Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Јакшић ПРОЗА Садржај УСПОМЕНЕ 2 СИРОТА БАНАЋАНКА 12 ЈЕДНА НОЋ 41 КОМАДИЋ ШВАЈЦАРСКОГ СИРА 57 МОЈА ЉУБАВ 62 БЕЛА КУЋИЦА 65 ПРОЗА УСПОМЕНЕ ДРУГУ ЈОВИ ЈОВАНОВИЋУ ГОДИНА 1849. Свачији је живот књига.
„Грлице, ал’ си дивна!...“ После ме узе за руку. „Ја те љубим, Грлице!...“ Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. „Теби је зима, моја мила Грличице?...
Алеви вес је мало накривио, а дуга свилена кићанка бије га по рамену. На њему бела џока без рукава, а танка кошуља црвеном вуницом испреплатана... Е, учо, милина га је било видети!
Познао бих је по ходу, и по дисању бих знао да је она“. Она се приближи нама, а на њојзи не беше ништа до бела танка кошуљица; изгледала је као вила...
У левој руци носило је капу, а у десној парче сира, у чисту белу хартијицу завијено — хартија беше бела, а сир врло фино расечен изгледаше отприлике као коверта од какве депеше; — метну сир, скоро с неким решпектом, на
1871. БЕЛА КУЋИЦА Давно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.
широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим
Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег! А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа.
осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то
кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Ал његова се бела коса у облаке над Повленом и снег претвара, његова дуга брада дубоко у земљу пушта храстово корење, ишчупан,
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Опали тобџија те једнога бела хата погоди, а лако је погодити, јербо су коњици турски били густи као шума. Како наш топ пуче, а наши се војници
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— рече један. — Дабогда да и ти читав останеш. — Мучно, богами!... Ко се данас задужи — нема му бела дана више! — додаде други. — Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
а кроз то зелено лишће видео је како звезде бледе. Бела јасна пруга пробијала је кроз шуму, и она постајаше све руменија, док се не појави јарко сунашце...
— А нико се не одмеће од бела босиљка — рече Латковић. — Мени је тешко опричати, ето Јовице. А Јовица саже главу. — Ево шта је! — рече Заврзан.
Вече се спуштало лагано као смрт. Сутон је оцртавао предмете у даљини. Мало-помало па оста пред очима њиховим само бела водена пруга...
Наједаред се нешто проломи... Изби бела бугија, па се онда зачу прасак. И то се деси у шанцу. — Шта ли је оно? — упиташе хајдуци.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
А кô сабласт чудна, Међ гробљем и селом још кривуда стаза, Сва бела и гола, кратка, вечно будна. ПАДАЊЕ ЛИШЋА Корачаше нема, хладна, поред мене, Без сребрне сузе у мутноме оку; Крај
сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води.
ЗИМСКИ ПАСТЕЛ Згурена на снегу сеоска капела Зебе усред гробља. Небеса су бела. Ниоткуд ни ветра да се јави шумом, И заплаче гдегод за крстом, за хумом.
Пева птић из житâ и косач из травâ, А ништа да прене трепавице плачне. У мрак бела стада са хумова сходе; Голуби из поља беже испред сене; Апијом се врате легије што воде Краље од истока, и пљачку,
А мокре су очи окренуте другде. САМОЋА Лежи река расута у мраку, Мртва, бела. Не чујем да прска Ни таласић измеђ густих трска, Ни птић речни гдегод у врбаку.
НЕДЕЉА Већ зора сребри хумке риђе; Пођоше најзад небом смело Сва бела стада јутра; сиђе И Недеља у немо село. У цркви мирно држа свећу; На раскршћу, у хучном долу, Додола та је, сва у
Рука ти је бела мека као цвеће, А моја остаде сва окрвављена. Откуд си и ко си, нико знати неће: Љубав или мржња, судба или жена.
Некад чух твој корак или шум одела, А сад те ноћ носи у сваком свом шуму; Звезде у покрету; мирна светлост бела У свим приказима на замрклом хуму.
И ја ћу да видим, из језиве сене Кад излете бела распевана јата, И како је слична та срећа из блата Богињи рођеној из сунчане пене.
МАНАСТИР Цар зида манастир Светих Архангела, На води Бистрици дуг хиљаду хвата; Силни су му стуби од албастра бела, Темељи од сребра, зидови од злата.
) Минуше за застор од спаваће собе. А опрезно тада за њима, у часу, Два мала и бела Амора с камина Направише једну невољну гримасу... Док мрак с кишом пада, сетно, врх џардина.
Ниједан ме није осетио за собом, јер је ноћ била шумна и зато што су били уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном заједничком прамену магле. Кола су напорно одмицала напред.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
и чисти, масно-жути, али не мршави образи, мала уста с поверљивим контурама, велике руке, аљкава униформа, а као снег бела кошуља и као млеко чиста сабља — све то издаваше господина и гејака, човека од кога ишчекујеш да зна аранжовати кадрил
На ту руку навеза се једна бела рукавица и једна дама за њом. Дама лако скочи напоље. Тресаше главом и затури косу за уши.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И опет је ишло лепо и код попова и код младежи. Најпре се пила бела кафа; Меланија је наливала свакоме и питала свакога воли ли више кафе или више млека, више или мање шећера.
— Та вратите се брже! Куд ћете тако? Та спала вам доња бела сукња, па се вуче; та саплешћете се, па ћете разбити нос. — Јао мене жалосне!
На њему богато укусно одело. И душанка и прслук и чакшире, све од бела танка штофа, и све раскошно ишарано плавим гајтаном.
Испод до пола откопчаног прслука види се танка бела кошуља од српског платна, златом извезена спреда, а то му је извезла и послала његова сестра Јáна из диштрикта.
« И одједаред засузише очи и старом и младом, а највише другарицама Јулиним. Оне се смеју, а сузе им теку низ њихова бела лица. Заплака се и Јула, и гђа Сида, и баба Макра; сви бришу и нос и очи.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— одговори мало пријатно застиђена госпођа Јелка. На то дође и фрајла Савка. Фина девојка. Лепог стаса, бела, па румена, лепе, уписане, састављене обрве, очи жарке, Љуба не сме у њих да гледа. — Добро дошли! — Драго нам је!
После подне шета се Љуба са фрајлом Анком, њеном малом сестром и мамицом. Њему се Анка допада. Истина, била је врло бела у образу, а Љуба би волео да је мало руменија, али опет нобл изглед има.
Обадве једре, живахне; црнпураста и ђаволаста Мица једним оком три јурата посече, а Алка нежна, бела, као „пенородна” Венера. Може ли бити да се такве девојке сваком не допадају? И обе силно играју.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
А у првој улици, на зиду једне нове грађевине падала је у очи огромна бела плаката са црвеним словима. Он застаде и читаше расејано: данас... запливали у раскоши, у сраму, у блуду... они...
Гле, шта је крви, Боже мој!? Сав сам од крви и трулежа. Ено онде, баш онде промакну сенка: то је бела смрт. Ено је! Држ'! Држ'! Ту је. Ту је моја смрт.
Онда, у црном оквиру кола, иза замагљеног стакла, ишчезе његова бела силуета. И док су кола муњевито клизала по смрзлом снегу, све се још чаробно блистало на зрацима месечине. Х.
Африка
и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским
Неколико белаца који живе у Табуу ретко се поверавају вештини урођеника. Има само десет година да се цела бела власт Табуа утопила на очиглед све публике једног брода коме је дошла на аперитив.
Група око бербера који насред улице брију главе људима. Два-три сасвим бела црнца (албиноса), црвени, изборени, као скувани, језиви, омрзнути од својих сународника.
У оваквом пејзажу оваква жена представља уистину најдивнију жену каква се да замислити. Ниједна бела жена не би била достојна еве тежине и патетичности боја и светлости, ниједна не би могла издржати на својим благим
Сретамо шефа Монге који је потегао пешице из свог села да би ми донео на дар три бела птичија јајета; ја му за уздарје дајем десет франака.
Глава је бела, индиго и алева. Вештица је расрђена и не жели да ми отвори своју колибу. На посредовање шефа села ја ипак постижем
Као човек који то ради цео дан, равнодушан и предусретљив, изјављује да хоће. Шаљемо да нам се купи бела кокош. Говоримо о Вуијеу; Њамкоро, чувши да се спомиње ово име (не зна ни речи француски), почиње нешто да говори са
Са друге стране реке, иза простране равне и зецаљене сунцем плаже, варош Сале је по брежуљцима. Бела, са својим терасастим домовима као од шећерног кристала.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је те бедне куће од блата покрио као нека бела, мирисна киша од цветова.
Као да има неки свет у ком је сенка ствари бела. Кад је остао сам на својој чатрњи, Трифун је почео да размешта папире, које је ваљало испунити колонама издатака
Кућа је била тесна, узана, бела, између та два јаблана, као неки сужањ, међу чуварима. Била је сва у жбуњу и зеленилу, а имала је студенац, који је
Куд би, њему, Георгију, била срећа, да је деда продужио до Беча, и Лајпцига. Овако, кад броји пару, и усред бела дана, мора да затвара поклопце на пенџерима, од завидљивих сународника.
Као и његов Трифун, при одселенију из Махале, који је угледао на зиду бела места у прашини, тако је и Павле, на том свом путу, осетио да је сам, самцит, у некој прашини, која се диже куд
Пси су лајали. У вратима Херренхауса, у башти, између два бела стуба, обрасла ружом, појавише се укућани. Неки човек необичне гојазности, у чизмама до изнад колена, у белим, јахаћим
Павле, у свом сну, зачудо, виде и како пукоше два пиштоља – то јест два бела облачка, а чу одјек пуцња, и виде и хусаре, како се врте у гомили, која је, огорчено, урликала.
Нешто је размишљала. Њено лице и груди, опаљени од Сунца, чинили су се као нека тамна маска. Сва је иначе била бела, као љиљан, од воска. Коса јој је, једино, била црна и висила низ врат, као црна грива.
госпоже Монтенуово, које су је биле виделе голу, причале су да је у телу, зачудо, млада, необично допадљивих форама, бела.
Она је, кад јој се приближио, стајала, бела и нема, у јесењој тишини. У провидном мраку, познао је торањ, над чесмом, при улазу, на друму, а познао и палисаде,
голо, витко, тело, мешало, у сећању, са снажним, дивним, ногама Божичке, та мртва жена би изишла, и из те мешавине, бела, лепа, и остала сама са њим, у зору, кад се буди.
Неко Сунце, које је залазило, видео је, иза ње, у сну. А њена глава, која беше клонула са јастука, сети га, црвена и бела, да виси, као неки велики цвет, сличан једном малом цвету, који су у башти имали, а звали у Варадину смешно и дирљиво:
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Наместо пријатног зеленила Рашке настаје бела, бљештава, боја кречњакова. дрвена је кућа замењена каменом и високим „кулама“, које су врста малих утврђења.
Тамо могу издвојити три врло изразите географске целине. Јужно од Љубљане почиње Бела или карсна Крањска са пољима и увалама, као што су Планина, Циркнице, Лож, Кочевје итд., који имају динарски правац.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
Све ти црно само језа моја бела Мој ти курјак под грло Олуја ти постеља Страва моја узглавље Широко ти непочин-поље Пламени ти залогаји а воштани
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Његова глава у црвеном вечерњем ваздуху била је готово бела. Помислих како бих, да сам девојчица, уздрхтао од главе до пете гледајући га, али Рашида само рече да је гладна и
После сам сазнао да јој је јеж био потребан због мишева и пацова који су се из Мртваје у по бела дана пресељавали у кућу. Нашла га је луњајући крај Тисе и није имала времена да га однесе до рампе.
Седели су и жвакали гледајући се као да су једини на свету, а онда је отац рекао да је Станикина бела кафа нешто најбоље у Каранову.
На себи је имала хаљину која је пре пола века могла бити бела. Кад год бих погледао у њеном правцу, видео бих два ситна, смеђа ока упрта у мене.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Изнесу бела хлеба сечена на тањиру, па онда шљивовице и „ауспруха”, да бира по вољи, шта му се допада. Шљахтец кошта ракију, допада
Шљахтец ће се још забавити овде. Чамча зна већ њихов обичај, изнесе му и бела и црна вина, и „ауспруха”. Шљахтец може бирати шта хоће.
Изгледа као бела голубица. Већ пре поноћи разнео се глас по балу да отац даје покрај фрајле Лујзе педест хиљада форинти.
Плате и разиђу се, господар Софра и гости; остали ће још до бела дана остати, и мало да неће још Чамча на магарцу по сали јахати. Дођу кући, испавају се.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Месечина, јасна, бела као иње, попадала је била нарочито на воћке, које су се све више виделе што је ноћ била тамнија.
Последњег, Исаковичевог слугу Аркадија, ухватише тек усред бела дана, већ у близини логора. Био је потерао крмачу, везавши је за ногу.
над столом, пуним јела и вина, уморни и отежали, падали су све дубље са својим речима, шапатом, узвицима, у ноћ, кроз бела врата, кроз која се достизало до шума, брда, светлуцања изнад вароши, бескрајног, звезданог неба.
Над челом и носем она је имала неки сјај, од трептања светлости, што му се каткад чинио као бела, свилена, млетачка образина.
Прсти су јој, бели као креч, пузили сваки засебно, грчећи се, све ближе. Била је сишла са осветљеног зида као нека бела мачка, пузећи по стварима и по пећи.
ни будила, додирујући својим помодрелим уснама и ноздрвама светлост дана, исто тако неосетљиво и нечујно, као и бела пећ, крај њене постеље, као и њена столица, са јастуцима, код решетке прозора, као и врата, што беху, у полумраку,
Неко је виде како чучи на ђерму, иза куће Исаковичеве, бела и велика. Овце су се крале тих дана, као никад дотле. Чак су из других насеља губиле се, па су их домаћини налазили
За све остале, она беше постала велика, бела причина. Појава вампира, кога су скоро сви већ били срели, само је допунила несрећу која насеље беше снашла, откада је
Спавао је, тако, неуредно, у по бела дана, будећи се и лежући сваки час, заривши главу под коже. Промене у тај живот уносили су само дани лова, када је
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
По сасвим другом принципу користи се бела боја, која се везује за светлост и стваралачку снагу. У овом случају верује се да се магијска моћ беле боје, њена
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Све млеко у сва времена низ пашњаке, низ отаве, низ вимена, да се у царске бакраче и музлице утаче. Сва вина бела и румена из виноградних села, са себрових чардака, из натега и бардака, сва шира винограда младих, да до царске се
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Данас, кад вам је тридесет и пет година, видите један други свет. Ваша кћи се љуби на улици у по бела дана, а кроз прозор ваше хотелске собе сваке вечери видите љубавне нарове како се огрћу песком и месечином.
Онда је замишљени Бел Ами приметио како тамна боја асфалта постаје бледа, а мало доцније готово сасвим бела. Сунце је изишло иза биоскопа »Империјал« и учинило да сваки поглед бачен на трамвајске жице буде пресечен њиховим
Седели су испуњени осећањем да се никада нису ни дизали са својих плетених столица. Сасвим у дну улице појавила се бела мрља. Расла је и расла, а када је пришла на сто корака, претворила се у девојку лењих покрета. Шта је видео Бел Ами?
Његови дланови на топлим девојчиним бутинама, а около бела пустош... Када му је било хладно, тамо на левој обали Сене, отварао је по ко зна који пут Ванин капут од сиве длаке,
Матавуљ, Симо - УСКОК
Одатле њих двојица отидоше ка Ћором весељаку, уз кога се смијаху више од часа. Његова жена Бела бјеше још виша од Живане, голема носа, погрбљена. Имађаху четири сина те лична младића: Грубана, Шћепа, Ивана и Миша.
Хвала издашњости Јанковој, кућа Стијепа Мркова бјеше готово у обиљу. Бела му каза да се поп и Гојача још не вратише из Приморја и исприча му силесију ситница, највише о грађевини и зидарима.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Плава је боја отлична черта народности српске, којој се црвена и бела као две миле сестрице придружују. ШЕРБУЛИЋ: Плава, црвена и бела. Живила родољубица српска! СВИ: Живила!
ШЕРБУЛИЋ: Плава, црвена и бела. Живила родољубица српска! СВИ: Живила! ЗЕЛЕНИЋКА: И сви мађарони с маџарским кокардама!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
до 1870. То је било доба када је, по речима једног руског писца, »Рус нематеријалист био бела врана«. Од Руса то се преноси и код Срба, и Светозар Марковић сматра као један од главних својих задатака да врши
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Лепо га је било и видети тако обучена. Бела, чиста кошуља и гаће, јелек, у џепу од јелека вазда Швајцарска и њен устав, а испод јелека варошки прслук, опасан
Лепа, бела, угојена, па те лепо гледа. Никоме не мисли зла, а сви је воле у кући, а највише ти, што једва чекаш да ти се удроби,
Пред њим уђе један оџачар у потпуној униформи са плеханим туром и капом која је негда бела била. Дошао је, послат из среске канцеларије, да чисти оџаке у школској згради.
) Немој ти да се либиш од чика-грађанина, и ако су му руке црне и он цео црн, али му је зато душа бела, беља него онај ваш милипрот. А што му се цакли лице, цакли се од зноја. Од зноја, јакако!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
) 292 (ЕТО НЕШТО КРАЈ БЕЛА БУДИМА) 293 ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ 295 ТУГА И ОПОМЕНА 296 СТОЈАН 321 БЕЗИМЕНА 356 (1 ПЕСМА) 358 ИИ ПЕСМА 393 ИИИ
се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује. Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај.
“ Закликтао од милоте. Доле га је стаза снела, О да дивна овде чуда! Једна мома стоји бела Кâно снега млада груда: „Ој девојко, злато чисто!
Ето тако јуче Дође једно луче, Ао кад га зглену, Срце ми се крену, Ова, ова бела Срце је однела. (1843, дек.) ДРАГИ Петли поју, ето зоре, Збогом, драга, ја одлазим, Туђе доле, туђе горе Ваља
је трава, Мома на њој спава, Вијар ветар пирну, У сукњу јој дирну, Сукњица се шири А ножица вири, Ао ноно бела, Вода те однела Па — мени донела! (1845, март) ?
О зоро моја, зоро без осванка, Сунце мило, ал' без бела данка, На те мислим, душо, без престанка! Вече беше, ал' не беше касно, Тек што сунце смирило се јасно, И кудгод
Па остави брго одар свој, Истури се тамо на прозора, Већ се беше помолила зора, Ал' из свога руменога крила Бела данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда, а сети се моме, Цела
О стани, сунце, стани, не заоди, Бела дана собом не одводи, Да погледим сва местанца редом Још једанпут млађаним погледом, Часе млоге дено своји лета
остај, убаво Белило, Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице, танане, Свака од њи лака кâно лане, Лица бела па мало румена, Сукња борна дивно придевена, Сунце сјаје са небеса златно, Моме шећу па ми беле платно, Сунце
Моме шећу па ми беле платно, Сунце сјаје, лице одсјајује, Сукња с' дигла, нона провирује, Ао лишце, ао ноно бела, Кога не би ти овде занела? Сунце јарко, јаче сјати нагни, Па им лице, па им ноне смагни.
Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; Ја се шетам, дружина са мноме, Ми идемо
“ Ал ко ја те рад не имô нико. Данка бела нестало већ давна, Све покрила она нојца тавна, Небеса су свуд звездица пуна, Ал' месеца јоште нема туна; Доцне
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
груди; шалваре широке, лепо набране на боре; рукави од провидних кошуља такође широки, те се из њих слободно помаља бела, обла, пуна ручица...
Немој тако, молим те!... Ево ја, ја те молим! — И дршћући, сагао се пред Стојаном, скинуо капу, те му се бела коса расула по врату и раменима. — Ево на. Уби ти мене... Ти ме уби!
Узе ми руку, окрену длан и загледа се у њ. Како је чудно одударала моја бела рука од њене кошчате, суве, црне руке. Глава јој је била умотана крпама и старим шамијама, испод којих су падале њене
Бели јој се чиста кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па
Стегнут, опасан новим појасом, у новим чакширама, у такође новом и до грла закопчаном минтану из кога је вирила чиста, бела кошуља, те му његов мек, изболован врат нежно обавијала...
са стране, сакрила би јој бело лице, а на руци заврнуо би се рукав од кошуље са црним ојама, те би јој се видела бела, румена кожа од руке. Плаче. Пуна јој се рамена тресу.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила. — Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од
« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила. — Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне мене у просторе васељене; те
живоме срцу моме, из недара да га носе, једни маме, други просе, једни прете, други туже; — »Ој, давори, јадни слуше, »бела вило, ој давори, »од куд звуци, збори, збори!
« — Ал' мануше бела крила, проговори моја вила: »Куда језди? —- Нашој звезди!« — Реч се ори по простори, по звезданом ведром вису, звуци
их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад гуслар по њим гуди, из јавора јаде буди, из тамнице јади
жица цедилу сухом извора гудбе што глади чело вилиних гуслица — вилински беше са жице звук: милином звука вила се бела силно занела, замахну лук, луком је гусле бесно превукла — жица је пукла.
збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: улази! Отворише се врата нечујно, нечујно ступи једна бела сенка — не, није сенка, мртвац; мисли л' зар грозовито откровеније то сва чуда своја ређат преда мном, погибије,
до стопе, од главе до стопе дркћући од нада, стала је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци, ој, оче, ходи! отвори врата једној сироти!
Ал' никад још ваљда ниси била така ко сада испод шатора лака, Османа паше шатора бела, никад се још ниси тако отела!
Од сухога стоји злата саливена слика њена, под ногама слике златне бела стена од степена. Од сухога стоји злата саливена слика њена, на темену слике златне кров од храма мирно дрема.
Обнови се дивска снага, ал' не види дана бела, светови се крећу грудма, ал' селена сунца нема. Од подвика Филишћана привиђа му с' битка света: „Кô је јунак”, див
један скок тек, и ево га врх степена, и ево га до невесте и царскога војна њена; без показа вида свога, без очију дана бела, тек поведен једним циком и мирисом њена тела.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Шта га видим, кад изиђем из подрума, уста бела, а она као рис на мене. Од тог доба немам поштења да идем сам у подрум, него ме увек она прати.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
На крају, ево те књиге која ће коначно покварити ваш однеговани књижевни језик. Два бела медведа из Зоолошког врта и ја тонемо у зимски сан. Толико ми се спава, немате појма!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
СВИЛЕУВА, КОЦЕЉЕВА У фрулицу Господ дува. Зимски рефрен: Свилеува. Сан разноси бела плева. Луч унутра: Коцељева. Сише мозак златна мува. Сјакти стакло: Свилеува. У невести гуња пева.
Статуе, капе, кипови. Нигде се нико не спрема. У снегу леже шипови под окном које не дрема. Простире Бела сметове о црне куће брестове, где језа с лучем гостује.
Огласе струне трзај ужице: много је збиље, грозе, хроптања. Засветли небо и прхну птице кроз јасну сузу у бела сјања. У зрелој јези сурога иња цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Из мене сјаји гљива лудара.
Скорих нам дана лађицу стеши поклопац Дигни, уже одреши. Скинијо, свадбуј свадбено бела: с дванаест бројки, женских облина, Тројичким светлом точи, с одела јаспис расточи, с Врховног крина смарагд и
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Наиђе јагње отуд од села, лопта, сва бела, мекога руна, а Ћира њега очупа свега; ко снег се бели на трну вуна.
Вијори за њим димљива грива, бела, црна и сива, брже од ветра по свету јури коњиц-локомотива. Журиш се, тата? Шта ли нам носи гвоздени коњиц твој?
ОН, ЂАК И СЛОН ОГЛАСИ „КУПУСНОГ ЛИСТА“ Ево новина „Купусног листа“, овде се пише истина чиста, истина црна, сива и бела.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
и кажу у касно поподне где је хлеба ту је и човека хлеб је купола испод које се надима душа и та душа шупља и бела најбоље се види са Маљена кад сунце запада и нема ништа против мешавине бора и брезе белог сира и месечине
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Окренула сам се. Не знам како сам дошла до војника. Угледала сам два мртвачка бела сандука један изнад другог. Извукли су горњи и застали. Као да се плашили. Даха нисам имала. Глава ме заносила.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Понегде је ова чиста, бела одећа прошарана црвенкастим јабуковим или крушковим цветом, те се боје лепо преливају, од чисто беле у црвенкасту, па
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
На Косову највише бојиште, Ерцеговци најбољи јунаци, Сарајевке најбоље дјевојке.“ 10. Саздаде се бела црква, Ни на небо, ни на земљу, На сред небо под небеса.
А ја лего, да поспавам, Проговори бела вила: “Устај горе, млад војвода, Отуд иде чудно чудо, Чудно чудо невиђено, Страота је погледати, А камо ли
Мила мајчице, бела црквице, “Опрости мени, и благосов’ ме; Ја ћу да идем у туђе село, У туђе село, за туђу сеју, За туђу сеју, за
Није то листак од ника поља, Већ је то бела авли-марама, Бела Марама, брига голема: Да туђу мајку мајком позове, А своју мајку да заборави; Да туђа брата
Није то листак од ника поља, Већ је то бела авли-марама, Бела Марама, брига голема: Да туђу мајку мајком позове, А своју мајку да заборави; Да туђа брата братом позове, А свога
земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше, босиљак мирише: “Лако, лако, моја силна мобо!
“ 178. Вијала се бела лоза винова Око бела, око града Будима. То не била бела лоза винова, То су били два млада и мила: Они су се у
“ 178. Вијала се бела лоза винова Око бела, око града Будима. То не била бела лоза винова, То су били два млада и мила: Они су се у невреме састали, А сада
“ 178. Вијала се бела лоза винова Око бела, око града Будима. То не била бела лоза винова, То су били два млада и мила: Они су се у невреме састали, А сада се у времену растају.
“ 179. Ај, дошла Дрина од брега до брега, Да л’ од кише ил’ од бела снега? Ни од кише, ни од бела снега, Но од суза млади девојака. 180.
“ 179. Ај, дошла Дрина од брега до брега, Да л’ од кише ил’ од бела снега? Ни од кише, ни од бела снега, Но од суза млади девојака. 180. Бол болује лијепа Хајрија Под орахом и под јоргованом.
186. Паун пасе, трава расте, Гора зелени; И гора се листом саста, А ја немам с ким. 187. Савила се бела лоза нинова, Око тога бела града Будима; То не беше бела лоза нинова, Већ то беше двоје мили и драги, Који су се
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Под гором високом у вечери јасне, шаптаћеш ми речи плахе страсне, и нудити недра најежена бела. Али ће из моја оба ока невесела јурнути да грле погледи жудни планински један стрм, или бор, или јелу, или шуму
Па не гледам милосним погледом ни по царевима ни по робљу. На моме лицу бледом мирише тама бела: осмех мог разочараног тела. У њему је очај, у њему што презриво одриче љубав свему, свему. ГОСПОЂИ X.
Она ми се чини једина чиста и поносна судбина мушка. А икона се блиста. И ко румене очи, вино што бела рука точи, задиру ми у груди дојке беле, са ранама сред врха нага Богородице твоје.
ГАРДИСТА И ТРИ ПИТАЊА Воло бих стајати у једној црној гарди, а перјаница бела да ми лепрша високо. Да имам брчиће смеђе и врло мале, па кад би зором све завесе попадале и поклонили се равно златни
Једне лепе јесење зоре рујне, да ме на изданку нађе, под кикотом труба. Нежна као бела ружа, чиста као роса, да дотрчи задихана, врела, боса, сузна због зоре јесење, благе, нечујне.
А кад разгрнем долине, рукама обема, и, откријем дна бездана, сребрна и бела, на дну је, опет, жалост, нејасна и лака, ваздухом купаних воћака и тела.
Не остаде ми ни мила рода, што, бела, руменом ногом, хода. Ни дете моје, дакле, не силази са неког, пречистог и предивног, нежног, света, далеког у коме
рибари, нарочито они из Кјође и рибари чак из околине Анконе, који на једрима својих барки имају знак и знамен бела коња.
Нови Сад никад није био веселији него уочи првог светског рата. Салајка се орила од бећараца, а у ресторану „Бела лађа“ певале су се комитске песме и песме из србијанског рата.
Чега год се такнем, све је ледено и влажно. Нигде један румен камен, нигде један бистар вал, а и бела пена ужасна и страшна, као креч. Ни један миран пут, ни једна долина, све саме провалије и ртови.
је магла, као месечев лик, што се јавља у надземаљској сети, жут, као образина златна, тавно, у гробу, над којим се бела сен авети, бела сен невесте, у бескрај за навек нагла.
месечев лик, што се јавља у надземаљској сети, жут, као образина златна, тавно, у гробу, над којим се бела сен авети, бела сен невесте, у бескрај за навек нагла.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
И сад, у благе јесење дане Кад ћуте поља, њиве узоране, На тихом сунцу када шума руди Та по ваздуху свила бела, снежна Што тајанствено лута, блуди Ко ваздух лака, нежна Као да је рука неземаљска прела: То су остаци Маријина вела.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана? Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих.
Тако је чудновато она увек говорила. Бог да јој душу прости! — Какав 'ајдук усред бела дана кад у нас није било 'ајдука ни ноћу, откад ја знам за себе?! — Није сваки дан Бадњи дан...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
проја, и лук бели и црни, со, велики заструг пун сира, па одозго потавањен кајмаком, бардак пун ракије и повр' свега бела погача, увијена у липов лист, за старешину.
Нежни, паучинасти набори од бела вела, у које утања бео венац од мирте, високо се носе, и као да пливају у гомили разноврсних сватовских глава ...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
табака под насловом Рестаурација народних права или народно славље, напише како је то »неописано весеље трајало све до бела дана, када се весели и задовољни гости једва отеше од заустављања дарежљива и гостољубива домаћина, и разиђоше се
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
— Четири сата. Молим те, четири сата! Цица трепће, у чуду се чуди, Трепће и њена хаљиница, плава па бела; Што су ти чудне маме, и људи: — Овај прекор она није предвидела. Четири сата? Каква четири сата!
У бабе је повезача красна, прикладна, И зато се не одваја од ње никада ... Црвена, по рубу бела, с плавим шарама Посред Саве, ко застава, вијори се марама!
ТРЕШЊА У ЦВЕТУ Сва су узаврела, И сва бела; У њој зузори Хиљаду пчела. Зузоре, зузоре, Сложно, живо; Читају неко Древно штиво.
Изиђе у снег, онако врела, Оде, пепео да истресе, шта ли? И загледа се у небеса бела Као да за нечим изгубљеним жали. Тиња задњи пламичак-пијавица; Ево је, враћа се, одлази у ћоше. Кашљуца. Трепће.
У петак мој тетак Продô сав иметак. У суботу зацело Ићи ћемо на село. Недеља је најбеља, Бела као кудеља. СЕДМИЦА Седмица — Седница, На којој је недеља Председница; Понедељак тајник, Уторак благајник; Остали
Празну касу до врха су испуниле моје сузе... Три парице, све три бушне, једна бела, две калајне — Све што оста од државе, од буџета и благајне.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
једну пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада, Кад ме се такне једна рука бела!
Но мисао моја није тако бела, — У мени се буди опет чежња стара, И, шапћући тајно, ко вечерња врела, Пред очима мојим старе слике ствара.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
окићене и што топлије, утуткани је, намештене; да по кући, по дворишту шуште меке женске халине; да се виђају лица бела, нежна, очувана и негована. Око куће једнако се докупљивали суседни плацеви и амбареви.
Лица не толико свежа колико бела, нешто мало дуга, омекшала, кошчата али са чистим и високим челом, црним, крупним, мало уским очима, увек врелим
Од цвећа закити се само једном китом свежих, у башти набраних зумбулова и међ њима једина бела лала. И то се закити не горе, више чела, него по потиљку, наниже, низ косу.
Ефенди Мита, изван себе, поче у двориште да баца чаше, просипа вино. XИX Сутра сунце затече чочеке преобучене у бела одела и набељене, и то много, утрпано, да би се сакриле боре и умор на лицу од ноћашњице.
И када, дубоко у ноћ, изиђе и месец и његова бела коса светлост, испресецана црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у
Из целе ње бије она чиста бела, женска сређеност, засићеност, а која се код ње највише показивала у њеним мирним очима, у набраним, танким, повијеним
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Срце бурно куца... Из мрака ноћи тихо се испреда Сенака облик, тканина одела И рита њиних. Ноћ постаје бела К’о велик покров. Видим добро: Група Авети црних, просјака је стала Свуд око мене, и злослутно ћути.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Провукао се као пас кроз росу. Ради као кртица. Раширио се као жаба на води. Ретко као бела врана. Сед као овца. Сиромах као црквени миш. Слабо као сврачији мозак. Слободан као птица (на грани).
— Слабо семе — њива јалова. — Каква сетва, таква жетва. — У црној земљи бијело жито роди. — У ратара црне руке, а бела погача. — Нема очевине без крчевине. — Без орача и здрава копача, не би било круха ни колача.
Мајка тебе под ружом родила, Ластавица пупак урезала, А пчелица медом задојила, Бела вила у свилу повила, Друга вила бабица ти била!
“ 2 Мајка сина у ружи родила, Ружица га на лист дочекала Ластавица пупак одрезала, Бела вила у свилу повила, А челица медом задојила.
Уроци ти под ногама били Као коњу плоче све четири! 3 Мајка Јова у ружи родила, Ружица га на лист дочекала, Бела вила у свилу повила, А пчелица медом задојила, Ластавица крилом покривала: Нек је румен к’о ружа румена, Нек је
свилу повила, А пчелица медом задојила, Ластавица крилом покривала: Нек је румен к’о ружа румена, Нек је бео, као бела вила, Нек је радни к’о чела малена, Нек је хитар као ластавица!
Гледи мачак с тавана. Скочи мачак с тавана. Па улови кувара. Шатка — патка играла, Бела гуска свирала, Зец је коло водио, Ћурак барјак носио. 6 Данас јесте субота, Е па шта, е па шта!
(Јер неће да расту) 313 — Из какве је чаше најбоље пити? (Из пуне) 314 — Кад је црна капа бела? (Када на њу пада снег) 315 — Каква песка у мору највише има? (Мокра) 316 — Ко бије а руку нема?
бељ — губер, покривач беша — бешика, колевка бијељ — в. бељ бјелача — бела сукнена мушка хаљина с рукавима бјечве — сукнене чакшире блавор — врста дугачког гуштера; живи у Далмацији,
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
87. Поручује цицибан цицибаници: Пошљи мене шетљу петљу на магарици, покисе ми бела пена па загалици. 88. Приспи чаре на мачаре, на пање декање, на сење дупоре. 89.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
МИЛЕ: Јесте чули шта каже? Има да наступе промене, корените, у све поре живота! СТАВРА: Оџачари ће добуку бела, а болничари црна одела! ИКОНИЈА: Оћу дизлудим од овог кутњака! ЈАГОДА: А и шта ћете, морамо због те фабрике!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ЈОВАН Пусти ме, бре, да ја однесем, да је само видим. Мора да је страшно лепа, страшно бела, а већ велика је, одавно већ девојка, одавна развијена. МЛАДЕН (одгурне га снажно и с оделом одлази).
»Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ... И скида се, облачи, дотерује, а пуста јој снага врела, бела.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
карар — постојаност, сталност, безгрешност кардаш — друг, пријатељ карисиме — најдражи, најмилији карнавал — бела недеља, месојеђе касателни — у вези с нечим касати се — тицати се кастел — замак, тврђава катрамунаћ — проклињање,
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ти само знаш шта бруји У тој џунгли од тела: Кољу се лав и славуји И криче јата бела. Низ тебе сав крвари Медвед са венцем од иња И слепе слонови стари. Препун си змија, мајмуна.
На перонима сам чекао: црн од самоће и гара. Стајао сам крај мора: зурио у једра бела. Свака ми река очи по мало однела. Свака ме вода, тешко, ко бољка разболела.
Кришом око бацам у даљ где се спрема Неми дочек гвожђа, зида, стакла бела. На растанку: мирис жила ме облачи И зелена рука тетоши и драга. Ја силазим, биљни свете, са твог прага.
Заточени: ора је — прхните из тела! Не лече песме никог (творце своје трују): Гле песника у мраку усред дана бела Где му гавранови кришом мозак кљују. Песме — исказане из грла да их чује Велико уво света — ево натраг хује.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена месеца.
Он је држао краву за реп, док је Вишња, стрина му, седећи музла. Гледао је кроз сутон како се два бела млаза заривају у ведрицу, даве у пени, кидају и опет туку.
Сва су му сећања бистра и сва извиру из Вукашиновог одласка, остају за брзим коњима као бела пртина и црно дрвеће и врзине, док он из забрана, из кога се лепо види дуго кривудање пута, посматра, седећи у седлу,
ђуле тресну у шиљато коле, трбусима черкеских коња намењено, па као у конопчаревом дућану расканураше се црева, бела као да су јагњећа, после их испрљаше крв и прашина жуте земље, више никад и нигде није видео такву земљу, ни раније
У мраку он остаје сам. У мраку и он је мрак. Све је мрак. Да је убије? И туђе у њој? Туђе? Устаје, бела калдрма гори на месечини, Мијат спокојно спава! Њега?
Па онда: шума, месец и једна птица. Он лежи под буквом, мирише маховину, месец по трави зажегао бела огњишта, и слуша: толика шума, а све радовање једним птичјим кљуном казује.
То није на добро. Ђорђе ми разбио гусле, а ја опет нове набавио. — Роза је бела као сир. И очи су јој беле. Кад се она, Швабица и туђа вера, петла око Симке, биће нешто горе од женског.
ливадом, ОН има најлепши глас у овој јутарњој кукњави птица, он је злочинац, убица, лажов, лажовчина, брада му је бела од лажи, јер је сам себе слагао, и сада себе лаже, али неће да мисли о томе кад су пред њим жуте гомилице злата.
Каје се и све је мањи, и све је више — само два бела пртена рукава у сутону. Види: Аћим о браду веша десну руку. Хтеде да му каже: „Реци сину: време ти је да идеш кући.
Цело тело му је у сенци, само му бела брада и рашчупана коса тихо горе, и црне се очи као два стара, црвоточна лешника.
Клону насред ћелије. То је сада само једна необично светла брада и исто тако бела коса у нереду. Беле се и новине на поцрнелом цигланом поду. — Сад кад си прочитао новине, можеш да идеш кући.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али каква јој је то боја? Ниједна се још жаба није родила бела. Откуда ова овде? Чија је? Обзнани крастача да се пронађу родитељи Беле жабе. Узалуд.
Узалуд. Белу жабу нико није хтео да призна за своју кћер. Одбачена и сама, Бела жаба поче проводити дане огледајући се у води, несрећна због своје боје.
Окрете се и погледа око себе. Нигде никога. Напреже Бела жаба слух. Гле, па то локва уздише, тешко, претешко. Загледа се у локву.
И она је ружна, и одбачена од свих. Па ипак, радује је Сунце и ветар, очарава лет лептира и шум трске. Бела жаба се замисли: ако нестане локве — изумреће трске и жабе, одлетети вилин коњици и лептири.
Како се тога раније није сетила? Лептири? Зар неки од њих не би могао да буде локвин цвет? Бела жаба замоли шарене лепотане да застану, али ниједан није хтео да буде локвин цвет.
Бела жаба замоли шарене лепотане да застану, али ниједан није хтео да буде локвин цвет. Бела жаба уздахну и замоли звезде да помогну, обративши се најсјајнијој, али ова одсече: — Не причај глупости, Бела жабо!
Бела жаба уздахну и замоли звезде да помогну, обративши се најсјајнијој, али ова одсече: — Не причај глупости, Бела жабо! Која би звезда пристала да буде локвин цвет? Нађи неку другу будалу!
Која би звезда пристала да буде локвин цвет? Нађи неку другу будалу! Бела жаба се трже и ван себе од туге обрати се Сунцу које се баш рађало: — Пре него што постанеш златна ружа, господару
— Зар не видиш да си цвет? Локвин цвет. Локвањ! — Од додира сунчевих прстију Бела жаба осети како почиње да се мења, а жабљи народ у чуду побеже до дна локве, и завуче се у муљ.
»Можда ме није чула?« — помисли талас и поново назва стени добар дан, али се стена и не маче. Усправна, бела, глатка, она само презриво подиже обрве и загледа се у даљину. »Заиста ме није чула!
рече галебица и пусти рибу у море. Изван себе од среће, риба се упути пећини на дну мора, где се ни усред бела дана не види прст пред носом, нађе корњачу Камена леђа, и поклони јој се: — Дошла сам до тебе, мајко!
— Мајка гуштерова отвори Сребрна врата, а пред дечаком се размаче Црно језеро и указа се стаза узана, преузана, бела.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Ни тога се не цећа, али це цећа да су тада, у претпролеће 1804, снегови на Авали трајали а гора била сва пуста. Бела су била небеса, бели ветрови, беле светлости над Дунавом и Савом, и та је белина скривала загонетне небеске исписе.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне
Све ми мило нојца расплашила; Што не могла, у таму завила... Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме.
Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Из Милиних руку мали' - Ма се раст'о бела света Место чаше од бермета Отрова би прогутали! Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Ко да игра? Ко да пева?
На глави ти венац од поменка, Миле груди бела ружа чува, Око паса плавичаста саса, Око срца стручак милодува. Зачудих се, на што тол'ко цвећа; Ал' ми цвеће тихано
Хартија је изгорела Ал' осташе слова бела; Песма моја нечитана Још се види са пепела. и ја читам своју песму, Уздисаје срца врела, Читам цветак своје
Који је од вас блажени ђога Што ј одн'о морем драгана мога? Ил' није један толико сретан? Пена вас бела све подузела, Сви сте га ваљда трком пренели; Зато сте бесни, коњици бели!
Тако тићи загрљени прелетају свет: Бела једна голубица сусрете им лет. Дивна беше, сјајна беше, рајски беше цвет, Превари се соко сиви, чаром обузет.
Ја нехотице дахнух: Улази! Отворише се врата нечујно, Нечујно ступи једна бела сенка Не, није сенка, мртвац. Мисли л' зар Грозовито откровеније то Сва чуда своја ређат' преда мном, Погибије,
су власи к' тужни таласи, Потопиле јој врат и недра цела; Црње нег' нојца, оне крију чари Беле нег' ова месечина бела! Цвет не би клон'о под кораком њеним, Ни дрктала травка кад она слази; Ал' тешка је туга с плаштом свиленим!
И после ручка тако много јела И пића стоји на столу. Кроз стакла Прозорска, јесен, увела и бела, Срца се наших, изгледа, дотакла... Па ипак нисмо ми ни за шта криви, Господо.
И нек' пропадају дела! (То је судбина свега. Једна мрежа Флуидних слика која чили, бела, То је синтеза од свих других тежа).
Попа, Васко - КОРА
насипима вена И ко је та птица На напуклом небу мога срца Једина птица Гласом ме твојим к себи зове Јер не уме бела На земљу да слети 27 Међу длановима Грејао сам улицу Којом си се вратила Глас ти је по крововима Заборавио
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Лице му беше румено, обријано и младалачко, коса бела као снег, но још пуна, поглед свеж, држање управно, у колико му то дозвољаваше подагра од које је патио.
То име као да ми је познато, но где сам наишао на њ? Напрегнух све жиле свога памћења, и у њему заблесну једна бела улична таблица на којој је стајало исписано „Жакен-гасе“. То мора да је било негде у Бечу!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И док момак хитро сиђе с предњег седишта и услужно отвори врата дами, на чијем крилу лежаше красан букет, дотле већ бела рундава пудлица, с машницом о врату, искочи на калдрму, лака као лопта, па се запиљи и очекиваше да богата дама, сва
оријентишем, склоним се у једну заветрину, одакле сам уплашено гледао у ноћ, подрхтавао и чекао да се појави бела кошуља мога ноћашњег идола. Дао бих да ми се одсеку свих пет прстију на руци само да се забели. Али ње нема.
Па се после вечере павиљон спрема на спавање. Збацују се блузе и чакшире и нестаје редом једна по једна бела прилика испод покривача који се подвлаче под рамена и савијају око ногу да не дува.
Па пуцкара плехана пећ живо и бела је као снег постеља докторова распремљена, а на њој припијени седе они једно уз друго и њене фине мале руке су у
Као да у црнини ноћи стоји она сасвим сама пред човеком, та несрећа, као бела авет, која тамни јутром кад је он гледа с прикупљеном снагом, одморен и окружен људима, на светлости која открива нове
Дрхћем, сам мртвачки модар дрхћем. „Мајко“, кажем, „добра мајко, пустите ме, пустите ме, бежите!“ Ојађена, бела као креда, унакажена, дрхти и она као ухваћена, препала звер. „Шта ти је, сине? Сине, шта ти је? Сине, сине!
татице, мили татице, не дам те, не дам, нећеш умрети“, и грли ме, стеже, притискује на своја мала прса, на којима је бела кошуљица већ сва мокра од суза. И ја непрестано вичем: „Хоћу, хоћу, хоћу, умрећу, умрећу, умрећу.
болан, да ти је ово све тако рећи пред саму кућу дошло, ту ти се, тако рећи, наместило, ту ти под нос дошли људи из бела света, а ти се ту излежаваш као да ти се никад више прилика неће дати да спаваш.
И околина, сва бела овога Божића, изгледала је свечано нема, док је варошица уливала тугу. Чинило се тако да је овај празник далеко од ње:
И он гледа за њима, гледа. А од оно неколико голубова стварају се читава бела јата и ројеви, хиљаде, милиони голубова, све мањих и ситнијих, и све тако док се не претворе у снежне тачкице беле као
А тамо пред њим пружила се дуга, бескрајно дуга, бела пустиња, и цркве нестало, и све понова нестало, а очи засењују, и снег веје, и као да хоће да га завеје, и као скоро
Милош на Дубљу, Милош на Љубићу...“ И пргави се, љути и праска паша, те се тресе она његова седа и до силава бела брадурина, мрште му се накострешене веђе, мрда чалма: „Чуј Милошу, чуј, и твоја ће тако.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука... Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.
На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима. Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији
В Свиће зора. По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина
— Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана. Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака.
после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше у механи.
а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко... Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу... Исекоше конопце, извадише онога из раке...
затеже се конопац о коцу... Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај живот прости, Лепа, мила, као башта крина.
По мртвом дану месечина бела И ход тишине прелива се у тон Тајанствености, у разума сутон, Свет илузија до самог опела. И гледам.
На зиду још пати у црноме раму И очију црних једна лепа глава. Једна лепа глава. Мре постеља бела, Намештај, сви знаци љубави и поште. Уздах као стража заспалог опела, Погинулог дома није умро јоште.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Пазило се и на кретање Вечерњаче и Зорњаче. Венера је била наша бела звезда, а Марс црвена. Велики Медвед, Северњача и Млечни Пут су нам служили као компас.
Ниједан пророк није изустио већу истину. На углу Бродвеј и Баулинг Грин улице налазио се стари Стивенсонов хотел, бела зграда са зеленим ролетнама на прозорима.
Његова густа, снежно бела коса и дуга брада, његова сјајна интелигенција која је зрачила са сваког дела његовог дивног лица, подсећала је на
У току посете Америци, са великим задовољством је очекивао да сретне Грахама, Бела и Едисона. Задивљавала га је једноставност њихових открића јер је готово невероватно да један диск може тако да
Имена проналазача као Мак-Кормика, Гудјера и Морзеа била су на устима свих у свакој кући као што су то данас имена Бела и Едисона. Џозеф Хенри, чувени научник, налазио се такође на тој историјској слици, али се он налазио у њеној позадини.
р. Бела Кућа, 11. маја 1918. године У току светског рата Национални савет за научна истраживања делимично је помагала Влада
ће нас увек бодрити у вери да је нашој благословеној земљи предодређено да постане прва идеална демократија света. БЕЛА КУЋА ВАШИНГТОН
Ћипико, Иво - Приповетке
На столу стајале су поређане скленице вина, одређене за свету мису, и бела као снег парчета још непосвећена хлеба. Погледа уоколо, па се жељно заложи хлебом и помало одли и вина из сваке од
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
као и за метафоризоване сензације: да се у љубичастој ноћи слуша шуштање звезда или да стаза није само у сумраку бела него и вечно будна, односно да пролећно море има слан и модар мирис, који трепти над обалама.
Да ли се младић који је отишао чамцем по сунце вратио – да ли је за њим бела пруга на реци што се сребрни од светлости ноћне светиљке?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
у башту она би откопчавала минтан, разгртала кошуљу на прсима и посматрајући с чежњом и болом своја пуна, као млеко бела прса, мећала, стрепећи да их не повреди, своју врелу руку на њих и мислила о себи, мајци, оцу, деди.
само да испуњава кућу него, тамо, и „упија у себе” светлост са огњишта: „И када, дубоко у ноћ, изиђе и месец и његова бела коса светлост, испресецана црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у
над столом, пуним јела и пића, уморни и отежали, падали су све дубље са својим речима, шапатом, узвицима, у ноћ, кроз бела врата, кроз која се достизало до шума, брда, светлуцања изнад вароши, бескрајног, звезданог неба“.
ни будила, додирујући својим помодрелим уснама и ноздрвама светлост дана, исто тако неосетљиво и нечујно, као и бела пећ, крај њене постеље, као и њена столица, са јастуцима, код решетке прозора, као и врата, што беху, у полумраку,
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Од гóре често грми и сева, Ал’ никад нема печених шева, Но ти си, снеже, застава бела, Знак да не прети громовска стрела; Ти си нам јака залога мира, Јер снегом војска тешко машира.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Кад је богиња Венус, или Афродита, Адонису јагњенце давала, раскрвави се од трња околостојећи ружа, и ружицу, која је бела донде била, у црвену претвори. Од туда моје име корен свој водит.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Они смо што су све измислили и остали сами, жено од светог мермера бела утехо којој се приклањају. На звучним обалама где древно завршава море каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо.
Нек ти име чезну острва у плими, Анђеле, и песма која место мене Пати, јер пакао и моје срце прими, Да бела изнутра црним трагом крене.
Жуборику биљно песмом дозивају И дан иза леђа ко потоњи цвет. Бела им врана на језику. Знају Са лажном сликом да помире свет.
гозбом кињи (Сат откуцава Сунце завереницима Нечитке птице Твога рукописа) Речима се завршава пустиња Слепоћа је бела и округла, супротна ноћи Пред безбожном гомилом Мудрост и чедност беже у метафору (Лажна звона — Велика звоњава Ватра
Душо, животињо коју прати сета, Упознај нас с мразом који пише песме; Шумо тешка римо накрај бела света, Зар зло побеђено ни запевати не сме Пред новим злом које почиње да цвета?!
Краков, Станислав - КРИЛА
2 И ОДЛАЗАК 4 ИИ У ЛОГОРУ 11 ИИИ ПРЕПАД 17 ИВ 24 В ПРЕД СМРЋУ 29 ВИ БЕЛА БАРАКА 43 ВИИ 47 ВИИИ У ЛУДИМ ШУМАМА 49 ИX ПОБЕДНИЦИ 53 Х НА ЈУРИШУ 56 XИ СПОКОЈСТВО 66 XИИ КРАЈ МРТВАЦА 69 XИИИ
Иза округлог шатора, јединог до сада разапетог на зажареном пољу, указала се бела глава козице. Она је климала чупавом брадицом, и ругала се. У шатору се чуло пљускање воде.
Леже непомично. Жене у кошуљама беже кроз воћњаке. На кметовој кући истакнута је бела крпа. Предају се. Неко помиње бомбе.
По падинама исушена трава је била жута, и на сунцу сијала као злато. Бела коза са дугом брадом увукла се у шатор и мунула мајора. Окренуо се. Неког је опазио. — Има ли већ једном?
ВИ БЕЛА БАРАКА Ипак он није умро. Свршавао се август, а жега је била увек иста. Град је живео ноћу. Дању су жене пуштале да
Имале су бела, урањена тела, и носиле несташне костиме. Ови се сами угодно цепали, и поред надзора албанских стражара са црноцрвеном
Чуло се само како кркља ваздух и крв кроз цевчицу забодену у једне рањене, расечене груди. Онда се поново појавила бела сенка баронице Ивон. Њена златна коса била је чупава.
Патрљак му је од једном поцрнео, по телу су му избили печати, и он је умро у неком веселом бунилу. ВИИ Као бела веверица претури се дим по грању. Пишти, лупа, јечи. Најзад је све тихо. Онда војници подижу увис очи и пипају се.
Или лупи у стену. Запара, зареже, и сече. Када се дим разиђе, стена је расцепљена бела рана, а испод ње крвави вртлог. Иначе би дан био тих. Војници се радовали вестима, које је курир донео из Солуна.
Целога се дана шишали, бријали и прали кошуље на потоку. Свуда се помаљале чупаве војничке груди и леђа месната н бела. Увече је био жагор око кујни где се пушили казани са јелом.
Петровић, Растко - АФРИКА
и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским
Неколико белаца који живе у Табуу ретко се поверавају вештини урођеника. Има само десет година да се цела бела власт Табуа утопила на очиглед све публике једног брода коме је дошла на аперитив.
Група око бербера који насред улице брију главе људима. Два-три сасвим бела црнца (албиноса), црвени, изборени, као скувани, језиви, омрзнути од својих сународника.
У оваквом пејзажу оваква жена представља уистину најдивнију жену каква се да замислити. Ниједна бела жена не би била достојна еве тежине и патетичности боја и светлости, ниједна не би могла издржати на својим благим
Сретамо шефа Монге који је потегао пешице из свог села да би ми донео на дар три бела птичија јајета; ја му за уздарје дајем десет франака.
Глава је бела, индиго и алева. Вештица је расрђена и не жели да ми отвори своју колибу. На посредовање шефа села ја ипак постижем
Као човек који то ради цео дан, равнодушан и предусретљив, изјављује да хоће. Шаљемо да нам се купи бела кокош. Говоримо о Вуијеу; Њамкоро, чувши да се спомиње ово име (не зна ни речи француски), почиње нешто да говори са
Са друге стране реке, иза простране равне и зецаљене сунцем плаже, варош Сале је по брежуљцима. Бела, са својим терасастим домовима као од шећерног кристала.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ: Проклета земља, Где суза мами зору на небо, А јаук нему поноћ раздире; Где санка нема, где данка бела По сетном лицу бледе ропкиње Затрепти зрачак као изгубљен, И ту на хладу људске жалости Топлину губи жара
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Копривница, Дашница, Врченовица, Чукуровац, Лоћика, Тешица, Мали Дреновац, Горња Суотна, Доња Суотна, Стублина, Бела, Мрсољ.
Он није имао никакав интерес у томе да остави своју кућу, да дође преко бела света чак у Србију, да напада твоју домовину.
Турска граната погоди једнога коња из запреге; он се изврте на леђа, стаде грчевито млатати ногама, на уста му удари бела пена. Војници се устумараше око њега. Официр виче: »сеци амове... бога... свеца...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
„Ја сам снила мало прије Да у теби срца није!“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела. ВИ Мислећ’ на те — у том вају, Мислећ— на те — у том сјају — Кад се моја душа пита, Је л’ на
На глави ти венац од поменка Миле груди бела ружа чува, Око паса плавичаста саса, Поврх срца стручак милодува. Зачудих се, откуд тол’ко цвећа, Цео врт се
Па те море грли, љуби, Па се море плимом диже, Око тога бела вратаљ Сав ће бисер да наниже. XЛІ А нашто моје песме, Зар оне требају, Кад око мене сами Пољупци певају!
Богу је мило Што ј’ тако тајно Дивну и бајну Створио ноћ. XЛВ Црна ноћи, ласно ти је проћи, Бела зоро, ласно ти је доћи, Ласно ј’ сунцу просијати грање, Кад не знају шта је миловање.
Хартија је изгорела, Ал’ осташе слова бела, Песма моја нечитана Још се види са пепела. И ја читам своју песму, Одисаје срца врела, Читам цветак своје
“ А кад сване зора бела, Кликће као соко сиви, Она ти се прва јави: „Добро јутро, још смо живи! Од јесени до јесени, Од пролећа до
Пољупци су њени дуги, Крај им се не знаде, Само што су отровани, Ал’ баш зато сладе. Ми идемо загрљени Посред бела света, А нико нас и не види, Нико нам не смета.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Народ се све више окупља и поседа речну обалу. Вест о овом лумперају усред бела дана допрла је и до реконвалесцентног логора.
У даљини трешти митраљез. Ватра се осипа целом дужином фронта. Наједном блесну светлост, млечна, бела светлост, да на зиду саобраћајнице угледах сваки камичак. Ракетла... Мрачан хоризонт блештаво трепти...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Черна и Домоглед, Станчилово, Бела и река Српско име носе, Србаља кажу славу. Гди су ти Србљи сад? На њиним гробовма страни Зидају куће, да сви
Ил’ у мојој градини, Ил’ у туђој садини, Мома шеће стасаста, У облику красаста; Бела, мека кожица Мајчина јој кошица; Место лишћа зелена На њој леја селена, Млађаност га садила Те лепојку младила, Њим се
Појас му је бела свила Сувим златом извезена А бисером искићена, Стакле му се танке местве Да с’ у њима огледати Као сунце у
дома нашли, Наконче су снаши дали, Житом младенце посули, Па се село за трпезу, Да се почне гостовање Од три цела бела дана И три ноћи измеђице. А на двору почишћеном Сватило се хитро коло, Хитро коло превелико.
Рек’о б’ да гледиш два тек развита пупољка, Ружице беле један, румене руже други. Има људи којим’ у души ружа је бела; За румену ћу ти ја сваки пут душу дати.
Болови му груди стисли, На спасење брата мисли. Заман чека три дна бела, И три заман ноћи Он проведе — без помоћи, Виловскога с’ плашећ тела; Кад четврта зора рујна Свану откад брат му
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Сосана и харфи бесни оркан груну, Док је бела тела, пијана и врућа, Цар резао ножем, да сласт лоче пуну Из крвавих уда и раздртих плућа.
Крвава и бела Јованова глава Јавља јој се обноћ, звона кад заћуте, Сред збрканих снова кад занеми јава, Месечево млеко кад
Целовом би једним спржила ме цела, Испила сву младост и дрхтање сока, Док би твоја дојка ледена и бела Голицала гробље мог спрженог ока.
(1914) У КЛАНЦИМА СЕ МОЈА ДУША ВИЈЕ МЕЋАВА Бескрајна и бела пољана почива, Као мртав херој залеђена трупа, Коме бели покров ловоре прикрива.
Ћути, душо, ћути. (1915) МИСАО НАС ЈЕДНА РАНОМ ЗОРОМ БУДИ СИНГИДУНУМ Ноћас сам те снио, престонице бела, Китњасту и младу у сутону. Златна На тврђави твојој зрцају се платна, Горди сведок моћи и крвавих дела.
НИШТА ОД ДАНАС ДО НАВЕК НА ОСТРВУ Нечујно пучина примиче се хриду, Сањива у вео облачи се мрачни, Кô невеста бела, кад у чедном стиду Са трептањем чека на пољубац брачни.
XXВ О, како боли на дну душе сане, Кô црна слика немоћнога Хоћу, Кô бела авет што крв сише ноћу, Дубока љубав болом скрите ране: И када зора у пурпуру плане И сутон румен зрелом пева
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
53 ПОЗДРАВ 54 ЈАН ХУС 57 КАЛУЂЕРИ 61 ПЕСМЕ МОМА Кад би мома звезда била, Никад не би душа моја Бела данка зажелила. 1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била.
Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Из Милиних руку мали’ — Ма се растô бела света — Место чаше од бермета Отрова би прогутали. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Ко да игра?
Као да је камен у љутини пукô И у пукот своју све живо повукô!... Ал’ шта се забеле у горскоме мраку? То је бела кула на цркви Горњаку!
Ал’ шта се забеле у горскоме мраку? То је бела кула на цркви Горњаку! Раширила крила лабудова бела, Белоћу је снега на себе узела; Крст се на њој блиста, сунцу одговара И по хладној стени златне пруге шара.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ОСАМЕ 125 ПРИЧА 127 ИЗ МЕЂУЛУШКОГ БЛАГА 130 ПЕСМА НЕЗНАНЦА (І) 131 ИМАЛО МАЛО ГОЛУПЧЕ 133 НИНА МИ НИНА, СПИ, БЕЛА!
Прислужи, мамо. Ни тамо, сени, зар покоја, но покој тражиш међ нама, недужну где те болело, сејо, где бела промину.
бола посветила, по кап нам уља за лек из незнани, миљем да светли кандило, бол твој где жив још остао, сејо, где бела промину. Субота, мори ме туга, прислужи, мамо.
2 И видех, у родном крају, присојем на зелен-брегу, где леска листава и дрен, првенце ђурђевке бела рука тражи. 3 И киту кад набере, плаветли врвцом је веже, помирише је снена и намени је мени.
Змија се у срце увукла И мамила и мамила... У целов јед... Гини ми гинуло мало! НИНА МИ НИНА, СПИ, БЕЛА! Нина ми нина, спи, Бела! Дедаци, не знате зар, У сну се заметне плод!
У целов јед... Гини ми гинуло мало! НИНА МИ НИНА, СПИ, БЕЛА! Нина ми нина, спи, Бела! Дедаци, не знате зар, У сну се заметне плод! Љубио лептир јабуку, нина ми нина, Излегли црва нанино.
То ти је, ћеро, кад ’оћеш да си дудов лист, Дођите на лору с јесени, биће свиле. Нина ми нина, спи, Бела, Спи, не буди се, вребају. ПЕСМА ОДОНУД БРДА Не тужи, нељубљено, драго ти броде броди, Туго ле туго.
ВОДИ МЕ, ПОВЕДИ СЛЕПА Води ме, поведи слепа, ја не видим бела дана, душа ми у богу сама! Земље прођох, ноћ ми свуда без сванућа, ван са неба топло што ми гране тама!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Мало погрбљена. Забрађена затворене боје шамијом да јој јаче одскаче и бели јој се везена око врата бела марамица. Сува, паметна, строга лица; очију увек јако, јасно отворених, уздигнутих, мало набраних.
После ручка већ она летња, сува жега. Све обамире. Калдрма бела, врела. У дућану, иза магазе хладовина. А никога по чаршији, ћепенцима.
У празничном оделу, новој колији, чоханим чакширама, са засуканим рукавима, да му се видела бела, нова кошуља, украшена чипкама, са натраг забаченом и везаном колијом, да му не смета у ходу, износио је котлове пуне
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Чајкановић РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА Садржај СКРАЋЕНИЦЕ 2 АЉМА 4 БАГРЕМ 4 БАДЕМ 4 БЕЛА ЛОЗА 5 (БЕЛИ) КРИН 5 БЕЛИ ЛУК 5 (БЕЛИ) СЛЕЗ 8 БИБЕР 9 БОГИША 9 БОГОРОДИЧИНА
с. ). У Котарима воде младу к бунару, на који она меће јабука, ораха, и б., па то деца грабе (ТРЂ, ННЖ, 3, 34). БЕЛА ЛОЗА Wалдребе (цлематіѕ віталба). Бела лоза, павит, павитина, В. Шулек, Рад, 39, 16. у Шулека (Именік) 33 назива.
, па то деца грабе (ТРЂ, ННЖ, 3, 34). БЕЛА ЛОЗА Wалдребе (цлематіѕ віталба). Бела лоза, павит, павитина, В. Шулек, Рад, 39, 16. у Шулека (Именік) 33 назива.
(БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум). (Бели) крин, љиљан, лијер (грчке речи), занбак турски), богородичино цвеће, бела богиша (упор. Шулек; Софрић, 146), иваново цвеће (Врчевић, Помање, 43). У народним песмама к.
и бела лука (БВ, 7, 1892, 399). Кићење босиљком у врло много случајева има апотропајски циљ. На Нову годину жене мећу б.
Бог онда нареди да бреза побели, како би је удовица лакше могла опазити. И од тога доба бреза је бела (Караџић, 3, 1901, 44). 4. По б. изведен је доста велики број топографских имена, в. РЈА.
Болесник од грознице испече главицу бела лука, и рано ујутру оде каквој в., затресе је и каже три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«.
те се, а ти мене са оба не можеш« (ТРЂ, ННЖ, 3, 123); том приликом млада такође говори: »Један бор, два бора, трећа бела борика«, тј. да има најпре двоје мушке деце, па треће женско (о. с., 92). Плод од д.
, ѕ. в. мела, и ЗВВ ‹= Зеітѕцхріфт деѕ Вереінѕ фüр Волкѕкунде› 11, 122); или бела змија, и поред ње златна јабука (ЗНЖОЈС, 1, 10). Ако би човек, док та бела змија спава, полако убрао и.
Ако би човек, док та бела змија спава, полако убрао и., скувао је и воду попио, свака би му травка казала од чега је лек (ЗНЖОЈС, 1. с.).
СЕЗ, 7, 46, јавља заједно с белим луком). Поред породиље веша се црвена п., главица бела лука и прстен, »да се дете сачува од урока, и да му не прилазе вештице и други зли дуси« (Караџић, 4, 118).
Могуће је да се овде има у виду дивља р. У околини Ниша прича се да је р. најпре била бела, али откако се нека девојка, не знајући за бодље убола, постале су р. црвене (Софрић, 1. с.).
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
зубе о кремено стење у пећини па отуда тај шкрипави звук који се каткад чује из дубине гротла и отуда, понекад, она бела пена што плива на површини воде Белог потока који из пећине извире.
живицу дуж пута што води од манастира за Диљ, да је он угледао неке три људске прилике како се мувају, усред бела дана, око гротла Беле пећине, и после ложе ватру на самом Вилинском гумну.
Никаквог даљег дотеривања и удешавања. Таман посла. Све је овде јасно. Јахач и његов коњ су тамни, а аждаја је бела. Е нећемо, Прохоре, да се жестимо.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Где, у сусрет дана бела, Уздишући Филомела Чека да се јави с неба Колесница зрачног Феба; Где пастир, окићен венцем, с пастирком иђаше
Ту сам, у тавне ноћи, Мамила песмом њега, И тужна, у самоћи, Спустивши руке своје На своја бела крила, У твоје бистре вале Бисерне сузе лила.
лупају селом и жустро певају петли, И кравар, зевајућ гласно, говеда погони тада На равни сеоски пашњак, где бела пландују стада. Близу самога села густа се шумица диже, Где кравар обично дрема кад сунце на зреник стиже.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ми бисмо је видели и у по бела дана на истоме месту, када је не би Сунце својом светлошћу засенило. Тако су вавилонски астролози дошли до сазнања да
На његовом источном рају исправила се у плави ваздух његова бела мраморна светиљка - виша но што је Кеопсова пирамида, - седмо чудо света, која доби име по месту где је подигнута, па
човек од преко шездесет година, одевен у дугачки црни реденгот, преко којега се спустила скоро исто толико дугачка бела брада, дочекао ме је као свога давнашњега познаника. Тако смо, без увода и објашњавања, могли прећи на саму ствар.
Високи градски зидови, саграђени из бела тесаника, обухватили су је са свих страна, па се пењу и на саме брегове. Високе округле куле бране улаз у пристаниште
Нема те кичице која би била у стању да ову раскошну игру боја пренесе на платно, па ни саму боју снега; ова је и бела и плава, и бисерна, и сребрнаста и румена. А већ небо!
Изгледа као да подземне муње раздиру то море, и с времена на време заблешти и засени нас опет бела светлост његове утробе.
Када подземни богови продрмају Земљу, онда заблесне опет бела светлост, а после ње затрепере поново на њеној површини сви топови наранџине и трешњине боје, и шарају атмосферу
Када која од Марсових хемисфера уђе у своју зиму, онда се она бела капа око њеног пола рашири до пречника од неколико хиљада километара; а када на тој хемисфери гране пролеће, онда се
Та бела арнаутска кечета што их Марс на себе натиче, извезена су, о том нема више сумње, од снега, или правилније речено, од мр
Из његовог огромног кубета, обложеног нежним седефастим мозаиком, разлива се по унутрашњости овог дома бела тајанствена светлост. То кубе, то је Венерино небо.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
КАФЕЏИЈА Имам, имам. Како да немам! Имам раћија што гу пијет султанова мајка и бегови. Права бела раћија. Анасонлика од сто години. Још Аџи Дервиш оди Перистер планину што гу пијеше, па саг ти ће гу пијеш.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Јулица је танка као сенка; вуче на глави грдну црвено-златну косу; кожа јој бела, и хладна као у рибе. Кад говори, шапће; уста отвори, лепи зуби засветле, нешто је рекла, и ако сте чули што је рекла,
Код госпође Драгиње се пије бела кава са шлагом у који су умућени ситно резани печени бадеми. Куглоф је овога часа изишао из усијане цеви; посрће и
Лаковане чизме, јахаће панталоне на дугим правим ногама фино се уборале, као снег бела кошуља раскопчана и открива диван врат, глава заваљена, коса лепрша, дрзак и самоуверен смеј избацује беле зубе, а
Нашао, да она извире у брдима, у Карпатима: да се тамо зове лепим именом Црна и Бела Тиса; да је у горњем току брза и бистра планинска река, и тек после се распе и развали у безброј кривудања и петљи,
Као на каквој огромној позорници, сложно, стално, на конац и на једну пару израчунато играју они широм бела света свој јеврејски задатак. Играју своју грозну драму , којој нико не пљеска. Не воли их нико!
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
кратког времена то му исто с интересом враћају; уче га тужити се на рђава времена, уверавати да је ствар црна која је бела, и проче. Тко може посумњати да од оваког неће бити добар трговац?
жене ништ’ не говоре, или врло ретко, да су врло малене; сад долази јошт знати да њиова лична боја није као код нас бела нит’ румена — »Шта, шта?« — него отворено плаветна, онако као што небо, кад је ведро, видимо. »Хи, хи хи!
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
ваздуха Од којег се не умире Клањаће ти се звоници И улице се прострти пред тобом Велики господине Дунаве БЕОГРАД Бела си кост међу облацима Ничеш из своје ломаче Из преоране хумке Из развејаног праха Ничеш из свога нестанка Сунце те
своме ћивоту Високо над лавежом векова И носи те на венчање Четврте рајске реке Са тридесетшестом реком земаљском Бела си кост међу облацима Кост костију
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Коњи брекћу и са њих се пуши пара. Са планине дува оштар и хладан ветар. Под нама лежи бела равница, као разголићена, и на њој се још јасније виде путеви и утапкане стазе. А тамо далеко је земља наша.
Стотине дневно умиру... Кога овамо донесу, тај више не види бела дана. Сахрањивали су их прво овде. Али треба батаљон војске по цео дан да копа гробове, а после ни места не би имало.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор, Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор Под ким се скупља словенска господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор.
Ево: отисци последњих руковања Новога Завета; Ево сва тела смеђа, дебела и бела; Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
си сан, Ти жељна мисо што уљушка ми дан: Ти болна жудња колко ме кошташе тела; Ти вољна, болна патња, ти зависти ми бела. О, страшна, ти!
пођосмо из њеног тела Успавани брзином и духовношћу дубоких вода, Није ли рука њена то што од суморности и стрепње бела, Облак је још с извора, и једро скромног нам брода!
Највећи сликари беху у њих заљубљени, И сликари руку беху највећма жуђени. Као два бела лабуда руке једна ка другој плове, два једра по мору мешајући тамну бледоћу, Спустите л' своје руке у сребрне
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Сада је на време стизао у школу, али је учитељ, свеједно, био незадовољан. Шта хоће та главата, бела наказа? Кога се у мрављем племену тиче шта раде звезде и лептири?
Хладан и влажан био је песак под његовим стопалима, а по таласима је летела пена бела као старчева коса. У једном тренутку окрену се Маријан ка колиби јер му се чинило да га старац с прозора прекорно
Ах, како би кликнуо да му у устима није било воде! Овако, с брега кошуљицу хитну, и узмаче. За трен Златокоса постаде бела змијица, сукну ка Варалици. Кад, гле, чуда: што више змија јури, све већи бива размак...
али некадашњи дечак са Пешчаре још увек је стајао крај свог бунара, гледао у њега, а на ветру му се лепршала коса бела, бела. Затим су га чули како мрмља: — Видим га: злати се да дну!
некадашњи дечак са Пешчаре још увек је стајао крај свог бунара, гледао у њега, а на ветру му се лепршала коса бела, бела. Затим су га чули како мрмља: — Видим га: злати се да дну!
На брези бела кошуља, на боровима мрка одела, а на самом окрајку шуме самотни орах век векује. На сва његова питања борови ћуте, а
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Ти! Таквога сина имаш. КАТА (погружено одлази, кршећи руке): Црна ја! ТОМА »Црна!« А зар кадгод беше бела, срећа каква? Од како си, таква си. И родила си се таква! Стара, мртва, ледена, плачна...
МИТКА (Коштани и осталим): Свирите бре и појте већ. КОШТАНА (пева): Стојанке, бела врањанке! Кад те је мајка родила, На шта је оком гледала: Да ли на сунце сјајано? Или јабланче танано?
Или јабланче танано? Бре гиди, џанум, Стојанке, Стојанке, бела врањанке! ТОМА (први пут се окреће Циганима. Строго, зналачки посматра Коштану, себи): Силан глас... Али доста.
живује, Да ми те она милује, Да живиш како гидија, Да гучеш како кумрија, Бре, леле, џанум, Стојанке, Стојанке, бела, врањанке! ТОМА (грчевито чупа колено): Не тако, не толико силно... Доста, доста...
(Пева): Отвори ми, бело Ленче, Вратанца, вратанца... Са твојата десна, бела ручица. МИТКА (упада, сам себи): Ба... Никад ми не отвори!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ми му руку целуј, а он, као јела Висок, изгрли нас, па коњица бела Закрочи. И докле рано свиће доба, Ми га испраћамо, и махалом старом Пред њим слуга Јован краче с џефердаром, И
Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране Као седеф бела месечина прска. Већ ме ево врху. Свуда крш и саме Две—три смреке шуме на рапавој плочи.
Све тако, крај реке, греје ме и крепи, А кад бела зора с песмама се јави, Кући носим пуну прегршт звезда лепи'. 1912.
Гле! откад пахуља снега На лесковоме листу? Није. То бони лептир један у сан се свео А цео Бео Ко бела свила, Само по рубу лепа му дрхти дуга.
Прстима, лагано, Јела За бела Узе га Крила, И на длан стави и у длан, два-три пута, Хукну и васкрсну га... Пухором златним обасута Трепнуше
Враголан вила опи га цела, Тихо по глави спусти му бела Свој бели драгуља вео. У двору чара, где кристал стрепи, Сада је витез био; Као кип стоји, гледа и слепи Од
17 Сва кô бела пена вала Блиста моја драга смерна, Сад је она изабрана И туђинцу љуба верна. Срце, ти се не жалости, Спрам
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
рода, и од српске крви и колена, а не дошô на бој на Косово, од руке му ништа не родило: рујно вино, ни шеница бела! Не имао пољског берићета, ни у дому од срца порода! Рђом капô док му је колена!
И крепка ти десна рука била! И оштра ти бритка сабља била! Слободне ти очи на Турчина! Кад ти дођеш под Рибника бела, ти се немој поплашити, сине! Оштро гледај, а оштро беседи, оштро агу на мејдан зазивај!
српскога рода, и од српске крви и колена, а не дошô на бој на Косово, од руке му ништа не родило: рујно вино ви шеница бела! Не имао пољског берићета, ни у дому од срца порода! Рђом капô док му је колена!
“ Павле ћути, ништа не говори, веће језди напред пред сватови. Кад су били близу бела двора, далеко и угледала мајка, весела је пред њи ишетала и господско коло изводила, по тројицу у двор уводила: сади
Од руке му ништа не родило: рујно вино ни шеница бела! Рђом капô док му је колена!“ Леже Стева у меке душеке, повечера Ваистина слуга, повечера и нали се вина, па ишета
српскога рода, И од српске крви и колена, а не дошô на бој на Косово, од руке му ништа не родило: рујно вино ни шеница бела! Не имао пољског берићета, ни у дому од срца порода! Рђом капô док му је колена!
господске дворе: уседоше два коња витеза, разавише крстате барјаке; ударише бубњи и свирале, дигоше се богом путовати. Бела и је зора забелила на Косову, красном пољу равном. Сусрете и Косовка девојка.
У руку јој два кондира златна, оба златна, ал' обадва празна; под пазуом клобук свиле беле; за клобуком бела кита перја: у дну перје сребром заливено, а по среди златом преплетено, и по вр'у бисером кићено.
рано у неделу, у недељу прије јарка сунца; засукала бијеле рукаве, засукала до бели лаката, на плећима носи леба бела, у рукама два кондира златна: у једноме лађане водице, у другоме руменога вина.
Скочи Турчин радо и весело, грли, љуби Краљевића Марка, одведе га двору господскоме, те га части за три бела дана, даде њему три товара блага, снаа када кошуљу са златом, уз кошуљу срмајли-мараму; још му даде триста
поноћи кано и у подне; око врата колајна од злата, за појасом две убојне стреле; висок јунак, танак у појасу, бела лица, црни наусница, црн му перчин појас премашио; преко крила гола сабља бритка, преко голе сабље пије вино; покрај
од мејдана, а и мене не куди дружина: ако с’, Ђурђу, јунак од мејдана, од мејдана и од сабље бритке, оди к мени под бела Рибника, од’ на мејдан, да се огледамо; ако л’, Ђурђу, на мејдана нећеш, преди мени гаће и кошуљу, нек ја знадем да си
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без пупољка Био један тужни алас Мрачан као мрачни талас Срце му је хтело пући У маленој
мреже Једног дана преко жала Дуну дашак маестрала Алас узе своју лађу А судба хтеде да се нађу Тужни алас и бела шкољка Које мучи иста бољка Сад весело бију вали Седи алас на обали Слуша како море грува Држи шкољку поред ува
чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО ПОДЕЛИМО ГА НА ДВОЈЕ САД ПОЛА СНА ЈЕ ТВОЈЕ
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
А прво небо и земља прва оде и прође. Апокалипсис, 21 Свет хоће много лепши остати неголи што је сад: земља бити бела ка хартија, и провидна кано стакло. А воде тврде у кристал се преобрнути.
« ЗЛАТНА СРЕДИНА Није указата златна риза него позлатаста, ако била жута, ако ли бела, ил' му црвена, или зелена, — теке да није исто црна.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Као што је Мане био мали мајстор, тако му ни кућа није била велика. — Кућа му је била у Јени-махали. Мала али лепа бела кућица с повећом баштом, са доксатом обраслим у ладолежу, хмељу и ниновој лози.
А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како замбак, а очи гу како бадем, а грло како филдиш, а уста гу, рече, како мерџан-атеш!...
А саг!... Судија, бре брате, чиновник, ели приседник суда, дрт човек, бела глава, бре брате; има си зетови и унучики, па си пролази, па ни има по-за себ’ измећара, ни фенер, ни бастун, веће
! Деда се вика, — а погле шта праји! Бела глава, бре, брате!“, ипак је он редовно и радо долазио тамо. И несрећа је тако хтела да се ових дана тамо нађе и да
— Стојанча... Стојанча? — присећа се хаџи-Замфир, па не може никако да се сети. — А, мајка... како ти се зваше? — Бела! — одговори девојче. — Бела? Не ли Бела Стојанчина? Па ти ли си гу керка?
— А, мајка... како ти се зваше? — Бела! — одговори девојче. — Бела? Не ли Бела Стојанчина? Па ти ли си гу керка? рече зачуђено, и маши се за грозд и пипну зрно-два. — Бре, бре!
— А, мајка... како ти се зваше? — Бела! — одговори девојче. — Бела? Не ли Бела Стојанчина? Па ти ли си гу керка? рече зачуђено, и маши се за грозд и пипну зрно-два. — Бре, бре!
Па ти ли си гу керка? рече зачуђено, и маши се за грозд и пипну зрно-два. — Бре, бре! Зар тол’ку голему керку има Бела?! Знав’ам Белу Стојанчину... Познавам ти мајку!