Црњански, Милош - Лирика Итаке
И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео. Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим. Кад багрем догодине замирише, ко зна где
Његова сабља би севнула као муња и ваздух би, после плотуна, замирисао од барута. Ми смо, деца, гледали да се докопамо празних чаура. Тај елегантни официр завршио је као генерал Павелића.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Дуго су руке, затупасте и несигурне, пипкале и трзале резу на вратима собице с прозорима педаљ високим. Замирисао је црни лук и својим дахом и сасушеном земљом у белој брадици жилица.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
капију додирнуо по коси и лицу (у народним веровањима, свим, нарочито додир лошег знамења може бити кобан); и није тек замирисао, него ју је загушљиво задахнуо; још јој се учинило да су јој над главом тамјан и свеће: „И тако, застанувши на прагу,