Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Одвратна, необуздана животињо... једнога... једнога забушанта... поред мене, преда мном. Она се засмеја сатански: — Вараш се, рањен кроз сред груди, зато је овде, није као ти. — А ја шта? Шта кажеш? — Ти?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Молим, ти ћеш и онако умрети, па зашто да се мучиш?! - говорио је Милутин ликујући. Милан из прве батерије засмеја се гласно. — Ето, па зато, молим вас, и ратујемо!...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Он подиже главу и махну руком на њих: — Еј, море... одите овамо! Деца се згледаше; понеко се засмеја гласно, заклонивши главу за леђа другарева. — Има ли који ђак међу вама? — Еве... овај, пружише деца прст на једнога.
Хо, мој брате, да ти донесем каквих хоћеш кожа, па к’о живо звере!... Шта ће ти контраве! ... настави кмет и засмеја се слатко. — Та није код нас школа од јуче, допуни га ћата; знамо ми шта школи треба, а шта је сувишно.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи. — Па шта је било с њим? — Пропао је, сиромах.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
« помисли Ђаволак, кад из једне ниске, рушевне куће изађе девојчица носећи малог брата у наручју. Поглед на њу засмеја Ђаволка до суза. Била је хрома и грбава. »Вероватно је пошла по храну?« помисли Ђаволак и загледа се у њу.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Она га погледа зачуђено. — Шалиш се. Шта ти је? А човек се наједанпут снажно засмеја: — Та шалим се, да, шалим се. Ти си у праву, потпуно си у праву.
Онда га принесе сијалици, загледа га па се засмеја и стаде га лупати о астал. Кад тамо, а она рупа кључа пуна ситнежи од дувана, кога увек има у мојим џеповима.
А што бих и плакао? — И рекавши ово, насмејах се живо и раздрагано. А и она се на ово засмеја за мном и, видео сам, без најмање трунке сумње у оно што сам казао.
Краков, Станислав - КРИЛА
Најзад када му лекар показа куршум стегнут у пинцети и сав крвав од његове крви, он се одједном засмеја задовољно, гласно, и осети како му је нога сада бескрајно лакша. Свршено је и то.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Живео! — Ура! — Је л’ ја? — упаде „Ђеврек“ и исплази језик. Сергије Николајевич се засмеја и испусти чашу. Налише му другу. „Екс!“ — викну неко.
— Јест... Збуни ме женска, Господа јој њеног... — Није могуће! — засмеја се гласно Радослав. — Да видите шта је било... Седим ја у земуници, кад утрча мој нишанџија.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Он је слушô о лепоти, Ал' јој није видô лица: О, хидалго, о хидалго, Ја сам њена собарица.“ Засмеја се несташница, Насмеја се и он благо, И прошапта, љубећи је: „Па, најпосле, што му драго.“ 1887.
Три пута се преметао Пан Љубецки у висини, А четврти доле пао И нашô се у прашини. Засмеја се млада дама, Па окрете коња врана, Удари га мамузама И прескочи младог пана.
„Кметице!“ рече јој смешно, „Како се, онако, имаш?“ И онда подмигну грешно. Кметица затури главу и засмеја се таде, Па гурну кравара тако да овај на земљу паде И чисто рикну од среће...
Њему се учини таде Да ово лукаво дете све тајне његове знаде, И разрогачи очи. Амор се засмеја здраво, Хитну се на њега блатом и оде на сокак право, Гонећи свињу и прасце.
А то јој бејаше доста, Те према веселом Кићи толико стидљива поста Да се изгуби чисто. Кад Кића подиже очи, Она се засмеја нагло и онда на ноге скочи И зглади витице руком... „Погледај“, рече му, „само!“ и пружи пут села руку.
Кô голуб, летећи тамо, Он се преврте трипут и гласно засмеја само, Те пандур задржа кљусе. Он к небу подиже главу, Но тада угледа само бескрајну пучину плаву. 5.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Чика Јова, наравно, за јеврејство нема одговорности. Он је наша крв, наш адет, наша глава и срце. — Бранко се засмеја — глава и срце — смућкани, као код свих нас Срба. Ђаво би нас знао, хоћемо ли то кад поправити.
— Бранко се засмеја. — Хајд, лаку ноћ, снови пусти! осећам да ми се спава, и хвала ти, Боже. Павле се вратио у Енглеску.
Да си ти био у одељењу за болести од лупуса!... ово није ништа; мало ми смета лепоти. — Павле се горко засмеја. — Кажем ти озбиљно: нов живот. Сад су моје главне мисли: да процес болести може бити благ, и дуг;...
— Мија се маторо засмеја. Како се то одједаред промени, као да нас је кошава пребацила где никад нисмо били... — А да ли носиш апсеницима
— Ти видиш дечји свет, и зато видиш уско. — Учитељ отреса главом енергично, и одједаред, по свом обичају, засмеја се: — Знаш, мислим да би школе онда ваљале, кад би у једнима одрасли учили децу, а у другима деца учила одрасле.
— Дођеш му некако као даска преко оне рупе на мосту, како си малочас рекао — засмеја се Ната. — Увек си некако много тачан, као да увек смртну казну потписујеш... Али добро је и тако.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Молим те, пусти нека они напишу... — А што? — и Душан га значајно погледа. — Дакле... требало је да прогутамо? — и засмеја се. — Зорт, бато! — вели поп Момчило. — А-ха... — Али ја теби набих камилавку... А за ово сада, ја сам осетио...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Све, све ми рече Васке... — Е, што је знала да ти рекне кад си и она сама ништо не знаје?! — Ихаа! — засмеја се тетка Дока. — За тој па да ми је!
„Куче у чашире“, какој му је па то? — смејаше се једнако Васка и смех тај пређе и на Зону. — Ихаха! — засмеја се Зона и зовну Васку измећарку, па одоше обе смејући се, а оставише Мана, који, сав обливен по челу грашкама зноја,
Мори, неје то Жућко!... То си је Мане, Мане кујунџија!... Не давам ви га!... Тугоо!“ рече, па се засмеја и једва говори од смеха. „Мало ли је зар муке и бруке његове, та саг да му врзујете та п тенџеру јоште да понесе?!...