Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Зна због чега, па потера коња галопом преко пола покривеног снегом. ...Рака апсанџија одшкрину врата, не може да уђе у апсану препуну Прероваца, па само промоли главу и позва Аћима да изађе.
— Наређено ми је да те вежем, чича-Аћиме снуждено рече апсанџија с катанцем у рукама. — Опрости, ја сам државни слуга, морам. Ти ћеш опет бити што си био. — Везуј!
Стиди се и да погледа ћутљиве и натуштене радозналце. — Што си сам, газда-Аћиме? — дочека га зачуђено Рака апсанџија. — Шта те брига! Пуштај ме унутра. Апсанџија махну главом и пропусти га. Преровци поскакаше: — Шта је било?
— Што си сам, газда-Аћиме? — дочека га зачуђено Рака апсанџија. — Шта те брига! Пуштај ме унутра. Апсанџија махну главом и пропусти га. Преровци поскакаше: — Шта је било? — Ништа. — Је ли опасно за нас? — За вас?... Није.
Уплашено, тихих, напрегнутих покрета, зби се у сам угао, где је сумрак гушћи. Апсанџија не спушта резу. Врата, и себи претешка, клате се и крцкају, крцкање се наставља у јези умирања што дуго траје, а нема
Зашто ли ћуте? трже главом Рака. апсанџија, три пута коракну, пободе врхове опанака уза зид и начуљи уши. Ако о политичним стварима шапућу, траже му пет дуката.
Рака апсанџија прислони главу уза зид ближе одшкринутим вратима, љут што не чује о чему Катићи шапућу. Како то они шапућу кад их он
Па да видим, иако ниси ни реч признао. Неко коракну. Рака апсанџија отвори уста. Лице му се издужило као пуна зобница. Погури се и необично кратке руке забаци на широка леђа.
Рака апсанџија није престајао да их опомиње иза затворених врата: „Људи, казујте шта имам да поручим вашим домаћицама. Жене су жене.
Ни он није човек. Јошје гори од Аћима, не престаје да уједа себе од оног тренугка кад му је Рака апсанџија цвокоћући рекао: „Морам и своју рођену децу да ухапсим и под катанцем да држим. Помор завладао по народу.
Имали су право. — Имаш право, Ђорђе — рече изазивајући Аћима. Рака апсанџија се накашља. Отац и син сударише се очима. Роговима мржње. Роговима снаге и немоћи.
Ни тада, сав раскрвављен, није престајао да виче: „Кукавице! Бранковићи! Подрепне муве!“, док се Рака апсанџија пред вратима преламао од смеха и узвикивао за себе: „Где се сети подрепних мува?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И зато што човек који је био робијаш није могао остати го голцат, побринуше се у самом заводу. Надзорник-апсанџија поклони му први свој сасвим поабани, иза рата враћени војнички шињел који је, угужван и већ искаишан, са другим крпама
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... — Који Радисав? — прекиде га Ђурица. — Твој апсанџија, знаш га ваљад’? — Како, зар је он... — Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Коста је ра-зумео моју колебљивост, те ми се обрати: — Понудили га да буде апсанџија у Солуну, а он одбије. Када су га запитали за разлог, он изјави једном свом другу: „Савест ми не допушта да чувам