Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
јер су Тола и Мијат разнели по селу вест о Вукашиновој фотографији, па су сељаци сваког јутра и вечери нагртали у Аћимово двориште да је виде и пију стару ракију.
— добра је за тебе и мог оца. — Није ти лепа? Ђорђе јекну. — Чија је твоја изабраница? — чвор је Аћимово лице. Вукашин тешко изговори: — Тошићева ћерка. — Тошићева ћерка?! Напредњака Тошића? — Јесте, његова.
Тек касније, у сутон, поче да се разбистрава Аћимово бунило. Тамо где се сунце заклало на планини, диже се неколико великих љубичастих клобука. Модрина прелива снег.
Гризе усне, јер у багремовима пиште и квркоре чавке. Ђорђе чује споро и равномерно дисање, не зна да ли је Аћимово или његово, и чује црквено звоно које оглашује смрт мушкарца.
“ И тек кад су такво Аћимово држање касније неки узели као сигуран доказ да се преко Вукашина продао двору, да галами зато што му је глава сигурна,
И на молитву му личи ово Аћимово предавање сунцу. Откако је синоћ истерао Раку апсанџију и сео, није се више помакао. Андри се одједном натуштише
Аћиму као да је сунце спалило очи. Остале су две модрикасте јамице. — Ђорђе није издајник — додаде на Аћимово ћутање. — да није преровска баба изгубила свињу, не би по киши луњала по врбаку. Тако га је нашла.