Употреба речи ама у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео...

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби! Нико се није од арама спомогао. Ама што се надуо онако од тешка јордама? Где год дође, све ти се он размеће, све се хвали, у свачем се гради најпаметнији.

Псује газда Рака, псује — ама не оставља, што кажу, ни миша у дувару. Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће,

— Ако је кмет! Што ти презаш од кмета?... Де, ко изгуби да дâ полоканик ракије — прихвати трећи. — Ама хоће да зановета. Знам ја њега... — рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић. — Нека, нека...

И не упита се с њим, него одмах поче: — Ама, Стеване, јеси ли ти кмет овде? Јеси ти глава у овој оптштини? — Јесам, газда-Рако... А што питаш?

— подвикну Рака још жешће. Док ти и Стеван плану, па скочи: — Ама, шта ти хоћеш, Радоване? Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а? Да ти ја терам свиње, шта ли?

Него, брате, упропастише ме. Није шала онолика штета! — Ама шта хоћеш ти море! — подвикну Стеван и унесе се преда њ. — Хоћу, брате, да ми се потра осече... Оно је пропаст!

— Не могу ја то данас — одговори Стеван. — Имам ја још триста послова... Сутра ћемо! — Ама потра је најпреча, Стеване... Реци људима нек изиђу сад. — Е баш да ти не изиђу сад! Неће се до сутра свет преврнути.

— Какве четири вреће, људи! Имате ли ви памети, имате ли душе?... Оволика грдна потра!... — Ама стој ти, Радоване, знамо ми тебе! — дочека га Стеван. — Потру смо видели и наше је да осечемо...

— упаде му у реч Сима. — Ево у живот, ако су моја назимад и два струка оборила. То му је све стара потра. — Ама видимо ми то, Симо, брате, али шта ћеш му кад је таки!... Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво!

— рече она, па настави копати. Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате. А Марица, те пред њих: — Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери — нек ме се окани једном! — Шта, зар ти опет не да с миром?

И сва три пођоше низ осоје. Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура, упутише се својим вратницама. — Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја! Зар ти не знаш њега? — Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!...

Хоћемо ли га заварчити? — Неће му, вала пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други... — Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а? — Море, гледај ти само посла... У том разговору дођоше оба брата кући.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Има у њему преко три стотине пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа. Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу.

Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин - одби људе од њега. Попа вели: — Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин!... Овако је он опаснији. То је као лепа гуја: шарена, а пуна отрова.

Стоку, колико ко чега има... све! Он је све знао. Крушка га је познавао. Ама сродне душе кад се надмећу, мрзе се. И Крушка њега није волео.

Нијесам ја за ова посла. Овдје треба Мујо из Богатића, а јок ја! — Ти си добар човек, ефендија! Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији. — Па, како ћу! — стаде се Турчин пренемагати. — Ја бих прво попу подвикнуо!.

Он први треба да ме позна! — рече Маринко. — Не, не, не!... Крви нећу!... Ја хоћу човјешки! — Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити! — Ја нећу крви!...

— Не знам. — Боли ли те где? — Не боли... Али ми неки црвени колутови на очима па ништа не видим... — Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић. — Лазар! — викну неколико њих. Станко трљаше очи...

— Лазар! — викну неколико њих. Станко трљаше очи... Кад је себи дошао и почео мало назирати, он седе. — Ама, кажите ми, људи, шта ово би! — рече он. Јуришић му исприча. — Не могу да будем паметан зашто је то чинио!...

Једном речи, био би то миран сељанин: давао би богу божје, а цару царево, и бегу бегово, и никад се, ама једном речцом, не би противио. Али дарнута је клица зла. А она је буре барута.

Кад ти хоћеш, ја ћу се и заклети, а толи лагати! — Али кад лажеш — пази!... Немој да те ухвате! — Ама не учи ти мене! То је мој стари запат!... Ја кад станем лагати, и сам мислим да је истина! — Е, тако, видиш!

Јова повуче Ивана у своју одају. — Ама... то ти озбиљно велиш? — Озбиљно. — Је ли истина, побогу?!... — Да је и мени ко причао, ја му не бих веровао...

У мислима сећао се он сваког домаћина и његове чељади, и не смеде, ама ниједног часка, посумњати ни на кога... Све то беху људи часни и поштени, све то беху деца добра и ваљана. — А је ли?.

Обојица наједанпут викнуше: — Станко?! — Станко — рече Иван. — Ама, зар Станко Алексин? — упита кмет. — Он главом! — рече Иван.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Нека је она срећна и ваљана, па куд ћеш већег богатства? Ја се сасвим ослободим: — Ама, богати, теби би било свеједно баш ако бих се ја оженио и без новаца? — Бог с тобом, шта говориш којешта?

Ђорђе је видео ушима. Он се окрете упола њојзи: — Ама што ти плачеш, што срдиш бога? Ето господина доктора, па и господина Јоце.

Моја стрина, мати, својте, ми деца — удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече.

— Не тера ме нико, брате, али ће ме истерати, ако тако и даље радиш. То је занат од бога проклет! — Ама ја сам теби сто пута казао да ми не попујеш и да ми не слиниш без невоље!

Еј, како ми је онда лако било! Како сам се осећао блажен, као окупан! Ама што ми сад не може више да буде онако? Истом што мати прекрсти врата од велике собе, а унутра се диже жагор.

Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било, и механички прошаптах: „Боже, знаш оно за бабу!” И опет: „Боже, ама убиј оног Зеленбаћа!” Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе.

Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче. Гледао сам тако дуго, али он ама да је мрднуо. Само видех како му се слабине купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио.

— Па ако си, брате, ти си и стекао! Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер. — Ама све, — рече он — све, све! — Ако ће! — рече моја мати. — И коња! — рече он. — Кљусину! — каже моја мати.

— рече створење глупо се смешећи. — Пијете ли ви ракију? — рече Благоје окренув се капетану. — Не! — И ја слабо... Ама шта да се ради сад? Чекајте!... Је ли то звижди? Ућута и слуша. — Аја... донеси ракије! Не може више ни да се пуши.

Па само овако савије главу. Он изви руку тако здраво, како би отприлике изгледао коњ са сломљеним вратом. — Ама зар ти немаш боље ракије? Еј ти, пупавче! Кажи газда-Давиду да ја иштем ракије. „Добре!” кажи: „газдаБлагоје!”...

Еј ти, пупавче! Кажи газда-Давиду да ја иштем ракије. „Добре!” кажи: „газдаБлагоје!”... Овако савије главу! Ама ту требају руке! да пукну вукући! Она кад трчи, па све овако — он тури главу међ' ноге, а ја држи, држи!

од... Ама шта су ти одвугле ове жигице?... Дај једну жишку! Капетан га више не слушаше. Његове мисли беху далеко: чак у Књажевцу

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Понеко од боље познатијих се усуди па дирне, на пример, поп-Спиру за то, па ће му тек рећи: — Ама зашто вам, господин-попо, не стоји тај појас на своме месту? — Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто?

А баш је и потрефила! — кида се госпођа Перса, а смешка се и вели: — Ех, ех, ама к’о да сам поручила, е баш добро! — А ми чекали и чекали — вели поп Спира, — нећете ли се ви кренути овако к нама.

— Збогом, збогом! — вели једна другој. — Лаку ноћ! Пријатно спавање! — Ама канда ћемо ноћас имати мало кишице; видите ли како нам се спрема од Бачке? Зацрнили облаци! — вели поп Спира.

— Послао ми је један мој пријатељ из Фрушке... Само једну чашицу. — А, захваљујем лепо. — Ама само једну. — Не, не, верујте... не пијем. — Чашицу, забога...

Нема ти ту мелшпајза кад није мастан, па не цури маст низ браду. »Ама, фино је«, кажу: аја, не марим ти ја за то! — Сасвим тако, имате право.

— Ама, Спиро, како то још говориш!? Ко те не познаје, мислио би само да је све то истина! — вели гђа Сида. — Е, није него ни

(Тако је гђа Перса пред странцем ословљавала свога попу.) — Ама шта је било, Персо? — запита поп Ћира. — Та ништа, забога; наљутила се госпоја Сида што сам је двапут понудила

— ’Ајде, немој ту којешта говорити... — Ти којешта говориш... — Ама ја и не говорим ништа; видиш да дремам, спав’о би. — Иди, не пробудио се — прогунђа гђа Сида.

Она, дабоме, не уме онако пиљити мушкарцима у очи и преврћати очима к’о она њи’на актерка. — Ама, Сидо, све ми се чини да ти... — Ето! Што га нема код нас; а код њих је био и пре и после подне!

питали за здравље и онда кад се обојица нису макли ни из сокака, а сад се вратили обојица с пута, — па један другог ама ни једном речицом да не запита!!

— Ама... оче Спиро, ’тедо’ се нешто с вама мало разговарати, ако се, то јест, с вама, уопште и може разговарати. — Е, да!?

Неко дањом, неко ноћом; тек дошло време да се поштен комшилук расели од тога вашег виртшафта. — Охо, охо! Ама ви, господин’ Ћиро, баш онако... — Јесте; ми онако, а ваша кућа свакојако. — Охо!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ама јел'те молим вас лепо, зар је барон Гизел збиља с оне стране? — Киднуо, киднуо мало пре, тако кажу. — Киднуо, па кад

— А жена јел' с њим? — Њу оставио, једва му се дала прилика... — Ужас, људи, пропали смо коначно. — Ама чекајте, господине, полако за Бога, нисмо још пропали. — Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете?

Појмите по Богу. Зар није друга ствар борити се с царевином? Ама побеснили смо ми, ја вам кажем Требало је да се умиљавамо а ми изазивамо и чикамо, после два рата.

Зар да се понизимо до роба, до скота? Зар то хоћете? Ви не познајете услове. — Ама какве услове, господине? Ама шта причате ви о условима кад је у питању живот и опстанак државе и све.

Зар да се понизимо до роба, до скота? Зар то хоћете? Ви не познајете услове. — Ама какве услове, господине? Ама шта причате ви о условима кад је у питању живот и опстанак државе и све. — Какав опстанак.

— И још Путника задржали па у ђенералштабу погубили главе. — А и влада ноћас кида у Ниш. — Ама каква..... ама јел'те ко сте ви? Ви лажете! Ви уносите забуну! Ко је овај тип? — Ко ти зна ко је!

— И још Путника задржали па у ђенералштабу погубили главе. — А и влада ноћас кида у Ниш. — Ама каква..... ама јел'те ко сте ви? Ви лажете! Ви уносите забуну! Ко је овај тип? — Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје?

— Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје? — Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам... ама ја сам чуо. — Господо, то је шпијун, мора бити шпијун. — Сигурно, сигурно шпијун.

— Ко ти зна ко је! — Зар га баш нико овде не познаје? — Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам... ама ја сам чуо. — Господо, то је шпијун, мора бити шпијун. — Сигурно, сигурно шпијун.

— Зар га баш нико овде не познаје? — Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам... ама ја сам чуо. — Господо, то је шпијун, мора бити шпијун. — Сигурно, сигурно шпијун. Па пун је Београд шпијуна.

— Шта ће бити? Па кажите ми да вам кажем. — Ама ту су коњица и трећи позив, поседају границу и осигуравају мобилизацију. — Ја, много вам сигурно осигурање!

— Ево, све ће це, вели, уредити без рата.... слободан превод. — Врага ће се уредити. — Ама јесте ли ви изабрали подрум, кажите ви мени? — Како, какав, шта подрум? — Подрум, подрум. Хихихи... Хихихи.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

КИР ЈАЊА: Пан метрон аристон¹, красно грчко мудрост. Све сос мера, све сос мера, па ћиш дођиш до велика слава. Ама проклето садашње свет оћи све високо: оћи мамузу, оћи бал, оћи кафана, оћи свилена кадифа. О тис анангис!² Оћиш мода!

ЈУЦА: Није само доста устма љубити, него треба муж да пази шта му жена зактева, пак да јој чини по вољи. ЈАЊА: Ама треба и жена да слуша свога господар. ЈУЦА: Ја не знам у чему се ви на мене можете потужити?

ЈАЊА: Душо Јуцо, што ћиш ти сос мене? ЈУЦА: Оћу да ми шешир купите. ЈАЊА: Ама, за име бога, нема, море, крајцари! Како да ти купим, де? ЈУЦА: Кад немате, ја ћу да се раставим од вас.

Ја видим да овде нема за мене живота. ЈАЊА: Па то све теће за једно шешир? ЈУЦА: Јесте, за љубав шешира. ЈАЊА: Ама, море, што ћи тебе шешир? ЈУЦА: Ја оћу да имам. ЈАЊА: Е, кад оћиш баш, оћим да ти купим за једно љубав.

Нега да ми даш грација три дана, да си промислим. ЈУЦА: Шта ће... ЈАЊА: Ама не ми говори једну реч, де, кад ти милуим, знаиш, једно слово. Оћиш да ми осиромашиш, ајде, де!

ПОЗОРИЈЕ 3. КИР ЈАЊА и ПЕТАР ЈАЊА: Ту ти писму дао кир Диму? ПЕТАР: А? ЈАЊА: У, што ми једиш, једили ти пси!... Ама графа ј’ од кир Дима, му познаим слово. (Гледи у писмо.

Сад да изборим новци... Охо, чекај мало! (Забрави брата куд је Јуца изишла.) Е, тако! (Отвори сандук.) Ама ово проклето Јуцо може да гледи кроз рупа. Кад види новци, зови поусталију, и ми убии. (Виче.) Душо Јуцо, душо Јуцо!

Сад не смим да идим!) МИШИЋ: Слуга сам, кир Јања! Како се находите? ЈАЊА (поклони се): Фала бога, здрав сум; ама зло, зло! МИШИЋ: Зашто зло? ЈАЊА: Рђаву време, нема новци. МИШИЋ: Е, фала богу кад сте само здрави! Биће и новаца.

ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци! Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!“ нега: „Колико даш?“ Откуд ћим да дам кад си нема?

Господар нотариус, ево да даим цело форинта. МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања. ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад! МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут.

Проклето посла! (Мисли се.) Нек иди збогом ова шпекулација... Ама десет хиљада форинта у стребро! Јања, бре, чуиш? Десет хиљада форинта стребро! Ма тин тимин му!¹⁰ Да узмим! За Катица?

ЈАЊА: За десет хиљада форинта. ДИМА: Малиста! Тој едно... Дај го. ЈАЊА: Ис калин кардјан, аделфе; ама знаиш греческо мудрост: То данион фронтидон анаплеон. ДИМА: Не си брини, де! Ја, то Рошилдову писму. (Пружи му.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Затим опет прислони главу на дирек, као да тражи меко узглавље. Међутим, Ђурђе се осврну снахи и продера се: „Ама, Шокице, докле ћеш ти нама шокетати и свима нам памет солити? Та оно ми је брат ко ми је добру рад!

“ Павле га међутим тужно погледа и рече му неким гласом којим није говорио дотле, оштрим, грубим, леденим: „Ама није ријеч, дете, о талирима. Него о срамоти коју овде трпимо.

Али је Павле додавао, да каже: Зар је ово срећа, зар је ово, што јој Бог даде, после смрти њеног мужа? „Ама рече ли ти њој да иде с милим богом до њеног Дрниша?

„Па шта?“ Петру се на то осу неко руменило по образима, па викну: „Ама, апостоле, шта, па шта? Па казујем ти лепо да се матори Трифун смирио. Што се на ме издиреш? Нисам ја крив.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Тако је, тако! — потврди скитница. — И он је одмах прорекао да је лав у џаку, па га спопао страх. — Ама да то не буде каква подвала? — упита један од присутних.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АНТА: Видео сам га, видео сам га својим рођеним очима. СПАСОЈЕ: Кога? АНТА: Покојног Павла Марића. СПАСОЈЕ: Ама, кога Павла Марића? АНТА: Онога чији си ти наследник. СПАСОЈЕ: Ама, остави се ти тога наследства, већ реци ти мени...

АНТА: Покојног Павла Марића. СПАСОЈЕ: Ама, кога Павла Марића? АНТА: Онога чији си ти наследник. СПАСОЈЕ: Ама, остави се ти тога наследства, већ реци ти мени... Уосталом, нема шта да ми кажеш, немам шта да те питам.

АНТА: Ко то? СПАСОЈЕ: Па ти! АНТА: Зашто ја? СПАСОЈЕ: Па за кривоклетство. АНТА: Ама, како ти то мени: робија? И то одмераваш као килу шљива или лука. Робија, таман посла!

АНТА (Рини): Пати ли он од срца? СПАСОЈЕ: Ама, не прекидајте! Читајте, молим вас! НОВАКОВИЋ (чита): „Када сам хтео да донесем одлуку, уплашио сам се од себе.

АНТА: Хоћу: збогом, госпођице Агнија! АГНИЈА: Збогом! АНТА (оде). В СПАСОЈЕ, АГНИЈА СПАСОЈЕ: Ама, шта ради то дете? Вукице! АГНИЈА: Немој је звати, хтела бих да проговорим с тобом.

АГНИЈА: Па има, дабоме, кад је већ одложено венчање. СПАСОЈЕ: Ама, што си окупила то па то! ВУКИЦА: Немојте ми, тетка, молим вас ни помињати то венчање.

'Одите, 'одите сви на моје груди... АНТА (потрчи му у загрљај). СПАСОЈЕ (гурне Анту): Ама, не ви; акционари, овамо на моје груди, браћо и сестре, акционари. (Загрли све колико може и кличе.) „Илирија”!

АГНИЈА: Како да не? Ето, срела ме је јуче госпођа Драга Митровић па ме пита: „Ама, зашто је то господин Спасоје наједанпут одложио венчање своје кћери, кад су све, све позивнице за свадбу штампане?

АГНИЈА: Како? Не верујеш у шољу? СПАСОЈЕ: Не верујем. АГНИЈА: Па ти онда не верујеш у бога. СПАСОЈЕ: Ама, шта ти мешаш бога са шољом од кафе. АГНИЈА: Па судбина; бог дели судбину, а шоља ти само унапред каже ту судбину.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Дакле, сам себи сам се зарекао да не узмем која је јектичава, ама за никакве новце, него ћу узети ма сироту, само да је честита, здрава и вредна, па ако је још и лепа, утолико боље.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Шетамо, а мене хвата страх за Београд. Он, неспретњаковић — ништа! Ни прстом да макне! Ни да се покаже. Ама баш ништа!

дана од десет до два, желећи да му покажеш како си најзад оздравила, како си слободна и како ти више ништа не значи. Ама баш ништа! Лањски снег. Има прекратке ногавице, а испод њих пругасте чарапе.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Кад помислиш да је отимао градове, да је у збору и при соври сједио до владике и барабарио се с ђенералима!... Ама чуда да нема више Црногораца, као на данашњи дан!

Крцун кресну и другом, те видјеше на њему излињао грађански капут. — Прерушио се, да-ти! — рече њеко. — Ама, љуђи, ово је он! — викну Крцун узрујан, крешући учестано. — Он је, светога ми Василија! Он... принцип!

Он љубазно дочека Јанка и поразговара се с њим, не испитујући га много. Ама син му Јоко, (онај о коме се причало да је посјекао два француска официра) жив, огњевит млад човјек, засу питањима и

Тако, шјор капетане! — Ама, лијепо мој шјор амираљу, Мираш и Зеко једва ће одољети да носе и цијепају дрва, да доносе воду, да стружу кртолу, и

Ђакон их подбоде: — Овај, богме, на двојицу одједном, а све њекако у његову шалу улази трбух! — Ама, зар не знаш да Цуце о другом чему и не мисле! — прихвати Цеклињанин.

— рече Цуца. Војник Ћеклић одазва се: — Немој ти на нас пренашати ваше работе и вашу славу! — Ама, јесте, чоче! Зна се и то да је њеки ваш купио од мазге јаје, а други од ваших нашао на путу божје око! — Какво јаје?

Кнез ће даље: — И мој ти Цуца започе, без околишења овако: „Ама кнеже Драго, ти мени оцрни образ пред владиком и оноликим збором!

— Ја мним ништа друго није, но се човјек зажелио својих домаћих и својих адета — рече Рако. Вуко придаде: — Ама за чудо ми је што од њеког времена не мари ни за своју нову кућу!

Приморје или гдје друго, свеједно, наша била туђа се назвала, а ми остајемо инокосни, да се савијамо око онога црвића. Ама... учувај, боже, да се што догоди Драгићу, шта већ веже Јоку за нас!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Није шала, срамота од света. Њене другарице удале се вајкада, а она сирота... ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Деда Раде преузима бригу око коња који је ослепео у рату, вођен тим осећањем свеодговорности и свекривице: - Ама, људи, шта ће нам стара кљусина, ко ће то џабе хранити?

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ако устраје овако, остаћемо просјаци. СМРДИЋ: Ја нисам мислио, да су Сервијанци такви људи. Ама чашу вина да ми је ко пружио. ШЕРБУЛИЋ: Ко је то видио?

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« И онда изиће с предлогом. »Ама, господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер, или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно

— А ко пила кафа? — пита Јова. — Ја платила, а ти пила, — вели Шваба. — Охохо! — вели Јова. — Ама је слатка! Татлија и кајмаклија! Није ни чудо, кад је муфте! — вели Јова, па се глади по трбуху. — Охохо!

— Оклен си, пореска главо? — запитаће Јова. — Је л’ ја? — пита сељак и мери га. — Ти, да! — Ама зар ја? — Ама ти, ја! — Ја, вала, из Корита. — Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци.

— Оклен си, пореска главо? — запитаће Јова. — Је л’ ја? — пита сељак и мери га. — Ти, да! — Ама зар ја? — Ама ти, ја! — Ја, вала, из Корита. — Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци.

— Је л’ ја? — пита сељак и мери га. — Ти, да! — Ама зар ја? — Ама ти, ја! — Ја, вала, из Корита. — Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села.

Велим, боље своме да дам паре него неком туђину. Па пошто, велиш, да је то прасенце? — Ама... — вели сељак, па гледа још једаред прасе. — Деде, деде, говори! Знам да ти треба порез да платиш!

Знам да ти треба порез да платиш! — Па четири, рођаче! — одговара сељак. — Је л’ гроша? — пита Јова. — Ама каки’ гроша, рођаче! Динара! Четири динара. — Ма зар за то прасенце!? — Ама какво прасенце, кад је назиме!

— Је л’ гроша? — пита Јова. — Ама каки’ гроша, рођаче! Динара! Четири динара. — Ма зар за то прасенце!? — Ама какво прасенце, кад је назиме! Трајаће ти до Малога Божића. — Слушај, рођаче! Да ја теби дам два. А? Сељак ћути.

— Е, Пајо, ако ниси где зват, да ми будеш гост првога дана. Погледај само како сам прасе купио! Ама ће да се све руска под зубима кад га онако печена с мраза донесем!

— Коју? — запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била. — Па онога мачора! Ама сам му подвикнуо с једну цепаницу, а он киднуо преко зида; неће му скоро пасти на памет да ми прави физиту.

— Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик. — Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке... — Хладне руке... ама врела љубав — уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче. — Чуће се!

Полаженик седе и стаде правити цигару. — ’Ама, остав’ се тога, прико. Сад ће ручак, тек што није! Ама, прико, што ће бити уживанције и крканције!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

О Хајкуна, ружа тек развита, Па у киту са љиљаном свита, Тако ти је румена и бела, Ко је виде, срце му понела. Ама слабо очију бејаше Што дивоту ову сагледаше, А међ овим неко момче Тале, Красан јунак, сви га Турци хвале.

И бију се, а да што ће друго? Отимљу се, ама неће дуго, Сваки час им носи муке грђе, Све их Србаљ опасује тврђе, Удара им са стране свакоје, Понајљуће где је

“ — Овдје ријеч други глас прихвати: (Други, брате, ама какав тужан, Од милине и од туге живе У хајдука срце затрепета.

“ Па се брзо Милуну обрати: „О Милуне, моје сунце јарко, Не ударај старог Мустаф-агу, Злотвор твој је, ама отац ми је, Ако падне од тебе јунака, Кô да паде баш од моје руке.

“ 11. Ох, глени му под аљину, Глени, роде, глај му ноге! Тур' му с главе капетину, Да не има врашке роге? Ама народ веран, јао, Седој бради веровао. 12.

Баш је добро што ј' побегâ! 61. У дом уђе, пење с' горе; Већ се попе, па ј' у трему, Ама ко то, нуто море, Ко на сусрет ита њему? Ко му белу руку даје? Ко то пита, не престаје? 62.

Тио ветрић, тио дује, Ал' му душом пољуљује. ИИИ Ветри душу од планине, Ама таки још не бише, Као когод да ту гине, Кô на смрти да уздише, А то лисје са дрвета Да чудно ли зажубори,

Беше, сине, једно дивно чедо, Од четрнест година је била, Ама лепша него бела вила. Гледаше ме брижно, жалостиво, Та срце ми понела је живо.

Јој, како се војске уоштриле! Стоје мртви, брате, на гомиле, Ама нико успрегнути неће, Већ ко може у бој се заплеће. Ох мој Боже, косовска покоља, Де помози коме ти је воља!

После боја што војске остало Све овамо у град се нагнало; Града бране куле и зидови И још они дубоки јаркови. Ама, брате, војске је премало, А и њима срца је нестало. Ој Турчине, папке у ледину, Де ћеш силном одолет Србину!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

А шта је сад ово, најновије? Како шта је! Ама, зар неко из поштене старе Ћопића куће има образа да јавно и отворено, пјесмом, помиње тамо некакву чупоглавицу, а

— Ама, какви контра! Све су то ови наши разни бенаши и ходалице. Неко крпи самаре, неко калајише тепсије, неко ... — А не би

На сву ту причу камарат се рогушио као дурновито парипче, а онда би се одједном разгалио и загрохотао: — Ама, Радоје, ко те створи тако добра и незлобива, то ми не стаје под капу.

— Ама, људи, шта ће нам стара кљусина, ко ће то џабе хранити? — бунио се мој стриц Ниџо, а дјед га је само сажаљиво гледао ка

— Ве-ве-ве-ве ...ке-ке ...Куја вуку помокрила руку ...Ето ти, испаде нешто. — Ама шта испаде, бог те видио? — устури се командир. — Шта имају вук и куја с Петром Дошеном и с његовом кравом?

Мислиш ти да се овдје саставља антидржавни летак, је ли? Пјесник се пробуди и збуњено се осмијехну. — Ама, понијело ме, ђаволи га дерали. Знаш, нема ти ништа слађе нег овако ... — Опорочавати власт, а? — исцери се командир.

— Срочио си ти црног ђавола! — развика се командир. — Зар су теби порезници ...Ама, то су државни службеници, куго кокошија. Ђуро се замишљено загледа у оно сикирче пред собом.

Ама, то су државни службеници, куго кокошија. Ђуро се замишљено загледа у оно сикирче пред собом. — Ама људи, како ћу ја срочити пјесму по вашој вољи кад је тај грешни Петар Дошен овамо с моје стране, сирома као и ја, а ви

— Сељачина! Ама, зар ти мислиш да сам ја баш спао на то да се прехрањујем продајући топовску ђулад штокаквим тамо скитницама и

Друкчије их нећеш истјерати. Момчина буљи у боцу као у чудо и бобоњи: — Ама, брате, ја никад нијесам кресо шибице, не умијем ја то. — Нијеси кресо шибице? Па пушиш ли ти? — Јок, брате.

Чича зирка око себе преко горњег руба наочара и гласно гунђа: — Ама, ко поједе оволике орахе, стрину ли му његову? — Сигурно Крајишници!

— Како то? — забезекну се чича, више радознао него љут. — Како, питаш? — уозбиљи се делија. — Ама, знаш ли ти, друже, да је нама, крајишкој дјеци, једина и највећа милошта и дар, откад знамо за се, само орах и ништа

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Две му успут побегле. А овима које су стигле Хасанага потпрашио пете! ХУСО: Ама зашто, Алаха ти? СУЉО: Каже неће да му логор погане курве! ХУСО: Јесу ли бар биле чему?

у дете не смем да погледам од стида... Зар да те живог мајка оплакује... (Клоне на колевку) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ама, види је, молим те! Шта је сад нашла да изводи? Немам намеру да вепра чекам у кориту!

И то ти је све! Квит! Чиста посла! Штета само опаке жене! Ко да се на месечини сунчала... МУСА: Ама баш и није толико квит! Чиста посла? Међ њима никад нису чиста посла, то ти ја кажем, а ти, ако хоћеш, провери!

Добар домаћин. Кадија се због тебе није женио! То треба да цениш! ХАСАНАГИНИЦА: Како баш ништа, ама баш ништа не разумеш? Па сам кажеш да прође много воде за седам година... Ја сада имам дете... У Имотски...

ХАСАНАГА: „Скоро ништа” — то је већ нешто друго... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ма, нека ситница у вези са том свадбом. Ама не вреди ни да се помене! Ипак да ти кажем, кад сам већ ту. Казаћу ти по реду, укратко. Кажем ти, ситница.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта ће ти сад он? Њега нисмо ни уговорили. Овде он нема никаква посла; ама баш никаква. ХАСАНАГА: Ма шта ми каза? Младожења на својој свадби нема никаква посла? Чудна ствар...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И сви су говорили да ти мене чекаш. Неки су ме чак и питали. Али као у шали и као сажаљевајући те. — Ама, она, Бога ти, баш тебе и никога, а? — Ех! — одговорио бих ја и окренуо одмах разговор на друго.

— Ама, Маријо ... — поче она — хајде кад ћеш већ ту твоју да удајеш? Зар не видиш колика је и каква? Зар хоћеш да ти неку сра

— Ама, тето! — промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе. „— — — Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога,

— Ама доста, не плачи. Не бој се. Проћи ће то — храбраше је он натапајући водом бразде и слушајући како она грца, плаче и бун

Нуде га једнако. — Нека, нека... — одбија он. — Продужите ви. — Ама да вам нисам ја на сметњи? — Трже се он и поче да се диже да иде. Не дадоше му ни да се макне, а камо ли да оде.

— Узми, синко, узми! — додавала је радосно мати му. — Ама, не могу! — правдао се он. И то не матери већ Аритону, окрећући главу к њему и гледајући га мило и као молећи га да се

— Па да гледам... Аритон се досети како му она смета, и подвикну јој: — Иди ти, иди спавај. — Ама не спава ми се! — брањаше се она, а већ поче да се диже. — Иди кад ти се каже! — обрецну се на њу још строже Аритон.

Како ће она њега, Иту, да погледа, да му се насмеје, од радости да се заплаче кад га загрли, кад би се одмах, ама одмах, испречио он, покојник. А сада она сама, Аница, није више оно: пређашња Аница, већ жена, а он Ита, још је Ита ...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

привиђења разбуђују поноћ сновну, бледи реди од образа, ближње душе, драге сени, оживеле успомени изумрлих пријатеља. Ама нису јавилици од подоба древна доба, не нуде се души мојој мирисима босиочким из давнине мученичке: већ ми дисак

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

А они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану

Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: — Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно.

Па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести. Шњима и царевић једе, ама им очи завараја па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: — Хајде да идемо у лов, јер сјутра

двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.

ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер — вели — ако то учиниш, зло ћеш проћи.

Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да дохвати. Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: —

— па му жену отме и каже: — Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.

има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине.

Земља беше много арна и за сваки рад згодна, ама је сељак није никако ни орао ни косио. Лежала је тако и ђубрила се.

јер би јој човјек увијек одговарао кад она много навали: — Бог с тобом, жено, како бих отјерао своје рођено дијете! Ама она не престајаше: те оваки је, те онаки је!

Кад то виђе царев слуга, зачуди се, ама се и уплаши од силних оклопника те одмах пристаде и трампише. Он узе магарца и појаха, а ономе даде везену мараму.

Дуго се разговараху, док царев слуга не рече: — Ама ја сам баш добро гладан, па стога и сврнух да мало поједем, а и ти ако си гладан да ми чиниш друштво.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

КУМ: Еј, мој брате, кад пођем од куће, кад дођем кући, морају да се претресу џепови. Ама за најмању пару морам да јој дам рачуна. О, сачувај те, боже, с таквом женом живити!

МАКСИМ: Па би се после кајао. КУМ: Само три дана да живиш с мојом. МАКСИМ: Ама ја сам се с њоме разговарао, не види ми се тако опака као моја.

да видите, како се моја нацифрала; ама није жена него лутка: утегла образе белилом, велиш, шкрипили би под руком. — Мислим, који је то враг, али никако ми се

МАНОЈЛО: Е, сад знам шта је. Твој господин оће да буде советник. ИСАЈЛО: И може, кад је учен. МАНОЈЛО: Ама, вере ти, како говоре ови учени? ИСАЈЛО: Као буди бог с нама. Слушам га по два сата, па не разумем ништа.

ЉУБА: То је портре Велимиров. СТАНИЈА: Нисам још видила свеца Велимира. ЉУБАл: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: Ама што се смејеш? НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати.

СТАНИЈА: Како кафа? Жута. ЉУБА: С млеком. СТАНИЈА: Ко пије кафу с млеком? Млеко се пије само. ВУЧКО: И ја кажем. Ама господа... ЉУБА (баби): Узми само, да видиш како је добро. СТАНИЈА (окуси, па се намршти): Не могу ти, кјерко.

СТАНИЈА: Ти да будеш Циганка? ЉУБА: Зашто Циганка? СТАНИЈА: Куку мене и до бога мога! Нешина кћи Циганка. ЉУБА: Ама што ти је мајка? СТАНИЈА: Ко свира, до Цигани? ЉУБА: Та то је сад мода: која девојка не свира, Није нобл.

ЉУБА: Тако је. Иди у прве куће, свуда ћеш наћи или фортепиано, или гитар. СТАНИЈА: Ама како то говориш? ЉУБА: Па тако. СТАНИЈА: Ја те ништа не разумем. ЉУБА: Шта ћу ти, кад ниси живила овде.

5. ВУЧКО (доноси кафу), ПРЕЂАШЊЕ ВУЧКО: Ево кафа, ама за ћеф. Ох, ох! Благо оном, ко ће да гу пије. ЉУБА: Однеси мајки. СТАНИЈА (окреће се): Кјерко, ја би ти села.

(Узме један јастук из кревета.) ЉУБА: Шта ћеш то, мајка? СТАНИЈА: Да седнем, уморна сам ти. ЉУБА: Ама немој, мајка, побогу! То је срамота.

А ко ће да служи? (Да Станији, она пије.) Је л’ добро, мајка? СТАНИЈА: Добро је. ВУЧКО: Ама сам гу пеко за један ћеф. СТАНИЈА (врати му шољу): фала, синко! ВУЧКО: Са здравље! (Одлази.

ЉУБА: Ћути, мајка, то није ништа зло; то је мода. СТАНИЈА: Каква је то безобразница мода, што квари свет? Ама је ли Неша слеп, види ли он све? ЉУБА: Та кажем ти, то је обичај.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Добро, питаћете се ви, а клинци? Јао! Најгоре од свега је то што се одмах залепе! Како залепе? Лепо. Пошто немају ама баш никакве представе о томе шта би требало да раде у животу, прифластеришу се истог часа за мој животни оптимизам

Кретен један! И још сам му казала да он и Маркс немају ама баш никакве везе под милим богом, јер је Маркс био човек-филозоф, а он својим потчињенима на сваку примедбу одговара:

Све ово, Чарли, не би само по себи значило ама баш ништа да није нека врста симптома! Како? Лепо. Ако је тачно да сваки народ заслужује онакву народну музику какву

У првом тренутку, човек о коме је реч ... Је л' слушаш? Хеј ти тамо? — Ама, само ти ваљај, Ана; ја лепо лежим у кревету и баш ми је фино! — Е, да знаш, баш ми је мило што се тако лепо проводиш!

Страшно ми се некако допада тај момак Дунђерски, лагала бих вас кад би вам казала да то није баш мој тип. Ама баш мој! Некако ми допада код њега, да вам право кажем, то што је доследан!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ВИДА: Шта ћеш; такав је закон божји, пријатељ-Проко, па не бива друкче! ПРОКА: Не бива, боме! АГАТОН: Ама, закон, знам ја да је то закон, али бар да има некога реда у том закону. Зар је баш он био на реду?

ТАНАСИЈЕ: Ама, и без тога, друго је то, Агатоне, управљати народом, а друго је управљати имањем. АГАТОН: Није друго, Танасије, није

ВИДА: И ако је пао, пријатељ-Агатоне, теби није ништа зајео. АГАТОН: Ама, не кажем ја ништа против тога, али да си пао под стечај, па онда купио аутомобил, ја бих ти скинуо капу.

ПРОКА (буни се): Зашто, кобајаги? ГИНА: Ако можеш ти, пријатељ-Агатоне, може и он. АГАТОН: Ама, може, не кажем да не може, само погледај га какав је. Ето, погледај га, молим те!

Е, 'ајд сад, ако можеш, да не штрпнеш кирију. ТРИФУН: А, то никад! АГАТОН: Ама, не кажем ја да би ти то урадио од твоје воље, али знаш већ како је; кад имаш кеца у рукама, штета је пропустити

ВИДА: Ама, реци ти мени, пријатељ-Агатоне, каква је то тетка? АГАТОН: А зар ја знам? Знам да овде у дворишту има она мала кућа,

ГИНА: Ју, Сарка, како да није имао нос? САРКА: Па имао је, не кажем да није имао, само... ПРОКА (пргаво): Ама, шта сте се ту закачили за покојников нос, као да је то главно. Гледајте ви од чега живимо, а оставите се носа.

АГАТОН: Чујем. СИМКА: Па нећеш ваљда пустити да се ко други усели? Ако се треба уселити, ти си најпречи. АГАТОН: Ама, то баш и мислим нешто. СИМКА: Нема шта да мислиш, него да пожуримо, ако нећеш да нас ко претече. АГАТОН: Готово!

СИМКА: Нема шта да мислиш, него да пожуримо, ако нећеш да нас ко претече. АГАТОН: Готово! СИМКА: Ама, немој „готово”, него 'ајде, јер, бојим се, уселиће се Гина. АГАТОН: Хоће! 'Ајде да се некако извучемо. (Гласно.

СИМКА: Збогом! АГАТОН и СИМКА (оду). ПОЈАВА Х ПРЕЂАШЊИ, без АГАТОНА и СИМКЕ САРКА (пошто су отишли): Ама, ви; ови нешто шушкали, шушкали, па одједанпут одоше? ГИНА: И мени то паде у очи!

ТАНАСИЈЕ: Ама, и ја бих као рекао. ВИДА: Хоће да се уселе, видећеш, хоће да се уселе овде. ТАНАСИЈЕ: Па сад, шта му можеш, и боље

) ТАНАСИЈЕ: Па јест, да се одморимо. Збогом! (Оде за Видом.) ПОЈАВА XИ ПРОКА, ГИНА, ТРИФУН, МИЋА, САРКА САРКА: Ама, шта је ово, људи, све нека шапутања? ГИНА: Баш, гледам их, па се чудим.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Маса понесе и мене, размакнух лактовима, а онај дебељко налегао на моја леђа, и запео из све снаге. — Ама полако, човече! — Само право и гурај — вели он и запиње још јаче. Запех и ја, и тако се дочепасмо једнога фургона.

— Трубач, свирај збор! — рече одсечно Траило уместо мене. — Ама је ли, богати, како ће они да нађу ствари, кад не знају?... — Е, ће нађу, де!...

Облизујући папир, обрати се он мени: — Ама, господине наредниче, докле ћемо овако? — Ту смо, још мало... — Досади ми ово набијање друмова.

Војници застају ужаснути... Потом љутито машу главом и осветнички стежу песнице. — Их, их, ама ни једнога живога не треба оставити! — говорили су међу собом.

За једнога командира веће незгоде нема. Ама да је десет људи пало, лакше би поднео. По кратком поступку би доставио: нестао, разболео се, умро на путу, и тражио

Сви смо се смејали, јер је Јанкуљ мислио да га је ударио упаљач шрапнела. — Ама, поднаредниче, не се љутим да ме бапне у нога, рука, ама посред леђа... о, фирија дракулуј!

— Ама, поднаредниче, не се љутим да ме бапне у нога, рука, ама посред леђа... о, фирија дракулуј! — и Јанкуљ брише шајкачом хладне грашке зноја.

цокћу језиком чудећи се величанственоме призору, док им Станимир, предњи возар, не објасни: — Ја, славу му, каки је. Ама тачно знам... јесте... пази, пази рупе. Оно је од неке тешке хаубице...

Наиђе и командир једне коњичке батерије који се жали да су му данас заробљена два топа. — Ама мучно је кад је коњица испред тебе — каже он нашем командиру. — Пешаци ће да изгину бранећи батерију.

Једва пронађосмо пољану где беше цео наш пук. Причају, како су мислили да су нас заробили. — Ама замало, бре, да нас увате за гушу — објашњава неки од наших војника.

па се мало одмакнемо. А он каже: — Није ја, него ти кажеш! — Ама сад свеједно — упаде потпоручник Александар. — Како нађосте село? — По кучићи... Насмејасмо се.

Тешка је самоћа и кад живот промиче редовним током, а камоли сада у рату. Ама да ме ране само!... Шта бих радио?... А угледаће ме сигурно, јер тек ваљда не постоји неки зид иза нашега фронта.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се дала прилика да јој ма шта рекне. — Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито.

Његов поглед као да хтеде рећи: »ама вараш се ти, биће да је то који други штогод погрешио; а видиш, ја седим миран кâ светац. « — Устани!...

— О, молим.. извол’те, рече она са неким малим изразом кокетерије. — Ама немамо где да вас уведемо. Децо, дајте коју столицу. »Хм, па то је он !... знам ... И гле сад шта је !

А она не зна, него... Хеј, што ти је женска глава!... Ама Бога ми, господине, једнаке су : и ове ваше учевне и оне наше конђаре. Је ли њој дуга коса!... Ехејхеј!...

— Добро, кад госпођица за тебе моли, одговори писар, па стаде нудити нове пријатеље јелом и пићем. — Ама као да смо се ја и ви, господин учо, раније познавали... или смо се негде виђали, настави писар, нудећи Гојка пивом.

Изиђе свештеник. За чудо и он беше исти учитељ... Онако исто говори, онаки исти покрети, осмех, ама баш све исто. И његове прве речи беху скоро исте као и учитељеве.

Све у парчета!.. — Шта си радио?! Викну пренеражена Љубица. — Ха-ха... ти се плашиш?... Ама рекох ли ја теби, да нам нико ништа не може... Нико!... Разумеш!...

»То је учитељ... онда ће ово бити«, вели жена у себи и прилази другим вратима. Не чује се ништа, ама баш ништа!... Стој, неки покрет и звук... као да се љубе ?... Јест, пољупци!...

Опростите, заборавите све што је било... и њој потекоше из очију крупне сузе. — Ама шта ви !... Не допуштам... мисао такву не допуштам !... Знате ли ви... знате ли... о, па ви не знате, ви не видите!...

— Како хоћеш... како год ти хоћеш. Ако ти рекнеш, нећу ни ја ићи... Како год ти кажеш !... — Ама не питам те ја за одобрење да идем, него за мишљење, рече она, смешећи се. Како ће то изгледати?... Да ли има смисла ?.

Она га после ове речи погледа захвално, па промени разговор узе веселији, љубазнији тон; — Ама, молим те, шта ћу да радим са молитвом: никако деца не могу да изговоре неке словенске речи... целе зиме се мучим.

И све, ама баш све... како је било са Гојком, тако је сад са мном!... — Е, синко... Говорила сам ја теби онда, рече јој мати,

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

205. Љепа ти си, љепотице Ајко! Љуб’о бих те, ама си малена. — Љуби, драги, бићу и голема: Препелица малена је раста, Па умори коња и јунака.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Ко да ме ућутка? БЛАГОЈЕ: Гино, да ћутиш ту! ГИНА: Ама коме да ћутим? Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим?

ГИНА: Мужа вараш са Секулом, Секулу с глумцем! А с ким ћеш сутра глумца преварити? ФИЛИП: Мајко! ГИНА: Ама, шта ти је, човече, прођи ме се! ФИЛИП: Не буди окрутна, саслушај ме, мајко! ГИНА: Нисам ти ја мајка!

БЛАГОЈЕ: Јеси ти луда? Да га се одричеш сада, кад му је најтеже? ГИНА: Ама кога се одричем? БЛАГОЈЕ: Одричеш га се сада, кад је у затвору! ГИНА: Ја да се сина одричем! Ти си полудео!

И тек што га је закло, одро га, распорио, наго се над ону џигерицу, а дође ти онај и трас! Начелник ама ни а! Само ти клону у ону јунећу крв! БЛАГОЈЕ: А причају да је убијен у кревету! МИЛУН: Ко прича?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Он нас је, све, набадао на флорет, као да је флорет чачкалица, а ми њему нисмо могли ништа, ама баш ништа. То, да постоји човек који мене набада као лептира, а да му ја, са мачем у руци, ипак, не могу ништа, ама

То, да постоји човек који мене набада као лептира, а да му ја, са мачем у руци, ипак, не могу ништа, ама баш ништа, мени се чинило као фантазмагорија, чаробна. Ја сам зато остао на Ријеци.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Ја сам хтео да те обрадујем па да ти купим магарца каквог нико нема: с пауновим репом — одговори мудри слуга. — Ама, јеси ли ти при себи?... Па зар и има где на свету магараца с пауновим репом?!

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— пита председник. — Нека буде други опозиционар. — То је свеједно, ко било. — Ја волим да сам уз владу. — Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже. — Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле. — Море, шта ме љубите, кад сам још млад....

— Ка' да ти то, Блажо, навраћаш воду на своју воденицу? — Јок ја. — Ама немој ти продавати бакчованџији краставце, но реци де само, коју ћеш? — Мене, вала, све'дно.

« — Ама 'ајте да припевамо Анђу, кад она нас 'волико дира, вели Милица. — Давно сам ја, Мило, припевана и опевана.

— Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље. — Ама здравља ти, па како изгледа ова? — Па 'нако, гледна... ка' и свака варошка; танка у струку ка' ја у врату.....

Саздао их Бог лијепе, ка' што већ море бити, а оне се саме руже, вели Танасије Прекић. — Ама јес' чуо, Марко, и ви људи!

о, притегла се, брате мој, у неке лубове, па једва дија, па, да ти кажем, и не крије своју бруку: ама лијепо се виде лубови око ртењаче и слабина... јес' 'ванђеља ми!... ама ка' пребијена овца, ет'!...

јес' 'ванђеља ми!... ама ка' пребијена овца, ет'!... — Ама славе ти, ч'а Стево, зар се баш виде лубови? — Ја но, Бог с тобом!...

јес' 'ванђеља ми!... ама ка' пребијена овца, ет'!... — Ама славе ти, ч'а Стево, зар се баш виде лубови? — Ја но, Бог с тобом!...

Па'ајде и то ништа, но та брука, што рече Анђа, брате мој, то ти је грдило над грдилима... Ама што гради друкчије, но што га је Создатељ начинио, по Богу си брате?!....

« — Ама то ви ка' да мене певате, Милице? — Јок, вала. Ми то свакад певамо на комишању. — Знам, знам? — Јес', вала, па питај

Слушајте шта прича: — Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други! — Ама причај нам, славе ти! — 'Оћу, брате, како не бих; да ви'ш само, да поцркате од смеја.

— Дедер, очију ти! — Па ет', 'нако, кад но беше код нас капетан Иво, знате већ сви: рђа к'о рђа, ама и ми потеглисмо велики зор под њим. Знате већ, 'нако, како је притез'о табане нашем Живку.... — А што лажеш, болан!...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка! Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то! ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија.

ДАНИЦА: Нису то празне речи. ПАВКА: Него шта су? ДАНИЦА: Ја знам да нису. ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја. ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива?

Реци му: долазио Сима Сокић, онај што га гониш због жене... ПАВКА: (изненади се): Због жене?... (Прекрсти се.) Ама шта говориш, човече и пријатељу, зар те мој муж гони због жене? СИМА:... Реци му: није човек крив!

А ко ће је и испребијати ако неће муж? ПАВКА: Ја не знам о чему ти то говориш? СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам!

Не седи овде адвокат. СИМА: Него? ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата. 'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата.

Павка... имам нешто важно да ти кажем... ПАВКА: А ја опет теби ЈЕВРЕМ: Ама, остави ти, ово што што ја имам да ти кажем много је важније. Дакле, идем одјутрос ја чаршијом...

ПАВКА: Сећам се, знам да ти је господин начелник спустио руку и прошле године кад су били општински избори. ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него човек ме упита: како, како, газда-Јевреме? ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем.

ЈЕВРЕМ: Ех, ех... Ти опет претерујеш! ПАВКА: Ама, како претерујем! Па ето, откуд ти сад, у ово доба кући? Где је себе подне! ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине.

ИВКОВИЋ: А ви? ЈЕВРЕМ: Па, знате... ИВКОВИЋ: Опет Илића? ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи! ИВКОВИЋ: Ама, ја чујем да Илић неће овом приликом бити биран. ЈЕВРЕМ: Како то?

Једанпут си ми се жалио не знаш шта ћеш са њима, па, рекох, ја ћу скоро у Београд... ЈЕВРЕМ: Ама, откуд ти, бре брате, коже падоше на памет! Откад коже биле па битисале!

ЈЕВРЕМ (изненађено и суревњиво): Ама, на чије раме? ЈОВИЦА: Спусти руку мени на раме. ЈЕВРЕМ: Ко спусти? ЈОВИЦА: Господин начелник.

ЈОВИЦА: Спусти руку мени на раме. ЈЕВРЕМ: Ко спусти? ЈОВИЦА: Господин начелник. ЈЕВРЕМ: Ама, и он, кога год сретне, а он му спусти руку на раме! Па шта ти вели?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— »Ама, човече«, извињавају му се они, »дођи ће и на то ред, стрпи се, немој да си тако пргав!« Или му кажу да нису смели, јер

И ви га, рецимо, нађете мало после па га питате: »Ама шта ти то, море, уради!? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те

— запита га оштро пошто се заустави а гледа му право у очи. — Нијесам, господине. — Дакле ниси? — Ама ни словца.

— Море, ти си писмен?! — Ама нијесам, господине. — Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?! Ти лажеш!

— Море, ти си писмен?! — Ама нијесам, господине. — Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?! Ти лажеш!

Не лажем ни ћату, што је једна, рећи, власт, а што тебе да лажем?! — Ама тако ти части, ниси писмен? — Хехе! — смеје се глупо фамулус.

! — Ама тако ти части, ниси писмен? — Хехе! — смеје се глупо фамулус. — Ама, зар је икад ико у мојој вамилији писмен био, те и ја сад да будем?! — А како живиш... овај... с капетаном?

Онако како он рекне. — Хм! дакле се, — рече отежући — не слажете, мрзиш власт?! — Ама не мрзим је. Нит’ је волим, нит’ је мрзим. Онако, знаш како!

— Ама ко си ти, ко тебе посла да ме пратиш и мотриш?! Ко си ти! — Је л’ ја? — Ти, ти, да! — Ја сам вамулус у овој школи од

! — Море, ти си једна бирокрачина, видим ја. Писмен си ти, видим ја, него признај! — Ама нијесам писмен, очију ми, господине! А да сам писмен, куд би мој крај данас био!

Настаде пауза подужа, коју најзад прекиде фамулус. — Ка, кутија, господине! рече фамулус. — Ама, да, збиља... ја те и не запита’. Како ти оно беше име? — Је л’ мени? — Теби, да.

Никако није ћео! — А је л’ било контра-кандидата? — Како рече? — Је л’ било још кога да претендује на то место? — Ама, прости ме, палио сам прангије кад је оно владика овуд пролазио, па их јако набијао, а заборавио да зинем, па сам отад

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Ја не пржим земље и народе, ама многи грдни мучитељи на нос су се преда мном побили; многа, буле ваше, кукајући, за мном црна клувка размотале.

КНЕЗ ЈАНКО Бјеху ли им какве куће, Драшко? ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеху куће на свијет дивота! Ама бјеше муке и невоље: ћескота их несретња дављаше, смрад велики и тешка запара, те немаху крви у образу.

Видите ли онога кадије? Дрŷга нема у четири земље. У њега су медене ријечи, увија се кâ враг око крста, ама пунан губе и лукавства; крвника га ришћанскога нема — заклала га пушка црногорска! НРОЂОШЕ СВАТОВИ.

КНЕЗ НИКОЛА Знај, владико, и сви Црногорци, ја знам дивно како ми је дома; ама имам триста Дупиљанах, нек ме изда свако, кâ и хоће, задајем ви божју вјеру тврду — с Турцима се хоћемо поклати ако

Благо томе кога срце служи и ко није сасма остарио, доста ће се посла нагледати! СЕРДАР ЈАНКО Издати се нећемо, ама треба да се утврдимо клетвом; здрави је посао.

Сам се Радун у кулу нагнао и с њим жена његова Љубица; жена млада, ама соко сиви, пуни пушке своме господару. Радун гађа с прозора од куле, седмину је на обор убио.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Зар ја што не силазим доле, па мислиш ништа не чујем и не видиш? Које доба беше јутрос када он дође? А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно. — Дете рано дође, леже, и ено га још спава. Он већ не би могао да издржи.

ње и неким као измученим од старости, од усамљеног седења и бдења у својој собичици, дугим а још јаким гласом поче: — Ама ти ли си, Магдо? А ја не могу, мори, да те познам. | И вођен Магдом пође.

И он, окружен њима, поче да се пење и да се нећка: — Ама не могу ја горе. Боље је доле, ту у кујни да останем, јер ја не могу. — Можеш, можеш, дедо.

Никако неће да седне на јастуке, да их не би упрљао, већ тражи столицу а сваки час се окреће оцу и моли: — Ама, Мито, да идем ја, да не досађујем. Али мати не да госту ни да проговори.

Да ти дâ тата. — Имамо, имамо, тато. | — Ама не то. Него за тебе, да своје паре имаш, па ако ти што треба, што зажелиш, да купиш себи.

Шта дајеш, свекре, за снају? — Све, све... — поче он. — Не све, него: шта и колико? Ама све! — Зар и ханове? — као кушајући га питају неки. — И ханове, и све! — па се окрену и викну жени: — Иди, мори!

Све вас волим. — Ама баш све? — Све, кућу, тебе, а највише тебе. Али тада клону. Осети како из оне његове руке појури у њу и чисто је

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Шта је, ма шта је!“ „Ама нешто јес, нешто мора бити!“ питало се и довикивало од прозора до прозора. „Сиђите па видите, то јест сиђите па се

Млаз студена вјетра фијукну испод свода, врх њиховијех глава; помрачи се; неколико капи љосну на калдрму, ама крупнијех као љешници. „Удари вријеме, божê вријеме, бјеж’ народе!“ викну неко.

„А ха! дома наши, дома!“ викну сад неко иза њих, ама викну такијем гласом да им је свима у ушима зазвонило. Сви се обрнуше.

Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако! Нећемо да свијет рече: ’гле јунака и јунаковића сердара Пеја Грубанова, како не може да се утјеши за

Божо је причао тајку, како су га разни народи причекали. „Свуд је било гозбе и весеља“, казиваше Божо, „ама свуда; али нигдје ме веселије ни свесрдније не прихватише као у српским земљама, а најсколи у ломној Гори Црној!

Проста им гордост! Судбина је слâгала и раслагâла, ломила и преметала стихије њине, ама се одржаше на скупу — одржаше се, божија ти вјера, одржаше, успркос злим људима и злим временима, носећи на тјемену

“ „Можеш Ћеклићу Млечићу! Ама јесте Млечићи, божија ви вјера! И домишљати сте као они!“ одврати му с мјеста ђакон.

„Је ли сердар Пејо здрав?“ запита Владика Његуше. „Ама шћах таман да ти га напоменем, Господару“, рече Станко Стјепов.

Сад тури чашицу у џеп од доламе, па се стаде крстити, говорећи: „Јест часнога ми крста! Он је. Он!“ „Ко то?“ „Ама гледајте!“ рече ђакон казујући руком пут прозора. Сви ђипише, јер се на лицу ђаконовом читало заиста велико чуђење.

“ одговори Владика. „Имао си шта носити, игумне!“ рече неки. „Богме, дијете, бреме, ама мило бреме. Сви су ти били у манастиру божићнијех поклада.

„Откуда сте ви?“ запита га талијански. „Из Ческе.“ „Зашто бјежите?“ „Зато што ме силом турише у солдате.“ „Ама, ви сте официр!“ „То ме је ишло по роду и васпитању, Господару!“ То им је био сав разговор.

Једноме од те дружине не усни се ништа од тога, но снијеваше нешто друго — ама сасвим чудно. Призире му се најприје велики, господски двор, сивијех зидина, високијех прозора на облуке; чудна

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Зрело зрно — готово стрњиште. — И бел коњ једе зоб. — И празилук има белу браду — ама реп му зелен. — Ја ага, ти ага: ко ће коња водати? — Један коноп планину не окружи.

— По курјаку се јагње не шиље. — Помоз’ бог чаршијо, на обадве стране. — Попо, попуј, ама мало и приоруј! — Права браћа без аршина чоху дијеле. — Пред немогућим нема делије.

По репу, ко бабино кајање. — Питао свештеник бабу каје ли се за гријехе, а баба му одговори: кајем, синко, ама по репу (тј. касно). Пошета миш по рафу па обори сунђер те ми разби главу.

Бојим се биће ти у кући отпатка и једно ће ти унуче умријети, ама ће ти једна од двије снахе помашити мушко дијете, те тако, кад Бог ’оће, штету намирити.

(Домаћин ће му донијети да се напије, говорећи му): — Ево вина, ама тако ти баба Јешна родила сина, не лажи као што си научио! — Ко лаже?

Чух да је некаква невјеста родила дијете, но заборавих да ли је мушко али женско, ама рекоше да мени сличи. 3 НАЗОВИ ЈУНАШТВО (На једном зимском сијелу састала се момчад из неколико села, па један ће

Рећи ће Мићун: Браћо, срамота ми се фалити, ама је познато свему селу да сам ноћу без мјесеца пошао сам у тазбину; како ми се био испео чир на носу, и док је сам

крупа — град кунина — влати са вршка трске кусало — део кашике што се ставља у уста куси — ђаво кускуни — део ама који пролази испод коњског репа куто — лончић Кучајна — планина, стари град и рудник у пожаревачком округу лазина —

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

је ли је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е! вала, море! марви нема суда.“ — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола, твоју краву.“ — „А а! море!

свануло се“ а они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану

Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: „Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно.

Шњима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: „Хајде да идемо у лов, јер сјутра

двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.

ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и много другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер“ вели „ако то учиниш, зло ћеш проћи.

Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да довати. Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: „Оди

па му жену отме и каже: „Ја ти сад жквот праштам, јер знам да сам ти казао, да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.

има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица неда лако ухватити: она се може претворити у разне начине.

јели је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — Е вала, море! марви нема суда. — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола твоју краву.“ — „А а! море!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

) МИЛЕ: Сјајан говор! Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори? ЦМИЉА: Прича двáсата, а не каже шта оће!

(Поведу Скитницу у кафану. Одједном, изненађена, Иконија се окрене.) ИКОНИЈА: Ама чекајте! Овога ми крста! Видите ли ви ово чудо? АНЂЕЛКО: Какво сад чудо? ИКОНИЈА: Нестала говорница!

А, видиш, чудо и мени синуло! Да се курталишем и ја онога Репишта! Чујеш ти мене, мацо? АНЂЕЛКО: Ама немо ти мени мацо! ЦМИЉА: Малопре ти није сметало! АНЂЕЛКО: Малопре је за малопре!

Ја имам нешто постељине и судова, а и пара сам одвојила на страну, па мислим... АНЂЕЛКО: Ама каква сад постељина? ЦМИЉА: Па зна се шта је прво за домаћинство! АНЂЕЛКО: Ма, ко ти је шта реко за домаћинство?

МИЛЕ: Важно је да он не сме ништа физички! СТАВРА: А ко каже да не смем? МИЛЕ: Ама, нисам ја тако мислио, пусти ме! ИКОНИЈА: Ћоро, побиће се! АНЂЕЛКО: Па шта? Оћеш да зато прекидам вечеру?

(Излази) ИКОНИЈА: Оде, а није ни платио! СТАВРА: Вратиће се, оде само да уведе оне војнике. ИКОНИЈА: Ама које војнике? СТАВРА: Оне што џуме тамо напољу. ИКОНИЈА: Цмиљо, дајде ми дуплу комовицу!

ВИЛОТИЈЕВИЋ (Враћа се за сто. Говори с паузама, у које су смештене замишљене реплике невидљивих војника.) Ама само ви седите, нешто сам пито! Имају одличне шкембиће у сафту! Зашто да нема шкембића? Телетине?

Имају одличне шкембиће у сафту! Зашто да нема шкембића? Телетине? Има и телетине; и брашна. Који Макензен? Ама какав Макензен? И не каже се министар војни, откуд вам то, него државни секретар за народну одбрану!

Како кажете, кокинка? Заиста нисам чуо! ИКОНИЈА: С ким то овај прича? СТАВРА: Са војницима. ИКОНИЈА: Ама с којим војницима? СТАВРА: С онима с којима седи. ИКОНИЈА: Је л ти њих видиш?

Ма ајте, молим вас, какве аустроугарске трупе, побогу, људи? Који краљ Петар? Ама на каквим волујским колима? Сумарени? Кажете баш тако: сумарени? Је ли то нешто на јапанском?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА Није. Нисам хтела да је будим. ЈОВЧА Ако, ако... Добро, што је ниси будила. Нека спава, нека се одмара. Ама, да није она боловала, била болесна, а ти ме сад лажеш, кријеш?

МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног.

Сва ти деца добра, и синови, и снахе. ЈОВЧА (с досадом): Деца добра, ама им матере не ваљаше, те их отерах. А и ову бих... ВЛАДИКА А немој, Јовчо, доста си их. Доста!

Не разбирам што говориш, али знам, осећам... Ради што знаш... (Застаје.) Ама, мислим: ако нема овде... Ти си бар пропутовао свет, имаш свуда пријатеље, познанике, па зар ни тамо нема?

ЈОВЧИН ГЛАС (нестрпљиво): Ама, што се не отвара то?! (Лупа бесно.) Ако она, Васка, тврдо, здраво спава, што други?...

ЈОВЧА (устукне пренеражен): Ама, шта је? МАРИЈА (једва прошапће): Ништа. ЈОВЧА (показујући на Васкину собу): Па камо је? МАРИЈА (болно): Болна!

(Шчепа је за раме и тресе): Кажи да лажеш. Иначе... убићу те, убићу... МАРИЈА (одлучно): Убиј! ЈОВЧА Ама, убићу те, убићу, иако си њена мајка. За њу, ради ње!

И ми смо га пратили. Али то ником другом да ниси!... Па, то ништа и није, не кошта кућу; ама, он расипа, чујемо, овде и даје Циганкама, хоће да прода чивлук? СТОЈНА Не знам, газдо.

Па кад он клоне већ и Циганке изиђу, наша брига. АРСА Не може се овако више, не може! СТОЈНА Не може, газда, ама... ТОМА Доста, а сад нас води и умири се, да он што не примети. Хајде, брзо, одмах! (Силазе лево.) Пауза.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио јуначки.

Ето вода кркља и као да у хиљаду лонаца ври купус. Ама откуда толика вода!? У Зврљеву има само убалâ, па кад љети пресахну, ред је ходити на далеко, до њеког изворка, па и

Видите ли!? Па и Јерковић, соко од сокола! Први пут к нама на посило, а Јерковићу? Ама баш липо, ама баш добро! Добро дошли! Сидајте!... Њих четири сједоше на коломат, између Тртка и Бобана.

Видите ли!? Па и Јерковић, соко од сокола! Први пут к нама на посило, а Јерковићу? Ама баш липо, ама баш добро! Добро дошли! Сидајте!... Њих четири сједоше на коломат, између Тртка и Бобана.

Ти ајде, а ти стани... не, него ајте сви, сви, један тамо, а два овамо... — За ликара у град — додаје Брне. — Ама, шта је јопет? — пита млинар. — Како шта је!? Умра је гвардијан... — Гвардијан умра! — Станте сви!

Бакоња се пропе наврх прста, али не видје ништа. Дијете се питаше: — Ама чим ће га причестити, кад нема присветога, а оштија се не смије носити у голијем рукама?

— пита их Бакоња. — А ди си ти, јадно дите? — рече Грго. — Шта је с тобокаре? Ја све питам од јутроске: ама ди је мали Јерковић, како то да њега нема, кад ми је највише од прише?

А знаш ли ти да ће данас бити на ручку најмање двадесет редовника и провинцијал? — И провинцијал!... Ама, дакленка је умра гвардијан? — Није, него ће чекати докле ти устанеш — вели Бујас.

Он је бија већи господин од дјакона, па, може бити, неће да се дружи са измећарима! — рече говедар. — Ама који је ђавâ Наћварини? Шта је њемукаре? — А сугранија се човик малика — рече озбиљни Бељан, предушујући од пића.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

два млада научника, школована на страни, позвана да ово виде, нису видели ама баш ништа, само су били изненађени видом празно верице код ових људи, препаднутих сопственом прошлошћу.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Дозволи ми, драги мој, да се на кратко време одвојим од тебе!“ „Ама, разуме се само по себи!“, рече Коперник, мислећи да ће опат поћи у цркву, у славну старохришћанску базилику манастира.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Али запамти — продужи он — ако једног дана чујеш да је нестало Николе Глишића... — Ама где ћеш, несрећниче? — Где? То не знам. Али одох, знај од-ох...

— Бог ти помог'о. Које добро, снаја? — Никако добро, господине. Зло. — Е? Дед' да чујем. — Ама, да простиш, не могу пред свима. Жалбу једну имам. — Ајд' улази унутра. И командант уведе сељанку у штаб.

— Па уј'о је за... ох опраштај, господине. — За шта, брате, уј'о? — За... За сису... куку мени ојађеној. — Ама ништа друго. — Па ето уј'о за сису. — Па је л' се носио као официр?

— Па, лепо, кад је то било? — Јуче, добри господине, синоћ. — А шта синоћ ниси дошла да се тужиш? — Ама да ви'ш навалише на мене те се прво изравнасмо: да до подне данас купи ђевојци папуче, а мени шамију, али превари рђа

Ваљда знају ови наши шта раде. То су паметни људи, неће тебе питати. — Ама они јесу паметни људи. Само знаш како је, ђавоља је то вера, подвалиће. Секула се напиње да нешто каже.

— Ја, заглави сиромах. — А и био је, брате, некако опасан човек. — Ама, људи, грешите се. Нисте ви њега познавали. Добар је то био и јунак.

— Па добро, оца му, и ја нисам камен, мислим и ја на све то, и шта би ти могао да измениш на прилику? — Ама, ко мисли? Ти мислиш! Ти мислиш једанпут годишње, после сваке пропале офанзиве.

Интересантно је да тај звекан никад не помиње жену. Ама ниједанпут, ни у једној прилици та вера не рече: моја Лепосава, моја Аспазија, или Параскева или Ранђија, или како

И зашто мис Тебе нема реп? — Има овде један професор природњак, питајте га, господине потпуковниче. — Ама питао бих га ја него је у ватри, има маларичан напад.

— Другим речима вршиш осигурања за ноћни напад. — Ама чим сам легао, за'рчем сместа, учиним се да сам заспао као заклан.

А ја, ја ћу је волети само онда ако ме је задужила, у томе је ствар. — Волиш је ти, волиш, знам ја, и доказао си. — Ама није истина, кажем ти. Ја је не волим пошто-пото, по сваку цену. Јер, отаџбина данас, то је празна реч, апстракција.

Ти све објашњаваш, све разгледаш са свих страна, свакога разумеш, у сваког се увлачиш. Немам ја ништа против тога. Ама, хоћеш ли ми рећи, најзад, штогод о самом себи: да ли си себе разгледао, да ли себе разумеш, да ли себе можеш да

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

та материјализација осјећаја грађанину је, ето, неопходно потребна: прави, чистокрвни грађанин не носи у срцу ништа, ама баш ништа: осјећај нефиксиран за какав физички предмет постаје пука сјена, и човјек убрзо почиње да сумња у ре- алну

Један звук — и одмах олакшање! И недјељна сам поподнева, чини ми се, изнио из дјетињства. Уопће, све, ама баш све, износимо из дјетињства. У старости се сваким даном све више о томе увјеравамо.

Да ја пишем књиге, у тим се књигама не би догађало ама баш ништа. Причао бих и причао што ми год на милу памет падне, повјеравао читаоцу, из ретка у редак, све што ми прође

Контрадикторност је један од темељних закона људске психе, и ко то није схватио, није схватио ама баш ништа о човјеку!... Старац је шутио. Туцкао је неко вријеме капицама ципела.

Сан о пет одијела, и јал на оне који то имају, покретао је све, ама све у њему. Био је спреман да ради тога изазове свјетско крвопролиће.

написао „соба” или „наслоњач” или „жена сугестивна погледа“ или „човјек средњих година”, а да није имао пред очима ама баш никакву собу, наслоњач, жену или човјека, режисер ће, већ самим тим што ће на сцену поставити један конкретни

Вјеровао сам у таквим часовима да бих био спреман све, ама све за њу учинити. Вјеровао сам. Начисто сам, сасвим начисто: искреност има и једну сумњиву страну.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. — Није то — рече писар. — Ама видим и ја да су сви различни. То су жене доносиле баби за врачање... Ене де!...

Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају. Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.

— Ама шта ово би? — поче Ђурица. — Би оно што не ваља. Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да

— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. — Само да ти кажем, здравља ми!... — Па кажи ми овде. — Ама знаш... проћи ће ко... Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат...

— Ама је л’ то одистине? Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? — Јесте, мајко: снаху и ћерку. — Добро ми дошла, дете моје!

— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. — Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. — Знам, али ако намораш кога?

Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир. Хо-хо-хо... — одговори Вујо. — Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. — Ваљано, побро! Дај сватове!

— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. — Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам

— Ама, попо, шта велиш ти ?... О ком ти гоговориш ? Знаш ли... — Знам ја добро, не бој се, синко. Знају и деца сеоска ко теб

Окупиле ове проклете дације... — Знам ја, не бери Ти бригу. Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. — Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...

И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. — Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.

То добро упамти, ако ти је мила глава... — Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Јест, ама богме малиша неће да се окани, но салети отуд, салети одовуд, док једва мати укабули и прода башчу те купи коња.

Цар му је давао шта хоће друго, само не прстен, ама он запео на једну: прстен те прстен. Цар му напошљетку одговори да му прстен не може дати, а он се окрену па пође и

Он јадан, жалостан, убијен и пребијен, гладан и прегладан, сави се па малко онако уморан заспа, ама када по њему почеше цријева крчати и гудјети, пробуди се.

Султанија се зачуди, па ће јој: — Бога ми, милује, ама ми је за чудо оклен ти знаш да сам ја султанија. — Како ја не бих знала, кад ја свашта знам?

Сада наједанпут као да га гром из ведра неба удари, ко је жалоснији од њега? Видје гдје је преварен, ама је затврдо држао да га жена није преварила, па се брже-боље преобуче у сиромашке хаљине и оде главом по свијету.

Куд год је ходио, дође у Стамбол, ама како ће сад да се састане са султанијом? Мисли, мисли, па смисли те оде право пред царски двор и прислони се уз врата.

Је ли ико цпећнији но њих двоје кад се састадоше, ама кад прође прва радост, запитаће он жену гдје је онај његов прстен.

Цар је толико слуга намучио и посјекао, ама све узалуд: неће нико да укабули оно што није учинио. Најпослије цар зовне ону исту баџу, па ће њој све казати, а она

Јест, ама су сад муке, нема се шта јести, а не може се изићи, те у своме јадy стаде миловати штене и мачку и с њима се гладнијем

Земља беше много арна и за сваки рад згодна, ама је сељак није никако ни орао ни косио. Лежала је тако и ђубрила се.

А они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану

Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: — Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Касно је! — понови Павлова жена. Нико јој не одговори, као да не чују. —Оде жени, — вели Тома Јелић. —Боже, ама рећи: зна ли он?... —Е, не зна... —Убио би' је да је моја. —Ја би' је отјерао... —А шта би с дјецом? — опази Тома.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

РАКА: Немам ништа, али сам и ја викô: доле влада! ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама. шта си ти имао да се мешаш у демонстрације? РАКА: Па није само ја, цео свет.

ЖИВКА: Ехе, где си нагао? РАКА: Тамо! ЖИВКА: Ама, зар ти је мало било, окачењаче један? А латински – двојка, а наука хришћанска – двојка, а математика – двојка!

РАКА: И отац је понављао четврти разред, па... ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца! РАКА: Није, него ћу ваљда на тебе да гледам.

Ти си увек говорио да је волиш. ЧЕДА: А ви сте говорили да има 12000 динара мираза. ЖИВКА: Па има. ЧЕДА: Ама где су? Волео бих да видим тих 12000 динара. ЖИВКА: Примићеш их од осигуравајућег друштва.

ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић то већ и зна, чим није дошао у канцеларију. ЖИВКА: Ама, зар никако није долазио?

Рако! Рако! ЧЕДА: Чему да се радујем?... ЖИВКА: „Наши”! Јеси ли чуо шта каже човек: „наши”! ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења.

ЖИВКА: Цилиндер?... МОМАК: Јесте, цилиндер. ЖИВКА (не верујући): Ама, цилиндер? МОМАК: Јесте! ЖИВКА: Ју, тако су ми се наједанпут одузеле ноге!

ЖИВКА: Јеси ли купио новине? А јест, бога ми, ни сам ти ни дала. Ама, где је та Дара? ДАРА (на левим вратима): Била сам у кујни. ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер! ДАРА: Па где је?

ЖИВКА: А љут? МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га! ЧЕДА (за њом): Нигде га нема! ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили?

ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили? ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер.

МОМАК (ласка му то): Па... разуме се!... Знао сам ја још пре три дана да ће ова влада пасти. ЧЕДА: Е? МОМАК: Ама, знам ја то иако не читам новине.

ЧЕДА (усплахирен): Дакле, бивало је и то?! (Одјури вратима и продере се на њима.) Ама, шта се ваздан мајете, дајте тај цилиндер!

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?... Тешко беше један пут и Суљ-капетан во Гора. Резил ће се направеше. Ама ти му го донесе образ на место. Со јунаштина. Даде му хата за дете и многи ћемери со злато... Таке ли је? — Па, ага...

Сви сте слободни Земљаци сме. Вије в туђина да печалите, и ја такец... Ракије да се напијеме, ама турски, а не каурски... Седите!...

Такец!... Кад трговци сиђоше на пут н окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку није баш рђаво кад се неко наш потурчи, а што велиш? — Скрши врат, протестанту ни један!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

куга то су најређе болести тако потребне мом тамном жару када покушам да издвојим мало чистог времена — песму ама не свет онакав какав је празно у пуном песма коју сви знају и да је нико не испева да се нико не издвоји да

Краков, Станислав - КРИЛА

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — После?... Ама и нема никаквога после. Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Да беше ден, тесмо да се бранимо, ама ноћ, па свет СИ спи. А кад Турци сташе да фрљају пушке (пуцају) а село да се чури (гори, дими), народ си рипну да

А кад Турци сташе да фрљају пушке (пуцају) а село да се чури (гори, дими), народ си рипну да бега, ама све беше сањиво, брљиво, пудљиво, дечица набрала стра' па плачу, жене окају (вичу, кукају), нико не разбира што се

Затим рече врло зачуђено И гласом као да сам себе пита: Ама шта је то?! Помаче се за десетак корака с места где је стајао и опет напери доглед, и опет је дуго расматрао.

хиљада што овде гмижу зависи од једнога Караџића, од једнога Комарова, чија ми војничка солидност не улива никакве, ама никакве вере... У мирно време за један ударени шамар иде це y полицију, у суд — ицтепyје це право.

Уза се држи пушку са прслим и расцветаним грлићем. Кад пођосмо ми, пође и он с нама. — Ама куда ћеш ти, брате, кад видиш да си рањен?

Сви се насмејаше овој игри речи. — Ама, бојим се биће ти рана опасна па ћеш пропасти. Да си бар отишао да те какав лекар превије, па после макар опет дошао;

— А ко гине у паметну, господине? Ко гођ гине, гине помало улудо. Мудријаши сједе код куће крај пепелишта. Ама по ђе-што мудрија је наша лудост но сва њина памет. — Али ти ето и на једно око не видиш од превеза, па како ћеш тако?

— Да мјеште крста бјеше ударио на се челикови панцијер, шћах ти вјеровати да помага; ама крст? — мучна работа! Од њега може бити да бјеже нечастиви, али куршуми, божа ми вјера — не!

Логором овлада жубор, узвици и довикивања. — О, Симо! — У... у... у... — Е да што? — Ево једне пањине, ама не могу да је извалим.

— Прекрсти се само, мој Панто, па реци: вала теби боже што нисам граничар. Видиш ли да ће овај свет овуда ама баш дибидус да пропадне. И гину, и куће им изгореше, имања им пропадоше, и вамилије, пусто, у свет прскоше.

— Ко си ти, дете?! — узвикнух ја још пренеражен. — Хи, хи, Стојан ми је име. Ама немој да ме стежеш толико; боли ме. — Ко си ти? чији си? одакле си? откуд овде у логору? међу војском?

— Ама, збиља, оче М., припричај ми што год из тих ваших тајних седница. — Молим те, немој ми то тражити. Истина, рат је сад

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

они твоји лепи дани, кад сестра Жер-мен седне на кревет, па ти приноси својим лепим прстићима цигарету, а ти пушиш. Ама не умедоше они Бугари мене у руке да ране. — А шта би ти радио? — пита га Влајко. — Тхе... још питаш!

— разрогачи очи пуковник. — Баш би нам мило било ако би се ухватио онај који је увео псето — одговори Пера. — Ама тај би запамтио док је жив — говорио је пуковник, али је и даље, некако с неповерењем, гледао Перу „Ђеврека“.

Вас двоје живећете сто година. Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи! Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока.

Већ четири дана припремамо војнике за тај јуриш, и сад, уочи самога напада, ја треба да се повучем у позадину... — Ама, путујте ви... — У данашњем времену наша је прва дужност... — Јесте ли чули? Махнуо сам главом.

— Ја се само чудим како издржавају ови грешни пешаци готово три године без смене и одмора. Ама да вас неко само части три године, па би вам додијало и ратосиљали бисте се љубазних домаћина...

Он опали из пушке, али у ветар. Мислим се: пуцај колко хоћеш, ама само не вичи. Ускочише и она двојица са друге стране и настаде једно дављење рукама намртво.

— нуди Радослав. —... задовољавамо се сликама — заврши Коста. Бора се лупи по челу и окрете се Кости „Турчину“. — Ама де!... Све се мислим да те нешто питам, па заборавим. Сад се тек сетих... Беше ли пре једно...

Ни хаубица их не може кренути. Седим синоћ у Турман-Махали и размишљам. Од почетка до краја терали су ме неки малери. Ама, што сам год покушао да се некако и ја мало извучем, није успело. А некоме то иде од руке, и као од шале.

Ноћ се нагло спустила. Нама се храброст мало повратила. „Ама сигурни смо“ — уверава онај пешачки официр. — „Прво, ноћ је. Друго, имамо пратњу, а треће, видите колишни је овај брод.

Шта ме снађе!... Прешао сам на супротну страну и наслонио се на зид. Био сам у мучном стању. Ама то није била љутња... Нешто отужно, као љигаво, до одвратности гадно. Жалио сам је, али и мрзео.

Наредио је посилноме да му принесе слепи фењер, и почео да чита. Тога момента, ама као да је руком бачено, тресне хаубичко зрно на два метра од њега, и једно парче, оволико — Лука показа изнад шаке —

Јест, јест, заљубљена је! — говорио сам пркосно, као да терам инат самом себи. — Ама, то је можда случајно познанство... Немој да си смешан. Него ти си љубоморан.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Гледну ме мрко, па скочи к’о срна, и утече к друштву, Ама бар један поглед да ми бежећи даде. Но при ручку се срећно некако до ње дотурам, И прекинуту жицу наставим лепо опет.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

То га је много стајало, али он је сваких Задушница, и зимских и јесенских, палио свијеће и држао даће и прекаде. — Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико ни да се нашали с цијеном, а шјутра су Задушнице!

Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета,

Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека.

Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови.

Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез. — Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака...

— Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта! — Ама, кô ја велим... Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...

— Ама, кô ја велим... Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...“ Ман' се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред

Ономе си псу јуче крстио дијете... Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј 'ришћанину, сунце га небеско сагорило! Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао.

! Оклен си? Шта сам ти крив?! — Помози Бог, оче прото! — Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?... А куд си ти пошô, Џибићу?!

Ако није крепô, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино Џибовино, шјеме ти се умело!... Ама, шта ћете ви, људи, од мене?!

— Па онако смо се, оче прото, мало наврнули... — Ама како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?... Нећеш више ни залајати Џибовина ти се меса на Божић најела!

Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пакô старом Џибукарди! О-о! Ама како су могли ући?!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА (домишљајући се): Немам! ЈЕРОТИЈЕ: Е, ако ти немаш, твоја ћерка има. АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он! АНЂА: Ама, ко? ЈЕРОТИЈЕ: Па Ђока! АНЂА: Опет!

АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он! АНЂА: Ама, ко? ЈЕРОТИЈЕ: Па Ђока! АНЂА: Опет! Говори једанпут, човече, да те разумем? ЈЕРОТИЈЕ: Је л' хоћеш да разумеш?

АНЂА: Па и нисам. Отежем ствар због оне његове кривице. Рекох, нек се то сврши па онда нека проси. ЈЕРОТИЈЕ: Ама, каква кривица, по богу брате! Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице?

Ако баш хоће наново службу, сачекаће док падне влада, па ће га после друга са класом у службу. АНЂА: Ама, зар истина тај човек има толико пара? ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме.

ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Јеси разрешио? ВИЋА: Јесам. ЈЕРОТИЈЕ: Па шта је? ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, како не знаш? ВИЋА: Ето, па читајте сами! (Даје му телеграм.) ЈЕРОТИЈЕ (чита и изненађује се.

Будибокснама! (Чита опет.) „Плава риба, кљукана династија”. (Тргне се.) Ама, господине Вићо, шта је ово? (Чита даље.) „Локомотива, округ, трт, трт, трт”... (Погледа у Вићу па наставља.

Мора да је важније што. Да није мобилизација, или... ко зна шта све може бити? Ама, јеси ли ти то, господине Вићо, добро разрешио? ВИЋА: Реч по реч.

Кад сам навршила двадесет прву, а ви никог нисте нашли, казала сам вам: ја ћу наћи. Па ето, нашла сам! АНЂА: Ама, како то „нашла сам”... И... није то ваљда... како да кажем...

МАРИЦА: А ти немој да доживиш! Не морам ја ићи, може он овамо доћи ако пристајете. АНЂА: Ама како ако пристајемо? Нити знамо ко је, ни шта је, ни... МАРИЦА: Па питај ме ако ти треба, па ћу ти казати.

! Уха, куд ти заошија, господине Вићо. Честит човек и миран, најбогатији трговац... ВИЋА: Па баш зато! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, откуд то иде? ВИЋА: Не би му баш ништа фалило. Одседео би два до три дана у 'апсу, а ја бих га после пустио.

АНЂА: Ама, шта је то данас? ЈЕРОТИЈЕ: Не питај шта је, важно је! Позвао сам све чиновништво овде на саветовање. АНЂА: Па нашто

Читај! ТАСА (чита): „Плава риба, кљукана династија... ЈЕРОТИЈЕ (тргне се и отме му): Ама, није то, ко ти то даде? Господин-Вићо, ово је требало уништити.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И тек када би отац не могући више, раздражен од мириса већ усута јела, изломљена топла хлеба, почео чисто да грди: — Ама хајде! Где је нана? И тек тад би се нана одзивала: — Сад, сад!... Ево ме! — И долазила би свлачећи заврнуте рукаве.

због њега не задржи се, не сврши какав свој велики посао, као што су сви његови послови, и после не потужи се: »Ама не могах, дође ч̓а Марко и омете ме...

још сасвим не засићеним очима, устима, телом, црвенећи од толике хвале, крила би се и муцала, ограђујући се: — Ама није, нано! Нисам ни ја баш тако вредна.

Зову је: — Хајде, нане, хајде да ручамо. — Не могу, малочас нешто окусих, па сам се заситила. — Ама, хајде забога, седни макар. Она једнако тамо, тобож нешто радећи, остаје, не долази.

Чини се да не чује, не види њихно стајање, чекање на њу. — Хајде, нане! — почињу понова. — Ама, не могу, децо... Младен изиђе. Долази до ње.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

С. је у народној медицини једно од најпопуларнијих средстава од, тако рећи, свих болести. Он је »јунак са свачијем: ама на рану, ама на којугод бољу хоћеш с. најпрви иде« (ЗНЖОЈС, 11, 270). Нарочито јаку снагу има с.

Он је »јунак са свачијем: ама на рану, ама на којугод бољу хоћеш с. најпрви иде« (ЗНЖОЈС, 11, 270). Нарочито јаку снагу има с.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Јелена Уображени млади петао пење се овде свакога дана. Има пет дана како је овамо почео долазити и ниједном, ама баш ниједном, није скренуо поглед према мени.

Шест дана се није догодило ништа, ама баш ништа. Извиривао сам кроз размакнуто врбово пруће, ловећи најмањи покрет који би могао да се изметне у нешто

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Када су ти догледи довољно јаки, не види се кроз њих ама баш ништа од онога што су пређашњи посматрачи Марса сагледали.

кришци виде, баш у то доба, сви детаљи његове рељефне површине, дотле се на српу Венерином не види од њене површине ама баш ништа.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ох, камо да сам сасвим луда, сасвим мртва, те бар онда да ништа не видим, ништа не знам... КАТА (прилази уплашено): Ама како: »луда, мртва«, »да ништа не видиш?« Шта ти имаш да гледаш овде, и од чега да страхујеш?! Шта је то, кћери?

Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама онај стари, татко ти, не да.

Ох, излудећу од страха. КАТА (сасвим преплашена од Ташанина изгледа, појури вратима): Како страх? Од чега те страх? Ама шта је то? (Виче): Стано! Улази Стана. СТАНА Ево ме.

СТАНА (ситећи се и показујући на Ташану): Болесна, ја! А што по три дана ништа не окуси, то ти не говори?! КАТА Ама да ви тамо с момцима ноћу дуго не седите; и можда по кући лупате и лармате, те се она овамо с децом од тога трза и

(Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако! Сви ви знате. Знате и што треба и што не треба, а овамо код мене кад дођете, ништа не знате, ништа не

КАТА Ама, не велим да деда због тога неће да дође, него тек онако... Можда због нечег другог не долази. Сигурно има посла.

КАТА (уплашено одскочи од ње): Ама, јеси ли луда? Какав страх? (Решено намешта шамију око главе.) Идем ја, идем ја сама да зовем деду калуђера, да видим

Па да не треба каква молитва, какав парастос? ТАШАНА (неугодно Кати): Ама није то. Не знаш ти. КАТА Па добро, чедо, онда ето ти деда па му кажи. Ја одох да скувам кафу, а ти све деди кажи.

ТАШАНА Ох, и ја, дедо, не знам! Само знам да... МИРОН Шта, кћери? ТАШАНА Не знам, дедо! МИРОН Ама да ипак, ниси болесна? ТАШАНА Не! МИРОН Па? ТАШАНА (решено): Страх, дедо! МИРОН (уплашено): Од кога?

ТАШАНА Не! МИРОН Па? ТАШАНА (решено): Страх, дедо! МИРОН (уплашено): Од кога? (Досећајући се): Ама да те ко не плаши?

Тај ваљда има две главе а не једну. Кажи, који је тај? ТАШАНА О, дедо. МИРОН Ко? ТАШАНА Па он! МИРОН (бесно): Ама ко »он«? Шта је, где је, тај »он«? Какав је, одакле је? И зашто ме одмах ниси звала, одмах ми име његово казала?

МИРОН Како: »он«, »покојник«! Покојни твој муж? Не разумем!... (Досетивши се): Ама да га много не сневаш? Да ти у сну често не долази, не досађује, љуби те, грли? Па и за то има лека!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Као у сваку љубав, и у љубав према детету човек клизи слеп, па и луд. Госпа Нола се понекад трзала: — Ама то дете клеца тамо пред олтаром у швапској цркви; то не зна чисто мој језик; то лудује за тиролским шеширом.

— А да се тај сакатов не врзма око тебе? Ти из банке знају добро рачунати... Ама, шта си ти у тој хаљини, кад је оволико захладнело? — Одједаред је настала сцена.

Код мене, ни да припита. — Био је синоћ колико да отвори и затвори врата... Ама шта је с тим Павлом? Мени је све заплетенији? Нешто има у њему туђе.

два штапа, и продаје сита и корпе, и мења „приватно” стран новац, прича нешто о увозу и извозу, што ја нисам разумео ама баш ни оволико. Трећа критикује општинску политику. И тако даље, Јеврејке држе говорницу.

Рабин јој ништа не може, јер се тобоже покрстила; а протестанску цркву немамо. — Ама ви све жалите Павла, а Павле весео и расположен, као да није већ последњи рок да одлази, ако ће одлазити.

— Дакле свршено с песмама и драмама. — Крштени кум Павлов, благајник српске црквене општине, рече једном: — Ама, људи, то је све напослетку лепо, али то су чисто јеврејски путеви, и шта ће ту мој кумић Павле...

— Француски текст опет! Па ту ћу ти ја, брате, само сваку трећу разумети; нисам још доста ушао у француски језик... Ама, да ли си ти то сасвим прешао на француско писање? — Нисам.

Она му је више пута удешавала неке зараде, али се то увек сврши како не треба. Ама, не знам како је то с тим наравима: свако ону друкчију нарав зове рђавом.

— Елегантан свет то облачи за бал, а зна се шта се носи у кући . — У десет сати није продрло ама баш ништа. Изгубили ваљда сви главу, како ће Енглезима скувати ручак. Ко ти зна шта једу.

— Ама, да ли се ви не варате мало кад сувише уздижете Павла, особито на свој рачун? Слушајте, Каленићу, ја му не волим она че

Хтела је пошто-пото да учи школу као Јосиф. Врискала је хистерично: — Немојте ме убијати! — Ама не можеш, дете, ићи у школу као Јосиф, јер се девојчице не примају у ту школу. — Онда ме пустите да учим неки занат.

Гра-гра. Коме да се жали? Гра-гра. — Зашто прота, кад дође за крсно наше име, зашто не чита и име моје мајке? — Ама, дете, то није прилика да се помињу мртви... има кад се и то ради. — Кад? где?

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

двапут заустављао да не говорим, али ме је председавајући храбрио и терао да наставим, обраћајући се катихети речима: „Ама пустите га, молим вас, да се бар слатко насмејемо!

Зар не? — Али... овај... како то... ако ви сумњате штогод... — Ама не сумњам, човече, апсолутно не сумњам, но сам просто уверен да сте ви заљубљени у моју жену.

— Да, али та ружна улога коју ми нудите? — Ама, човече, реците ми, какав сте ви ђак били из математике? — Рђав! — То се види.

Оно, и мене су ухватили, али ја сам хтео да одсечем кесу, а то је мало тежи посао. — Ама нисам ја за то осуђен. — Ниси? — изненади се кесарош. — Него? Можда за злонамерну паљевину? — Не, брате!

— А зар ниси имао олакшавне околности? — Ама, зар се ти и у томе разумеш? — Како да не разумем, зар је мени ово први пут! Знам цео кривични закон напамет.

— Могу да постанем велики чиновник. — Па утолико пре извежбај се да сечеш кесе. — Могу бити и министар. — Можеш, ама и то ти не вреди ако се не научиш да сечеш кесе.

– Нисам још ни реч казао о смрти, а мислио сам – као буни се Воја. – Ама шта има да нам говориш о смрти – буни се и Бора – као да ми који смо умрли не знамо шта је смрт.

– Па ти бре, господин-Божо, оде у философију – опет ће Бора. – Ама, па и ти! Па да ти је вредела нешто та философија, тебе би сад знали и ценили тамо доле, а ево сиђи доле па ако те зна

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах. На простору од једнога километра падао је челик праисконским бесом, уз грмљавину, ријући сваку стопу

У мени као да је нешто прегорело, идем готово равнодушно. А подсвесно тиња и радозналост, да их видим најзад. Ама, ти нас нешто далеко водиш? Немој, стари, да се играш главом — шапуће командир. — Ено онде! — з астаде старац.

— Биће боље, биће боље — рекох, тек да нешто кажем. — Ама, је л’те, молим вас — убрза пешак — докле ћемо овако?... Дотерасмо цара до дувара!

Онај бели. Зовнем га и питам јесу ли сви коњи на лицу. „Сви су овде“ — одговори ми он одрешито. Ама види, види ипак, да није нечије лежиште празно. „Знам сигурно, господине капетане“ вели ми он. Мало после врати се.

„Знам сигурно, господине капетане“ вели ми он. Мало после врати се. „Сви су наши коњи овде.“ — Ама баш сви? „Сви, господине капетане!“ — Добро — велим ја, и нешто ми лакну. Одем у дивизион...

Пред нама је био положај Каменита чука, где се налазила пешадија. Ама ништа више, већ узми само имена: Вражја глава, Каменита чука... па можеш да замислиш какве су то чукаре и гудуре.

И наши прости редови знали су да ће нас напасти. Ама сигурно. И пуно пута прилазе војници и питају шта чекамо. Али под смртном одговорношћу је наређено да нико не сме да

Али командант ми рече како су из дивизије наредили да се не сме опалити ниједан метак без одобрења дивизије. — Ама рат је отпочео... потукоше пешадију — буним се ја. — А—ја!... „Дивизија је тако наредила!

Мислиш да су се распрштали... Боже сачувај!... Само колико да се склоне од ока, па се наједном сакупише, ама као да им неко засвира збор. Сабише се као овце у гомилу. Стрепео сам да их тако не пронађе артиљерија.

Пуштајући сада густе димове и жмиркајући, обрати се он Ђури: — Виђиде, Ђуро, богати, код оног Арнаутина Селима. Ама понеси пушку и убиј пса, ако само уста отвори. Рекох му како не бисмо желили да силом улазимо у стан.

А зашто га ти не питаш? — обрецнух се ја на њега. — 3ато... побогу, човјече, ђе ћу ја њему плаћат! — Ама, ми ћемо платити. — Па ми смо иста вјера, не било те!... Шкиптару да платиш! — говорио је с презрењем.

— Молим те, какво добро очекујеш сада ти?... Најурени из земље, на туђој територији, сатерани под ове кршеве... — Ама то је моје предосећање... Ето замисли... закључимо сада мир и хајд’ кући. — Зар ти мислиш да је то добро?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Нека је он само овде, код куће, а то!... ВАСКА Јест. А Коштану може да кити. СТАНА Опет ти, Васка... Ама није! ВАСКА Па, за Бога, како да није? Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича.

Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао.

ТОМА Па што ти, бре, то не?... Каква си ти власт, кад не можеш? Море, и теби је она памет завртела. АРСА Ама, брате, не могу све сам, разуми! Треба то сви; не могу ја сам. (Са улице још већа граја, свирка, песма и пуцњи пушака.

Ако, ако, бре Асане, вени, тугуј за њума, јер од карасевдах поголем болес нема. Истина, лице ти је циганско, ама очи болне имаш. (Коштани): Пој бре, Коштан!

Научила си је? САЛЧЕ (зарадована): Зна, хаџи, зна. (Сећајући се): Ама, тешка је и стара та песма! ТОМА (задовољан): Ех, када би још и то! А бакшиш хаџијски! И то не целу песму. Крај само.

ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА Моју песму! ГРКЉАН (у чуду, питајући и остале погледом): Ама какву, твоју песму, газдо? Ми никакву твоју песму не знамо. МИТКА И ја гу не знајем.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

од пота не штети кошуљу; па обуче црвену доламу, на доламу пуца с обје стране: свако пуце од по литре злата, ама што је пуце под гр’оцем, у њем има двије литре злата, забурмано, па се одбурмава, те њим Влашче пије вино ладно; па

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Боље би било да извучемо какву саргију из магарчева самара. — А зар сам ја магарац? — побуни се Стриц. — Ама нијеси, брате. Магаре има четири ноге, а ти само двије. Таман си за пола магарца.

Мечка? — препаде се Ђоко. — Гдје је? Ништа ја не видим. — Ено је иза оне букве. Сакрила се, чим сам ја повикао. — Ама ко је, казуј?! — пограби га Јованче за раме. — Па зар већ нисам рекао да је она! — наљути се Стриц. — Она главом!

— Ха-ха-хааа! Е, ђаво те однио, ово ти вриједи Цариграда! Ама ко би те тукао, кад си таква. Аха-ха-ха! Намрштена Луња одлучно попаде таблу за ногу и повуче је.

Пред њим је стајао Јованче. — Шта је, дугајлија, за кога то питаш? — Ама упао неко ноћас код кује, а сад га више нема доље — узбуђено поче Стриц. — Да то нијеси био ти као и прошли пут?

(Нашао сам, пронашао!) — Ама је ли то истина, стара скитницо? — повика кнез Ваљушко и скочи на ноге. — Жива живцата истина баш као и то да ћеш ме

Над њим је у гранама сједио Стриц и у руци стезао подебео суварак. Дјед се препаде. — Ама немој бити луд. Видиш да ме дави дим, гори ми под ногама. — И мени гори због твог опасача — признаде Стриц.

Учитељица и нехотице стукну и задивљено рашири очи. — Ама јеси ли ти то, Никола?! — Ја или који било син ове земље, свеједно! — одговори момак, надахнут и задихан.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

СРЦЕ ЗАРАСЛО ТРЊЕМ Та се тобоже надах и чеках мој виноград да изнесе грожђе, а међер, по њему је трње! Ама зато известићу вам што ћу ја учинити томе моме винограду: разбацићу ми око њега обграду, соборићу дувар, оставићу га

И на ме су шаптали сви моји врази и на зло су ми мислили. Злечесту реч на ме изнеше. Ама који ме год то облагују, да се сами обуку у зао глас и кано хаљином горњом тако да се обгрну сами са својом срамотом.

да се не препадам ни одскачем. Ама и опет, бојим се с мојом душом, да враг не попадне ка лав душу ми не имајући ми ни од кога пријатељства, избављења ни

Бојим се, грешник, гледећи ми многе ране сваком грешнику; ама одстави од мене твоје бијање, за много благи владико Христе, те већ ме и неста од честога снажна боја твога!

И ако би тамо упао, то не би се разбио; Господин би га подхватио за руку. Ама бојим се што сам узајмио од тебе твоје благо; нисам ништа ш њиме придобио и закопао сам га у земљу — моја се је душа к

— ама кад му дочух науку, забринух се врло, имајући туштено благо скупљено све с кривицом мојом и лажом. Плашим се и зато, ш

То ли ти је царска столица твога оца Давида, Исусе мој!... Ама жизнодавче, прознајем твоју вољу штарад си ти на висини, сред света овога на дрвету растеглио своје руке.

ВОДЕ Берићет роду и поврћу ДАР ВОДЕ Киша кад озгор на земљу пада, она си је једна: што вода, вода. Ама на биљу, на дрвљу, разлико дејствује: мекша и тврди, слади и горча, бојали чини, мирис и злочест задах примеће цвећу и

скоро врве проходљиво, и човечији живот се сатире; дан по дан и час по час, све, људи (не само тога и онога што нејма) ама и туштених са света их нестаје!

А само једни људи низашто не маре! ТВРЂУ МОЈА ПТИЦА НАЂЕ СЕБИ ДОМОВИНУ Моји врази запеше ми споне, Ама те се споне искидаше, И моја душа кано избави се, И тврђу, тебе господи, Моја птица нађе себи домовину, Где је

ПУТ Доста и доста таквих има Што широким путем путују свој живот, Ама уска врата и тесни пут је Којино уводи људе у живот, И мало је који га находе.

СМРТ Каконо кад у лађи возећи се думенџија и возари спавају лађа самовољно плава, — куд је ветар окреће, туда и ходи, ама гдегод у крај и сама се прибије ако и шеврда тамо овамо по води, — такођер и ми.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Прође, Мадо! Одоше си и младос’ и лепотија, како ластавице у јесен!... — Еее, ласте се пâ врћу на пролет, ама твој младос’ и моја лепотија — никад...

Кад понекад уђе у кујну да запали чибук, ослови их обично: „Ела, керко Мадо, тури си један, ама убав, мерџанатеш у лулу ми! ’Ајде, па ће ти поиграм у свадбу! Хахаха!

Домаћица ће станеш, образ да чуваш; зашто образ — тол’ко! — и покаже два прста ширине. — Неје, ете, голема ствар, ама — и ту дигне обрве и прст увис и вели значајно — голêм капетал!

— Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају? — А кој знаје! Ама ништо, стринке, напрајише оди момче!... И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е!

Или, вели, ваљда тражиш много пара!“ — „Здравља ти? То баш каже?“ — „Ама, молим те, ни речи!“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!

! дервиш ли је, калугер ли је та да си самотује?! И ја му зборешем, ама ме ич не слуша!... „’Ајде, вика ми он, ћути си, Доке!

Беше ту и оно Зоне Замфирово; ама оно си, како чорбаџијско, беше са своји; не бањаше се ни па збореше сас овеја. А ове — ама знаш како ми чес’ давају,

А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како ми лацкају! „Стринке, стринке, мори! Еве ти мој сапун!“ вика једна. „Узни си, стринке

Бож’ке! да се поломе служејећи ме!... А ја си седим, па, како пашина мајка, примам си чес’ и од једну и од другу, ама си мислим у памет: „А рипчики!

— Ама с мен’ у амам да искочиш, — салете је Дока — да сеириш и да видиш једну убавињу и лепотију оди девојчики!... Мори, у па

Зашто ће ги пограбе чорбаџијски синови, како чаршилије, ете, вруће мекике сабајле, — па што ће таг да чиниш?!... — Ама, де, јаваш, нане! — смеје се Мане. — „Што ће да чиним?“... Па ћу си узнем једну!

— Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!... вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш?