Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Они осташе. Нико речи не рече. Помркоше старине и удубише се у мисли. Заиста, кућа Алексића је била најстарија у Црној Бари. А он дође кући као ветар. Како дође, он се скљока крај огњишта.
На Станкову душу као да планина паде... Јадни његови родитељи! Поштено име, добар глас што га је имала кућа Алексића — све оде!... Као да је град потро... И сад јадају и кукају.
Али није потребно... — Како није потребно?... — упита Катић. — Поп Милоје и кмет Јова боље познају Алексу Алексића од проте Смиљанића. Што да њима прота говори? Алекса Алексић растао је с њима у Црној Бари.
Он Турчину седи уз колено и саветује га како ће браћу завадити... Алексу Алексића одгурнуо од свију, Ивана Миражџића оцепио од браће и пријатеља. Сад хоће и Милоша Севића...
Кога заборавио?... То није истина. Ја га видим!... Он благосиља моју кућу!... И живеће колено Алексића дуго, дуго!... Много ће живети!... Ту ће бити људи, каквих људи!... Као да их гледам мојим старим очима!...
Лазару је само грмело у ушима. — Је ли, море? Лазар не одговара. — Хоћеш ли да видиш ко је у кући Алексића, је л̓?... Па што ћутиш?... Што не кажеш?... Је ли?... Лазар заусти да нешто рекне, али му реч умре на уснама.
Ја ти јамчим! Крушка удари длан о длан и пандур се јави на вратима. — Иди, Мехо, па ми зовни Алексу Алексића. Пошто Мехо оде, он се окрете Ивану и Маринку. — Јесте ли сигурни? — Сигуран сам!
— Немам, али ћу га имати исто тако као и ти, јер ћу на те гледати!... Имаћу срца!... — Ја сам жена Станка Алексића! Ако не умеднем убити, умећу погинути!... Збогом, господару! Срећно пошао, а још срећније дошао!
А чија си ти, снахо? — упита Јелицу, која иђаше под грдним теретом једног стуба као делија. — Ја сам из Алексића куће! — одговори Јелица. — Да ниси Станкова? — Јесам. — Да си жива и здрава! Што ваља — ваља!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
по угледу на народне песме, и тако је испеван и Лијек јарости турске, и доцније издани спевови Кула Ђуришића и Чардак Алексића (Беч, 1850).
и Његоша, могло би се рећи да је Љубиша одиста Његош, али не Његош Горског вијенца но Његош Куле Ђуришића и Чардака Алексића. МИЛАН Ђ.