Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Добијена је чисто логички, па и граматички, сасвим исправна реченица. У овом облику припадала би ауторовоме говору, потпуно објективном, мада не и потпуно неутралном, што се тако јасно осећа у синтаксичкој интонацији.
Разуме се да је за Тодорин управни говор - кад би постојао сам за се - довољна заменица он; тек у ауторовоме неуправном говору - заправо у његовоме језичком посредовању, а оно се може упоредити са погледом окренутим напоље,
се и она, кад осети да тај немир долази, једноставно служи заменицом „оно” или „оно 'моје' ”, што се нама читаоцима у ауторовоме говору даје као „оно 'њено'“. У ИВ глави опис се широко развија, иде се до у потанкости.
Осим што покоју реч изусте, ликови углавном не говоре. Али се зато Софкин неми (или латентни) товор прелама у ауторовоме, а у Софкином се, опет, прелама Тодорин такође неми говор.
Насупрот томе, лик госпоже Дафине и лик Аранђела Исаковича искључиво се преламају у туђем, ауторовоме говору. Они сами не говоре.
313 Тако смо се, у ствари, поново приближили ауторовоме говору у Сеобама. Његов рани, можда и најранији314, образац налазимо у Дневнику о Чарнојевићу; још ближе, у начину на
И не само то. Ти се садржаји, наиме, у облику у коме их налазимо, тек у ауторовоме говору образују - он их образује. Овде се, на појачан начин, дешава оно што се у књижевној уметности увек дешавало,