Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Их, их! — завика ћир Трпко, па докопа једну од оних својих цевара и запе журно чистити је. Навикну на момче да му донесе барут, па узе
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
38. Твоја слава, твоја дика, Ти тад Србу срце врну. „За мном, за мном!“ ти завика, И за тобом све нагрну. Пред злотвора све поврви, Дочека га, па га смрви! 39.
„Ала, Ала!“... завика из гласа И потрже бритки нож од паса. Свеће сјају, ал' нож сјаје живље, Ал' још живље њено око дивље: „Ао, грдни
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Мало је подигну, а краљ завика жени: — Што се откриваш! Она му одговори: — Ја нијесам. Потом се Грбо мало пришуће па опет поче прихваћати струку.
Чувши ово, војник отпаше са себе каиш и приђе ближе вратима; кад ето ти арамбаше. Војник га брже боље спути каишем, па завика на стару да му донесе зубљу.
Војник почне полагашно и полагашно завијати, а кад овога мало забоље, завика: — Доста! Тад војник брже боље зави колико је јаче мог'о.
ПРИПРАВЉАЛИ РАЖАЊ ЗА ЗЕЦА Враћали се некакви сељаци кући из дрва, док један од њих завика дружини: — Гле, гле, браћо, онога зеца те бјежи оном главицом, има у њему петнаест ока, а да је бог дао међу нама
Пошто просиоци посједају, скочи случајно пас на жрвње, а најмлађа опазивши, завика сестрама: — Ткоти пат на дрвањ. А средња јој одговори: — Потрти па га потерај!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Докле неко, да му Бог поможе, из онијех пањегах завика: „Бјеж, народе, е изгоре кућа!“ Боже драги, да ту бруку видиш! Стаде јека, клепет и ломјава, стаде писка, капе
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Пошто виђеше да ће их опет стићи, извади царев син они орах пак завика: „А ти казуј шта ћемо!” „Разбиј ме!” одговори му орах, и | како га разби, сину из њега огањ да се за мало сва гора не
” И цекини из камена пореваше тако да њега притискоше и замало не удавише, а он завика: „Побратиме! побратиме! погибох!” У то долеће му побратим говорећи: „Ево ме, шта је?
и хоћаше натраг да бјежи, но га дочека некакав чоек вас у крваве хаљине обучен, крилат и с једнијем оком у глави, који завика: „Стан'! куда ћеш? натраг! јере си погинуо.
бљувати те и оно срце избаци; у тај мах дође некака рука бијела као на гори снијег те уграби срце и зачу се глас ђе завика: „Ово је моје било, а сад да ви је просто.” Ово је била душа његова брата, а рука је била његова сјен.
Цара стаде лелек за сином а коња вриска за оном женом, док завика коњ: „Сада | мијењајмо сина за сина, а отац да му је прост.
Кад пророчица види, сјети се да је вједогоња, па сутуке ради изнесе дијете на двор од куће и завика иза свега гласа: „Чуј пуче и народе! роди вучица вука, свему свијету на знање а ђетету на здравље.
“ Тада он поче да јој казује, шта му је, а она му не даде, него завика: „Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми
“ Те он тако учини, и тек што трећи пут завика, проврже му се од онијех коса прстен сјајан као сунце. Пошто краљев син овако добави сва три прстена, упита бабу: „Шта
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад цар видје то чудо, завика му: — Устави ти твоје џелате, а ја ћy своје, па да се мало поразговарамо. Он то једва дочека, те устави џелате, а
Сјутрадан завика телал да се удаје царска кћи и да ће свијет пролазити испред ње, па на кога се она насмије, да ће онога узети.
Везировић се опет превари, те сними гаће и њојзи даде; а она, чим их узе, завика на њ, те он једва утече испред слуга што бијаху потрчали да га млаве.
Сјутрадан кренуше отален и дођоше у онај град гдје су наумили. Пошто нађоше дућан и робу намјестише, завика телал: — Би ли ико могао излијечити краљеву кћер, ево има неколико дана да је ослијепила, а удавала се је досада пет
Када су били насред поља гдје је слуга исјекао пустахије, ту устави па завика: — Дајте вреће па хајте за мном! — те их доведе до оне јаме и отвори капак, кад има се шта видјети: тридесет
Мало је подигну, а краљ завика жени: — Што се откриваш! Она му одговори: — Ја нијесам. Потом се Грбо мало пришуће, па опет поче прихваћати струку.
Он извади књигу из џепа и почне читати, док се врата од пећине отворише. Завика дервиш: „Дај хараре!“ Ја узмем хараре, те четрдесет и осам харара насусмо пара, а дервиш још из пећине узме једно мало
— И ја ћу с тобом, рече лисица. — Хајде, ама ћеш сустати. — Нећу. — Е хајде кад нећеш. Идући путем завика лисица: — Ја сустах, пјево. — Па хајде се мени завуци под крило. — Те му се завуче под крило.
— Нећу: како ћу ја сустати на четири ноге, а ти на двије? — Па хајде. И одатле пођоше идући даље, док завика вук: — Сустах ја, пјево. — Е хајде ми се завуци под крило. — Па му се вук завуче.
— И ја ћу с тобом, мој пјево. — Сустаћеш. — Нећу, како ћу ја сустати ваљајући се? — Па пођу идући неколико, док завика мијех: — Сустах ја, пјево. — Е хајде ми се испењи на леђа међу крила под перје, па лези.
Кад то чује цар, завика своје слуге: — Идите ухватите ону пјевчину, па га метните међу моје гитове и тукце нека га убију.
Па опет запјева: — Кукуријеку, цару на диван, цару за инад! То чује цар, па завика: — Идите га носите у моје хатове и моје коње, неће ли га убити. Слуге узму пјева, па га туре у хатове, па оду.
Ћипико, Иво - Приповетке
Она се часом збуни, али одмах се смисли и као да није њен посао, крене напред. —Биљет амо! — завика морнар и устави је. Жена се учини невешта. —Одлази! — љутито ће морнар и истера је напоље. За њом изиђе и Марко.
А парон Зорзи наједном нечему се сјети, диже се и пожури низа стубе. —Куда ћеш у ноћ? — завика за њим жена. — Куда ћеш? — понови. —Вратићу се одмах! — одговори он у хитњи и изиђе.
Ћипико, Иво - Пауци
— опази писар... — Дакле, погодили сте се, а? —Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера равно... Нека смо једнаци! — Нек буде како хоћеш!
Радивој држи је чврсто једном руком, а другом се ножа маша. —Ево јој брата! — завика неко из гомиле. —Раде, брате! — једва изговори цура. —Што вам је, људи?. .. Што најашисте? ..... —Чујеш, синовче!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Нешто ме је гушило. Онај завика: — Не дам... не дам се! — управи стакласте очи некуд горе, и руке подиже изнад главе као да се од нечега брани.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тадај сам се, дајко, препануо и у страху њему казивао да сам главом Бановић Секула, мио сестрић од Сибиња Јанка. Док завика остарјели ђедо: „А ти ли си, дијете Секула! Умало ти јунак не погину.