Употреба речи зоре у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Не знаш каква је то милина у овакој мрачној гори дочекати први зрачак румене зоре! Човеку као да нешто одлане; дисање му је слободније, лице ведрије, па и сам коњ уздигне главу више, зарже и веселије

— Ја ти, учо, не могу заспати, морам ову моју крџу курити до зоре; нешто ти нисам као обично, једна помисао ми је незгоднија од друге... А ти, брате, ако ти се спава, спавај!

му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша. Шта чека он?...

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Узе иза врата будак и изнесе, те му даде рекав: — Али сутра зором да си донео — чујеш? — Немај бриге, ћато, и пре зоре... — обећа се Марјан, затури будак на раме, па убрза Симичиној кући. Сава се брже-боље обуче, па потеци школи.

— 'Оћу, богами, господине!... Одмах ноћас — и пре зоре, господине, здравља ми!... Ја ћу то све с Марјаном... Шта ћу, господине, сиромах човек...

— Јесте ли одавно већ из Лајковца? — упита поша. — Пре зоре! — одговори поп кратко. — Ама, да си ме ти послушао... — Ћути, пошо, богати!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Јесмо — рекоше војводе. — Сад нека сваки иде својим људима. И разиђоше се. Освану 1. август. Од ране зоре почеше таламбаси, свирке и борије. Турци се спремаху за полазак... Небо беше прошарано облацима...

— А сад? — упита она. — Зар не видиш да наваљују из дана у дан... Нема места на Дрини што им брод није... Од ране зоре до мрклога мрака бије се крвав бој!... Убијамо их, и што их више сатиремо, то их све више придолази!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ноћи, њине мутне зборе, И њине тишине, и њине олује; Њине црне реке када сетно хује Своју песму тамну и дугу, до зоре.

И мирише море рибом; док за хумом Свод се стакли, шири, мру и задње сене... Знам, некад кô дете, у свитање зоре, Истим овим путем силажах на море, И свагда ме срео нестрпљив шум вала.

Беше као царска галија кроз пене, С гласом о победи; беше у час зоре Химна земље сунцу; а само за мене — Ред црних застава што кроз мрак вихоре.

раскршћа голема, Први пут изашла пред очи човека Држећи две дојке у рукама двема — И огласила се кроз мрак прве зоре Крвожедним твојим кикотом; док врућа Луч сунца спаваше у сутону горе, У напору болном првога сванућа.

СЕРБИА Твоје сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова.

Јер доцније крупни огњеви да плану, Треба искра оних што умру у сјају; Само зоре које из очаја свану, Прокажу гроб претка и пут нараштају.

“ Звезде ће ти говорити о Вечности, а зоре о Светлости. — А ти ћеш одговорити звездама и зорама: „Из моје љубави се рађају млечни путеви и небеска кола, и мирна

Крваве зоре свићу по празним селима, Крваво изгрева сунце у дивљим хајкама, А још ти предачких копља има по ждрелима, О света

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Сутрадан већ је било намештено једно решето за жито (ветрењача) и радили су од ране зоре до мркла мрака. Грдна прашина и плева летела је и падала, благодарећи поспешном ветру, на поп-Ћирину кућу баш кад су

Африка

Треба видети са колико се радости у тропским крајевима дочекује ноћ у којој је човек сигуран за овој живот до зоре, у могућности да одбаци калпак, да се разголити, изложи кожу светлости звезда, месеца, па да се разуме откуд онолико

Једино иза усана, и још одакле полази живот, свиће руменило зоре која је без престанка у њима. Кад црнкиња има склопљене усне, ма колико гола, она је већ одевена у велику свечаност

Црнци дворани, затим пуно шефова села, што су од зоре на подворењу, брадати и у грубим огртачима, церећу се испод мене.

Од ране зоре буди ме улетање птица и онда дрхтећи још од сањивости искачем под слободно небо; чудно и смешно у јутра као какав лик

Црњански, Милош - Сеобе 2

Исакович је био, те зоре, први, пред кућом Јохана Шмерца, у колима. А био се завукао под црне, кожне, арњеве, као да се крио.

Са њим је био одвезао се и ди Ронкали. Госпожа Божич исприча Исаковичу, како га је чекала, како је до зоре била будна. Божич је смештен у собу крај одаје домаћице и домаћина. Текла спава у соби са ћерком домаћина.

Узалуд је она покушавала да мужа умири, у дуге, недавне, ноћи, кад су се, до зоре, препирали, да се њој не може ништа пребацити и да му је она добра и верна жена.

И главна улица, и пољана при изласку из вароши, била је празна. У колима, пред жућом Исаковича, те зоре, седела је Ана, жена Ђурђева, високо, на сицу, увијена у своје мараме, као нека була.

Нико није знао шта се зби. Узалуд је, после, Ђурђе, својој жени – кад остадоше сами – до зоре доказивао да он томе није био крив, да се то десило, као од шале, да је та Бирчанска, Мохолчанка, Мохолчанка и по,

Жижак се био угасио, а кроз дрвене капке прозора, без стакла, запушеног овчијом вуном, светлост зоре просијавала је, тешко. Кад се обукао, међутим, и истрчао, застаде засењен.

Време је, тог дана, било лепо – снег је, напољу, под Сунцем, блистао. Дете, које се те зоре било родило, отплакало је и заспало. Ђурђе је ходао по кући и мумлао.

угасила, Исакович би из мрачне ноћи, доле, угледао Дњепар, како трепери, и предграђе Подоља, из којег се орила, до зоре, песма његових сународника. Небо би било осуто звездама.

како је, у кући почтенородног воскара, увек, препуно, како се код њега посетиоци тискају, како се тамо игра до зоре и како код Деспотовича, официри, певају. Из куће му не избијају. Цео Будим је пошешуљао.

Елисавета Петровна, царица свих Росија, била је, те зиме, узела четрдесет и четврту, а волела игранке, које трају до зоре. Она и гроф Разумовскиј, били су, те зиме, у престоници, приредили неколико чрезвичајних балова.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан сопственим звездама Ко до зоре не застане Ко не трепне не тресне Тај заради своју кожу (Ова се игра ретко игра) РУЖОКРАДИЦЕ Неко буде ружино

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Сетих се да би скочила уплашена иза сна, а затим не би успела да заспи до зоре размишљајући шта ће бити с оном црвенокосом пропалицом. Не, то није долазило у обзир! Станика, такође!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

господа, каснар, ишпан, натшумар, натарош и учитељ, па се измешали са Полачековима и Кирићима у креденцу, и осташе до зоре. Балу је крај; само су неколико пари у маншестру још заостали. Сви се разиђоше.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Плав кафтан, жут лик, са пљоснатим носем, брадица, ретка коса, за часак стајаху, као у продужењу сна, у светлости зоре, у вратима.

После тих вечери, и он и његови другови обично су приређивали пијанке до зоре, урлајући уз гусле, ван себе од речитости и снаге.

Ујутру, сутрадан, тек што се беше пробудио чу да су, те зоре, опет обесили тројицу, ухвативши их код једног оближњег села да краду.

се будила ни кад неста с неба и сребрни део Месеца, који је, последњих дана, седећи, ужаснута својим стањем, од ране зоре код прозора, нарочито радо затицала у плаветнилу.

нахватала пена, није се више дотицала ни оних грозничавих, замишљених слика које су јој, као и те стварне, биле сваке зоре пред очима.

Та Стана, плашљива и пре, цикала је за сваку ситницу, али кад и она паде, угледавши, једне зоре, вампира на свом прагу, Ананија, са чијим је ћеркама живела у присном пријатељству, морао је да обећа да ће госпожи

Промене у тај живот уносили су само дани лова, када је ишао на лисице, јашући у снежне зоре, или у сумрак, са једним неизмерно мрзовољним изразом лица.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Њој се строго забрањује да иде из куће ноћу, по заласку сунца а нарочито у „глуво доба“, односно све до зоре, до првих петлова, јер за време ноћи „свака нечастива сила има власт, и може наудити човеку који се у то време нађе“.

Врачања и бајања се често обављају у млади петак, пре зоре. Света Петка је женско божанство, па се и овај дан сматра женским, односно „нечистим“, погодним да се дође у додир са

У Црној реци девојке су на Младенце ишле на ранило пре зоре, где су ложиле ватру на сеоском игришту. „Њима су се придруживали и младићи и играли у колу до зоре.

„Њима су се придруживали и младићи и играли у колу до зоре. У зору су ишли на реку, младићи напред, а девојке за њима и успут певали љубавне песме.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА СВРГНУТЕ За свргнута властелина што сам седи од зоре ране, за столове тишином завејане, за бокале и за купе где ветре у оцат претворена стара вина, за сланике

О ЛОВУ У свако доба зоре летње да су спремни соколи и хртови, кад цар усхте с властелом да лови, да се крене још за росе и хлада докле нису

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Победа је, у ствари, личила на велику игранку од поноћи до зоре. Видео сам како су на једном тргу играли козарачко коло и како су се неком војнику откачиле две бомбе са појаса док је

кад је пријатељ код кога је неко време становао заборавио да му остави кључ од капије, па је до зоре скакутао по снегу и обилазио уснулу Каленића пијацу, завидећи смртно свима што су, умотани у топлу ћебад, спавали, не

Матавуљ, Симо - УСКОК

Јер, што је њему бог дао весело срце, ни тога већ нема на свијету! Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако... А-ну, љубави ти, Стијепо, удри у смијех.

— И неће бити друге службе данас? — На што друга?! Напојали смо се бога од прије зоре досад! — Бјеху ли у цркви сви из куће? — Нико осим кнеза. Пристав је имао посла око пецива.

Зато се чета крену са Његушâ пет дана пред Ђурђевдан, одмарајући се дању, а путујући ноћу, те треће зоре освану под Злоступом. Вођу се доиста досади силно мишљење и ћутање, јер први започе разговор. Запита: — А, Јанко!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Поранио Краљевићу Марко прије зоре на недељу дана; узјахао танкога комарца, притегао пушку кремењачу - оде Марко низ поље ловити.

И само читање Дефоовог дела може, бар за тренутак, да замени авантуру: књига нас зграби, до зоре нас будне задржи, а душа, још јуче мирна и покорна, разигра се, унезвери се, завапи, дубоко и моћно.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

са покретањем Любителя просвѣштения, »србско-далматинског алманаха« 1836, потом хрватски код католика, са покретањем Зоре далматінѕке, 1844.

1892. Отаџбина је престала излазити. 1878. кренут је у Дубровнику Словінац, коме је уредник био Лука Зоре. Лист је излазио до 1884.

Милићевић, Вук - Беспуће

А већ прије зоре чекаху кола пред кућом. Гавре Ђаковић, полубунован и дремован, загрнут једним дугачким капутом, опростио се од њих

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ (1843, 21. нов.) НОЋ ПА НОЋ Леп је зоре осмејак, Леп је дана огрејак, Вечери је лепа шарна, Ал' је лепша нојца чарна.

(1843, дек.) ДРАГИ Петли поју, ето зоре, Збогом, драга, ја одлазим, Туђе доле, туђе горе Ваља мени да полазим, Та за лето, за читаво Одо, злато, остај

“ Па у крчму, те до зоре, Коло игра, песме с' оре, А у зору с' зајухуче, Удри опет кâ и јуче. Збогом, песме, збогом, коло, Збогом, момци,

“ Ту вас, ту вас стаде веља дрека, Као жаба на славује крека, — Жабе луде деру се и труде Да славуји зоре не пробуде, Слављи поју, зорица се бели, Данак јасни од нојце се дели, Сунце сјаје, ритине се пуше, А по глибу

Јутрос рано пре румене зоре Гојко беле оставио дворе. До оружа и срдашца свога Он не крену друга ниједнога. Да лов лови, у горицу зађе, Јутро

— Мало прође — већ Турке сретоше: Поцикташе те пушке танане, А зајеча гора на све стране, Огањ суну, и до беле зоре Много срце турачко сагоре. 3оро бела — ма гле турског јада! Сунце грану — ох јад тек је сада.

И гле свану, и сунашце грану, Ал' већ бојак притискâ пољану, Е се Турци макли пређе зоре, А испали Србињи из горе, Сусрели се, заметнули јаде — Али сад тек прави бој настаде.

“ Па је гледа и опет погледа, И би тако до зоре остао, Ал' улетје једна лака стража: „На ноге се, ето Турци иду, Јалакају, честе пушке мећу.

Преда мном лице зоре умиљано, Но мисô моја није онде била, По јучерањем дану се је вила, Ја гледа лице девице љувано.

Умилна свуда виђаше се лудба, Ружа се диза иза свога сна, У истоку се диза рујно море: То чинило је крас од младе зоре. 52.

52. И(з) снега је изишла врâта слика, И(з) снега зоре красно деве лице, А ружа итро, умиљато слика Дивне затим њојзи усничице; Па како дивно стајала је слика, Кад ружа

је рука показала миле, Нада мном не беше сјајно море, Не звезда ноћи, нити гудбе силе, Да крене њи и снег и младе зоре, Да спрати мени опет лице миле: Небо ведро снеге и керове Види само и моје другове. 56.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне. Збогом, драги мој.

Охо-хо-хо, знам ја његове путе: до зоре ће смотати бар нечији нарамак сијена, ако већ ништа друго. — Хоће, вјеруј ти богу — потврди маштовити Ђуро.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Од ране зоре до мркла мрака она је била увек у послу. Колико би пута у пола ноћи дошла код нас, бежећи од пијана стрица, преспавала

(Њу је после општина морала силом да уда, јер кад се с њом нађу, онда забораве и ручак, вечеру и ноћ. До зоре пију ракију, ките је и облажу новцем, своје жене бију и терају из куће ради ње.) Учас се све променило.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Кад се после дуге ноћи јаве зраци нове зоре, те помислим, сад ће доћи слобода на наше горе, да ће хтети, ко ће моћи, дићи народ богу горе, те ће бити један,

светске колуте, богове силне, камо ли људе, звездама ћемо померит' путе, сунцима засут' сељенске студе, да у све куте зоре заруде, да од милине дуси полуде, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: — Устајте, браћо, свануло се!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СТАНИЈА: И тај се усрећи, кад узе богињаву. ЉУБА: При расвитку рујне зоре Кад као ангел почива, Представи јој лице моје Обајањем њежног сна.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Срам те било, ождркељала си се као крмача, па си дошла пре зоре да узнемирујеш људе. СУЛТАНА (цичи): Их, триста те врага однело с орјатином. (Туче га.) СТЕВАН: Је л’ тако?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Сунчева мајка у двору преде, вретено сјајно у руци пјева, унука тражи у зоре блиједе срдита бака Мјесечева; нити је слуша, нити је пита, читаве ноћи по небу скита.

лежи њивица проса, по њему, јутром, сија се роса као да блиста камење драго, па врапци Ћоси мира не дају, од саме зоре подижу грају: „Ух, алај имаш велико благо!

„Хајдемо, браћо — Рудар ће меко — спремимо малој уздарје неко. Пођимо журно. До зоре бар на нашем столу да буде дар.“ Кренуше браћа, све брда јече; „О, хоја-хоја, весели зече!

пуста туго, у тврдој кули живјели дуго, кретали у лов у ноћи свјеже, у залив тихи спуштали мреже, бродили морем до зоре сјајне, сазнали многе његове тајне. Знали су зашто море се љути, знали шта мисли и када ћути, читали његов мук.

Читаве ноћи, до саме зоре, моћи ћу мирно дремати горе.“ Видран се млину одшуња тихо с товаром јела, нека га траже, вечеру своју, рибу до

“ Видио сам на Месецу јури мачак своју децу што скитају по Месецу. Ноћне шетње све до зоре то је посȏ за мачоре, а сва деца под јорган док не дође дан.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Желео сам ипак да јој метнем главу у крило и да тако останем до зоре. Волео сам је толико ради „њене“ среће да је и „моја“ почела несвесно да се тиме користи.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена — А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља.

В ПРВИ СНЕГ У освитку зоре, кроз сумрачак тавни, Покривене снегом почивају равни. А студени лахор кроз долине мирне Преко пустих поља кад-и-када

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

школа и скупштина болница и хотела моја душа хоће светилишта нек ми се тачно каже где је оно што се ујутру бели од зоре беље има дугачке плетенице под којима се превија Ибар чија су то леђа гледам кроз дурбин видим видовите даљине тамо

жена у довратку што те чека у простору не баш јавном нек те не плаши дубока тама ту почиње препород и светлуцање зоре тек на обалама.

никада не беху млађи но претпоследњег дана од среће сви посташе малолетни цару је кратка брада и модре им зоре над веђама свићу као да их пропаст никад није ни окрзла ни топот потурчених коња о победници вечни над снегом до

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А ипак, целе ноћи гурали су топове. Ишли смо кроз неку шуму, силазили, пели се, и тако до зоре, када застадосмо на неком камењару. Више се није могло даље.

Већ је и сунце зашло. Пирка свеж поветарац, вечерњача свитка, топови се котрљају и даље, ето тако, од ране зоре, да су посустали и људи и коњи... Наиђосмо на једно ушорено село и на раскршћу се сакупили сељаци, старци и жене.

ШТО НИ У КРВАВОМ РАТУ НИЈЕ ТАКО ОБИЧНА СТВАР До зоре смо копали. Около топова биле су читаве хумке свеже земље. Људи већ посустали од умора и глади.

Опет су војници копали, и, у освитку зоре, све је било приправио. Нишанска тачка за све топове био је крст на торњу црквеном.

Још од ране зоре смо за дурбинима и осматрамо. Путеви су опустели, поља замрла... — Море, много одступисмо. Видите колику територију

Да нисам на овако важном месту, па да скренем са стране пута и мало, само мало да опружим тело, доста би ми било до зоре... Размишљам чиме бих могао да растерам сан.

Је ли близу командант? Рекох му да ће за пола часа наићи... — Ах, сада сам на коњу... Ово ми је доста до зоре — говорио је протежући руке. У близини трећега села сустигох вођу релеја.

Застајкивали су, ослушкивали и провиривали кроз вратнице. Далеко је до зоре. Ха, није им толико до точка. „Мртва ствар!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни деце. Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос.

НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља? Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља. Нећемо ни победу ни сјај.

ПУТНИК Идем слободно, нико ми није однео да љубим тужну моћ. Раширим руке, али не у зоре него у море и ноћ. Осмехом улазим, стиго ма куд, у тужне и болне јаве.

Море, и ја остајем тужан ипак сваке зоре. И оставља ме загледаног у бездане воде. НА УЛИЦИ Кад светиљке сину и улице пођу у висину, у тами стојим ја.

Оче наш син је твој беднији од биља, страснији него цвет, несталнији него ветар зоре, суморнији него море, и сам, сасвим сам. Оче наш син твој је бољи него анђели али ником помоћи не може.

Ја бих мачем почаст шинуо и тихо реко: Јер сам мушко. Једне лепе јесење зоре рујне, да ме на изданку нађе, под кикотом труба.

Нежна као бела ружа, чиста као роса, да дотрчи задихана, врела, боса, сузна због зоре јесење, благе, нечујне. Ја бих се диго, и, кад би ко лепрш голуба, викнула и заплакала, ко кад би лептир шушко: Реци,

И, тако, без трага, расуће ми рука жива тела мојих драга. Јер љубав ће моја помешати, тајно, по свету, све потоке, и зоре, и, спустити на живот, ведро, и бескрајно, и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.

Погледах увис, да ли је то месечине прах, или је ледени вир зоре, што ми гуши дах? Нисам знао да ми, трешњом и бистрим потоком и страсном виткошћу девојке, њином притоком, Она то већ,

Ту се до зоре орила песма („Ој, јаблане, шири гране!“). Враницани се љутио што сам толико одушевљен балканским ратовима, али одушевље

Музике свирају и оргија се до зоре. Они који су остали без зараде, без куће, лутају улицом, као просјаци што пружају руке, али ћуте.

Најзад, мир, мир зоре, полако је улазио и у мене. Све што је мој друг причао, па и он сам, погурен, у похабаном, војничком шињелу, остало је

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Јутро је, ал још свитања нема, С јерусалимских тврдих бедема Још се не диже тама немила: С Истока нема танка бледила Зоре, веснице блискога дана— Још лежи ноћ ко прикована Ко црна крила мртва гаврана.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Сазивање и скупљање мора се вршити у највећој тајности. Кмет с људима нека буде сутра, пре зоре, код великог раста у Грбићевој ливади« — тако је гласила капетанова наредба.

нит' мрдну руком ил' ногом, само се груди и трбух дизаху и спуштаху тако јако и брзо, те мишљасмо да ће крепати до зоре. Пре сванућа бесмо под великим растом.

Тако је сањао све до зоре, а у зору залупа неко на прозор. — Ко је? викну он из кревета. — Ја сам, ч’а Глишо, послао ме газда да ти јавим да

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Куку, мајко! — чу се однекуд. — Слабо, бога ми! — рече Цвијо, који је волео да се потуче него да га частиш до зоре. А ћата продужује: Смејат’ ћу се кад га стане јаук, К’о што се он смеј’о кад сам плак’о ја — Ха, ха, ха!

Одмор му је потребан био од напора последњих дана, а после и стога што је дубоко у ноћ, управо до зоре, остао за својим писаћим столом извештавајући свет о догађајима и променама у селу.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Сат мери време између вечери и зоре; Дунав, за то време, отиче у Црно море. Драга децо, хтео бих нешто знати, То ме голица, ко жито што шашољи године

РАСПРАВА У ПАРКУ У лето устајем у цик зоре Да чујем како се чавке споре: Из свих крошњи, у парку, одзвања Расправа о смислу постојања; Из триста грла диже се

ХРАСТ КРАЈ ПОТОКА Од ране зоре по води се Храст шуња, тражећ своје обрисе: Покрети су му хитри, крти. А светлост, што се у небу роди, Најпре у

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

сам и ја ево већ три ноћи Блажен и бујан, док се песме хоре, У музици, у цвећу, и самоћи, Сисао срећу све до саме зоре.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

сам у мојој младости из миндера у зору хитао на твој поток бистри и чудесни, над којијем огледујеш лице љепше сунца, зоре и мјесеца.

Јунацима Бог ће учинити спомен души а прекаду гробу! Три хиљаде момка једнакога на Шенђера удрише везира приђе зоре на поље крстачко. Прегаоцу Бог даје махове! Раскрхаше силу Шенђерову.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Полети као тица покрај махала ка њиховој улици. Модрина зоре и свеж, још влажан ваздух, поче да их шиба. Тек се свањивало. Из кућа по махалама разлегали су се на све стране петли.

У том већ је и дан свитао. Модрина зоре поче пробијати одозго, кроз баџе, и ломити се са светлошћу огња. Из комшилука чули су се ударци секира, шкрипа

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Са шумном песмом младих грана, Кад се од зоре у даљини, К’о с плаве равни океана, Велики осмех сунца чини. Ти си ми дошла са тих страна, На престо моје маште

као смртни греси, Црне су сени пратиле ме тако, Брзо и страсно по глувој самоћи; А сетно небо нека нада реси: Пре зоре треба стићи жељеној мети, Пре него новог дана дође варка И живот што ће себи нас узети.

Сунчан и насмејан дан. Пролеће жудњом и насладом дише, И пирка ветрић миришљав и знан; Разноси врелим зраком зоре сјај, Разноси мирис, успомена дах.

Непроспаване ноћи. Свеж, оштар ваздух прашину дигне лако По пустим улицама. У ведрој самоћи Млаз златне зоре чека дрво свако И живи људи.

И када зоре зраци буду бистри Продрли варош, липе у прашини, Кад буду изашли на сунце филистри, И драге ноћи крај буде тишини,

Дан ведар, бистар, и пун плодних клица, Небо пуно зоре, надања и вере, Раздрагана песма пробуђених тица, А зраци новог сунца свуд трепере.

И обиђе жртве што се у сну снâже, Надом на слободу; и кад осмех стидљив Прве зоре сине на оне што траже Хлеба, — он је мин’о покрај мртве страже, Бесмртан и миран, поносан, невидљив.

И нек падне С душе Болне, јадне Терет страсти, немира, што гуше; Јер су гадне Зоре без сванућа, Будне ноћи немоћних чезнућа.

Те је кобне ноћи уклоњена глава Храбре војске што је све до зоре саме, Поред добрих коња, под опремом сјајном, Чекала на битку увијену тајном Косовске вечере и зависти мрачне.

Намењен за жртву тајанствених сила, Стари храст је болно гледао сад горе, Где облаци бели у освитак зоре Путују далеко... где његове тице Одлазе, да боље поднебље потраже, Некуд, где је лепше, где је живот мио...

Не знам... Али јутром, кад се чудно дели Свет мрака и зоре, завршен је пир. Цео град је мржње покрио снег бели Безгласном тишином што теши и цêли. Тáјац пролазности. Снег...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Момци пуцаху сваког часа с врата. Браственици готово сви, измјенише се у полажење. Пило се и веселило до саме зоре. Јана преобукоше у црногорско рухо и затакоше му леденицу и ханџар.

А и вреле мора да су, кад глави што их запрема, не смета планинска студен од које камен пуца! Велики зоре освитак, заблијешти старчеве очи. Тек тада тргну се, па затворивши лагано стакла, нестаде га с прозора.

„Бог ће дати, али прилике није да ће ови зоре дочекати!“ рече Оташ, који му бјеше ране опрао и како је могао завио. Једно му зрно прошло кроза стегне али није кости

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

2 Поранио Краљевићу Марко Прије зоре на петнаест дана, Па скинуо Шарца са тавана; Не седла га где се оседлава, Већ му меће седло по трбуху, На реп

Чудне лажи, да је бог убије! 6 Поранио Хусеин владика Пређе зоре на петнаест дана, На вранчићу коњу бијеломе, Па ето га мору на планику; Даде му се нешто погледати: Морем трче два

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: „Устајте, браћо!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бакоња се први разабра. Он одведе Бутру у цркву, показа му за који ће коноп вући сваке зоре, па му свечано предаде метлу, рекавши: — Јето, сад већ знаш све своје дужности.

Јутрос је остављен без ручка као какво ђаче, а вечерас је дочекан као какав велможа! Прије зоре Бакоња одјаха пут вароши. Послије добра часа пријеђе с путање на широку, убијену цесту.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Да сам лудак, верују многи у Прерову, јер запазили су, лопови, да сваког пролећа, кад месец попасе ноћ, До зоре луњам ливадама и стално се сагињем као да купим нешто. Ујутру су по ливадама налазили гомилице жутог цвећа.

И од глади постадоше курјаци. У Тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш.

— Јесу ли мушки? — Оба мушка! Тола отрча низ пут. — Еј, ти, трапавко! Сутра пре зоре да си дошао! — мазним гласом довикну Симка уводећи волове у двориште.

Где ће он с Ђорђем Катићем да се парничи око правде? Хлеб му треба. Већ до зоре огњиште ће му се загасити, јер је ноћ кроз оџак провукла хладан патрљак ноге и гази по ватри. — Вретено! Вепар!

Она му није узвраћала. И тако, у плашљивој и молећивој нежности остаде до зоре, која Симку извуче из постеље и без иједне речи и из собе.

га беспомоћно и чини јој се да и он сам, телесно, отиче кроз те одране, ољуштене јауке, да се растапа у тмуши зимске зоре која је испунила собу и капље у нешто што се згуснуло испод кревета.

буде у кући, не може да је гледа од стида, да она њега гледа после петнаест година, па отац, и то сада, после собарице Зоре и удовица у Београду; не зна куд ће са собом. Као да сања.

Кад су јој рекли да јој је муж и домаћин погинуо, није веровала. Четрдесет ноћи до зоре чекала је она Василија на обали Мораве, седећи под тополом за коју су чамце везивали кад би одлазили.

И мајци сам млеко исплатио, каже у себи, а мисли да је рекао гласно. Не би ни смео да каже. Оне зоре кад су побијали вешала на пијаци, ту поред самога зида, кад су сви сем Андре и Аћима гласно плакали слушајући трескање

Никад небо. Он верује да су багремове због тога и посадили поред апсане. Оне прве буднс дочекане зоре, багремово лишће је било зелено. Сада као да је потопљено у зејтин.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

»Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!« и сама исто закључи, па ипак, још од зоре поче чекати птицу, али врабац нити се јави нити појави. »Заборавио ме?

Враћала се тек кад би сутон изједначио поцрнеле гране дрвећа с небом, палила светиљку и остајала уз њу до зоре. — Шта ли то ради ноћу? — питали су се суседи. — Да не врача?

Будио се од њена мириса. Сав је треперио од њена сјаја. А онда, једнога јутра још пре зоре, крену да је тражи. — Јесте ли видели Сребрну ружу? — питао је и ветрове и птице, и луде и облаке, без успеха.

Ево их, ту су! Кад би бар био звезда! Звездама нико ништа не може. Блиставе су, далеке, вечне, а њега до зоре може ујести змија, однети ветар, затрпати пустињски песак. »Можда још и пре зоре?

»Можда још и пре зоре?« — подсмехну се самоме себи, кад осети како постаје лаган и лети у висину. Високо, више, још више, до трећег неба, до

То га толико уплаши да целог дана не изусти ни реч, а сутрадан, још пре зоре, отрча на обалу, на исто оно место где је видео Златну крабу. — Крабо, Златна крабо!

Ако стари чаробњак не зна — нико неће ни знати. Шаранчић пође на пут још пре зоре, али старца није било лако пронаћи. Дубоко у мулу чешљао је зелене бркове.

Један за другим, затварали су очи пајац, скретничар, лутка на чијим су округлим образима, све до зоре, поигравале сенке трепавица... А онда, сунце бану на врата и дечак устаде да види шта раде његове играчке.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

“... Па у крчму, те до зоре, Коло игра, песме с' оре; А у зору с' зајухуче, Удри опет ка' и јуче. Збогом песме, збогом коло, Збогом момци

Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега врело сунчање О лакше, лакше, кроз густо грање! Ђ.

Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! А. Шантић ЛВИИ ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете! подигни витице своје! Како си чупава страшно!

је; ал' још свитања нема; С Јерусалимских Тврдих бедема Још се не диже тама немила; С истока нема танког бледила, Зоре, веснице блискога дана; Још лежи ноћ, к'о прикована, К'о црна крила мртвог гаврана.

Попа, Васко - КОРА

јеле дуж погледа Садим Градовима твог ћутања Лутам Росу ти са трепавица Берем Ноћ витку ти преко паса Ломим Брижне зоре са кровова Зовем 19 Младост нам листа Зелена дуж свих улица Образи кућа сјаје се Када прођемо Стопалима

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Сада ћемо сачекати излазак Сунца“. Питагора седе. Над источним хоризонтом указаше се први знаци зоре. Он се загледа онамо као да нешто ишчекује; и његови ученици упреше свој поглед онамо.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.“ До зоре смо остали у разговору.

пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав онај, буран, пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса и од цвркута, зујања оса, веселих узвика, звона, шкрипе кола, одјека мотике што

Продирала је бледа светлост зоре кад се она пробудила. Човек прискочи од прозора одакле је, размакнувши завесу, посматрао два велика црвена ока воза

док се нагло не пренем и скочим, јер глава не може да издржи у оним мукама, те устајем и седим у кревету до зоре.

позиву, па му оне, по једнодушном исказу свих испитаних сведока, неочевидаца као и очевидаца, бесне ноћи, до зоре свирао и певао све поредом омиљене ствари, као: „Род родила ранка крушка под Милошићем, под њом седи младо момче,

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И опет су мутно свитале нове зоре и налазиле ме с груди пуном смрти и с устима пуним њеног црног укуса. Смрт. Вјечита мисао. Друг из дјетињства.

пратећи напетим чулима то надимање и ишчекујући широм растворених очију да у четворини прозора забјеласа први траг зоре. Свануо је и дан, протекло је и јутро, а још се нико није рјешавао да мајци каже истину.

Након кратке комедије изненађења, један другоме испружимо руке. Те вечери послије програма посједили смо до зоре заједно чаврљајући за једним столом у углу. Био је срдачан, искрено небрижан и аљкаво равнодушан према свему.

Наш је крај добар само да се човјек у њему роди. Али онда нека изнесе своје стопе из њега! Нека понесе у очима његове зоре, његове сутоне, његова разјарена сунца и његове звјездане ноћи, и нека између себе и њега стави седам мора и седам

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. — Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено.

»Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити ; дуго је до зоре«. И тако полуумирен уђе у гору. ВИИ Давно је свануло. Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.

двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зоре. — Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно.

Остао је на спавању, и сутра ће преданити код њега. Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре ... после вам се неће жив дати... Капетан је разгледаше пажљиво...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ти узми ону дрвену, па копај макар управо до зоре, не бој се, ископаћеш трс, а дирнеш ли у железну лопату, готов си, ухваћен, и ја ти, побратиме, онда не помогох више.

Иди и не бој се ништа, али узми онај штап дрвени и с њим треси, макар тресао до зоре, док не утресеш јабуку. Само пази, то ти кажем, добро утуви, да не би ухватио за гвоздени штап, јер чим за њега

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре. Облици се сиви уплашено нагли Испред мога ока, и као да моле За помоћ, спасење њима, киши, магли, Од нечије руке што

Али једне зоре, прве зоре потом, Заспале су благо њене очи дана, Њене очи цвећа, сред живих обмана, У јесени тужној, са њеном лепотом.

Али једне зоре, прве зоре потом, Заспале су благо њене очи дана, Њене очи цвећа, сред живих обмана, У јесени тужној, са њеном лепотом.

Зар те није жао? Куд гледаш дуго сном где нема мис'о Потеза својих? Је л' подножјем пао Сад блесак зоре, под којим је дис'о У тами човек?...

Гле, како се нија И иде боја преко ветра, грања, Уставља неред и тишину свија И дугу вуче! Откуд ове зоре У часу када коб и очај сања? Да клетва није, или нешто горе? Немоћном подсмех?

Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец да се креће у умрлу ноћ. У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Кроз моју душу, преко страха, рана, Прође победа, вера, нови зраци, Осмех и лице зоре доброг дана, И просто име: сељаци, сељаци.

1913. ПЕТ ПЕСАМА Једна песма стара, од мога рођења, Иде кроз крв моју, кроз ноћ и кроз зоре; Моја песма бола, који се не мења, Уз године брзе и часове споре, Преко смеха, плача, Корача, корача.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Чак је сејала семење, узгајала биљке и сама раздвајала њихова влакна. Неуморно је радила од ране зоре до касно у ноћ и безмало сва одећа и покућство у кући били су дело њених руку.

штапове лојаница, и сваке ноћи док су остали спавали, пошто бих запушио све кључаонице и пукотине, читао бих све до зоре када је мајка већ започињала свој мукотрпни дневни посао.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

пута добро угостити, јер има у изобиљу свега што волим: лубенице хлађене у дубоком бунару; грожђе и брескве убране пре зоре и покривене виновим лишћем да им се одржи свежина; младе кукурузне клипове убране касно поподне и испечене увече на

Ћипико, Иво - Приповетке

и помало осваја је љетњим, сивим, свијетлим свићањем и носи собом са шкоља и с мора шапатљиве, бистре гласове летње зоре. — Нађи ми мараму! — изнебуха окрете се од прозорчића Марко и прекиде женину гласну молитву. Она ћути.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

ноћи, њине мутне зборе, И њине тишине, и њине олује; Њине црне реке када сетно хује Своју песму тамну и дугу, до зоре. („Ноћни стихови“) Занатска вештина, разуме се, мења место и значај у еволуцији сваке уметности, па и песничке.

у трећој: (1) Тако опори морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и живот, А нагризаће га до зоре Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.

(3) Стари морнар стрмоглављује се у море – Чеп мајке, с главом наниже као у живот, Отчепљена боца крваво вино точи у зоре Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.

собом: Сада је његов пад као и гром, А небо сазрело тако за море – Бујице непрекидном каскадом Излиће цео свод до зоре.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

на исти начин, кроз исту баџу и са истим утиском разграђености јутарња светлост слива са светлошћу огњишта: „Модрина зоре поче пробијати одозго, кроз баџу, и ломити се са светлошћу огња”.

дубоко потиснутим љубавним „неоствареним сном”, јер је - мимогред примећује аутор, тек да наговести - „тако до зоре лутао једнако певајући то, као тражећи ту мому, шта ли”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

тим пре што се не памти да је кога о Божићу посетио, док је међутим сваке славе код Трифуна Леденичанина пио ракију до зоре и благосиљао уз сваку чашу лепше но какав најправославнији Рогожњанин.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је поток Пун звезданих зрака: Не шал’те се момци с оком Наших девојака!

Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је поток Пун звезданих зрака: Не шал’те се момци с оком Наших девојака!

Нагледај се те милине Па се диви вишњој моћи: Богу зоре и вечери, Богу дана, Богу ноћи. »Невен« 1881. ДИВНА ЗВЕЗДА Црна ноћи, ко те води Кад је време да се шириш, Да

Лађар весла, не мари Што је време бурно, А Чивутин дукате Обрезује журно. Шваља седи до зоре Да заради пара, А бирташи претачу Пиће из бунара.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

заспалих између две битке када небо није било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због љубави због себе због других будим је мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек

битке када небо није било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због љубави због себе због других будим је мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу Сигурно је

Ко ће преживети Плод, ако га буде, Сићушан испод дрвета, ког луде Покушаше трести у зоре све блеђе. Ту врста тла проговори са гране Заведена од сунца у непојамне дане, Када знам шта ми окружава вид, Ал не

Оста само име: доста да се роди Песма у лету сјај далеке зоре. Сањам те док певаш у скамењеној води Морем без молитве про непрелет горе.

БАЛАДА Охридским трубадурима Мудрости, неискусно свићу зоре, На обичне речи више немам право! Моје се срце гаси, очи горе.

звезде да буду јетке Спава са својим мраком из загрижености Спанђала се са временом Мешајући свој пепео са свежином зоре Она светли: то светли њена празнина Њена ће немоћ осветлити наше путеве Сунце је име њеног насиља Њена издајства

која себе ствара из своје немаштине Чита лед из њеног ума На начин умиљат и страшан Дани су различити ал светлост зоре је иста Загађена ватра у глави, бивша реч Будућу зору учи суровости БУДУЋНОСТ ВАТРЕ Сакрићу те у моју зиму Вечито

брзог перја) Нежност је животињска лењост прождирања За време љубави један лудак ждере дугу И пева, млади чувар зоре, клоаком славуја На низбрдици песничких поређења СУДБИНА ПЕСНИКА Сада је то још увек опасност која пева Пламен који

таму О докле ли ће тужан стићи Тај што више нема шта да каже Узалуд учене ватре с висока чела Слепац зна краћи пут до зоре И предели непокретни као нада Сричу своје име на његовој усни ПРИЈАТЕЉУ ПЕСНИКУ Танасију Младеновићу Срећан ко

Краков, Станислав - КРИЛА

Дим се лагано разилази и ватра слаби. Јуриш је одбијен. И тако се три пута понављало до зоре. — Погинућу, погинућу...

Дошао је дежурни лекар и болничари и заклонили су мртвог малим заслоником. — Но, тако може остати до зоре... вама не смета? не? обратно се лекар Душку, који није ништа разумео. — Ни најмање.

у грмљави је студент дрхтао јако и дуго, заклоњен слабим грудобраном од џакова и тако остајао све до зоре. По дану је спавао под стеном буђен само треском експлозија.

Петровић, Растко - АФРИКА

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— то је велико питање — а одговор на њега скрива будућност! ИВ Делиград 7 августа у суботу, 1876 год. Још пре зоре узрујао це цео штаб.

бакраче из куће за исплату каишарских дугова, да продају последњу кравицу за исплату државних дација, да се муче од зоре до мркле ноћи за кору сува хлеба, да смирено превијају главу пред сваким полицијским писарчићем, који, као »господин

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Сви се журе да би се још пре зоре вратили у равницу. Опет се чује онај стари узвик: „Држ’ десно!“ — јер је ноћ сасвим мрачна.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Дурма пишу, дурма неке мапе гледу, Цели дан на једној столици проведу, Пре зоре устају, у по ноћи лежу, Свлачили се нису, у постељу бежу. Падне им на памет штогод: „Пали свећу!

конфект се једе Из Земуна сир, А флаше се реде Баш к’о да је пир; Ту се скаче, море, Чардаш, котиљон, И урла до зоре: — Живио наш бонтон!

Буди само добре воље. За прву је ноћ најбоља Која траје ноћ најдуже, А у мојој домовини Нигда није зоре видит.” Сад се пет’о промешкољи Да да људма прве гласе, Кућни гаров ланцем тресне И заоштри оба ува, Као да је

С надеждом се мисли боре: „Ваљда мила јошт не спава!” До поноћи и до зоре Не мирује љубав права. Прозори су прешкринути, А ја нагло ходам туда.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(Књига о Јову, XXX, 30) Окадила сам постељу своју смирном, алојем и циметом. Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем.

(1912) КОРАЧА ДУГИ НИЗ МРТВАЦА СВАКИДАШЊА ПЕСМА Дани, како тутњи ваш џиновски хук! Ко распукло звоно плачу зоре ваше, Кô на пиру смрти разлупане чаше, Како пун је страве прошлих ноћи мук! Дани, уставите свој демонски трк!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

море не зајоше, Не поцрни сјај звездани, И месеца светлост бледа Не завије у облаку Божје правде и истине, Сјајне зоре и вечери Зрак црвени не протури У крваве љуте змије, Којима ће дух вечити По јауку, болу, писци, Несрећнога шибат

Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре Кô груду снега врело сунчање; — О, лакше, лакше кроз густо грање! 1861. ЉУБАВ 1.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем. Ил’ присојкиња се у котур савија, сунце на уранку. Зоре јој очи прозиром у руј, драго на сан доходило, румена кап. Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем.

О, мало ли је за муку твоје утробе. То божјак да не родим сина у овој грози од искони, кад ходи он. Јер нема зоре, на зенице ли не заплави, ни блага поја не, родну ли ову грозу не прекужим.

7 Све зове — остајем. Кореном у камену тузи затварам круг. 8 Патнику из тиха срца то чудно пукне зоре цик. И чудно, на рамену себи, светли свој сагледа лик. 9 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза.

4 Нек боли, не заболела; нек печи, не опечила, мирисну сан ми обрече, трагом је зоре тражим. 5 И гле, у плаветни дан, вејала сном и вејала, са таласавих груди нељубљене девојке, љубица смерна.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Чак му ни гроб није добро видео. Сем на пратњи, приликом сахране, а више никад. у модрини зоре, готово у мрак будио би се. Око њега по соби већ су биле празне постеље матере, тетке, стрине.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

»Дрем« се »предаје« и самом дрену, кад се у пролеће први пут угледа његов цвет (Софрић, 86), или на Ђурђевдан пре зоре: момци и девојке у три маха пењу се на д. стабла, говорећи при том: »теби, д.

У Лици жене уочи Ивањдана намењују по један струк сваком чељадету, и ујутру пре зоре гледају их, и чији је струк увенуо, тај ће бити болестан и исте године умрети (Беговић, 123).

Ако девојка жели да је момак заволи, она врши са ј. извесна врачања у млади петак пре зоре, па онда у недељу дâ момку да ту ј. поједе (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 190). О прошевини ј.

Ј. се употребљује и у љубавним врачањима и гатањима. На Ђурђевдан девојке се пре зоре ваљају по јечму »да момци јече за њима« (у Левчу, Караџић, 3, 1901, 123; СЕЗ, 7, 105).

Лала. Уочи Ђурђевдана бере се са осталим цвећем и травама и меће у неначету воду, с којом се сутра пре зоре умива (СЕЗ, 17, 177). Иначе л.

У Херцеговини се, кажу, некада венчање састојало у томе што су момак и девојка, у недељу пре зоре, долазили у богомољу са два сведока, па би обишли три пута око богомоље, и за то би време један сведок држао више њих

Постоји обичај да је па Бадњи дан предворе и ушчувају »будно до зоре« три лица, и у том случају има она нарочиту снагу (СЕЗ, 48, 311).

Ћипико, Иво - Пауци

— одговори доктор, осјетивши како се Иво уза њ скупља. — Заспао бих овако на вјетру, у шуму. — А ја нећу до зоре заспати. Пушићу. Ма 'ајде — одлучи се најпослије доктор. * Сутрадан, у суботу, по обједу, крену Иво пут свога села.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Копање гроба отпочето је у цик зоре у присуству радознале гомиле Доротејевих болесника, себара и меропаха из околних села.

Зар не бих полудео од досаде, Господе? Дадара У долини се догодило нешто језиво. Јутрос су у цик зоре себри нашли обешеног о уже, исплетено од сукна мантије, калуђера Прохора.

Човеку би требало омогућити да умре крај потока, под крошњом каквог гранатог дрвета у цик зоре. Кад би ми било дато да сам изаберем место и време своје смрти, изабрао бих поток и зору, руменило јутарњег сунца на

Узалуд. Оно што сам сазнао било је све друго само не цела, права истина о боју. Лаушеви људи причају како су у цик зоре грунули међу разбојнике, разјурили их и сасекли.

Труд ти је био узалудан, стари мој хроми витеже. Пипац Разум је ипак превладао. У цик зоре суђење је било завршено.

Матијини неуморни прсти од зоре до сумрака израђују глинена чудовишта. Тачно тако — чудовишта. Јер његове тестије нису обичне, безазлене посуде за

„Доротеју, ако из овог твог дрекала потече једна једина кап ракије, носићу те као коњ на овим мојим грбавим леђима од зоре до подне куда год ти хтеднеш. Ако не потекне, носићеш ти мене.“ „У реду“, рекао је кратко Доротеј.

Зар нисте, браћо моја заборавна, били разочарани што то није потрајало до зоре и што се све свршило врелим цеђом? Могли смо им пустити мало крви, зар не? Зар не, браћо моја?

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

руком, Спокојни, плави вео и тиху сањиву ноћ И грли, љуби, и стидљивим красом Заварај, душо, бледи сан, Док весник зоре не поздрави гласом Весели дан! 1883.

ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља. 1889.

Синоћ сам дошао доцкан. (Зашто бих истину крио!) Са неким одличним људма до беле зоре сам био. То беху личности важне, идоли јавнога мнења, Чувари свакога добра, и части, и поштења, Слепчевић, чувени

Над обалом, небу горе, Тамарин се диже двор, Сваке ноћи, сваке зоре, Ту је шала, смеј и збор Ту се свако жељом слади, Да угове само њој, И царица, шале ради, Диже једном пехар свој.

А руке, што су сретно С дивљим се вепром биле, Без моћи и без силе, На тле су пале цветно. Где сте ви миле зоре, И ви пролетњи дани, Кад је божанском ногом Блудио по пољани И звонким својим рогом Гонио снажног вепра, Суровог,

А у сутону бледом Дах рâног прозорја духну и звезде гаснуше редом. 4. У рâни освитак зоре Звездана на ноге уста, И свиње погони тада у поља влажна и пуста, А уз пут и Кићу срете.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

А код вас се на вечерњи сутон надовезује белина јутарње зоре. Не замерите ми што Вам тако дуго нисам писао. Верујте да нисам могао.

Меркур се са Земље ретко виђа, јер је увек близу Сунца, па утоне или у руменилу зоре или у вечерњем сутону. Коперник га, веле, није никада видео, а овде, ван Земљине атмосфере, та је планета видљиви

Колико дивних игара боја на једном тако обасјаном небеском телу! Какве су онде зоре, дани и вечерњи сутони, па тек мене њихових Месеца и помрачења њихових Сунаца!

Али, пре но што закуцамо, обрнимо се мало унатраг. На звезданом небу које бледи на домаку зоре, трепере, једна уз другу, две дивне звезде какве никад до сад не видесмо.

А тим далеким световима шаљу топлотне зраке њихова сунца. Зато на њима има зоре, дана, вечери и ноћи онде има и годишњих доба. Какви су тек дани оних планета које осветљавају у исти мах више сунаца!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Не дај, Боже мој боре, (хор: мој боре) Не дај, Боже, до зоре, (хор: до зоре) Не дај, Боже, брже умријети... (хор: умријети) Клавир и виолине попевају, брач кида ритам, мушке груди

Не дај, Боже мој боре, (хор: мој боре) Не дај, Боже, до зоре, (хор: до зоре) Не дај, Боже, брже умријети... (хор: умријети) Клавир и виолине попевају, брач кида ритам, мушке груди уздишу.

У четврти разред, од девојчица, дошле су само три другарице и Господинова сестричина. Ваздух је гушио већ од ране зоре; сунце пржило: од јаке сунчане светлости Коду су јаче болеле очи и дете је једнако жмурило.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

будући да се мозак ништа не мори; и ево разрешенија оне загонетке што такови који воопшче ништа не мисле понајвише до зоре време у картању проводе.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ја сам се слагао са већином у комисији, да је боље истући ме сутра ујутру, рачунајући разуме се на то да се ујутру пре зоре извучем из кревета.

Крећу се блесаво, расејана погледа, без воље су и без апетита и по целе ноћи, од мркла мрака па до ране зоре, они у сну шапућу: фало ферері фалѕум у танго тетігі тангум.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

У понеког тек клоне уморна глава на колено... И тако — до зоре. Војници су сутрадан устајали са великим напором. Ћутљиви и мрзовољни, товарили су ствари.

Били смо рано на ногама. Још од саме зоре почели су да грувају топови. Бугарска пешадија наступала је у густим масама ка Светом Илији код села Банице и

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Г. Аполлінаіре Шљиваци се сад тамо расцветали, Изродили се сад тамо нови животи са груда, И зоре се забеласале свеже, заплужили рали; Волео бих да те ја проведем свуда, Тебе по горама: увео бих те редом у

Ристићу Тако опори морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и живот, А нагризаће га до зоре Тајанства, и сва та љубав замирише на јод. Једино због ових раздераних обала у рукама Кукавицо, задрхтаћеш зар опет!

Стари морнар стрмоглављује се у море Чеп мајке, с главом наниже као у живот, Отчепљена боца крваво вино точи у зоре Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.

за собом: Сада је његов пад као и гром, А небо сазрело тако за море Бујице непрекидном каскадом Излиће цео свод до зоре.

И спусти, ево, матица до зоре тајног живота: Тишину где, мир и грех, убрзга распуклост густа И неки страх без смисла; галије гладних срамота, Ви

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

3атим се једнога јутра диже још пре зоре и пође у свет да нађе лека невољи. — Шта да радим? — питала је и дрво, и поток, и звезду, и жабу.

Сви до једнога журили су и запињали теглећи терете веће од себе, и до зоре успело им је да склоне мравињак на безбедније место.

вечери када се у језеру, као бели цветови локвања, расцветају звезде силази са висина глас фруле и не престаје до зоре. Чују га само они који умеју да воле.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Па ти немам, брате, ни мира ни станка, Него дуге ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим, Па до зоре тако памети га учим; Али лудо срце не чује шта зборим, Него ме све пати ударима горим, И дршће и стрепи, као лист

Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! 1906. ПОД ЈОРГОВАНОМ ''Ко ти, шћери, покида ђердане? Ко ти просу бисер и мерџане?

Кô да ниси спавала никако?'' ''Негдје славуј пјеваше са гране, Па га слушах све до зоре ране.'' ''Моја шћери, моја туго, јао, А ко Ти је њедра раскопчао?

Кô жедна биљка што мре у самоћи, За тобом и ја гинем жеђу истом. За усне твоје мени сада треба Крв зоре ране н пламен рубина, За лице пјена са морских ширина, За очи сунца и плавога неба.

1907. ПОД ВРБАМА Сјај ђурђевске зоре ране Падао је преко страна, А ти крадом газила си У ријеку, испод грана. Врану свилу твоје косе Мрсио је вјетар

Положи зборник На сточић тамо, и мани сада Анђеле целе, Па седни овде уз одар мој, До зоре беле Да гледам само: Како си лепа, Сестро Павина! 1924 — 1925.

Ми се повраћамо из лова, из горе, А она на демир-пенџерима стоји Љепша од вечери и од сабах-зоре... На ме чека... Гледа, и часове броји Кад ћу проћи...

Хљеба! 1910. ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ Све ме срце моме пријатељу вуче! Он је бачвар. Овдје станујемо оба. Још од ране зоре па до глухо доба Он теше и бије и маљима туче.

1911. ЈУТРО Плави дим избија с камених острва; По једрима пада зоре ватра прва. Уз домове ниске шуми чемпрес стари; По које се окно полагано жари.

И све више једра као ватра горе; У небу се чује мелодија зоре. 1911. СРЦЕ Из долине реке, из копаља трска, Путања ме води у голетне стране. Ноћ.

Тако дршћем и ја На сваки глас јој до разданка плава... 1911. ТРУБАДУР Моје је небо, моје зоре плаве, Мој пурпур ружа и глас из гнијезда, Мој шум ријеке кад се часи јаве С повратком тихим вечерњих звијезда...

Тамо, у страни, под пламењем зоре, Виде се чељад, трсната и здрава, Кô тврда стабла на хрбату горе. У поле слазе, гдје ријека плава Тече и класје

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

26 МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ Рано рани Туркиња ђевојка, прије зоре и бијела дала, на Марицу бијелити платно.

Секула тихо бесјеђаше: „Нисам, дајко, очињег ми вида, после једном у вијеку своме: добро бијах једном уранио, прије зоре и бијела дана, а задуго ни сванути неће; ја опремих бијесна малина, па се турих њему на рамена, — нит̓ с̓ умио ни богу

66 ЖЕНИДБА СТОЈАНА ЈАНКОВИЋА Још од зоре нема ни помена, удбинска се отворише врата, и изиђе једна чета мала, за тридесет и четири друга, пред њоме је Лички

На освитак неђељи дођоше, прије зоре и бијела дана, и Ђорђине опколише дворе, ударише с обадвије стране, а са двије стране повикаше: „Изиђ’ амо, Петровићу

“ Тко ће љута змаја преварити? Тко ли њега спаваћива наћи? Ђорђе се је јунак научио прије зоре свагда уранити, умити се и богу молити, и попити по чашу ракије: бјеше Ђорђе прије уранио и отишô у доње подруме.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Латише и сами тек голе сабље и секоше се близу до зоре међу собом и тако малина што осташе, разтркаше се који куд и разбегоше.

И би њихов прави друг свети, стојећи им тако у леду онде до зоре јоште живим. ВЕЧЕРА ВЕЛИКОГА БОГА У неко доби, кад је био свети Јоан у Патму, у некој ади и тамо неко виденије чудно

Чинећи им на руку да гледају сеир, доста пут и сам би ноћом подранио; оде у планине, те до зоре би дојурио пред цароградску капију свакојаку разлику зверад, те би онде чувао докле рано отворе градску капију.

И прену се и те се мисли што ће то бити до сутра. Већ му не би до сна, него све се моли Богу до зоре. И на сутра дан заповеди цар, те га доведоше у полате пред цара, и каде уђе унутра, смотре га цар онако у оној

Видех сутрадан пре зоре где туштени људи врве у цркву; идох и ја шњиме и уђох у цркву женску припрату, стадох онде. А кад дође час да

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Пио би, а чочеци би му певали и играли и вили се пред њим до зоре, а он их, расположен песмом, свирком и игром њиховом, бацао на крило тако силно да би им папуче полетеле чак у