Црњански, Милош - Сеобе 1
Рекавши још неколико речи слугама, кир Аранђел је весело махао рукама девојчици, старијој ћерчици, коју је био довео да испрати оца, а коју слуга никако није спуштао
Иза плотова те куће, где су кроз дубоко блато товарили лађе, од јутра до мрака, склонио је Аранђел Исакович последњи остатак блага што га дотераше са љубичастих падина Шара и пашњака крај Бистрице.
Млађи од брата, Аранђел Исакович понашао се према старијем брату, као што се понаша према млађем. Ако је стајао крај њега, гледао га је некако
дужника, чудног, под војничким клобуком, међу оним светом одевеним у антерије, са фесом и бројаницама, са којима се Аранђел Исакович млатио, по Влашкој и Турској, и то је било све.
Тад, када је први пут нађе бремениту, Аранђел Исакович виде кога је привео своме брату. Права и снажна, као што су анђели, високих колена, са крилом и грудима што
Кад је морао да им дође, долазио им је са натегом и одлазио пресамитивши се. Живећи далеко од њих, Аранђел Исакович постао је човек пре времена сув, жут, са изнуреним коленима. Најрадије трговаше на води.
Скривала се са мужем и љубила му врат, груди, уста, уши. Аранђел Исакович, сасушен и жут, проживео је то неколико недеља као у паклу.
Пушећи све више, бројећи, без краја и без свести, бројанице, Аранђел Исакович живео је то неколико недеља сасвим узалуд.
То му је рекао. И кад му се брат после опет вратио, Аранђел Исакович избегавао је да му оде, носећи у себи, крај свега, подмуклу жудњу за телом своје снахе.
Са осмехом. Једно јутро запита девера, да ли му се брат не чини нагло остарео? Тог дана, Аранђел Исакович понуди брату своју кућу у Земуну и предложи му да жену и децу склони код њега.
и то да је Исакович много живео са женама, злим и опаким, Влахињама, Мађарицама и Немицама, као уосталом и његов брат Аранђел, у чију се кућу склонила, али о коме зна да је исто тако много живео са Гркињама, Јерменкама и Венецијанкама, чији
Стишала би се кућа, жишци покрили стаклетом, пред њим би све постајало пријатно. Не мислећи, као Аранђел Исакович, да је лепа као нико, она је знала шта вреди.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
извадио очи и објесио на концу више градскијех врата) изишао слијеп у шетњу иза града (Призрена), па га опазио свети Аранђел и сажалио му се, па се створио у орла и долетео те украо његове очи изнад врата и даровао му их, и рекао: „Одечи очи!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад сиђе свети Аранђел на земљу, а он се удружи с ђаволским царем; али се ђаволски цар осјети, шта он оће, па се добро узме у памет.
Пошто се мало прокупају; онда рече свети Аранђел: „Де да ронимо, да гледамо који може дубље.“ А ђаво му одговори: „Ајде де.
“ А ђаво му одговори: „Ајде де.“ Онда свети Аранђел зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад треба и ђаво да зарони, али се боји да му св.
“ Онда свети Аранђел зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад треба и ђаво да зарони, али се боји да му св. Аранђел међу тим не однесе сунце.
Како ђаво зарони, а св. Аранђел прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео; па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке
Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад св. Аранђел корачи једном ногом к Богу на небо, онда ђаво стигне, те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад меса.
Кад св. Аранђел дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: „Што ћу, Боже, овако грдан?“ А Бог му рече: „Ћути, не бојсе; ја ћу
Кад сиђе свети Аранђел на земљу, а он се | удружи с ђаволским царем; али се ђаволски цар осјети шта он хоће, па се добро узме у памет.
Пошто се мало прокупају, онда рече свети Аранђел: „Де да ронимо, да гледамо који може дубље.” А ђаво му одговори: „Хајде де.
” А ђаво му одговори: „Хајде де.” Онда свети Аранђел зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад треба и ђаво да зарони, али се боји да му свети Аранђел дотле не
” Онда свети Аранђел зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад треба и ђаво да зарони, али се боји да му свети Аранђел дотле не однесе сунце.
Како ђаво зарони, а свети Аранђел прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео; па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
језгру нашла три лика у породичноме троуглу: мајор Вук Исакович, његова супруга госпожа дафина и брат Вуков, трговац Аранђел.
Заправо сва три кључна лика из породичног троугла - Дафина, Вук и Аранђел у судбоносним тренуцима обавезно виде„небесна сазвежђа”, „звездано небо”, „променљивост небеса” или „звездане облике”.
Само се тако може објаснити што га је једном угледао и Аранђел Исакович, и не у сну као Вук, него у очима трећег лика - госпоже Дафине.
Омамљен њеном лепотом, Аранђел је осетио први пут да сем обичног постоји и један други свет - свет „звезданих облика”. Но он се гасио заједно са на
Но он се гасио заједно са на смрт болесном Дафином. На крају осме главе госпожа Дафина издише и, посве распамећен, Аранђел је тада - загледавши се дубље у њене очи са погледом који трне - видео „два непомична, модра круга, боје зимског неба,
Два брата, Вук и Аранђел, грађена су по закону контраста: Вук је дебео ~ Аранђел је мршав; Вук је врло висок ~ Аран је онизак; Вук је космат ~
Два брата, Вук и Аранђел, грађена су по закону контраста: Вук је дебео ~ Аранђел је мршав; Вук је врло висок ~ Аран је онизак; Вук је космат ~ Аранђел је напола ћосав; Вук је црвен у лицу ~ Аранђел
грађена су по закону контраста: Вук је дебео ~ Аранђел је мршав; Вук је врло висок ~ Аран је онизак; Вук је космат ~ Аранђел је напола ћосав; Вук је црвен у лицу ~ Аранђел је жут; Вук је непосредан, пуст и расипан ~ Аранђел је хладан,
~ Аранђел је мршав; Вук је врло висок ~ Аран је онизак; Вук је космат ~ Аранђел је напола ћосав; Вук је црвен у лицу ~ Аранђел је жут; Вук је непосредан, пуст и расипан ~ Аранђел је хладан, прорачунат, тврдица, и тако даље.
Вук је космат ~ Аранђел је напола ћосав; Вук је црвен у лицу ~ Аранђел је жут; Вук је непосредан, пуст и расипан ~ Аранђел је хладан, прорачунат, тврдица, и тако даље.
Имају и црне тачкице. Очи његове мале ћерке такође су жуте, и такође с црним тачкицама. И Аранђел Исакович има жуте очи.
На крају, у тренутку кад Дафина издише, симболичност се потпуно актуелизује. Тада је Аранђел најпре у њеним очима угледао „два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и чистог, који издалека беху