Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Тада он не би могао да издржи, већ би, као кријући се да га нико не спази, бежао од куће и одлазио неком Аритону, једином свом другу с ким се дружио. А од свих другова једино се тај Аритон оцу му и мајци свидео.
Аритон је то знао, али Мита није дао Аритону за ту његову љубав никоме да каже, а камо ли још родитељима му. Толико је био стидљив.
Мита, као што се и очекивало, ни речи није казао. Чак није дао да се ма шта примети. Само, отада је чешће одлазио Аритону и тамо остајао, и, као и пре сакривен, код Аритона дуже, више пио.
— Узми, синко, узми! — додавала је радосно мати му. — Ама, не могу! — правдао се он. И то не матери већ Аритону, окрећући главу к њему и гледајући га мило и као молећи га да се због тога не љути на њега. Опет заћуташе.
— Иди кад ти се каже! — обрецну се на њу још строже Аритон. Она се диже и оде у собу. Чудо, како су се Аритону сви покоравали, слушали га.
Мита, потресен и као љут на Аритона, окренут од њега, дисаше тешко, узбуђено. Одједном се окрете Аритону. — Да ли зна да сам болан? — Како да не! Зна! — једва дочека Аритон. — Ето баш данас дошла код мене, да купи нешто.