Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
(Шпањоли у Перувији, Жертва смерти, Шнајдерски калфа, Ла Пејруз, посрбљени комади Паунка Јагодинка, Сербска принцеза Анђелија итд.).
Од њега има неколико драмата у стиху: Под маглом (Београд, 1907, [Мостар, 1908 г.]), Хасанагиница (Нови Сад, 1911), Анђелија (1911). Са немачког је превео Лирски интермецо Хајнриха Хајнеа (два издања, Мостар, 1897.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
На кумство и Мурто-бег уити, Кулу своју главам' и(м) окити; Чула јаде сестра Анђелија, Поцикнула кâно љута змија, Те повади од појаса ноже И уби се, помози јој, Боже!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЉУБА: Ал’ беседи Анђелија: Божи био млад делија, И пије се текелија, И љуби се Анђелија. СТАНИЈА: Боље узми неку књигу, те читај.
ЉУБА: Ал’ беседи Анђелија: Божи био млад делија, И пије се текелија, И љуби се Анђелија. СТАНИЈА: Боље узми неку књигу, те читај. ЉУБА: да ме опет караш. СТАНИЈА: За добро се не кара.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Те ја узми троструку канџију, ужени јој у месо кошуљу: враг утече некуд без обзира, а оздрави снаха Анђелија. ВОЈВОДА БАТРИЋ Турци браћо, — у кам ударило! — што ћемо ви крити у кучине?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
и на деветом мој драги Петар (или већ како му је име) клечи, од свег срца јечи. Питала га Марија Анђелија: „Што ти, драги Петре, клечиш, од свег срца јечиш?
Питала га Марија Анђелија: „Што ти, драги Петре, клечиш, од свег срца јечиш? — Не питај ме Марија Анђелија, имам драгу Јелену (или већ како јој буде име) у златне нити унићена, у сребреном брду убрђена, ја те драге не могу из
“ Ал’ говори Марија Анђелија: „Ако ти те драге Јелене из златних нита не изнитиш, из сребрена брда не избрдиш, — крви ћеш ракати, мозгом ћеш
из њега; восковарина турма — караван ћа — чак ћемер — појас с кесом, у коме се чува новац ћибрет — шибица Ћорава Анђелија — јак, силовит ветар, обично с мећавом ћос-баша — најглавнији ћоса убао, -баа — бунар; студенац уборак — мера (мали
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Данашњи дан ће одсудити снагу ти мишце и духа. Даље ће т’ Мајка Анђелија тамо упутити млада, Гдино вам браћа под праведним скиптром уживају срећу.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Али највећу пажњу заслужује тзв. »деветоро биље«. У истоименој песми народној (Вук, Пјесме, 1, 645) објашњава дилбер Анђелија како је (служећи се и етимолошком магијом) приволела мужа да је не отера иако му није родила дете: »Како би ме отерао
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Како такву браћу да помири Анђелија? Она је себичност и нечовештво тукла широкогрудошћу и човештвом. Насула је рујна вина у „молитвену чашу“, пружила је
догодило, после поуке коју је чуо од рањеног сокола: „Мени јесте без крила мојега кано брату једном без другога“ — Анђелија га је стварно исцелила простом и надмоћном људском речју: „Нијесам ти брата отровала, веће сам те с братом помирила“.
звуче: Недељко (прота), Мара или Јања (крчмарица), Ружица (црква или жена), Павле, Јован, Златија, Хајкуна, Јелица, Анђелија.
Ђе у тебе не има јунака да изиђе Арапу на мејдан, но ми не би умријети с миром“. Па дозива љубу Анђелију: „Анђелија, моја вјерна љубо, је л' ми јоште у животу доро?
Па дозива љубу Анђелију: „Анђелија, моја вјерна љубо, је л' ми јоште у животу доро?“ Проговара љуба Анђелија: „Господару, болестан Дојчине, јесте тебе доро у животу, И Добро сам угојила дора“.
Тад бесједи болани Дојчине: „Анђелија, моја вјерна љубо, иди узми дора дебелога, те га води моме побратиму, побратиму Петру налбантину, да ми кује вересијом
Кад је виђе Перо налбантине, још је њојзи био говорио: „Снахо моја, танка Анђелија, зар је мене побро преминуо, те ти водиш дора на продају“ Ја говори дилбер Анђелија: „Мој ђевере, налбантине
био говорио: „Снахо моја, танка Анђелија, зар је мене побро преминуо, те ти водиш дора на продају“ Ја говори дилбер Анђелија: „Мој ђевере, налбантине Перо, није тебе побро преминуо, но се тебе побро поздравио да му кујеш вересијом дора — да он
Проговара налбантине Перо: „Анђелија, моја снахо мила, ја не кујем коње вересијом; да ми дадеш твоје оке чарне — да их љубим док се побро врати и док мене
не кујем коње вересијом; да ми дадеш твоје оке чарне — да их љубим док се побро врати и док мене потковицу плати”. Анђелија лута и проклета, она плану како ватра жива, па одведе некована дора, те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине: „Анђелија, моја вјерна љубо, је л' ми побро дора потковао?“ Писну Анђа како лута гуја: „Господару, болани Дојчине, бог убио
“ Кад то чуо болестан Дојчине, он говори вијерници љуби: „Анђелија, моја вјерна љубо, оседлај ми дора дебелога, изнеси ми попље убојито“.