Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Уз Миленка још је један пристâ, Сам он самцат, кажу, вреди триста, Име му је Јероглавац Бајко. А каки је, моја мила мајко, Каква плећа, а какова брка, Каква ока и погледа мрка, — Та нашто му пушка и пашњача,
— Само, брате, да оком превали, Па да Туре о земљу се свали! Ао Бајко, Бог ти помогао! Млогим ли си дивно дохакао! Главам' турским нема нигде броја Што саруби чила мишка твоја.
Ао Бајко, свуд си де те треба! Банеш кано гром из ведра неба, Тек се макнеш, па већ и усмртиш, Дивне л' јаде Турадији пртиш!
Куда, пашо, куда ли забрава? Видиш, луди, е ти с' њија глава! Плану Бајко, па десницом ману, Десну руку окиде Лиману.
“ Цикну Лима, већма се наљути, Па се Бајку још једном упути. Ох, мач бојни свагда мејдан дели, Ал' га Бајко стиште зуби бели.
Чудо беше, али не знам како, Али чудо бијаше свакако: Коњ варакну, и за часак тили, Дохакао Бајко турској сили; Голом руком приону Турчину, Заљуља га, па с њим о ледину, Српски коњи Туре прегазише. „Није доста?
„Није доста? — Сад ето ти више!“... Рече Бајко, мач у руци сину, Па кроз Турке кâ муња се вину, Звизга, цика, и вика, и врева, Ал' пред Бајком ко то десно сева?
„Амо за мном“, повика Милета, Разби браћу Турадија клета!“ То изусти, па коњица пусти, За њим наже онај Бајко пусти, А за Бајком Српчићи остали. Ала, Бого, ко да те не фали!
од Срба главе не посекô, Садака је заиста посекô, Јоште млоге живе задобише: Две стотине и још нешто више; Сам је Бајко, она тица сива, Четир паше уватио жива.
„Јако јуриш!...“ Плачи, турска мајко! Улетео у злотворе Бајко, Вељу пушку турио о рамо, Коњем врда и тамо и амо, Оштрим мачем око себе маше, Две је љуте посекао паше: Баш
— Али Јусуф не збори никако: Српским мачем она српска рука Пресекла је Туре више кука. Сече Бајко, не мож' да опрости, И пресеца и сабље и кости, Та чудне је руке поуздане, Ког' удари, ал' баш ни да лане.
Љуљну с' Бајко, прснуше му очи, Два-три крока још унапред крочи, Онда паде, али грдне јаде Јоште мртав Турцима зададе: Три
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ДАНИЛО ИГУМАН СТЕФАН ЈАНКО ЂУРАШКОВИЋ, сердар РАДОЊА ВУКОТА„ ИВАН ПЕТРОВИЋ КНЕЗ РАДЕ, брат владике Данила БАЈКО РОГАН ЈАНКО НИКОЛА ВОЈВОДА ДРАШКО МИЛИЈА СТАНКО (Љуб.
КНЕЗ БАЈКО Што збораше Хамза и Никшићи? Шћаше ли им мила вјера бити да издижу мирно у Рудине? СЕРДАР ВУКОТА То знаш, Бајко,
Шћаше ли им мила вјера бити да издижу мирно у Рудине? СЕРДАР ВУКОТА То знаш, Бајко, би им мила била, од добра се јошт бјежало није. Кâ не желе Турци добровање, да у миру раширују овце?
И није им без неке невоље, а без њих се никако не може. КНЕЗ БАЈКО Хајте, људи, да што послујемо, али дома хајте да идемо, да се с нама ђеца не ругају; па с Турцима како који може, а
КНЕЗ ЈАНКО Кад ме жена пита ђе сам био, казаћу јој да сам со сијао. Куку њојзи ако не вјерова! КНЕЗ БАЈКО Сад ми паде на ум она прича кад онога из јаме вадише: пô му лица црно, пô бијело.
КНЕЗ РОГАН Лијево ми ухо сад запоја, ја се надам веселоме гласу. ВУК МАНДУШИЋ Дану, Бајко, пухни ми у око, јере ми се грдно натрунило. СЕРДАР ЈАНКО Укрешите који да пушимо!
ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Гавранови грачу и бију се, цијèнê брзо меса бити! ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Не прелаз' ми преко пушке, Бајко, но се натраг преко ње поврати!
ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Ја по сву ноћ пртљам и снијевам; док се дигнем, ја све заборавим. КНЕЗ БАЈКО ЈЕ СЈЕТАН, И ВУК МАНДУШИЋ; ОНИ ДВА НЕ ХОЋЕ НИШТА ДА ПРИЧАЈУ. КНЕЗ ЈАНКО Кнеже Бајко, ти си нешто сјетан?
КНЕЗ БАЈКО ЈЕ СЈЕТАН, И ВУК МАНДУШИЋ; ОНИ ДВА НЕ ХОЋЕ НИШТА ДА ПРИЧАЈУ. КНЕЗ ЈАНКО Кнеже Бајко, ти си нешто сјетан? Што ће бити, то не може проћи, него причај, да и није мило.
КНЕЗ ЈАНКО Кнеже Бајко, ти си нешто сјетан? Што ће бити, то не може проћи, него причај, да и није мило. КНЕЗ БАЈКО Хоћу, кнеже, све ми једно бива. Ја сам ноћас грдан сан видио: све оружје своје у комате.
Куд ће твоја млада љуба, куку њојзи! двоје ђеце твоје лудо, сирочади? Што ће јадни ђед ти Бајко, мој Батрићу, који те је одњивио? тешко њему! Просте твоје љуте ране, Мој Батрићу, ал' непрости грдни јади, куку роде!
СЕСТРА СЕ БАТРИЋЕВА ЗАГРЛИ С ЂЕДОМ БАЈКОМ (КНЕЗОМ), УГРАБИ МУ НОЖ ИЗА ПАСА И УБИ САМА СЕБЕ; БАЈКО СЕ ПРЕНЕМОГНЕ И ПАДЕ СПОРЕД УНУКЕ МРТВЕ. ВУК ТОМАНОВИЋ Хвала Богу, велике жалости што нас нађе данас изненада!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ово ј' срце било ор'о - Ој младости, бајко мила! Ој године, бурни ветри, Саломисте орлу крила! Тутун пуши, амбру праву, Дим се диже, дим се мути, Стварају се,