Јакшић, Ђура - ПРОЗА
По трави се још блистала роса, а голема дрва која су кружила манастирску авлију, бацаху далеко по мирисавој долини своју густу сенку. Ступисмо на стазу која у цркви води.
Оданде сам могао целу авлију, а и унутрашњост ћелије неопажен прегледати. У цркву уђоше два-три човека и неколико жена из оближњих села.
хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.
А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ту нам погибоше два врло добра момка из Вр̓овина. Запалимо неколико кућа јоште, и Турке у велику каменом озидану авлију затворимо и читав смо и̓ дан из пушака тукли.
Дођемо пред мрак у Јаш и у конак генерал-конзула у авлију сиђемо. Одемо њему у собу, мало постојимо и на његова питања, како је на Врачару, одговоримо.
Ова два хоће да помру”. Изађем напоље, имам шта и видити: оба седе у снегу, нашарали сву авлију премештајући се, више него два јата препелица. Запитам: „Шта је то, браћо, ако Бога знате?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Све је то скрхано у авлију код среске куће. Сви су мислили као сигурно да ће Сретен изгубити, и већ га беху неки почели жалити: »Еј, сиромах
Кад ћир Трпко отера све, заповеди момку и чобанину, који беше већ дотерао овце из чајира и затворио их у авлију иза механе, да добро затворе сва врата, да их подупру изнутра столицама и циглама, даде њима двојици по једну цевару,
Мало сведем очи, а оно курјаци, курјаци, читав чопор, да ме изеде... — рече Трпко и изиђе некуд у авлију. Мало затим врати се па викну: — Дете, бре! — Чујем, газда! — А камо млеко? — Још није донео.
« Ето ти попа Вујице. Учитељ не може да га дочека, пего изиђе чак у авлију преда њ, па поче: — Зар баш тако, попе? Хвала ти! — А шта то, на прилику? — упита поп, токорсе изненађен.
Моја је опклада! То је жао за срамоту — сећаш се!?... Капетан само што сподби оно буренце, па с њим за плот у авлију. »Дај понећемо!« вичу они. Аја — он оде као опарен у канцеларију; само тек треснуше врата за њим.
Он прочита ћатино писмо и забезекну се. — Богами, биће каква лудорија! — рече секретару, па изиђе у авлију да види шта је.
Чувајте се да не осакати кога. Пандур приђе и поче откивати пажљиво сандук. Утом упаде у авлију онај Енглез. — Их! Ево га опет! — учини начелник и намршти се. — Баш ми досади!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд и зној... Док бахну у авлију Иван Миражџић. Био је блед као крпа. Како дође, оп запита за домаћина.
Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати.., Он не знаде шта да мисли...
У радости мало те не заборави увратити се попи. Био већ и прошао његову кућу. Онда се врати, уђе у авлију, па затим у кућу. Попа је седео са кмет-Јовом крај ватре. Лазар скиде капу и приђе им руци. — Жив био, Лазо!
Јелица је била у авлији. Она изиде у авлију, виде је тамо на дрвљанику где слаже нарамак да у кућу носи. — Јело! — викну она. — Чујем, нано.
Уђе у очеву собу. Осети мирис босиока за гредама. Отац је стајао крај кревета и гледао у авлију. Кад она уђе, он се осврте. — А... дошла си? — рече готово мирно. Она не одговори ништа.
Напоље!... Она се окрене и изиде из собе... Стриц Младен сеђаше крај ватре. Она га пољуби у руку и изиде у авлију. На самом прагу чу речи очеве: — Младене! Иди Ивану Миражџићу, па му поручи да не долази.
— Кад си баш зато дошао, онда ходи овамо! И узе га за руку па га поведе у авлију. Лазар је ишао као дете. Кад бише на прагу, он стаде. — Уђи, уђи! Ово је чича-Алексина кућа.
Ја полако за њима. Ноћ се спустила. Ја се ушуњам у авлију, па под пенџер... Говорили су много, али ово је најгневније.
Ко се воли, онај се и љуби! — рече Станко заносно, држећи је у свом наручју... А сунце на смирају, а у авлију Милоша Севића падоше гости. Попа Милоје и Јова Јуришић пошли с Алексом да га намире с Милошем.
— Хајде! — рече Суреп. — Деде, домаћине! Наређуј! И одоше у авлију, где ће им се во дотерати да га закољу. Суседи почеше долазити. Они прилазише к соври те се здравише...
— рече попа и скиде капу. — Мученик је свршио без мука, као и сваки праведник. Диже се запевка. Жене излетеше у авлију да и свету објаве. — Еј, весели Алекса! — рече Јова.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ја ухватим њену руку и пољубим, па широм Отворим врата: — Идем, мамо, овде је — страшан дим! Кад изиђем у авлију, врућ, јак ветар духну и отвори капију. Ја изиђох на улицу.
Није сам! Чуди се моја мати. Прође он још с неким поред врата, нешто полако гунђају. Одоше у авлију. Чујемо ми мало после коњски топот и рзање. Не знам ја шта је то.
— Да није болестан Митар? — Није — кажем ја. — Отишао, ваљда, некуд? — У село — рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”, тј. мојих другова које је послао господин да виде што нисам дошао у школу.
Уђоше у механу с масним дугачким столовима, чађавим зидовима и од муха упљуваним сахатом. На вратима која воде у авлију стоји написано облигатно „Срећна нова година”, итд., и испод тога „Италија! Сремчевић 14 гро: од-раки”.
А она: ђем на зуб, па овако! Па како је летела, онако у авлију! А кола закаче; па стражњи точкови остану пред капијом, а мајстор у капију, а сандук њега по глави, а предњи точкови
Већ почиње да свиће први дан духова. Сио поп на клупицу у авлију, турио сиједу главу у руке, па се не миче. Онда му уједанпут сину нешто кроз главу.
Главна соба, управо школа, била је ниска, као и цијела кућа. Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио. У њој увијек удара на прашину и људски зној.
Пред ноћ, истина, паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа. Пробуди се у саму зору и изиђе у авлију. Мара му поли да се умије, и старац, иако ослабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Док се они разговарају, имаће прилике читалац да разгледа авлију. Авлија пространа, отегла се читавих дŷж њивâ, да једва можеш довикати онога с другог краја авлије.
Колико је само пута лопов стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна у којој то кући хрчу, — па не сме преко зида ни у једну кућу!
Севај напоље, што си ми задимио ту с том твојом лулекањом! И овога другог попа истераше у авлију да пуши. Баш кад је Нића боктер прошао испод поп-Спириног прозора и дунуо једанаест пута у рог и огласио већ скоро
Давно су стигле из поља краве у село, и свака ушла у своју авлију са вименом пуним млека; давно су већ и помужене биле, и домаћице се једна другој хвалиле невероватном количином млека,
позивати господин-Перу на вечеру и после вечере, а из госпоја Сидине авлије бацаду се сас кромпирима у госпоја-Персину авлију, само да не останеду дужни.
— Та ди су вам очи! Ха, ха! Та изгубићете сукњу насред пута! О, жено, бог те вид’о!! — Извол’те брже у авлију! — чу се трећи глас из треће куће. — Ох, баш ћу вас молити! — рече гђа Габриела и утрча у кућу.
Тако мора сваки помислити кад га види и покисла и ипак поносита. Укућани се повукли у кућу, па ретко и излазе у авлију. Кујна им је сад најмилије место. Ту се увелико спрема зимница. Дошло је доба »свињских даћа« (такозвани »диснотора«).
Једно од њих чим опази да се кола обрнуше и упутише попиној капији, улете к’о без душе у авлију, и раздера се колико га грло доноси: — Отвор’те капију, ево гостију! — Шта се дереш к’о магарац!
Ако ми остане у џепу, опет нећу имати мирна сна, док га се не курталишем! — рече поп Спира и изађе у авлију. Ујутру рано кренуше се кола, и око подне стигоше у Темишвар.
Меланија побеже у собу, а Ержа, бојећи се (из искуства) да њој који други не полети о главу, побеже у авлију право камари сламе, да начупа сламе за пећку.
срећна, склањајући посуће и тумарајући још по соби — а не знам шта би’ дала да је сад лето, па да смо извели гајдаша у авлију или пред кућу!
Дошла је чак и поп-Ћирина Ержа, незвана ал’ извесно послана. И њу увукоше са сокака у авлију у коло, иако се као отимала мало и викала: »Нем тудом«, и »Не знам ништа!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
где му је гвожђарница, осим дућана има само две собе: једна гледа у дућан, а друга је преко кујне — мала, гледа у авлију, па ако уђе клавир, неће се моћи више ниједан кревет сместити. — Изволите сести.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Исакович јој је био пријатан гост и она му је причала, како им је гроф дао само ове просторије, које имају прозоре у авлију и шталу, али су ујутру у хладовини. Сунце га неће рано будити.
изиђе од Копше, поред Агагијанијана, по мраку, као сенка, и пређе преко уске улице по мраку, неколико корака, у неку авлију, где је млади Јерменин, кикоћући се, зазвонио на нека врата, испод једног фењера.
Као без смисла. Видео је и неке руке, које су спуштале корпе, на врпци, са високих спратова, на авлију, уличним продавцима, колача и воћа, па их, затим, извлачиле на спрат, неким, невидљивим, укућанима.
страна, гости у трактиру, извирују, на ту вику, поче да виче на ту несретницу, да се торња, или ће је стрмоглавити на авлију. Она, међутим, настави да се дере и вришти.
То је био свечан тренутак за Гроздина. Он је показао авлију и штале, преостале из добрих, старих времена, и стају, са колима, међу којима су биле и једне, црне, парадне, кочије.
Мост је пропуштао у авлију, која се видела, а која је, можда, била утврђена, али су и преко те авлије, прелазили неки људи, и неке жене, заузети,
том свршило, да Вишњевски није почео да долази и по мраку, тако, да би Варвара цикнула, кад би га сусрела, изишав на авлију. Крила је то од Павла, а није смела да каже ни мужу.
А са те покошене ливаде, утрча у неку камениту авлију, на којој су, на њу, испод ње, и изнад ње, полетеле кокоши. Коњушар, који је држао виле у руци, препаде се, код
Већ после неколико дана, око му се отвори, несвестице престадоше, па су га браћа износила, на авлију, да лежи, на сунцу.
И тако се настављају, вечно. Око колевке тог детета, кад би је износили на авлију, честњејши Исакович се, и са Трифуном, разговарао, уљудно, мирно, помирљиво, као да се никад у животу ни једном речи
Варвара је плакала, кад је Павле полазио, хитно, а кад га испрати у авлију, у дубоку траву, за њом остаде само она свећа и трепет кандила у кући.
Чкаљ, читав жбун чкаља био је ижђикао из земље и улазио у сваку авлију. Ујутру је, сад, цео Миргород мирисао на краве.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Даћу ти сто. — Ни крајцаре мање, двеста. — А где си га купио? — На вашару. На то Пера изађе у авлију и пошље очиног кочијаша у варошку кућу по латова да одмах дође.
Пред вече Шамика ишчекује, кад ето на двоје саонице Полачекови у авлију. Слуга понесе пртљаг, а Шамика их прати у парадну собу. Пресвуку се.
Милићевић, Вук - Беспуће
предугачку шубу по снијегу и уђе у ходник, с отвореним вратима са оба краја, кроз који свираше вјетар са цесте у авлију. И уђе у собу, без куцања. Соба је била незагријана, хладна, неспремљена.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Пали, комшија! — викну задовољно Јован ономе у другу авлију своме комшији, с којим се слабо и познавао. — Срећан Божић, и добар апетит желим! — додаде Јова.
Све је то Максим испричао и извео децу у авлију где је Пуја довео кметову краву, Милку названу, да и она послужи науци, као жив пример у очигледној настави.
Сврши се вечера. И газда Радисав оде и седе у авлију да после вечере протеферичи мало; да попије тамо по обичају једну кафу, а ваљда и да му не промакне неопажено давно
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог дједа: — Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види. Ихи, почело је!
повратку, он се домисли да гргутне као да се буди иза сна: — Е, мајка је убила, нема је шта видјети, а шије кроз ону авлију ко свјетлица. — Врагометна цура. — Е, јес ти видио ...— издуши Дане и потом спласну и заћута.
— Е, мој рођо, гдје није мачке, није ни куће — мудрује страшни кум и води Мулића у авлију. Тамо се износи свакојака бакарна стареж и, док то калајџија стручно прегледа, Рожљика га пропитује гдје је све досад
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
варош, како уђе гледа тамо амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у авлију!
Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему
у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију!
Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу.
по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију!
Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове.
А он чувши да она спомену вука, помисли да је заиста дошао вук у авлију, па брже се окрене да бјежи у кућу. У тој хитрини стане на мотику, а мотика се усправи, и њега држак по глави — пуц!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Дижеш се и ти, па заједно са колима и целом гунгулом улазиш у авлију, а тамо, под трешњом, стоји поголема »рпа«. Настаје изручивање кукуруза и мување деце око »бабица«, а у то време
Павле отвори вратнице, те уђосмо у авлију, а тамо већ у велико комишају. Пред нас истрчаше снаје ча-Маркове, једна са лучем, друга прихвата коња а трећа,
— Ето их! Пази на себе, викну снаша Јула па затим изиђоше у авлију, где у исти мах застадоше путничка кола из којих искочи један млад и леп, но врло надувен господин, који пружи руку у
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
излети подавијена репа на три ноге, па шиша кроз сокак и не осврне се нит’ пусти аваза све док не дође под кош у своју авлију. Тек оданде лане! А то је зељов једнога одборника. Доскора се Мића с њим лепо пазио и забављао.
казаше шта је написано у новинама које је неко привезао његовом шарову за реп и овај улетео са окићеним репом у своју авлију.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Шкрипнув зубима а замахнув пестју, скочи он на тријем, па с тријема у авлију. Паднувши, оба гњата преломи. Лијепа цура, што потекла бјеше за њим, врисну с тријема кад га видје сломљена.
“ Жене из преграде дођоше и с њима Милун, који је нешто гласно причао. Ивана изиђе да затвори авлију, па кад се поврну затвори и кућу изнутра. „Спи!“ рече Стана. „Е онда вечерајмо, па ћемо!“ понови опет видар.
— Зло није, фала да је Богу, али јест хитно. — Стаке наша, баш она мени ће: па ајде, мало, по вољи јој! — Изиђосмо у авлију. Она шће да сједе, као по тенану да се причамо. — Богме, ја немам кад, Стамена, но реци што имаш!
„Држте, поведите коње!“ рече сердар својијема. Стана и Милица, уведоше коње у авлију. „Чудни гости!“ промрмља Јока кад их видје. „А окле, ви људи идете?“ запита сердар. „Из Котора“, одговори онај први.
Јанко се тада брзо поврати на своје мјесто, обу саме опанке на босе ноге, утули свијећу, па кроз кућу изађе у авлију. Како он изађе, Стана која дотле ни тренула на бјеше, сједе на своме одру, па слушаше.
“ Јанко, смијући се прихвати му Бога и одговори да му се пријатељ сад наређује, па да ће изаћи у авлију. „Е, па лијепо, тамо ћу вас чекати“, одговори Пејо и заграја по кући наређујући одмах ручак.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Он приступи и баба га уведе у некаку авлију ограђену костима јуначкијем, а по авлији толики људи мутави и удуречени стоје.
Тек што у ову авлију уљезе, остаде и он и коњ му и пас мутав и окамени се на ономе мјесту ђе се нашао. У та исти трем замути се брату му
варош, како уђе гледа тамо амо, док на један пут повиче једна ђевојка с чардака: „Е царевићу, одјаш, коња па оди у авлију.
“ Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему
у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: „Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.
“ Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу.
дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: „Одјаши коња па ходи у авлију.
“ Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо, ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове.
“ У томе дође и поп и ђаци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапће јој: „Устај, несрећницо!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
| ЕВО МЕ МЕЂУ КАЛУЂЕРИ; ШТА САМ ТРАЖИО, ТО САМ И НАШАО Било је око два сата после подне кад смо ушли у манастирску авлију (јер смо лагано ишли од Ирига до Хопова); истом братија изишли из трапезе и нису били јошт полегли спавати по обичају
„Знаш ли што је”, рече ми Атанасије, „и тако сам жедан; уђимо у авлију за искати воде и видити шта се ту чини”. Уљеземо. Кад — али ту свадба и весеље.
У тај ма[х] уљезе у авлију и приступи к мени с дугачком, белом као снег, брадом свештеник, који, кад види да ја гречески ништа не разумем, стане
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
! Кушмељ и Осињача истрчаше у авлију и видјеше — прво што видјеше бјеше најдебљи дио фратров, јер кулаш обрнуо сапи вратима, а фратар се повио на кулашу,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Јер, Василије, старешина Прерова, кад се оштре ножеви и полази, жене није пуштао у авлију. Могли су само преко плота да гледају. Ката је седлала његовог ниског и косматог коња.
Стари Преровци су причали: трећег дана однекуд се врати Лазар, уђе у авлију и затече Василија под багремом. „Помаже Бог!“ рекао му је.
Толико имање Катићâ они ће наследити, и још веће, још ће она са Ђорђем зарадити. Авлију ће проширити, напуниће је новим зградама, биће као варош. Отвориће нове дућане, магазе, закупиће цело поље до Мораве.
Ходао је у чарапама по цигланом поду од врата до прозора с дрвеним решеткама, уплашено погледао на авлију и дуги низ соба под једним кровом што се нужником завршавао, не гасећи цигару, стално мамуран, неиспаван, гадљив на
Жалосно је! Газда, први газда поред Мораве, а као лопов улазиш у своју авлију. И прво код слуге Мијата, верног. Па ме питаш: „А шта радите ви, Мијате?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Деда је у томе уживао. Недељом, ројеви деце, као шарени лептири, напуне његову велику авлију. И одрасли су ту — да славне ли дивоте — и свеопшти је урнебес и вриска.
Прала је она сама веш и пеглала, и то увек повезане главе, јер је патила од мигрене, сама чистила собе и авлију, крпила, плела, кувала, прала судове или рибала патос и прозоре.
Изашао Иван Илић у ходник, шетка, посматра и осматра. Овај ходник гледа у авлију, у летњу башту. Али каква ми је то летња башта кад су у павиљону за музику наслагана дрва, а столови на све стране
Онда сељак одлази у авлију, иза дућана, да се обрива. Окваси мало образ из неке барице оданде у авлији, а и не сапуња, па вуче, вуче, али ни
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
зида на хоризонту; а застор хоризонта спушта се непосредно за том оградом: дрвена љеса у дну ограде води равно у авлију сунца које залази. За шкољку, заједно с њом умире небосклон њезине седефне коре.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Заповиједам да ми подоста донесете, и то одмах, сваке захире, и пуну авлију дрва, све суховине, нека ми има мати су чијем папити хаљине. — Све ће бити, господару. Поклонише се и одоше.
Како уђе, гледа тамо-амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш̓ коња па ходи у авлију.
Кад царевић дође у авлију, и онде га срете ђевојка, а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему
другу велику варош и идући кроз варош, повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.
Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо, а сестра средња срете га у авлији, руке шире па се у лица љубе; води брата на кулу.
Како уђе у варош, ал̓ ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију. Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо, ал̓ ево ти његове сестре најмлађе, руке шире па се у лица љубе,
Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо, ал̓ ево ти његове сестре најмлађе, руке шире па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове.
Он приступи и баба та уведе у некакву авлију ограђену костима јуначкијем, а по авлији толики људи мутави и удуречени стоје.
Тек што у ову авлију уљезе, остаде и он и коњ му и пас мутав и окамени се на ономе мјесту ђе се нашао. У та исти трем замути се брату му
Он дакле сад уђе с кочијом у авлију, па стане, те уђе у кућу и заиште вечеру, а кад вечера, отиде па леже у кочију спавати.
Дјевојке опазе те јабуке, па се стану договарати да их од њега украду. Што реку, то и учине: сађу у авлију, ухвати свака за једну јабуку, али како су ухватиле, тако им руке приону.
У томе дође и поп и ђаци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек, као плачући над њом, пришапће јој: — Устај, несрећницо!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Што се више приближујемо, Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире. Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко.
Ја стрка' низ басамаке и брже боље оседла' и опреми' коње. Кад доведо' коње, а они већ изишли пред авлију, па 'одају и једнако се нешто договарају. Ја да вам је било видити Симеуна, по Богу браћо!
Изишли ја, покојни Партенија и Исаија у авлију, па 'одамо и једнако погледамо у Гомјенице и ослушкујемо. — Шта ћемо, браћо? Да бјежимо? — узврати се Исаија.
Говоримо ми тако, док улети у авлију Станко Ђаковић: — Ето, вели, Крајишника уз Козицу! Чују се пушке. — Шта ћемо, по Богу браћо?!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” Увече попије само теглу млека, и у девет сати спава. А сутра, с петловима на ноге. Сиђе у авлију, у доњу кућу, где се хлеб меси и где млађи спавају, ту јој испеку комад меса, донесу салату, само мало посољену, једе
Али је ту домаћа сплетка око „интимног” догађаја једне богаташке куће прекинута, и Љуба је и даље успремао авлију и радио башту, и није марио за своју сенку, утолико више што се старац више није сунчао.
Збирку икона је једнога дана просто избацио на авлију, а затим је поклонио младом сеоском попу. Кад је сазнао да је поп то на друга врата опет унео у кућу, побеснео је и
— пресеца Сока. Мија, пун искуства, већ даље прича: — Прозори на апсанама су код нас сасвим ниски, и гледају право у авлију, где сви пролазе. То је, треба да знате, само полициски апс; а тамо даље, у Суду, тамо је друго, тамо су тамнице.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
поцрвенио, дигао једну ногу и увио је око друге, па најзад, кад дочу реч коју су другови добацивали, он дрекну: — У авлију! — Тако, сад је правилно, сад можеш ићи! — вели професор. — Е, сад је доцкан!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ја како га бане оседлао, како ли га тврдо опасао! Па заузда ђемом од челика, пред дворе га води у авлију к бињекташу бијелу камену, па се ђогу фати на рамена. Погледује девет својих шура, а шуреви у земљицу црну.
десета, а тебе се, бане, ражалило, те ти зовну Рада тамничара, твој тамничар на тамничка врата, изведе ме к тебе у авлију? Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу, кад запита и мене улита: „Ропче моје, змијо од Турака, ће пропаде у тамници мојој!
Већ изид’те пред нашу авлију, па јунака дочекајте лепо, пред њиме се смерно поклоните, под њим добра коња приватите, примите му коња и
И сам Марко у авлију уђе; пред шатором одседнуо Шарца, своме Шарцу тако беседио: „Одај, Шаро, и сам по авлији, а ја идем под шатор
Све с авлије поскидао главе, па је главе саранио лепо, да ј’ не кљују орли и гаврани, па авлију пусту накитио, накити је арапским главама, Арапово благо покупио; а четири слуге Арапове, које није тео
Сватови се на број искупише у шарену камену авлију. Затворена врата на капију, затворена и пак заклопљена, на капији четири џелата: два Арапа и два Латинина, — крваве им
А кад дође млада у Котаре ка бијелој кули Смиљанића, у авлију коња нагонила и под кулом разјаха дорина, кад ево ти лијепе Анђуше, миле секе Смиљанић-Илије, брже лети низ бијелу
Када спаде доле на авлију, па сагледа лијепа јунака, бијаше се много зачудила његовоме стасу и образу, јер га таког ни виђела није; једва Анђа
таког ни виђела није; једва Анђа сама себи дође, па се врати на бијелу кулу, па матери својој казиваше: „Какав јунак у авлију дође, таквог, мајко, ни виђела нисам: ја каква је стаса и образа, баш је лепши од сваке ђевојке!
Кад Илија дође у авлију, пред њега је Анђа истрчала, не пита га: „Како си ми, брате?“ већ му одмах ријеч проговара: „А чу ли ме, мој брате
замандаљена; куца Павле халком на вратима, а кад нитко не шће отворити, затрча се Сава од Посавља, те прескочи камену авлију, и дружини он отвори врата. Кад нађоше бега Али-бега, пита њега Сава од Посавља: „Камо, бего, од Коњица Јанко?
ђогата, голу сабљу држи у рукама, па дружини ’вако говораше: „Браћо моја, три стотине друга, да црквену затворим’ авлију, да бусије себе поградимо, па да овђе дочекамо Турке“. Ал’ бесједе два брата Недића: „Чича Јашо, што си полуђео!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
чупе Зоне, недељом оде са другарицама на ћошак пред Калоферлијски хан или на Бит-пазар, где игра оро; или у неку авлију или неки пошири ћорсокак, где се момци и девојке љуљају беле недеље на „нишаљкама“, и где се загрљени момак и девојка
Има си, бре, и касу за паре и еспап, како један трговац, а не кута паре по авлију и по таван, како, ете, мачка што си кута... Стаде први кујунџија од Београд до Пећ и до Призрен!...
за себе као неку завршну реч, па сада поче достојанственим тоном, а и не гледа на Доку, већ гледа кроз прозор у авлију.
једино кроз капиџик у комшијску авлију или преко сокака што је умела и смела сама поћи. Зато и није било лако Мани; и прошло је повише времена док је могао
Све се слегло ту. Силан свет се окупио, па прекрилио све одаје, доксате, авлију и сав сокак; на све стране само оро видиш — једно, друго, треће оро, како се таласа и шарени!...
Мало после, ето и ње, Зоне. Излази из куће, спушта се достојанствено као голубица низ високе камене степенице доле у авлију.
“ А оне га питају коју ће да узме, а он каже: „Све по авлију и по сокак“. Сви се смеју и веле: „Лелее, лудо је, ама па си знаје што си је поубаво!
и он, срећан што му се дала прилика да забавља госте и што га сви пријатно гледају; јер све је то појурило са сокака у авлију, а околни комшијски зидови пуни начичкани радознала света И све се то тресе од силна смеха, а највише се смеју баш
га већ слабине, а вилице му осташе разјапљене, па не може да их састави од силна смеха који је све обухватио, и авлију, и комшилук, и сокак. Сви се тресу од силног смеха. једни вичу: „Леле, тугоо, куче у чашире фатило се у оро!
дока се брани и вели да је она лака, и зове га да се огледају: „Ајде да прерипујемо кој ће побоље да прерипи кочије у авлију там’!“ Али се никако не сложише.
— Таске, мори! — викну Ташана, поплашена од њена погледа. — Неје никуд искачала? — Неје... Неје искачала ни у авлију! Трећи дан веће... Мори, зашто ме питујеш? — Па куде је? Викни гу! Окни гу при нас. — Зоне, мори!