Употреба речи бели у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене

А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!... Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо! Храно! Голубице! Грлице!...

— Учитељу, — рече, — време је да путујемо; ено, погледај тамо истоку, видећеш где се небо бели, скоро ће и да сване.

Кад су први зраци сунчеви обасјали Честобродицу, видели смо, дубоко у подножју планина, како се манастир бели. — Учитељу, — рече Миладин, — данас није никакав празник, па гле шта се света у манастирској порти стекло!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Који уме живити и опходити се с људма, нек иште само: даћемо му и кошуљу с леђа. Јесмо ли ми црни, а ради би бити бели, може ли он само мајсторски доказати да смо ми и од лабуда бељи, — то је памет, и ако баш нико то неће веровати;

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

СОЛДАТУША Ошишану, воде је преко пијаце, боса међу чизмама гази снег, гола ко јаје бели се кажњена глава, и цела пијаца, кроз снег који не престаје да пада, гледа је како чека ко ће први да је пљуне,

кромпири у трап, житарице у вреће и воденице; слажу се у каце главице купуса, тикве у амбаре, паприке у корпе, бели и црни лукови у венце; разастрт по платнима, на сунцу, суши се пасуљ црвени и бели: све се данас, с боговима,

у амбаре, паприке у корпе, бели и црни лукови у венце; разастрт по платнима, на сунцу, суши се пасуљ црвени и бели: све се данас, с боговима, збира, да се сутра с мишевима дели!

Купином се храни, на камену спава, маслачак му је светац, невен краљ. Док га засењује слово, што се бели у лептиру, док га заглушује слово што зуји у грожђу и цвећу, Свети Сава сунчеву светлост дели с хлебом и

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

кад су ме за врат у̓ватили и олтару повели, јер онај један ђакон што ме је водио рече ми полако од шале: ,,Реци збогом бели свете, сад ћеш да погинеш!” и мени се онда учинило да ћу свет да променим. Но после видим како је то лепо бити попа.

) Кад везир с конака од Бели̓ Вода пође, ми изведемо нашу војску вртаљ сата од камене Цареве Ћуприје у поље, ставимо је око пута у две параде око

Док повика думенџија: „Устајте, ко је легао!” — Ја устанем и натраг погледам, а оно се опет бели и рекнем: „Ао побро, црни̓ твоји̓ гусака, а горега мог тихог Дунава!” и одемо даље.

о Москви штогод да казује, а не као ја, у планини почти одрастао, па као човек који из једне помрачене собе изађе те у бели свет или у снег погледи, пак му се одма и вид занесе, док мало очи протре. А ја?

Около седе све старешине и Карађорђе. А кад се накупи на јапунџету велика громила новаца, дуката и бели̓, онда Карађорђе рече: „Ето, којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима, да нас боље туку, или је

” и тако уграбимо у шумар. Крџалије оду путем, затеку Поповића Павла из Вранића са 20 момака у Мајданима, код Бели Вода, оптеку, потуку се; а други отрче у Железник, око шанца затеку људи и 7 глава одсеку, и побегну натраг.

Ја чујем, да је Карађорђе дошао на Бели Брод, и одем к њему. Он води са собом кнеза Теодосију из Кнића и Гружана око триста војника; Милан и Милош Обреновићи

— „Није, није — вели — онај твој хат бели, но онај што су ти Турци поклонили и 400 дуката”. — Ја кажем: „Да су ми хата поклонили, ја би̓ га доиста дојашио, а

Пишем кнезу Пеји у Забрдицу и кажем да је: „— „— — господар Ђорђе прешао Колубару на Бели Брод, и да се улогорио у селу Лајковцу, и да је довео 12000 војске и петнаест топова (само са два топа дошао је, али

Дође весник од Турака, моле да изађу на разговор. То им се одобри, и дође их 20, које стараца бели̓ брада, које агалара.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

уша! — Боље, море, боље!... Горе уврх њиве!... Ено их, потрчи, море! А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели!... — развикао се газда Рака, па полете као смушен за Пајом.

— одупре се Сима у инат. — Два назимета само што се провукла кроз плот, па хоћеш дваест врећа?... Е нећеш, бели! — Јест, два назимета! А има ваљда недељу дана како ми мал затиру, а теби ни у уво! — дере се Рака. — Чујеш, Симо!

— Ја, богме, не може боље бити... Алал вам вера и вашем дочеку! Ви осветласте образ данас, бели! — узе их хвалити Ђуко и потапка обојицу по рамену. — Само не знамо, како капетан. Да ли је њему било по вољи?

— Шта, шта! Не даш? — Не дам! — Бре, даћеш, синко, голи, бели! — Видећемо... — одговори Среја, па се окрете да пође. — Море, љуцки ти кажем дај паре; богами ће бити од нас чуда.

Настао је часни пост. 3има већ превалила. Не дува више оштра устока ни хладни север. Сад се бели ветар игра голим гранама високих букава — пошав од Жупе, па све до Жељина, Нерађе и Копаоника.

Снег свуд готово окопнео. Само онај на Сухоме рудишту не хаје за бели ветар: он ће се расплинути тек после — кад припеку јунске врућине. На све стране размилели се вредни ратари.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Добро, харамбашо! Наста мртва тишина. Станко је слушао цврчка поред себе... Бели лептири пролетали су тамо-амо па падали по трави, која се на издани воденој зеленила...

Плану баба као ватра, севну оком, прилете Турчину, па оним дрвеним тучком што је бели лук малочас њиме туцала — распали Турчина посред темена... Турчин се изврте. Из проваљане главе куљала је крв и мозак.

Ветрић је шушкао зеленим лишћем, грање је пуцкарало под ногама, тице су певале поздрављајући бели дан, а кроз шуму се чула хука дринских таласа...

— Ја бих се, да ме није стид, играла с њим и дан и ноћ!... Погледај, молим те, како му је лепо око!... Па овај бели цвет на челу! И... гледа, некако, као дете!... — Доиста... — Нана ми се свакад смеје, али ме не грди...

Већ беху на домак кући. Кад виде Станко како се мирно вије онај бели дим с крова његова и како право иде горе к небу — њему заигра срце....

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Два апостола туд су минула С поруком сина чисте Марије. Крај реке зраче бели кринови, Пада сноп зрака с неба средине: И сја ореол вечни и нови Јагњета што гре преко ледине.

Једини од људи с ким су увек били Сви мужеви добри и све жене часне.“ ДУБРОВАЧКИ БАРОК Села је за стари бели пијанино, Док у врту споро пада мрак и киша. Камин осветљава гоблене и ино; Осећа се мирис ружа и слаткиша.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Јула је певала најрадије: »Ничи, ничи, крине бели«, а Меланија од српских: »Ко је срце у те дирн’о«, а од немачких све неке у којима се излаже презрењу мушки пол, и

— Ћиро, узми се на ум! Ћиро! Одма’ идем у род; идем у бели свет ако тај грубијан не повуче што је заслужио! Идем, Ћиро, куд ме очи воде а ноге носе, и ти гледај шта ћеш без

Вид’ла би’ ја њи’ да је нешто поп Спира у резону; тешко би било мени! Морала би’ од оне Сиде у бели свет бежати! Победићеш, Ћиро, држ’ се само!

Пола јој је мисли било овамо код куће, око шпорхерта, а пола чак у трећем сокаку око оног дућана тамо где виси онај бели пешкир, и где се љуља онај цимер од жутога плеха.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Свуда упаљене свеће, тамјан. На сваком гробу бели се прострт чаршав, а по њему поређано јело, пиће. Чело гроба клече старије, матере, а у страну млађе: жене, сестре.

А нарочито кад је насмејана те би јој се видели њени здрави, бели зуби. Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана.

Африка

боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи

Око нас народи и народи делфина, који се избацују из воде, кратки, скоро бели. Где год падне поглед види се по двадесет, по тридесет њих у исти мах, а наслућују се хиљаде, Јата птица, што лете

Лет им је најмање од по сто метара. С времена на време проплови између њих покоји снежно бели лист. Један морнар ми каже да је то од цвећа које цвета на обалама, четрдесет до педесет километара одавде.

Не говорим о шминци коју усвајају од белаца. Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у породици.

Као после какве буре, бели лик је разорен чежњама, бригама, апстракцијама. Не кажем да је зато белац гори од црнца, напротив.

оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским појмовима врло рђаво поступао, само што сам у свој „бели“ брак уносио потпуно менталитет црначког брака.

Верује да, кад би се одмакао само, човек–пантер би га напао, пошто је истовремено и црнац и странац. Бели уливају страх свима па и овдашњим многобројним дружинама људи–пантера.

— „Ја не волим“, говорио ми је он, узевши према мени одједном неки сасвим поверљив тон, „да моји бели пријатељи знају с каквим црнцима се ја дружим, и шта и како ја с њима разговарам.

Ја сам одбацио све преграде између мене и црних; ја нисам, као моји земљаци, бели господин када говорим са њима; говорим њиховим језиком, једем њихове футуе, спавам са њиховим женама и подваљујем им

„О ја немам илузија, знам колико је црнац бедан, покварен, и нижи створ, и ја га презирем исто колико и други бели; само што ја знам колико су и бели исти гад и поквареност.

колико је црнац бедан, покварен, и нижи створ, и ја га презирем исто колико и други бели; само што ја знам колико су и бели исти гад и поквареност.

О, црнци ме се грдно боје; од мене тешко шта могу сакрити. Бели ме се боје такође и још много више: ја знам све њихове тајне.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Анатемате! Ох, моји лепи десет хиљада! Ох, мој бели десет хиљада! МИШИЋ: Видите, лепо каже српска пословица: „Скуп више плаћа.

Црњански, Милош - Сеобе 2

70 В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО

Павле се после сећао, како су на видик били изишли први, бели, облаци, као неки јагањци. Пошто су путници били, то јутро, рано пробуђени, почео је да их хвата неки пријатни дремеж,

Морао је да примети, не само те њене ципелице, из престонице, него и комад, бели, лепи, њеног бута. Пела се узбрдо као козле.

У којој никад дотле није био. У коју се никад више вратити неће. ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ На свом путу из Будима у Беч, мајор Јоан Божич, са женом и ћерком, у пролеће године 1752,

Госпожа Евдокија му, смејући се, рече да ништа не би било. Она би рекла да је пошла тамо где се онај бели зец на вратима налази – или да се враћа одатле.

фрак секунд‑секретара, у његове, снажне, бутине, и дебеле листове у свиленој чарапи, а нарочито у његов свилени, бели, прслук, на ком су дугмад била брилијантна. Исакович је Русе сасвим другаче замишљао.

Једну руку, по свом обичају, опет је био увукао у свој, бели, свилени, прслук, а другу – као да тражи нешто – у свој посувраћени, огромни рукав.

Хтела је да оде, кад га је, случајно, угледала, пролазећи, како се бели у мраку. Чинила се весела, али јој се десило нешто чему се није надала.

Био је, и поред црног фрака, сав побелео. Имао је беле килоте, беле чарапе, бели жабо. Као за неку нему сахрану. Није живот, каже, ништа друго, него дуго мучеништво, за сиромаха, а он, Јерменин, где

кажеш главе дечице наше, поклане, које нико у твом хришћанству није оплакао, а којима би могао на начиниш пут, да се бели, од Вијене до Стамбола? Костима нашим да калдрмишеш друм у Венецију. Да се забели кад год сумрак пада.

Трчала је лако. Тада би њени, бели, ришеви, на њеном корзету, лепршали, као голубови, на њеним плећима и рамену. Дизали су се и спуштали, на њеном врату.

Покошено сено мирисало је, опојно. Голубови су још гукали, испод стреха, од црвеног црепа, а неки, бели, превртали су се још, у ваздуху. Мир и тишина вечерња спуштали су се, све ниже, на кућу.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

На месечини од читаве Рашиде видео сам само њену светлу косу и бели квадрат блузе. Трчала је брзо и нечујно и убрзо више ништа од ње нисам успевао да видим.

Трепавице, обрве и коса били су јој готово бели. На неки начин личила је на негатив саме себе. — Шта мислиш, Рашида? — Ништа. Ти јеси коњ.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Пера у осамнаестој години танког, високог узраста, раван као трска, лепе велике черкеске очи, обрве састављене, зуби бели.

Шамика је отишао у Пешту, купио материју за венчане хаљине, леп бели атлас, па онда венац. Па је од Јуце изискао од њене вране косе и начинити дао прстен, а на њему на злату изрезати

Црњански, Милош - Сеобе 1

Прсти су јој, бели као креч, пузили сваки засебно, грчећи се, све ближе. Била је сишла са осветљеног зида као нека бела мачка, пузећи по

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Неке, опет, после порођаја пробуше вретеном кошуљу у којој су се породиле, говорећи: „Докле бели да не црвени“, а то значи да док доје дете, да не затрудне.

¹²³ Бели лук је, верује. се, изузетно добро апотропајско средство којим се може предупредити штетно дејство бабица. Да не би дет

Да не би дете „нагазиле ноћнице“, ставља му се испод главе бели лук, и ту стоји свих четрдесет дана по рођењу.¹²⁴ Опасивање конопцем породиљине постеље такође се сматра добрим

¹³¹ Неке биљке, осим у обредном купању, користе се и независно — у сврху терапије. Ове биљке су: бели лук, којим родитељи „трљају дете по устима када има бабице, па стеже мајку за сисе“, затим паприка, која је

¹⁴³ Најпознатије средство одбране од вештица јесте бели лук. „Вјештице не једу бијелога лука, и зато се многи о Бијелим Божитњим покладама намажу бијелим луком по прсима, по

Заштитна магијска средства могу бити и разне биљке. Бели лук је најјаче заштитно средство уопште, а посебно од злих очију и урока.

Да је реч о ритуалном купању, а не просто хигијенској мери, види се из тога што у воду треба да се метну бели оман, босиљак, селен и здравац, да би породиља била „здрава и срећна“.

То су најчешће: бели лук (заштита од вештице), шибица (да не плаче), јеленкови рогови (за здравље), цвеће урочак (од урока), затим зрно

средства: залога из опанка („као што је она залога мирно лежало притиснута, тако и сан да дете притисне и успава“), бели лук (одбрана од вештица, вампира, море и осталих демона), босиљак, конопља и, нарочито, катрањива крпа, која се меће

У повој се ушивају разни предмети који имају заштитну магијску моћ. То су најчешће: белутак, бели лук, тамјан, сребрни новчић, зрно соли, мрвица хлеба, врх бритве, коренчићи од здравца, одољена итд.

“⁵⁸ Да би зуби били тврди, снажни и бели врше се бројне враџбине, с једне, и строго се поштују многе магијске забране, с друге стране.

Чим мајка први пут угледа зуб у детета, она га (зуб) помаже својим млеком, да би детету зуби били бели као млеко. Отац три пута куцне први зуб сребрном паром, да би били зуби чврсти и јаки као сребро.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Растанемо се тако, а између нас — бели свет. И још нешто у грлу. — Зашто не пошаљеш неке приче? — питају ме успели момци.

Најрадије бисте спустили шалоне и преспавали лето, баш као што бели медведи преспавају зиму, али, као и сви други с којима се дружите, ви једноставно морате летовати — таква су правила

Мала девојка у стаклима Пуфкових наочара постаје све већа и већа. Он не стигне ни да подигне главу када бели набори њене хаљине испуне оба стаклена круга. Витки прсти и пун зглоб младе жене спусте се на лимени сто.

Стомак ти је јурнуо према грлу док си гледала његов бели кажипрст са златним прстеном око црног камена — мрзиш ли ишта више од тог црног камена у злату?

Гуликожо! Смраду малограђански... У вици и праскању стакла, Маки граби девојчицу у наручје и трчи кроз бели келнерски зид низ степенице, па у свој такси, а онда најлуђом брзином кроз затворене семафоре, за длаку испред смрти,

Сем што смо хотел, ми смо, наиме, и виша угоститељска школа. Са свих страна стола окружи их бели келнерски бедем. Млади келнери, широких сељачких лица, гурали су их с леђа, пред налетом својих другова који су још

Мајка је казала човеку: »У Опатији је била седма, знате и сами шта се тамо дешавало; ,Бели нарцис' јој је измакао за длаку. ,Мис осмеха'? Ма, идите, молим вас! Сви знају да је то била обична намештаљка!

од јутра), а није јој се остајало у мемљивој собетини с три различита кревета, прекривена умашћеном војничком ћебади. Бели, олупани бокал за воду, с умиваоника од пре рата, гледао је глупо, попут гусана; завесе су биле поцепане, ручници

Јела је читајући преко залогаја, све док не примети да је неко посматра. Човек је стајао у довратку, одевен у бели мантил са слушалицама око врата. — То сте све само сањали! —рече.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

“ ДЕВОЈКА (чита): „То мој обичај није“. МЛАДОЖЕЊА: Ово баш није истина. Ваши су зуби бели као снег. (Извуче.) „Милујете ли белило и руменило?“ ДЕВОЈКА (извуче): „Ја би се за апотекара удала.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Чист је, спава у кавезу, увек је на опрезу. Ништа посебно, обичан бели кунић, и једина му је одлика што је Мишин. Томислав Семлер, ученик Српскохрватске гимназије у Будимпешти, открио је,

Увређени мачак бежи у бели свет, веверица се игра жмурке са ловцима, вивак се уживљава у улогу стражара, чворак би да несметано хара по

Да л жирафа обожава жира Да ли мајмун хармонику свира, или, такође због риме, склепа смешну, ефектну КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

— Но, судбина је наша од Косова да прошлост оплакујемо. Идем у бели свет да не гледам несрећу народа; идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили, без

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

« Бранко Радичевић је певао: Ноћ нам дође са Вука једнога, Данак бели, браћо, са другога. Омладина је 1863. прославила педесетогодишњицу његова рада, а његова смрт примљена је као општа

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Лаки ветрић осмену се, Листак лиска дирну, Бели данак покрену се Па кроз липу вирну. Липа брсне гране шири, Шапће дану сјајну: Вири, дане сјајни, вири, Али

мома Понајлепши има, Па би весô тамо ома Полетео њима, Да с' нагледам млада века Ти чарни очица, Да с' нагрлим бели сека, Наљубим усница. (1844, 5.

Ој вечери, о слатко чекање, О ви, ноћи, моји бели дани, О ви, дани, а са два сунашца, Де сте јако, де је злато моје?

“ Чета ближе, па све ближе, Већ до бели двора стиже — „Боже мили, Боже благи, Та ово је богме драги!“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао

она беше преда мноме: Ведро чело, и ти лице бело, Чарно око, и ти, вито тело, Злато, сунце, да л' ћеш бити моје? Бели данак ето веће свану, Јарко сунце земљици ограну, Да л' и теби, тужно срце моје?

Што се бели, женско је одело, Ал' га, брате, туђе носи тело, Нема злата по трави и цвећу, Туђе моме преко луке шећу, Моме иду

Сунце седа, па се опет диже, После ноћи бели данак стиже, Шат и мене моје сунце дође, Шат и мене данак не мимође, Доће данак, сунце ће се дићи, На студенцу још

Ој соколе далматинче, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, Та са песме из старине Пуне славе и милине! Ој Славонче танани! Банаћане лагани!

Зато, браћо, будимо весели, Благо оном ком се дан још бели! Гробница је кућица опака, Зато мртвим буди земља лака. Ао Симо, чу ли, драги Симо, Зар са сузам' да се опростимо?

облачини, Ударити оној страшној ноћи, Та лудилу и клетојзи злоћи, Па пробудит ону српску зору Зору ону, онај данак бели, У дивноме тако разговору До по ноћи често смо провели, Онда дому сваки, и ја своме, Још се моли Богу истиноме

Али веће учестали петли, Ето веће де се зора светли, Дан се бели на истоку спрема, Мене станка више овде нема. Одо, браћо, збогом мени сада, Збогом, браћо, можда за свакада!

руци прионите млади, Пољубите ону руку свету, Што разагна невољу вам клету, Ноћ вам дође са Вука једнога, Данак бели, браћо, са другога, Онај мишку у гвожђе вам скова, Овај души вериге раскова, А ко вели: он то није био, Бог је

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ако се вук не боји крста, пуцаљке се, бели, плаши. Најтеже је живописцу падало кад је за неког требало израдити икону светог Ђорђа, хајдучког свеца.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Мáло моје, на лавандулу мирише! Прстић на нози му мирише! Зумбул бели! Косица му на сапун и на цвеће мирише, колевчица му, ко облак препун цвећа, мирише... Плаче, ђурђевак...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

се у сенци дрвећа, бежим док не изиђем из ваше баште, па онда запевам: Ој вечери, ој слатка чекања Ој ви ноћи моји бели дани!...

— И окретох се. Више мене она, Ленка, стоји. Чека да се ја осмехнем, па онда она. У десној јој се руци бели нова корпица, а у левој „косирче“. Прсти јој улепљени земљом, како је по њој скупљала зрна.

Само за Шабана, шупељгџију, нема места. Изгурали га другови испред себе, на светлост. Он пре крстио ноге, погнуо се. Бели му се чалма, црни кошчато лице, а по белој шупељци у коју свира падају крупни му, црни и кошчати прсти.

Испод басамака избачено труње, крпе и остало што је било пре. Полица се цакли саханима, бели се дугачка а широка марама што покрива тестије пуне воде. Око огњишта кркћу лонци, а под вршњиком цврчи печење.

Више нас полако и тамно гори кандило, осветљавајући нарочито њу, њену проседу гологлаву главу и раздељени јој бели затиљак, а она шапуће: — Господе, Христе, Свети Никола, чудотворче, славо моја! Погледај, Господе, смилуј се и помози.

у челу; на њој кратко џубе, повезана је модром шамијом, те јој се благо, избраздано као смежурана дуња, лице сија. Бели јој се чиста кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад чисто засужено од

— И право, ничице, још с прага собњега лицем пада и распростире се по земљи. Само јој се темењача бели. Жене, плачући, теше је, дижу и уносе у ону другу собу.

У фесу, везаних вилица... Испод њега бели се чаршав. До главе му седела је мати и укочено, немо гладила му је и исправљала праменове његове косе по челу, испод

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли лицем, ОКОМ, та поноћна

тебе јабуке и у сваку рупицу обрашчића твојих паде по један забрањен плод: у сваку долину твоју паде по један намастир бели. На уснама ти плодови висе па зар је и теби забрањен плод? — Еј! танталски роде, Фрушко танталицо!

прелива и свака боја једну каже страст: тај глум се зове: тајна вечера, јунак је бог у лицу човека, гледачи су му цели бели свет, ненагледану гледећ појаву де човечији сагорева лик од унутарњег плама божјега, па истим пламом, којим сагоре, у

ДОН КИХОТУ Кад зареде нове беде, кад се смркну бели дани, кад потамне и побледе зраци надом изасјани, непогода невидовна кад ми сломи крила пловна, па, док снова не

веће, покривају се одором белом, покровом снежним, зимњим оделом, док опет божји жешћи смехутак не стопи са њих тај бели скутак.

слуша у оквиру малу светитељ Ђорђе на беломе ждралу, дркће му рука како оштро слуша, све жешћим гњевом аждају гуша; и бели ждрале кô да ухом стриже, из ноздрва му модар пламен лиже, жестоким пламом кандило пали што су га оци пред икону

се види звоник самостанца, једна је була млађана стала: ил' је од пута свог малаксала, или су свети ступови бели меко срдашце були занели?

Ал' осим греха живе душе нема, неколико само костију бели' што су их по гару ветрови разнели, по пучини црној просуте се Нижу, бледилом смртним кô да речи пишу, да страшна

Ал' шта то пише, шта ли то вели, та црна књига са ти слови бели? Јесу ли клетве? прорицање је ли? — Још страшније је, страшније још је — збриши је, судбо, с читуље божје!

” Уздахнô је Минадире, занео се, као да снива, мртвог слуге прихватише вајаоца Минадира. Прилете му бели голуб, прилете му Валадила, није могла доста брзо, како га је жељна била.

У тамници? Ал' тамница је пет: Филишћанова, то је једна тек, ал' он је слеп, и тамница му цели бели свет, и тамница му љубавни му јад; ал' тамнице би све те поднô рад, да није једне што му пије крв: да није народ

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

И тако путујући наиђе на велике вратнице, и прошавши их, одмах узме десно, и тако око подне угледа град где се бели, и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Већ у вас су ми све бели. МАКСИМ: Бар нису искварени од белила. СОФИЈА: Него од дувана. Заиста, кад смрдите на Дуван, кад трпате бурмут у

Оно је нужно, а ово не само излишно, него и шкодљиво. СВЕТОЗАР: Али кад муж не зна да се жена бели? СОФИЈА: Како позна сваку другу, само своју не може? МАКСИМ: О, убио је часни крст, како зна паметно говорити!

СВЕТОЗАР: Четврто: ни она није добра жена, која непрестано гледа да се кити, да се бели, да обрве навлачи, косу врани и облачи по дванаест сукања, само да лепша изгледа.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Дан само међу данима, а ипак Друкчији, као бели лист у књизи; Прекид у тексту. Одмориште. Липа Грезне у жуто, црвени се шипак, А сви дохвати подједнако близи Или

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла... Пустили те тако у бели свет, на београдске улице, и дали ти хиљадарку да се испроводиш намртво, па си одмах иза ћошка купила: сладолед —

крпу на лешу од неке француске манекенке како лепрша на каквом парискорн мосту; ту је, наравски, и обавезни рапави бели зид кеја, клошаријана и као неки пецачи, све ствари, мислим, које треба да истакну ексклузивност оне скупе

ће им читава ствар поћи за руком, па ће се једне суботе увече појавити тако маскиране пред светом, али, мислим, они бели зидови кеја, оно небо, оне клошаријане, оћу да кажем, и све остало што уз то фура, некако ће ми недостајати док их

Ја сам се већ отиснула у бели свет. ГЛАВА ВИИИ Садржи Анино бекство из рођене јој куће и врло необичан сусрет са лажним сликаром Мишелином у

Зими, док се грејао на мангалама, из киоска је куљао густ бели дим, тако да је читава ствар лишила помало на Баба Јагину кућу, тренутак пре него што узлети.

на врху Кошутњака чека добро осветљена Голфијана, једино отмено место које сам до тада познавала, звекет виљушака и бели келнерски блузони, стари камин и аутомобили стрпљиви као краве.

ове хронике О Ани, нашу главну јунакињу покушавају да излече од љубави према Мишелину одвајајући од уста и шаљући је у бели свет. Прича о брисању преко црте, О Дрнди и баби, дами с кученцетом, и о томе како је страшно кад вам нико не верује.

И тако, Дулетова кева узме својих тридесет зелембаћа од државе и седне у Дрндиног „фићу“, па крене у бели свет, то јест у Трст.

Није тео да је буди; мисли, уморила се гледајући бели свет па совише, и тако крене према Југославији. Уз пут дрмне, као, бакуту за руку да јој још једанпут покаже, као,

у бојицама кошта милион и по, а теча Мита му онда каже да би им он за ту ловуџу фарбао лично свако вече стари црно-бели екран: како ко хода, он би за њим са четкицом и воденим бојицама!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Иван-цветом змија пузи. У страху су просјануле очи смиља иза нуле: иза сунца и месеца Бели анђел с крста слази; сном рељефним гуштер лази под крваво копље свеца. МОРОВИЋ Четврт уре прх и лепет.

Заиграла луда карта: двапут Олга - трипут Марта. Не множи се него дели. Са Урала снег се бели. У три круга једна тачка. Уврх Сунца лежи Бачка.

Зло је мени цијукало кад ми ребра чијукало: Ја сам свећа, цвете бели, што ти светли док те цели. Зло је мени тихо рекло кад ми гвожђем уши пекло: Ја сам игра - нисам злоба, играћу

и Купу бруси, где ће да заблиста, кад метеж клоне, бели лабуд смисла. Гомила мрак се, расте колач тмине. ИИ Тумара тмушом нагон бòготворни, кроз пустош листа тамине

Под палим небом, с црнилом у здели, сиромах један - чему да се бели? Изнýтра бео, љубичаст по рубу, обеју боја он је затвореник, и чувар њихов, њиних сенки зреник, о чије класје

Седмо певање Издише пејзаж. Губи се мрење с Реке живота. Бели лијандер досаде тупе тоне у време које не тече, чији се калем не гласи брујем него у рђи Месеца смрклог гори у

Поподне светли мудро, старославно ВИИ Кроз ћубе горја Бели пастир слази: растрепте сутон лиске крститељке а грабеж-време огрезло у фази кад чедност беру црних руку берке,

Кроз ћубе горја Бели пастир слази. о искон-слико, златник твој не важи: а чешљају се девојке у ражи, а слезом блеште чешљеви, крчази, а

Кроз ћубе горја Бели пастир слази. ВИИИ Тек привид то је да це варком чара: у погуб-свету не нуди се избор, већ зупце мења механизам

О, да је бити трен у крину - ждрал! В Хеј, срце руди!— Ми смо Бели Град, о лабуд-врату двеју вена вал где стучен плаче душин виноград, а с модре капе капље звездан кал, што блати

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Наиђе јагње отуд од села, лопта, сва бела, мекога руна, а Ћира њега очупа свега; ко снег се бели на трну вуна.

Кроз маглу само, путник занесен, берући лишће, пролази јесен. Чуди се Жућа на прагу млина: „Гледајте, браћо, бели се тмина!“ Мачак се Тоша не слаже с њим и каже мирно: „Ово је дим!

Прозбори Жућа погледа сетна: „Ох, алај сипа мећава цветна!“ А Тоша рече, сретан ко дете: „Како ли бели лептири лете!“ Нато ће деда: „Све је то варка, ово је зима, опасна старка!

Кад ли га зграбим у мраку слепом, платиће, богме, главом и репом.“ Лопов се Ждерко у јами смешка: „О, почуј, бели свете, пазите само овога чуда, три ми поспанца прете! По свуноћ хрчу, а њива сама, чува је само — ветар и тама.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Прецизно оцртане куле, кровови, звонаре. Уз њих лижу бели пламени. Шта је тај градић? То је сасвим далеко, у лево од Монт Паланкиноса.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ал' кад топли, благи ветрић Са жаркога југа пирне, И заблеје бели јањци Кроз долине наше мирне; Од мирисног благог јутра Док се сунце још не смири То ће цвеће брати деца, Миле сеје и

Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ!

— Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ! МОЛИТВА Кад за гору сунца зађе, Кад утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову ми даје моћ: Пошљи мени, Боже

У НОЋИ За даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, к'о да вечност снива, Потмуло хуји...

ПОСЛЕДЊА РУЖА Одбегло је красно лето, Оголео дô и брег Мила поља и вртове Завејао бели снег. А последња рујна ружа, У пустоме врту мом, Повила се тако тужно На промрзлом стаблу свом.

Али ће к'о рајски феникс, сијнути слобода мила, И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим, И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим.

ПРАВЕДНИК Умре једна бедна жена, И за њоме оста син, Сва утеха слатка њена, Нежан као бели крин. И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који храниш Сваку живу земску твар, Који слабе од

ПОЖАРНИЧКА ПЕСМА Тиха поноћ земљу скрива, Све спокојно снева сан И милине рајске снива, Док не сване бели дан. — Ал' спокојство све док љуби Док царује ноћи крас, Јасним гласом труба труби И страшни се хори

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

И његово тело је мач један кажем и дижем очи. Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће. Треба да уредим постељу.

преко главе школа и скупштина болница и хотела моја душа хоће светилишта нек ми се тачно каже где је оно што се ујутру бели од зоре беље има дугачке плетенице под којима се превија Ибар чија су то леђа гледам кроз дурбин видим видовите

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Преко пута је лежао младић, полеђушке. Лице бледо као восак, уста отворена као на осмех и бели се зуби светлуцају. Цела падина Цера црнела се од лешева људских, коњских трупова и разбацане спреме.

Уста су му била полуотворена, као на осмех, да су се видели бели зуби... Очи већ стакласто сјајне, али још влажне, зуриле су непомично негде изнад наших глава.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Около дрвеће бели се и тамни од суре, дебеле прашине, која је у густим слојевима попадала по лишћу, по зрелу воћу, по стаблу и трави

Једнога дана вејаше снег. Цела се околина бели, бели се сав видокруг, увијен у неку влажну измаглицу; дрва се превила до земље од југовнога снега што их је притискао.

Једнога дана вејаше снег. Цела се околина бели, бели се сав видокруг, увијен у неку влажну измаглицу; дрва се превила до земље од југовнога снега што их је притискао.

Али је ипак хладно, веома хладно... Снег се бели по околини и оштра студен бије по лицу. »Ваљда ме неће дуго држати ?... Смрзнућу се.

Ништа... мати јој се сагла, нешто се осврће, трчи по соби тражећи нешто... А она, не види се... само се шарени и бели некаква маса на кревету и разлеже се врисак за вриском... Гојко побеже од прозора и више не приђе тамо.

година, развијен, крупан и веома отресита држања; лице му доста развијено, обријано ; брчићи танки, жућкасти, скоро бели ; обрве танке, уздигнуте и оштро превијене на средини, испод њих оштро гледају и секу два плава ока, па се на ниже

Диже му се коса на глави, појури преко кујне и отвори собна врата... Задахну га дим од барута... А доле на поду бели се онакажено, слабо лице, из уста тече крв... — Братићу!... Браћо!... Помоћ!...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 17. Војевао бели Виде, коледо! Три године с клети Турци, А четири с црни Угри. Каде Виде с војске дође, Седе Виде да вечера.

Каде Виде с војске дође, Седе Виде да вечера. Стаде громот, стаде тропот Око двора Видојева. Ал’ говори бели Виде: “Изиђ’, љубо, те погледај Шта је громот, шта је тропот Око двора Видојева!

“ Снаха њему тихо одговара: “Н’јесам расла бора гледајући, Већ твојега брата чекајући!“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље? Нит’ је иње, нит’ бело ковиље, Већ се бели на куму кошуља. 77.

“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље? Нит’ је иње, нит’ бело ковиље, Већ се бели на куму кошуља. 77. Ој невене, мој невене!

планино, Од тебе се Јени Пазар види, Све чардаци и џемли пенџери, На пенџеру лепота девојка, Огледа се, бело лице бели, Лице бели, русе косе глади, Вас је Пазар лицем обасјала, Обасјала, друго сунце дала. 142.

тебе се Јени Пазар види, Све чардаци и џемли пенџери, На пенџеру лепота девојка, Огледа се, бело лице бели, Лице бели, русе косе глади, Вас је Пазар лицем обасјала, Обасјала, друго сунце дала. 142. Штоно ми се Травник замаглио?

“ “Оно је Стојна попова, Што носи перо на еро, Што носи дукат на чело!“ 193. Платно бели Будимка Девојка, Платно бели, лице јој се бели.

“ 193. Платно бели Будимка Девојка, Платно бели, лице јој се бели. Гледао је паша са чардака, Гледао је, па је говорио: “Покри’ лице, Будимко девојко, Са тебе се

“ 193. Платно бели Будимка Девојка, Платно бели, лице јој се бели. Гледао је паша са чардака, Гледао је, па је говорио: “Покри’ лице, Будимко девојко, Са тебе се паше посвађаше,

од биљура, и на санд’к, мајко, четири пенџера: Први пенџер, мајко, киша да ме роси, Киша да ме роси, лице да ми бели; Други пенџер, мајко, сунце да ме греје, Сунце да ме греје, лице да ми суши; Трећи пенџер, мајко, ветар да ми дуне,

пера, зове се перин буздован бамбул (булбул) славуј Велигдан = Ускрс Вид (бели) - старинско божанство војко - невојко 1. војка: воћка; 2.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЈЕЛИСАВЕТА: Зато што сте у жалости, зато што је рат, зато што хапсе, зато што убијају, зато што пале! Ставите бели шешир, обуците беле рукавице, раширите бели сунцобран! СИМКА: Ви бисте хтели да ме Ужице каменује?

Ставите бели шешир, обуците беле рукавице, раширите бели сунцобран! СИМКА: Ви бисте хтели да ме Ужице каменује? СОФИЈА: Могао би неко казати да се шалим, али ово је за

Као да сте је поховали у Струготини! Собе нисте проветравали месецима, прашина је прекрила целу кућу, све се бели од прашине, по целој кући цеди се паучина! Скоро ће јесен, а ви са ципела још нисте очистили пролетње блато!

ФИЛИП: Ова завеса не дели златно на црно и бело, иза ње се црни и бели и плави, златно — цело! ВАСИЛИЈЕ: Мишљу мудраца, кога је прапорац с капе огласио, иза завесе светли свет који се

Црњански, Милош - Лирика Итаке

У страсти очију плавих, и жилица јако љубичастих, и груди ко цветови што вену, цветови бели први... Маркизом, што бледа од уживања безбожна, иронична кад се зора јави одлази испод грана.

Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт. Док ноћ пљушташе, читаше Омира, црн и тежак, ко Ахилов, што само крај мора нађе

И док тихо замагли ноћ, улице пуне сени, ја имам неба безграничну моћ, сви боли света скупе се у мени. Ко цветићи бели са Месеца рађају се по улици деца. Од смеха мог умире дан, а свакога ког погледам, стиже моја судба, срећа и сан.

Стојим високо. Дубина моста д‘Јена, која се бели и сјаји од кише, и пролази испод чудовишта Ајфелова, одводи у бескрај.

Океан је ту био румен и зелен, пун стена, на које су падали вали и пене, као бели венци. Цео тај дан био је тако весео.

по зидовима, као онај што га Алпи разастиру малим, каменитим градићима на ушћу Пијаве, па од Снега брда, што из даљине бели, пред зору затрепери. Овај мрак је био сав ваздух, падао је, као прах, на зидове, дизао се, као прах, са земље и гушио.

Са жена плодних, пијаних винограда, из којих јастребови излећу у јесен, наша би тела, голубови бели, у бескрај, без жалости, ишчезла.

ЕСПАЊА и наш Хвар, Добровић мртви, шејк што се у Сахари бели, привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар. Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Из села се чуло кукурекање петлова и блејање јагањаца. По зеленим рудинама растурили се бели чопори гусака. У риту, одмах с краја, према селу, заклоњен врбовим џбуном, на једној џомби, седео је ђаво.

Трска је листала, а локвањ је тихо љуљао свој бели цвет на води. Ђаво је седео, па је, од дуга времена, на доколици, узео једну трску и правио карабу.

Сви стоје бледи Од страха— Свако задивљен гледи Где се далеко у висини Бели ко мало клупче праха... После се вијор спусти Ко меко, бело крило И опет дете метне На место где је било.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.

Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај, па да се кренемо у бели свет тражити болу и плоднију земљу, јер се овако не може живети.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ужина готова, све метуто у торбу: и врућа проја, и лук бели и црни, со, велики заструг пун сира, па одозго потавањен кајмаком, бардак пун ракије и повр' свега бела погача,

Како ли ће лепо да урани своје миле вочиће, своја говеда и овце!... По ливадама бели се и шарени стока, а около сена скупила се гомила чобана. Стока пасе, а они се играју клиса.

— Немој Анђо, моја лепа Анђо, молим те, отпоче је сад ова молити, ал' је заглуши песма: »Љубили се два голуба, бели, бели....« — Ама 'ајте да припевамо Анђу, кад она нас 'волико дира, вели Милица.

Немој Анђо, моја лепа Анђо, молим те, отпоче је сад ова молити, ал' је заглуши песма: »Љубили се два голуба, бели, бели....« — Ама 'ајте да припевамо Анђу, кад она нас 'волико дира, вели Милица. — Давно сам ја, Мило, припевана и опевана.

У једној вијузи, у луци Туријиној, бели се чопор говеда, а међу њима он, ђак — основац, седи и чита, а мајка му шапуће о будућности, о некој великој слави и

Не скидају се са оног чаробног лица, које се чини тајанствено, кроз дуг, бео провидан вео... А бели цветић миртин трепери и шапуће о блаженству... Све сија срећом. Само лице малог маченцета прешло у конвулсивно стање.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Нек види и други вајду од њега!« Па ако, учо, ко од тога твога народа не омасти брке код мене, — баш заиста га, бели, неће коштати ни парића! Него, батали ти те твоје политике и науке, већ ти хајде лепо с нама на вечеру!

!« — Ех — вели Жика — ми иако нисмо писмени, а оно смо и-јопе’ од фајде; ми ако не умемо да пишемо, а ми умемо, бели, апсу да лежимо! — вели поносито и још поноситије пљуцне устрану надалеко.

— Ама, па ти си човек богат — вели Срета. — Е, добро, ето, дај ти сто педест динара, а ресто ћемо покупити. — У бели свет там’ крше си врат од угурсузлак, па саг, кој ће да плаћа тај калабалак — газда Ђорђе из Прудељ да го плаћа!

Па зар да ми уфати из бели свет какав јевропејски »фиђец« домаћицу, па да гу у јевропејско играње легне на сиске како на шиљте, а газда Ђорђе да

Добро је! Разумели смо време у коме живимо. »Пâс свакоји своје бреме носи,« и потомство нас неће, бели, смети, не клети, него ни запитати: »Су чим ћете изаћ’ пред Милоша и пред друге српске витезове?!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ЉУБАВНА ПЕСМА Био једном један маслачак. И био на небу бели облачак. Облачак горе, маслачак доле. Гледећи се, почеше да се воле.

све више, више, ишао све даље од овог света, надрастао је сва дрвета, и једнога је дана маслачак нежно дотакао бели облачак.

Спавају, на ногама. Само им чистачица чисти Уши, пере им зубе, да бели никад не труну. Сутра, сви морају бити примерно уредни и чисти Пре него што у град кô велика војска груну.

— Молим, имате ли какву фуруницу? — Како да не! Ево! Најмања. Број 5. Само је узми за рукуницу И води је у бели свет. — Чиме да је ложим? — Прво: Она не бира — угаљ, папир, дрво, Иверје, перје!

Најзад, крајем августа 1953, одлучим да побегнем у Бели Свет. Престоница Белог Света био је Бели Град. Професор математике, који је имао лепо мишљење о мојим огледањима у

Најзад, крајем августа 1953, одлучим да побегнем у Бели Свет. Престоница Белог Света био је Бели Град. Професор математике, који је имао лепо мишљење о мојим огледањима у стиху, дадне ми пара за возну карту.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Леђа, до тада затворено зелене боје, постају мрка, каткад црно-сјајна; бокови и трбух постају сребрнасто бели са металним сјајем. Кожа постаје чвршћа и дебља, бочне линије се јаче истичу.

Дваестину острва је насељено и има скупа око 20.000 становника, од којих су једна трећина бели. Острва су од 1612 године стално у припадништву Енглеза.

То је бели туњ (Тхyннус алалонга), који се у разним областима Атлантског Океана, у своме проласку, лови у масама и који је од

Али тога туња нема око Азорских острва. Бели туњ има за своје стално пребивалиште европску и афричку западну океанску пучину, где температура воде, на дубини од 50

При свима тим дугим и дуготрајним миграцијама бели туњ даје најбољи пример тако зване »стенотермије«, т.ј. тежи да се непрестано одржи у водама једне исте температуре,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Све су јутрос јеле обвијене снегом, И дрвене куће, ко од снега целе, Под црквеним торњем спокојно се беле, Ко шатори бели под победним стегом.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Све су још једнако биле разузурене, никако да се приберу, охладе. Сваки час су летели из руке у руку бели пешкири, којима су брисале зној са чела, завлачиле их међу прса, испод пазуха, и отуда их извлачиле мокре и сасвим

И сви се тискају око њега. А он у среди, са заогрнутом колијом, заваљеном шубаром, разгрнута врата и прсију, те му се бели нова, свилена, са чипкама кошуља, сигурно Софкин дар.

Није знала куда ће с њом, али ипак пође. Виде како он испред ње, чисто се потурујући, иде, а испод темена бели се његов кратак, широк врат. Али када виде како се он упути право њеном | сопчету, она се са осмехом досети шта хоће.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

206 ХАМЛЕТОВА ПАРАФРАЗА 208 СТУДИЈА 210 СМРТИ 212 ТЕЗА 214 ПОРУКА 217 ЋУТАЊЕ 218 БАРКЕ 220 УТЕХА 222 ОДБЛЕСАК 223 БЕЛИ МИР 224 РОДНА ГРУДА 225 ЗИМА 227 РОНДО 228 ВЕЛИКИ ПАУК 229 ПОСЛЕДЊА ТЕЖЊА 231 БУДУЋИ ДИЈАЛОГ 232

НАШИ ПЕЈЗАЖИ Сиво јутро. Магла се свуд слêже. Снег светлуца; стазе завејане. На све стране мрачна зима стеже. Бели покров повио је гране, А ограде окитиле ресе Ледног мира што се свуд протеже. Ни ветрића, да граном затресе!

Сетно се небо облацима мрачи. Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку!

Тако се бели вео са чедних снова свлачи, С вољених ствари што ми излазе сада голе. Ја видим како све то жалосну пропаст значи И

И зато, ваљда, увек волим дане Кад облаци бели плавим небом плове И бацају сенке на долине оне Немира и суза; кад зелене гране Љуљане ветром немиром прозборе О

Носио је собом част горке судбине, Трагичну будућност што сја као варка, Душу коју бели идеали криле, Понос чистог срца за који се гине И, у свету греха, проклетство врлине.

Намењен за жртву тајанствених сила, Стари храст је болно гледао сад горе, Где облаци бели у освитак зоре Путују далеко...

Све је сад друго. Моја драга спава, Као скелет бели прекрштених руку, У покрову вечном мртвог заборава, Мирно, под плочом коју бурно туку Пролетњи ветри и јесење кише.

Само једно уверење ледно К’о да сине, к’о иње: Свеједно, Доцније ил’ пре. БЕЛИ МИР Аветињске буре оргије се чују Крај пећи, у куту моје мале собе; Изгледа да сикћу, бесне, куну, псују, Урлају,

Не знам... Али јутром, кад се чудно дели Свет мрака и зоре, завршен је пир. Цео град је мржње покрио снег бели Безгласном тишином што теши и цêли. Тáјац пролазности. Снег... И бели мир.

Цео град је мржње покрио снег бели Безгласном тишином што теши и цêли. Тáјац пролазности. Снег... И бели мир. РОДНА ГРУДА На крају, ипак, дође један дан Кад човек не жели више да се бори, Кад му дух затражи какав виши

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

ДЈЕВОЈЧИЦА И СТАРАЦ Дјевојчица платно бели, овако, овако, (рукама пребирајући) Отуд иде стар на коњу овако, овако, (млитаво климајући) Божју помоћ њој

(с руком клањајући се на прса) Она њему: „Ид’ отале овако, овако“; (главом срдито окрећући) Девојчица платно бели овако, овако, (рукама пребирајући) Отуд иде млад на коњу овако, овако, (куражећи се и бркове гладећи) Божју помоћ

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

И тако путујући наиђе на велике вратнице, и прошавши их, одмах узме десно, и тако око подне угледа град где се бели, и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

јесен, брање шљива, кување пекмеза! Шљиве маџарке, пожегаче, белошљиве, раношљиве, дудови бели и црни! Све ти то ждребио, стеоно, скотно, супрасно, трудно!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О ВРАТИ СЕ О врати се у собу Из блата под бели кров. Глупи те уморио лов По пољу и по добу. И све док живи у дубу Безгласни тихи црв Нека се и твоја крв Повуче у

Откуд у своду сад толико боја: За потиљком се ено чак зелени Небеска раван са које ка мени Силазе бели друмови без броја?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

свима, а небо му је стално било распорено на јасеновима, небо није престајало да стоварује на земљу и кровове свој бели јед. ... .Само му се очи виде између обода дубоко навученог шешира и подигнутог астраганског оковратника.

Гледао је кроз сутон како се два бела млаза заривају у ведрицу, даве у пени, кидају и опет туку. Најпре су ти бели млазеви звонко певали док је ведрица била празна, не, ведрица је звонила од њих, па су после жуборили и шуштали.

Извукао се испод черге и налактио на јастук, наднесен над Симком. Ништа не брине, па спава. Раме јој је као пањ. Бели се у мраку. Гадно. Цео навиљак косе има на глави. Чума. Права чума! Не дише, већ издимује. Прејела се.

Као ред шљива у газдинском воћњаку, косо ка небу, уздижу се она. Последња замка коју је себи намакао око врата. Бели кругови јуре се око њега по тами. Кад ли је овом последњем ударен колац? Склопи очи и гадљиво се стресе.

— Хоћете да кажете да сам и њему нешто дужан? — Хоћу да кажем да је тај неписмени воденичар Лука Дошљак, тај бели човек што је век на Морави одживео, имао своја морална начела и држао их се до конца живота.

Бол је дуг као старачке године. Све је тихо пропадање које се ничим не може зауставити ни спречити. Бели зидови кућа посивели су у страху од пустоши и рушења. На оџаку се зелени лишај.

А ноћас су певале рибе. Једаред у години оне певају. Пред зору су им свадбе биле, а јутрос се бели Морава као да си млеко у њу сипао.“ А кад се Аћиму женско родило, Лука није донео рибу.

Ништа не мисли. 3на како оно њима долази. Најпре по модрикастим рубовима камена миле бубице сенки, па су бубице бели лептирићи што стално дрхтуре. Онда се упали камен и очи му се угасе. Само закратко.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

На прстима, сва ошамућена, изађе девојчица из Татагине куће у блистав, бели, снежни дан. По жбуњу и по стази блештале су пахуљице јасније од звезда.

Када се вратио — Беле жабе није било, али је на месту где је самовала блистао прекрасан бели цвет. Било је то у доба када се свет тек стварао, али локва и локвањ још и сад су заједно.

Али дани су текли, бродови пролазили, ниједан да пристане. Већ су му кроз сан промицали, бели од пене, недостижни. Је ли чудо што му мрзак постаде живот на острву, одвратна дедина лула, маслина, светионик?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Милићевића остало записано да је, прво, отишао свом побратиму, ханџији, у Бели Поток и да му је рекао: — Побратиме!

Бела су била небеса, бели ветрови, беле светлости над Дунавом и Савом, и та је белина скривала загонетне небеске исписе.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ој соколе Далматинче, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, Та са песме из старине, Пуне славе и милине! Ој Славонче танани! Банаћане лагани!

О да чудна љуљушкања, Да т' подиђу мрави! Лаки ветрић осме'ну се, Листак лиска дирну, Бели данак покрену се, Па кроз липу вирну.

Ил' није један толико сретан? Пена вас бела све подузела, Сви сте га ваљда трком пренели; Зато сте бесни, коњици бели!

Сунце бега А'л нема њега Као пре! Нема сунца миленог, Нема мог! Ој вечери, о слатко чекање, О ви ноћи, моји бели дани, О ви дани, а са два сунашца, Где сте јако, где је злато моје!... Плачи, траво! запевај, славују!

Дође доба да идем у гроба... Збогом житку, мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом бели данче! Збогом свете, некадањи рају, Ја сад морам другом ићи крају!

Дижите школе, Деца вас моле! Ил' нека зине то наше гробље; А народ наш ће остати робље, Слепо ће поћи у тај свет бели, И молит' мрве да му удели, А кад се нашег немара сети, Само ће знати неоце клети. дижите школе, Деца вас моле!

Али ће, к'о рајски феникс, синути слобода мила; И ја ћу стајати ведар где сада погружен стојим, И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим. В.

М. Ђурчин ЦXXXВ У ТРОЈЕ Кад земља преста да тужи, Те се на равној ружи Расцвета први цвет, А лептир полете бели Да први куша лет, У врту смо се срели, Где јарко сунце сја, Пролеће, ти и ја.

У ружичном сену купала је лице, И пустила да је жудно сунце љуби; А кроз жедне, сочне, и дрске уснице Упорни и бели блистали се зуби.

Слободна је раја, она душа чиста, Над којом се, давно, заплакала Вила: Цар Душана круна у Скопљу се блиста, Над њом Бели Ор'о раширио крила!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

“ „Добро, добро, не кажем да нису лепе; њихов пентеликонски мермер бели се као свежи снег, али се те паре могоше паметније употребити.

„Шта ти је, Ото?“, запита га његов отац. „Зар те не радује ово признање ученог језуите?“ „Ах, оче! Ти познајеш бели свет, али не познајеш онај црни“. „Како то мислиш?“ „Одмах ћу ти рећи.

„Пре но што смо ми, бели људи, дошли у Јужну Африку, била је она насељена многобројним стадима жирафа. Тада, а нарочито у доба суша, не нађоше

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Тек при крају села угледам једну скоро окречену зграду и пред њом младу сељанку, сва се бели. Наслонила се била уз разваљен плот, а једра и чиста као за смотру.

Ох Боже! Била је недеља. Под небом, у плавом ваздуху, лебдели су бели голубови. Крај мене, весео, жив, бујан, бистар, кристалан, блистао се, чаврљао, мазио се поточић.

И онај живот јадне Маслове, горак, отрован, чемеран, бољи је, бољи је ипак од смрти. И сав онај ужас прогонства, онај бели Сибир са сивим казаматима, бајонетима, кнутама, јехтиком, сав онај бол тамо човечнији је, слађи је, привлачнији,

Ја сам имао тридесет година, нову артиљеријску униформу капетана и бели орао с мачевима на прсима. Ја сам био радо примљен, вољен и омиљен због своје скоро смешне искрености, због веселе

Ватре пуцкарају и диме се, а око њих се оцртавају гомиле војника и бели шатори. Унаоколо свуд мрак, дубок, тајанствен мрак. Коњи се измешали са људима, топови с пешацима, редови с официрима.

Мали бели облаци који подсећају на густе облачке дуванског дима и који се често појављују над главама непријатељских стрелаца,

Старци, жене, деца, сви су изашли да их дочекају... и спремљени венци, велики шарени венци и бели пешкири... Ено је и стара што је увек сумњала...

бљештали су простори покривени шумама, њивама, звоницима и као снег белим кућама, из чијих су димњака струјали они бели, прави и мирни димови што су преслатки у дражи огњишта нашега села, које смо с љубављу гледали.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. — Зар од оних што су са мном.... — Не знам, али ко може други ?...

У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... Дакле сутра!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

И тако путујући, наиђе на велике вратнице, и прошавши их, одмах узме десно, и тако око подне угледа град где се бели, и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница.

Кад хаџиница опази Бошњу гдје онако немилице пуши дуван, рећи ће сама себи: „Ономе је човјеку бели некакова велика мука док онолико пуши“, па спреми слушкињу те јој зовну Бошњу.

— Ма кад се држиш да те даље не однесе, зашто их трпаш у торбу? — пита опет бостанџија. — Бели, ни сам не знам што то од страха радим, — доклопи хоџа.

— Ма шта мислите, бони, да је таки зец по пару — двије? — Ама нећемо се цијенкат, теке да тргујемо. Бели се орачи намолише хоџи и он им за велике паре продаде зечину.

самар, а магарету ни коњу не слични; ено ножице као у терзије, а терзија не може бити; ено брци као у мачке, а мачка бели није.

баџа — баба врачара, отвор на димњаку бе — узвик којим се изражава одобравање, похвала и чуђење безбели — заиста бели — зацело доиста, богме, баш бендати —обзирати се берићет версум — хвала ти бетерније — лошије, горе бешлук —

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И ја бих тада... Мој љиљане бели, Што су ми тебе пакосно однели? Што ти бар сама?... Зар те није жао? Куд гледаш дуго сном где нема мис'о Потеза

Сад немам више очију за дýге. Сад немам више високих обмана, Невиних мисли и кринова бели'; Радости рада, ни великих дана, Као ни вере што утеху дели. Сад немам више високих обмана.

Ја немам сузе за тај покров бели Кроз који чујем један шапат дуги: “Са својих њива живот смо донели, И знамо где смо, знамо где ће други.

Кроз моју душу прошле су све воде, Крвава поља и умрли крици, Брегови, кланци, стегови слободе, Бели крстови, светли рањеници.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Уливали су ми поверење. Када сам осетио глад, извадио сам из торбе мој снежно-бели хлеб и својим чобанским ножем, са дугом дршком од дрвета, исекао сам два комада хлеба и понудио их мојим пријатељима.

Класична једноставност облика ове грађевине и снежно бели мрамор који прекрива фасаду, из даљине даје утисак старог грчког храма.

Ћипико, Иво - Приповетке

а нападнут олујом, стењао и јецао; у чије излокане чврсте темеље, бесно прштећи, разбијаху се валови, котрљајући бели песак. А над њим јата галебова, гоњена ветром, дераху се: чијуу, чиијуу!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Божури су, опет, бели зато што се у њиховој круници, као њена „симболичка душа“, налази сребрна причесна чаша, путир.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА ЖИВКА (долази споља под шеширом а за њом један фотографски шегрт носи преко руке хаљину увијену у бели чаршав): Метни овде! ШЕГРТ (остави хаљину преко столице). ЖИВКА: Тако, сад можеш ићи! ШЕГРТ (оде.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Она се чак диже до теме једног заиста великог романа. Отприлике када је Нечиста крв већ била штампана, Андреј Бели започео је писање Петрограда.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Колико да сабор оживи од јутрошње јаке планинске свежине. А свет бели се слегао у ову тескобу и почео да се прима горе уз планину, да би иза какве букве нашао нешто места да седне п одмори

Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из краја где се од зулума не зна за бели дан. Удариле су одмах по служби у снажне двопеве. Хоће да се напевају за читаву годину дана, чак до другога Петровдана.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Падни, снеже; падни, снеже, По градови и по сели, Нек’ се нашем сузном оку, Нек’ се Божић барем бели. Падни, снеже; падни, снеже, И завеј нам странпутице; Падни, снеже, нек’ занеме Телеграфске ситне жице.

Давор здраво ти, Цетиње дичио, Где ’но песник одоји песника! Давор здраво, Београде бели Што му гробак сузама преливаш!

И усред зиме за сиротана Нађе се штогод и црних дана; Њему су црни, ма да су врели, Ал’ зима има и ноћи бели’. Ма та белоћа није од људи, Из њиних душа, из њиних груди, Нит’ нам се пружа од другог чега Већ баш од снега.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Па знате л’, мајсторице, онај наш бели мачак... ФЕМА: Ју! Мачак! Не говори ми више такве речи, оћу да паднем у несвест.

ФЕМА: Проклети француски језик, тако ми је забунио главу да сад управо не знам шта је то штекер. АНЧА: Од бели костију, што се гледи кроз њега. ФЕМА: Право, Анчицема, и ја ћу да постанем кратка вида.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају, али не веруј мору које нас вреба и мами. Просторе где невидљива снага сања којој се

Грлицу опева камење што оста У пределу који расте лаковерно. Јеси ли живи стуб града ил мртва Бели бедем дојиш превару све већу? Празно име наде и прелепа жртва У зиду без звезда праведно се срећу.

Краков, Станислав - КРИЛА

Ипак није могао да види како се над пилотом са сломљеном ногом наднео бели, поноћни анђео. Војници говоре како анђели смрти лежу уз самртнике.

Брисао је надлактицом чупаве бркове, и говорио да је републикански режим спасоносан. По небу се вукли бели облаци и окачињали о борове на гребену. По падинама исушена трава је била жута, и на сунцу сијала као злато.

Телефон је сав разбијен и бачен у страну... — Мајчице божја, мајчице божја... Стари се крстио. Бели бркови су добили грозницу. Зуби му нису цвокотали јер их није ни имао.

Облаци, црвени, жути, бели, црни и зелени. Као да стотине кратера вулканских баца сваког тренутка паклени плод из себе.

— Читавог га избацила, гледај, гледај. И све очи се упрле да виде како то горе кроз густи бели дим читава тела лете. — Ала је закувало, ох, ох, — сладио је други. Па ипак је било очију замишљених, тужних.

Куршуми почеше све бржи, чешћи, а горе на врху као наљућени цветали су у зраку један за другим бели облачци дима. Сева ватра у зраку и тутњи. Клобуча се дим све брже. Облаци су туђи, смртоносни. Горе неко колебање.

Чета је крај чете. Чека се заповест. Стари, бели мајор нагнут је над слушалицом, и са сваком речју што је преко жице прима, лице му се мења. — Разумем, разумем.

Две збијене чете пошле су за њима. Ишло се хитро, све један за другим збијени и блиски. Мајор ћути, хита. Дуги бели брци му играју на ветру. Ађутант би да говори, прича. Капетан најближе чете је до њега. Мучи и њега све ово.

— Ипак је лепо убијати. И велика опојна визија рата је прошла кроз њега. Само је тамо била радост. Велики бели брод је ишчезао, само се његов дим још вукао над водом. Са мола се један по један од тужних губио.

Опет је грмело горе по рововима. Ровови су били бели. Гребен покривен снегом руменио се на зимском сунцу. Покидане бодљикаве жице и изваљена крстила пред њиме светлуцала

Душко је осетио како се из њега шири бескрајна радост и љубав, те се лагано пео на бели грудобран рова. Свуда се расуо бескрајни сплет гребена, планина, јаруга и шума, све је блистало и свугде су трепериле

Петровић, Растко - АФРИКА

боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи

Око нас народи и народи делфина, који се избацују из воде, кратки, скоро бели. Где год падне поглед види се по двадесет, по тридесет њих у исти мах, а наслућују се хиљаде, Јата птица, што лете

Лет им је најмање од по сто метара. С времена на време проплови између њих покоји снежно бели лист. Један морнар ми каже да је то од цвећа које цвета на обалама, четрдесет до педесет километара одавде.

Не говорим о шминци коју усвајају од белаца. Црнкиња која близу обале ставља бели пудер удаје се за црнца који носи оковратник од целулоида, и њихов порок са Запада остаје у породици.

Као после какве буре, бели лик је разорен чежњама, бригама, апстракцијама. Не кажем да је зато белац гори од црнца, напротив.

оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским појмовима врло рђаво поступао, само што сам у свој „бели“ брак уносио потпуно менталитет црначког брака.

Верује да, кад би се одмакао само, човек–пантер би га напао, пошто је истовремено и црнац и странац. Бели уливају страх свима па и овдашњим многобројним дружинама људи–пантера.

— „Ја не волим“, говорио ми је он, узевши према мени одједном неки сасвим поверљив тон, „да моји бели пријатељи знају с каквим црнцима се ја дружим, и шта и како ја с њима разговарам.

Ја сам одбацио све преграде између мене и црних; ја нисам, као моји земљаци, бели господин када говорим са њима; говорим њиховим језиком, једем њихове футуе, спавам са њиховим женама и подваљујем им

„О ја немам илузија, знам колико је црнац бедан, покварен, и нижи створ, и ја га презирем исто колико и други бели; само што ја знам колико су и бели исти гад и поквареност.

колико је црнац бедан, покварен, и нижи створ, и ја га презирем исто колико и други бели; само што ја знам колико су и бели исти гад и поквареност.

О, црнци ме се грдно боје; од мене тешко шта могу сакрити. Бели ме се боје такође и још много више: ја знам све њихове тајне.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Ух, забога, господине, зар још не спаваш! Видиш ли да се ово већ бели зора; како је то врашко писање по сву ноћ!? — Спавај, Иване, спавај, сад ћy и ја.

из Драгашевићевога »ХајдукВељка«: Сви спавају, и Срби и Турци, Све је немо и поноћ је нема, Чадори се расејали бели, Ко на гробљу гробовско камење, Ах гробови и постаће сами, Трава биће црвенога листа, А цветови од крваве пене...

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ЛИ Ој, ви дани, нисте дани, Већ анђели бели, — Не би друкче с неба дошли И неба донели! Ај, ви ноћи, нисте ноћи, Већ анђелска крила, Где би ноћца тако

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Какву прекретницу садржи у себи оно Бранково насртљиво, одрешито и ђачки чедно: Београде, мој бели лабуде! Ту, у томе овако издвојеном стиху, један је прелом, и једна међа, и завет.

Тур ми се пара, Чизма ми пукла, Свила ми се по рукаву Цепа на фраку. Шешир се бели, Марама жути, А дугмета на пруслуку Нема ни једног.

Та нисам ја дошао На овај свет бели Да у туги несносној Век проведем цели! На радост је човека Створила судбина, Зато му је сладости Поклонила

Кад су дошли светли Д’ови, Подигли се бели свати, Кум с невестом и девером, Младожења с старим сватом, А пред њима тај војвода Са чутуром накићеном; За њима

њима тај војвода Са чутуром накићеном; За њима су енђебуле Са везеним рукавима, И сватова ред дугачак; Подигли се бели свати Светој цркви насред села, Гди венчаше младо момче Са лијепом Цвет-девојком.

судба да зора да сване Нећеш ти, нећеш дочекати моћи, Па зашто даде да се кренеш к цели, За коју нужно дан ти треба бели? Ил’ је и мрачно матере ти крило Пристојно жељи која живот тражи? Да л’ што се овде зачне није било?

Туд се шетају двоје, са момком само девојче, Младе усне зове само на пос’о место. Даље идеш, у лугу кроз грање бели се нешто; Несташно ту се момче с младом девојком сигра.

1839. Васа Живковић ЦВЕТ Ничи, ничи, крине бели, Дивни цвете мој, Над тобом се суза блиста Љубавника, ој!

Ти си залог од љубави, Моје драге дар, Ах, у теби тужан гледим Њеног лика чар. Ничи, ничи, рад’ утехе, Бели крине мој, Разливај ми љупкост рајску И вечито стој! Октобра 1842.

ах, шта ли је? Опет прођем два-три пута, Ал’ залуду — она није. Ено где се нешто бели — Ја протрнух: „Биће Ленка!” Но што пусто срце жели Оно није — већ је сенка.

Измеђ гора од запада Два с’ путника виде млада. Они путем иду скоро. Кад згледаше дворац бели, Протрну им корак смели — Они иду — иду споро...

Таљиге су скупе, Кола су још скупља, За каруце много ишту, Пешке не могу. Шешир ми се бели, Марама жути, А дугмета на прслуку Нема ни једног. Чизма ми је пукла, Тур ми се пара, А чоја ми фина На фраку се цепа.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

СТАНИША: Мене! МИРА: Моје је срце гађао.... СТАНИША: Моје запарао.... МИРА: А моје закрвавио, Мој бели дане! СТАНИША (притискајући је к грудима): Лане! МИРА: Па баш где срце куца, Ту прска крв?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Ја сам тебе питô: „Изволи, господине?“ Ти кажеш: „Изволим, изволим, Давиде.“ Е, ко је сад крив? Ја бели нијесам, јер слушам што старији изволи и нареди. Судац: Ти си, Давиде, и будала, и ниси будала.

турска војска башица — „прва ракија из казана кад се пече, прве нац“ башуна — јагњећа глава; главурда бели — заиста, одиста белћим — можда, ваљда бендати — уважавати, признавати берићет — изобиље; обилан род; родна година

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Из уста просипа крв и жуч и пену. Отворила уста, умире и снива Бесни танац, раскош Иродова дома. Бели осмех модрим лицем се разлива. Тако мру на југу. Салома, Салома.

Усијан се песак бели и прелива, Задрев у небеса ред планина спава, На црвеном жалу слет ждралова снива, Рој мушица дршће изнад речних

У КЛАНЦИМА СЕ МОЈА ДУША ВИЈЕ МЕЋАВА Бескрајна и бела пољана почива, Као мртав херој залеђена трупа, Коме бели покров ловоре прикрива. Све је пусто, као да клетва приступа.

И подне и поноћ једнолики, мукли. У тој јези као и богови сами Да су се пред болом у амбис повукли. Само бели бездан пахуљице веје.

(1917) НЕРАНЏИН ЦВЕТ О, неранџин цвете мирисни и бели, И ми смо женици стигли из далека. Царске твоје ките судба нам додели, Јер невеста жудно на жалу нас чека.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

и чинио да се иначе тамни доњи спрат готово не види а да се више тог зеленог свода горњи бој јаче, више истиче и бели са редом окречених соба.

Мало погрбљена. Забрађена затворене боје шамијом да јој јаче одскаче и бели јој се везена око врата бела марамица. Сува, паметна, строга лица; очију увек јако, јасно отворених, уздигнутих, мало

И док тако чека да то све изађе, он једнако стоји и гледа како се све више раздањује, чаршија почиње да се бели, шарени од уздигнутих ћепенака, излога, и чисто сва се светли од већ сасвим распаљених мангала.

Погрбљен, без појаса, у папучама и белим, високим чарапама. Више њега види се како се бели кћи му, Јованка. Као свакад, тако је и тад обучена у бело одело.

И заиста, чим је ове спазише да вири, бели се на капији више оца, почеше да је вичу: — Оди, Јованка, оди овамо! Јованка на то одмах се забели.

После, као муком одвајајући се, силом, мирно, тихо, да их не пробуди, улази у кућу, улази у собу. Бели се постеља му.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА Садржај СКРАЋЕНИЦЕ 2 АЉМА 4 БАГРЕМ 4 БАДЕМ 4 БЕЛА ЛОЗА 5 (БЕЛИ) КРИН 5 БЕЛИ ЛУК 5 (БЕЛИ) СЛЕЗ 8 БИБЕР 9 БОГИША 9 БОГОРОДИЧИНА

СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА Садржај СКРАЋЕНИЦЕ 2 АЉМА 4 БАГРЕМ 4 БАДЕМ 4 БЕЛА ЛОЗА 5 (БЕЛИ) КРИН 5 БЕЛИ ЛУК 5 (БЕЛИ) СЛЕЗ 8 БИБЕР 9 БОГИША 9 БОГОРОДИЧИНА

НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА Садржај СКРАЋЕНИЦЕ 2 АЉМА 4 БАГРЕМ 4 БАДЕМ 4 БЕЛА ЛОЗА 5 (БЕЛИ) КРИН 5 БЕЛИ ЛУК 5 (БЕЛИ) СЛЕЗ 8 БИБЕР 9 БОГИША 9 БОГОРОДИЧИНА

буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п. трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265). (БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум).

трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265). (БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум). (Бели) крин, љиљан, лијер (грчке речи), занбак турски), богородичино цвеће, бела богиша (упор.

корена препоручује се у Луіћевој Љекагуші као средство против мокраћног песка и камена (ЗНЖОЈС, 14, 86). БЕЛИ ЛУК Кноблауцх (алліум ѕатівум). Бели лук, чешањ, чесно, чешњак (Шулек; Софрић, 149), сарамсак (БВ, 16, 1901, 280).

БЕЛИ ЛУК Кноблауцх (алліум ѕатівум). Бели лук, чешањ, чесно, чешњак (Шулек; Софрић, 149), сарамсак (БВ, 16, 1901, 280). У народној медицини и враџбинама има б.

виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда га од себе одбаце, па без бола умру (ЗНЖОЈС, 6, 130). Бели лук не треба требити ноктима, »јер од тога плаче« (Софрић, 150).

л. (ТРЂ, КНР, 36). Литература: Мојо Медић, Бијели лук и нокат, Јавор, 1891, 189 ид.; Тих. Р. Ђорђевић: Бели лук, Караџић, 4, 1903, 194 ид. (БЕЛИ) СЛЕЗ Еібіѕцх (алтхаеа оффіціналіѕ). (Бели) слез. С.

; Тих. Р. Ђорђевић: Бели лук, Караџић, 4, 1903, 194 ид. (БЕЛИ) СЛЕЗ Еібіѕцх (алтхаеа оффіціналіѕ). (Бели) слез. С.

; Тих. Р. Ђорђевић: Бели лук, Караџић, 4, 1903, 194 ид. (БЕЛИ) СЛЕЗ Еібіѕцх (алтхаеа оффіціналіѕ). (Бели) слез. С. је у народној медицини једно од најпопуларнијих средстава од, тако рећи, свих болести.

, затресе је и каже три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«. Онда метне бели лук међу в. ракље и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, па бежи кући без обзира (ЖСС,

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

у Константинопољу видео потпуно црне луде, црне, каже, као угарак, и да су такви рођени, и да су им само зуби блиставо бели, и беоњаче, остало је, вели, црно као ноћ, да је тамо црква, у престоници Византијскога царства толико велика да у

Јелена У сну ми се Доротеј јавио као витез. Под њим бели коњ, са као злато жутом гривом; он у сребрном панциру. Уместо калпака, камилавка. На застави копља велики зелени крст.

Онај гавран од малочас лежи у подножју јелке сломљеног крила, а изнад њега бели крст, исти крст, исте величине и облика као онај на Доротејевим грудима. Само је боја различита.

“, одвратио сам. Рекао сам „сиротог калуђера“. Отворила је уста, видели су јој се горњи зуби, бели и једнаки, затим их је затворила.

битке, не осврћући се на лом и кркљанац око себе, наставио да тумара по ливади, погледа прикованог за траву и да тражи бели слез, коњски босиок, дивљи сирак, млечику, да вади корен коприве и све друго, сав онај сијасет тих биљчица.

Рече да се пећина осветлила изненада кристалном светлошћу. „Отворише се врата у стени и изађе бели анђео. У једној руци држаше пламени мач, у другој јагње.

У Никанора, бели анђео стајаше непокретно у златној прашини у отвору врата и дуго му говораше. Према ономе што нам је Никанор о томе

Шта ту има више да се каже? Окрени бели неисписани лист и почни из почетка као да никад ништа ниси написао и као да тек сад учиш слова.

Педесетак корачаји даље протиче Бели поток, који ту прави танки слап што се обрушава у округли пенушави вир с ковитлацем у средини.

не би ме овако сићушног ни осетили на својим леђима, галопирали би по Саборишту као пастуви, прескакали би врзине и Бели поток по стотину пута и никаквог умора ја на њима не бих спазио. Опет бих ја био тај који испашта.

фијуче и засипа литицу сметовима оштрог снега, а ми унутра не хајемо на њен бес, разбашкарили се, оне одевене у бели креч, а ја на рутавим медвеђим крзнима.

грбаве овнове и помахнитале ждрепце, роне у дубоким зеленим вировима а испод носа им промичу златне пастрмке, горе бели, прачисти облаци као јагањци, на западу пожар смираја, влажне похотљиве усне им на уву шапућу будаласте, мазне речи.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1885. У НОЋИ За даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, кô да вечност снива, Потмуло хуји...

Алу ће, кô рајски феникс, синути слобода мила, И ја ћу стојати ведар где сада погружен стојим, И наш ће орао бели широко развити крила Над урвинама твојим. 1889.

ње пешчано море и жубор кладенца чиста, Поклоник пролази туда и струју ледену пије, И џигит нполеће с коњем, и бели башлик се вије, И копље Високо блиста А деца севера тавног, журећи на базар шумни, с мазгама пролазе туда тражећи

И старо, столетно храшће зашушти монотоно Старинску некакву песму, старински неки јад; Бели се занија цветак, кô мало сребрно звоно Запева цео сâд.

Друго ћеш ми одмах рећи, За колико могу прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет? Треће, пази што ти велим!

Друго морам одмах рећи, За колико може прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет? А треће ми строго вели, Да одговор одмах жели, Ил' ће са мном бити јад: Шта владалац

Аи ко ће то да зна, Да сам тако јевтин ја! Но ал' сад ми мораш рећи; За колико могу прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет?“ „Јаш'те сунце место хата, И за дваесчетир сата Проћи ћете земљу сву, И бићете снова ту.

Крај њених зидина славни Свештена протиче река и плодне спавају равни. Град многољудни овај кô бели лабуд се вије Из густе, палмове шуме, што платна његова крије.

Он је кроз сутон тавни Бацио замишљен поглед на пусте и тихе равни. Са русе његове косе башлик се спустио доле, А бели, широки бурнус груди му покрио голе. То беше Бен—Касим главом...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

сто, очекујући на њему Ваше писмо, сагледао сам онде, место познатог дугуљастог плавкастог омота, један незграпни бели, који је носио у своме горњем левом углу државни грб.

Тек кад сам своје уво прислонио уз рукопис, чух пригушен шапат и разабрах ову историју. „Родили смо се као бели белцати јагањци. Наша отаџбина била је малоазиска Мизија, љупки предео, пун сочних ливада.

А сада погледајте око себе! Од стуба до стуба павиљона разапет је бели свилени конац. То је путања Меркура, планете која је најближе Сунцу.

Сунце ствара, и водене снаге, бели угаљ, јер оно без престанка уздиже на Земљине висове вода која отиче опет у дубину.

Њено тело нисам сагледао. Али сам кроз огртач осетио њену топлоту. Уто се свршио и светски рат. Један бели пароброд, на којем се лепршала енглеска застава, стојао је код Ланчаног моста, под паром, за Београд.

Погледајмо, макар и кроз прсте, доле у дубину. Под нашим ногама се бели ужарено море. Ми смо на крају нашег путовања. Да, тако је изгледала наша Земља у ово доба.

или бакра стоје, уредно поређани, у једној оближњој згради да оданде буду одвезени у Музеј Кнеза Павла у Београду. Бели један тесаник од плетварског мрамора, узидан у зидове базилике, показује да је, при зидању, ове цркве, антички

Снег још покрива планине, бели се, трепери и румени у зрацима Сунца, а језера се плаве као лепе очи које гледају зачуђено у нас, изгледа као да нас

На истоку се бели руска раван, прекривена снегом. Шта све не угледасмо за ово четврт часа нашег путовања! Попели смо се на висину од

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ВРЕМЕНА СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Свуда се бели – пао је снег! Засуо дољу, посуо брег, Соник се сија, стакли се лед, Сонице амо – на њих је ред!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Нико не зна какав је мој живот, али пакост тера своје... Што не одох некуда у бели свет, па да слугујем до гроба, али да не гледам очима шор и комшилук. Већи су и од Бога и од цара шор и комшилук!

Срба и Лука, то није више проста рачуница, ни једна трпеза. Није то више салаш, него је бели свет... И још је Срба увек двоструко рачуновођство!

Једаред те ја несрећно удомих, други пут ти сама. Немаш среће за удају, и остави се удаје, па да те сами бели голуб запроси. Имаш дете, предај се њему. Ништа лепше и слађе за жену него дизати дете, и бити мајка...

Све смо се удавале, и све не може бити лепше усрећиле... Кажем ти, бели голуб да те запроси, терај га, док се није назвао муж . — Јулица се разведрила, смеје се.

Чак је и кокетна и лепа поп-Томиница у гробу. Умро онај њен фини бели носић за који је вечито био запет црн вео с вишњикастим ситним бобицама.

— Дивота! Снег! Студено! Све се бели, варошица спава, мир је... Да су планине унаоколо, куд би још лепше било. Тамо, човек у висину види до под небо, а по

Господе, не дај ми с памети сићи... Шта ми је требало да се везујем за туђу децу, за бели свет, и шта ми је требало да ме сад боли растанак од Луке...

нико се више не зове својим личним именом; лебди се у атмосфери горке сласти поезије; у атмосфери по којој лепршају и бели анђели живота и црни анђели смрти. Одједаред се осетило да пуца зора. Светлост и стварност.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

на обали Да мећу врбама пролиста Кренуо сам ка великој капији Отвореној нада мном у зениту Нисам знао спушта ли се бели град Из облака у мене Или ми из утробе у небо расте Вратио сам се с пута Да сазрело камење из завежљаја Овде на тргу

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Онда нам нареди да се вратимо у батерију и да се распитамо. Поднаредник коњушар био је Светозар... Онај бели. Зовнем га и питам јесу ли сви коњи на лицу. „Сви су овде“ — одговори ми он одрешито.

Припуцаше топови са бродова. Залепршаше бели букетићи према небу, око аероплана. А небо плаво као споменак, чисто као око девојачко, а бескрајно као мисао.

У даљини негде видимо како се бели кречна земља и блешти на врелом сунцу. Све те трошне куће и тужни, спарушени дудињаци, и цела ова разривена долина,

Једна наша батерија туче село Врбени. Оданде беже мештани и распознају се бели бурнуси була, које се склањају у бугарске редове.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди, али управљеном у напред значење мора да је чудно боље; бели се друм у бескрај све више измеђ борја, са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди; брише песма моја: то облак

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

о птицама и рибама златних крила, о прозрачним леденим бреговима у чијим недрима, као у дворцима од кристала, спавају бели медведи и виле сребрних коса, чекајући поларну светлост да их пробуди.

Задрхта мравица мајка. Бели мрав био је њено дете. Није га се могла одрећи. Зато се обрати племену и рече: — Ако сам ја мрав — зашто се у мога

Племе постиђено саже главу, али сенка сумње остаде. Бели мрав — ко је још за таквог чуо? Искоса и потајице пратили су старци рашћење белог мравка, очекујући да једног дана,

Али, што је више растао, бели је мрав постајао све бељи. Мајка је слутила да је то због оне беле, снежне зиме, али како да то другима каже?

мравице пењале су се ка њему, осмехујући се, а на источној страни неба растао је месец бео и крилат, као најкрилатији бели мрав на свету. О ПАПАГАЈИМА И ОВЦАМА Било једном једно Царство и у Царству један Цар.

Кроз густе подводне шуме, као бели јелен, пробијала се Сребренка, док нису стигли до дна обраслог коралима и морским криновима, посутог звездама и

Дечак није могао да се начуди њеним причама и пустоловинама од пустиње Калахари до Северног поларног круга, где је бели медведи и фоке дочекују као Краљицу! — Гле ти краљице!

»Ако никада нисам сањао — сад сањам!« — младић протрља очи. Бели багремов облак лебдео му је изнад главе, а мајка га је у чуду посматрала. — Ту воде никада није било, синко мој!

Месец и облаци о томе не говоре... Али, у светле летње вечери када се у језеру, као бели цветови локвања, расцветају звезде силази са висина глас фруле и не престаје до зоре.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Тамо иди! Иди у циганску махалу. Иди да видиш сина, како Циганке облачи и »бели свет« поји и храни... Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и срећан ти дан!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

ти га ватром Запали сама — Јер искре саме Из тебе бију, Лепше од свију Анђела раја, Што нежно шуште, Кô бехар бели, У топлој речи Молитве твоје.

Враголан вила опи га цела, Тихо по глави спусти му бела Свој бели драгуља вео. У двору чара, где кристал стрепи, Сада је витез био; Као кип стоји, гледа и слепи Од блеска што се

ја сад волим једну, Волим ону медну, ону слатку, чедну, Јер је она сама миља извор цели, И сунце и ружа и мој љиљан бели. 4 Када гледам очи твоје, Сав бол и јад мину ти'о; Но кад љубим усне твоје, Ја сам посве здрав и чио.

Лабуд рибњаком кружи И пева, и песма звони Све тише, и певач бели У гроб водени рони. Све је немо и мрачно! Цвет је раздуван цео, Згасла је звезда и с песмом Потонô лабуд бео.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

у других зелено рухо, зелени коњи и смеђи брци; у трећих црно рухо, врани коњи и црни брци; у четвртих бело рухо, бели коњи и плави брци.

Уранила Косовка девојка, уранила рано у неделу, у недељу прије јарка сунца; засукала бијеле рукаве, засукала до бели лаката, на плећима носи леба бела, у рукама два кондира златна: у једноме лађане водице, у другоме руменога вина.

на мејдан, да с' надстрељујемо, па ако ти бог и срећа даде те ти мене данаске надстрелиш, на част тебе моји бели двори, и у двори моје достојање, и кадуна моја верна љуба; ако ли те данаске надстрелим, не тражим ти ни двора ни

беже Костадине, иди, брате, безистену моме, донеси ми стрелу татаранку, у којој је стрели татаранки девет бели соколови пера; а ја идем с агом на кадију, на мешећеми да нам синџилати да међ' нама после није кавге“.

Утом Марку и Костадин дође и донесе стрелу татаранку, у којој је стрели татаранки девет бели соколови пера. Метну Марку стрелу татаранку, оде стрела у пра и у маглу, очима се не да прегледати, а камоли премерит

На част тебе моји бели двори и кадуна моја верна љуба, тек ме немој, брате, обесити!“ А беседи Краљевићу Марко: „О Турчине, жив' те бог убио!

Кад је био на пољу Рибничком, угледа се један шатор бели; пред шатором копља ударена, а за копља коњи повезани, под шатором ага од Рибника, седи ага, пије Малвасију, с њиме

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

НИЈЕ ТИ НИШТА То каза Па га смаза ТЕЛЕФОНИЈАДА На широком царском друму Што пресеца прашуму Срели су се Бели слон И један црни телефон ХАЛО Рече бели слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И

На широком царском друму Што пресеца прашуму Срели су се Бели слон И један црни телефон ХАЛО Рече бели слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон Ни командир шумске страже

пресеца прашуму Срели су се Бели слон И један црни телефон ХАЛО Рече бели слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон Ни командир шумске страже Није знао да ми каже Да л’ слон

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

не доносим овде напред ни изговарам врло поштени и доброчовечни безимовити и смерени братољубиви частни ред, калуђери бели и свештеници, владике и попови, ђакони и ђаци!

ће одврнути од њих тај гњев поветрени, кугу, забраниће јој да оним временом више не мори те људе по њину вилајету. БЕЛИ АСПИС Јест Христос и камен бели аспис и аспис такву јакост има те змијин јед раствара, у ништо га чини.

БЕЛИ АСПИС Јест Христос и камен бели аспис и аспис такву јакост има те змијин јед раствара, у ништо га чини. Тако и Христос прогони једовиту силу од човека.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

По дувар, бре брате, све слике, ем девојачке! Ама, рече, не од наши девојчики, веће од ники из бели свет... па... ете... несу, рече, обучене, веће, ете, како саг да ти кажем...

Што? Што, бре?... Да си научи немацку јазију, аустријски буквар, па да праћа књиге, демек писма, на аџамије из бели свет, на официре, инџилире и писаре?! Тој ли искате?!... Ба!... У мој век... сал тој да бидне — неће!...

— Сал јоште једанпут да чујем инку лошотију за теб’, — из кућу те не пуштам... Туј ћу те закопам. Чаршију и бели свет веће неше да видиш! Како она кумрија — рече и показа на једну што је у кафезу — веће бели свет неће да видиш!...

Чаршију и бели свет веће неше да видиш! Како она кумрија — рече и показа на једну што је у кафезу — веће бели свет неће да видиш!...