Ћипико, Иво - Пауци
Па кад попови пријатељи из града брзонјавише о успјеху, попов слуга заслави у оба звона на цркви, таман као оно неке године кад се помолише на последњему савијутку бискупске кочије што вожаху
уза зид, зијеваше неколико старијих и болешљивих људи што су слушали малу мису, па сада се јадају један другому. Заслави на „подизање”. Сви поклекоше и пригнуше се к земљи; гласно молећи, скрушено се удараху у прса.
Домало наврије и друга чељад, разилазећи се својим кућама. Изиђе и жупник, а уто заслави и подне. Иво га , угледа гдје силази низбрдицом, једнако журно премећући кратке ноге.
Уто звонар, коме је било наређено да пази са звоника кад се господа помоле, свечано заслави у оба звона, а у исти час пуче и неколико прангија, једна за другом. — Није требало! — опази владин достојанственик.