешто заиграла, и час касније већ је гледала у чуду мајчину жалост: „Што плачеш? Та није умро Бог!” — Нису је схваћали. Па јасно!
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
и објаснио да тамо човек не учи само од живих него и од оних великих професора који су давно умрли, у њеним очима заиграла је нека светлост која ми је ставила до знања да има нешто да ми посебно каже.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
које је тај недостатак чинио да лакше, још брже мушки и без размишљања ончас испусте своје душе, ако би, по удесу, заиграла глава њихова свештеника. — Хе!...
Краков, Станислав - КРИЛА
Тамо је све било мирно. Било је само много сунца. Одједном узбуна. Гласник је стигао. Мајору је заиграла небријана брада. Телефон је зврјао преплашено. Ордонанси се устрчали.
Тада је свукла и њега, замотала га у чудно одело, утурила му чибук у руку, а фес на главу, и као робиња пред пашом заиграла похотљиву игру. Обоје се смејало. Женине су косе биле пуштене и луде, а њена су уста била развратнија од трбуха.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Писало је: „Милутин Јанковић, резервни артиљеријски потпоручник...“ Занео сам се. Она слова као да су ми заиграла пред очима. Понављао сам: Милутин Јанковић... Милутин, Милутин „Уча“, мој добри друг још од почетка рата...