Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Све је што живи на дну тмине С проклетством немим на свет пало — Све што не гледа у висине, И није једном засијало!...“ С истока краљи, обучени У тешко злато, стоје плачни; И жреци сунца, наспрам сени Просјачки вапе у час мрачни.
Први пут небо ту засијало На људску срећу и на болове; Ходисмо туд где све је клијало, Само Бог и ја кроз те долове...
Црњански, Милош - Сеобе 2
је исто тако лепа као пре, имала је и свој, чудни, осмех, али је била постала бледа и ћутљива и оживела би тек кад би засијало Сунце, и почела врева по кући. Није се више смејала, тако, да јој се тресу груди, нити је корачала брзо, као пре.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Њега ћу ја. Дивота! Славно! Помрчина је била у соби, па не смем рећи да му се засијало лице од задовољства; али кад кажем да је од задовољства трљао руке, седећи онако у кревету, држим да ће ми свак
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Кâ да му је од Косова Сунце засијало. Ако није засијало, Оно синут’ мора, Пре слободе мора бити Крвавих покора.
Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Кâ да му је од Косова Сунце засијало. Ако није засијало, Оно синут’ мора, Пре слободе мора бити Крвавих покора.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” Кад је ове речи рекло, Око му се засијало Као угљен под мехови, А глас му се задрктао К’о од звона глас последњи Кад је кога огласило.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад четврто јутро освануло, два су брата сестру изводила. Ја каква је цура Љепосава! Кроз мараме засијало лице, сватовима очи засјениле од господског лица и ођела; сви сватови ником поникоше, и у црну земљу погледаше, ја од