Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Још један грех пашће на њену кућу. Симка пожури ка цркви, мислећи на јучерашњи разговор с АћиМом. „Видели су га неки у чаршији. Кажу, лумпује“, морала је да му саопшти. „Он? Данас лумпује кад се ја борим...
Не чује ни одговор. „Сад је свршено с Твојим Аћимом“, каже Тошић. А Андра, Вукашинов учитељ, рекао му: „Ни о краљевој женидби није се толико причало.
Иза њих се сељаци гужвају и збијају један уз другога да се ниједан не би нашао на крају, огољен и оку и коњу. Пред Аћимом, официр нагло заустави коња у касу, колона се ускомеша и испуни пут, два војника испадоше из седла, једноме оста нога
Нероткиње иду у пакао.“ Да ли је она живела са Аћимом? питала се Симка, гадила се мајке и слушала. „Бог зна да ту је муж јаловак.
Не би оволико остали под његовом руком да нису. Сад је сигурнији да је тај што је пуцао на краља био у договору са Аћимом. Хоће да се накашље, нека не кажу после да се нису договарали, али кашаљ остаје у грлу.
Петао подиже крила, страсно кукурикну и пободе крила у земљу. Никола пође у подрум. Није погледао кревет. ...Над Аћимом стоји Рака апсанџија: — Сам си, чича-Аћиме — рече сажаљиво. — Сâм сам. Па шта? — Намешта гуњ и поправља браду.