Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Оде Арап пред цареве дворе, и ту тавну ноћцу преноћише. Кад ујутру јутро освануло, цар изведе Арапу ђевојку, и опреми рухо ђевојачко: натовари дванаест товара. Пође Арап кроз Стамбол бијели са ђевојком и са сватовима.
има те толико даде, тај се јунак може оженити и девојка млада удомити, а у мене браћа сиромашна, нема блага да Арапу даду: у томе сам јадна заостала, те се нисам млада удомила; са тога сам срећу изгубила.
слуге да под Марком добра коња приме, а кад близу угледаше Марка, не смедоше пред Марка изићи; беже слуге под шатор Арапу, па се крију за Арапа слуге, покривају сабље јапунџети — да им Марко не види сабаља.
у авлију уђе; пред шатором одседнуо Шарца, своме Шарцу тако беседио: „Одај, Шаро, и сам по авлији, а ја идем под шатор Арапу; наоди се шатору на врати — ако б’ мени до невоље било“.
му четрдесет слугу, а четири не кте погубити, већ и Марко остави за правду, кој’ ће сваком право казивати како ј’ било Арапу и Марку.
“ Тада рече болани Дојчине: „Хеј, Солуне, огњем сагорео! Ђе у тебе не има јунака да изиђе Арапу на мејдан, но ми не би умријети с миром“.
узми дора дебелога, те га води моме побратиму, побратиму Петру налбантину, да ми кује вересијом дора: хоћу исти Арапу на мејдан, хоћу исти — ако доћи нећу“. Једнак њега љуба послушала, она узе дора дебелога, одведе га Петру налбантину.
ђевере, налбантине Перо, није тебе побро преминуо, но се тебе побро поздравио да му кујеш вересијом дора — да он иде Арапу на мејдан; кад се врати, да ти потков плати“.
солунска, а стиже га болани Дојчине, па потеже копље убојито, прикова га Солуну за врата; па повади сабљу аламанку, те Арапу одсијече главу, па на сабљи главу дохитио, Арапове очи извадио; очи зави у танка јаглука, баци главу у зелену траву.
Дука и Илија су песничка имена (због риме). Петар налбантин је измишљена личност. Хоћу исти Арапу на мејдан, тј. хоћу ићи... 40 Кајица Радоња је непознат историји.