Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога
Стана је обукла своје стајаће руво, главу је забулила белом куповном шамијом, па није заборавила више левог увета и једну црвену ружу заденути; зубун бео као снег, а по њему
— Већ је и „достојно“ звонило, и сад се тек, с оне стране манастира, у загаситом зеленилу, указа Стана у своме белом зубуну, за косом црвен цветак, а око врата онај грчки дукат сјаји се према сунцу; а поред ње иђаше њена гадна мати,
Милисав тога дана не беше на заветини. Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу. Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
греху рађају, то ако хоћемо разумно да толкујемо, ништа није друго него незнање, јер сви што нас је год на белом свету, кад се родимо ништа не знамо.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
што видиш то је само до Словца и до Бранковине, а Грбовић с војском башка је, а Кедић башка, а једну војску имамо на Белом Броду, а другу на Палежу — чувају од Београда, — а једну имамо код Свилеуве у Гомилици, према Шапчанима и
и по другим местима подгорским, селима око Медведника, дотле неки Јовица из Врбице са 40-50 момака пређе на Белом Броду Колубару и преко ваљевске оде у шабачку нахију.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Никад му лепша није била. Као да је свему на белом свету позајмила своје лепоте, тако све беше лепо око њих... Наједаред пуче пиштољ. Он се трже. — Устај!
— А како си ти то сазнао? — упита Ногић Деву. — Ех, како!... Ја морам знати!... Чуо сам!... Све на белом свету, све што ова моја уста кажу, ја или чујем или видим!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Насред катедрале лежала је она, Као Илузија која је умрла. Тако плава, тужна. У белом оделу, Легла је међ руже и миртино цвеће. Редови властеле на дугом опелу Стојали су немо и држали свеће.
ПЕСМА Господ ме сеја цело време, И свуд сам нова реч и знамен — У белом хлебу прво семе, У тврђавама први камен.
Развије јутро као пламене, Хиљаду белих крила по мору, А светлом земљом проспе знамене, И речи свуд по белом мрамору. Тад су пред тајном што је морила, Сва уста ствари проговорила.
И отров и причест у срцу и духу, Свуд себи доследна, без међе и стега: Идеја у белом непорочном руху, Самобитни закон дигнут изнад свега.
Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна. Мефисто сеђаше исто онако грозан и блед као
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Затворише врата. Видео сам једну велику, светлу, високу, чисту собу. С обе стране кревети с белом простирком. Крај кревета мали сточић с чашама, пљуваоницама, медицинама и понудама.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Гле друге дар ти носе; Од ружа гнездо, красно, у гнезду гучу јасно Две сиве грлице! Не слуша лепа Јула, Већ белом руком маше, За њоме вес’о јаше Тај женик невера.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
И пошто га, испод иконе, на белом чаршаву полако, нежно наместише онда га свака, прекрстивши се, целива у чело, запали му свеће више главе, и после се
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
ти попови тамо, у свили и кадифи, што тајно икад се напију наздрављају патриотске здравице, они сељаци у чистом белом рубљу, што пливају у благостању и што у земљи крију чаше са сликама краљевих синова да их изнесу у своје време, баш су
Тамо пред својим шатором, испружен на трави, лежао је Јуришић и гледао у небо. На његовом белом и болесном лицу дрхтале су сетно паучине брига. Нешто се догађало у њему. Али он оста непомичан и ако осетио Христића.
исправи и цела појави на оном белом правом друму. Наједанпут онај батаљон што је маршовао на зачељу колоне, онај реп гусенице, прште у стрелце, сиђе с
Онда сам дојурила овамо, нагло отворила врата, обухватила погледом целу собу па сам га приметила на великом столу, у белом великом омотачу и са оним твојим финим, својственим рукописом, мили Алексије.
Африка
На пристаништу школа црних бабица у белом, црних болничара у белом, девојке и младићи, чекају директора школе који стиже нашим бродом. Искрцавамо се.
На пристаништу школа црних бабица у белом, црних болничара у белом, девојке и младићи, чекају директора школе који стиже нашим бродом. Искрцавамо се.
сузе, изгледало је бесмислено, капале на руке једино што сам се растао са једним старим господином који је, покривен белом колонијалном капом, стајао далеко на друму.
Велики разговор, о животу, љубави, шумама и умирању, са великом белом децом која су неким чудом остарела. Дознавши да ћемо у шетњу, црни нас дочекују на реци са там–тамом.
Једва улазим у први европски бенгало. То је стан католичке мисије. Два оца мисионара, у брадама, у белом колонијалном оделу, дочекују ме као да ме одавно знају; служе ме пивом, причају ми о себи да би ме заварали и да бих
Удружена тек у Голд Косту са Белом и Црвеном Волтом, она постаје једном од највећих прашумских река. Овде је већ пуна кајмана крокодила.
Лав је зарикао. Играј Дјандио. Шеф сомона, рибара на Нигеру, Бансумана Тофана, галопира нам у сусрет на белом коњу. Он је у пространоме плавом бубу који се разлепршао на све стране, главе обавијене у огромну плаву чалму, ногу
Данас Горе више не постоји. Негријери Гореа су празни иако, из других разлога, црнци умиру још увек под белом цивилизацијом. Горе не постоји! „Ово је земља белих!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Пред зору, међутим, имао је да слуша, стално, бат ногу укућана, који су ишли у посету белом зецу. Чинило му се да је познао, и нехотице, ћопави корак Божичев, затим, корак Јохана Шмерца, праћен ударцем штапа по
Павле спази неколико капиџика, а над сваким, на белом зиду, у плавим нишама, од порцелана, главе чувених, покојних, пастува ергеле, са црним очима, и црним ноздрама.
Исаковичу се чинило да га воде кроз зидове, и кроз једну плаву нишу, у белом зиду, у којој је видео кип Венере, са руком на пупку.
Ниси ти једини лепотан на свету! Ја сам ти је, каже, дао, али сам се преварио. Не дам своје дете белом медведу. Москалу! Ана, својим женским смислом за скривено, тумачила је Петров бес, као неку луду љубомору.
А у саонама, као да је летео. Пред њим је трчала бескрајна зима, у белом, у леду, у плаветнилу, а први пут је сад упознао и росијску тројку.
Павле га није ударио. Он се затим облачио, мирно, у своју, парадну, куртку, а у белом, окреченом, зиду Жолобова, у дрвету, није више видео своју покојну жену, него госпожу Евдокију и њену кћер, Теклу.
појава, али је, у црнини око врата, и белини свог жабоа, са мрким лицем, носат, бркајлија, крупан – са росијском, белом, кокардом, на трикорну – био права војничина.
Трифун никад није био чистији, сребрнији, накићенији. Корачао је, као да игра, у тесном, белом, кожном, килоту. Чизме су му светлеле. Сабља му је севала. Изгледао је двадесет година млађи, него што је био.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Косово је завијено у густу маглу. Бановић Секула иде на своме коњу. Изненада из магле искрсне неки непознати на белом, хромом коњу, са три ноге. Он чини утисак исцрпелог и слабог човека.
Али су ови сељаци темељне грађе и развијених мишића (у Србији такве зову „токмацима“). Плави и смеђи са белом кожом су код њих све ређи. Кожа лица им је црно-жућкасте масти, коса и бркови црносјајне боје, а очи црнкасте и смеђе.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Из католичке цркве излазили су девојчурци у белом, с малим молитвеницима у рукама. Имале су венчиће на главама и представљале су Исусове веренице, шта ли?
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Шамика као из кутије, могао би на грофовски бал доћи. Сад неће више чекати, поседају на двоје саонице, па управо „Белом коњу” на бал. Уђу у салу. Нико још не игра. Полачек млађи заповеди да свирају.
Црњански, Милош - Сеобе 1
нешто, међу ужетима, непрестано кидало, задржао их је задивљене, својим несхватљивим, великим бројевима, нафарбаним у белом кругу, на зиду цркве.
Ипак, да би искалио жуч, окрете се, румен и ознојен, под белом периком, официрима, обесивши једну од својих великих рукавица за пас и одмеривши све, редом, укрућене, гологлаве,
Па како се ноћу јавља сад, летећи на белом чаршаву. Па како је Димче Диаманти уз прву, венчану, жену довео и другу, па како сад сви, утроје, живе.
Са таваницом изнад главе и постељом белом своје снахе испод себе, затворен у четири жута зида, осети се потпуно одељен од света.
пригушено, она пред завесом спази и трбух, огроман трбух свога мужа, његова уста и очи и нос, цео његов лик на белом чаршаву, крвав, са прекланим гркљаном, и црни клобук, што је лебдео над том главом.
Била се обукла као млада девојка. Имала је на глави читав пласт косе, који је био повезан белом траком и висио позади као уврнут коњски реп.
своме сину, принцу Карлу Евгенију, који стајаше задивљен иза ње, пред свитом дама, дворјана и кирасира, и сам под белом напудрованом периком, повезаном црним шепутом, сав у чипкама, са ратничким оклопом, Принцеза Мати рече гласно, тако да
је чиста и мирна, великих, разрогачених очију, испружених руку, покривена својим свилама, као да је била сабласт у белом, окреченом зиду. Грозним и строгим погледом гледала је у врата. Аранђел Исакович растера бабе, да их самртница не види.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Нешто даље налази се нека кутија. Инжењер у белом мантилу хвата ме за руку и намешта испред камере. Погледам лево, кад тамо ја— сав у коцкицама и пругама. Телевизија!
Хвала, како сте ви? Зашто им говорим ви? Не знам. Тако. Вероватно због тога што су успели тамо иза црте, у белом свету. Због тога. Откуд знам? Поред њих стоје њихове жене. Гледају ме као кроз двоглед обрнут наопачке.
Богзна шта им је све напричао о нама. Можда да једемо малу децу? Зашто су дошли кад су успели тамо, у белом свету? Да продају стару кућу која се руши, да уговоре изложбу или да летују. Трећи да сахране стару мајку.
— питају ме успели момци. Њихове Хелен, њихове Лу, њихове Меги обично имају веома јаке везе тамо, у белом свету. Јер њихов тата или њихов ујак је то и то, чуо си, зар не? Чуо сам. Оне могу да уреде да се ствар преведе.
Можда би било интересантно? Можда бих и ја једанпут постао успели момак, тамо, у белом свету? После нешто брзо причају на француском и енглеском са својим женама, а ја стојим и све се више смањујем.
— А гдје сте се смјестили? – Ту, близу... – Данас ће бити пакао... — казала је и погледом избројала чаше на белом столу. — Већ радите? – Трудим се . . . Онда су заћутали.
јутра на Тераси, када су за две слободне столице њиховог стола седела покрај њих и два пораза, један покупљен негде у белом свету, други зарађен овде, код куће. Погледали су се и осмехнули. – Колико остајете? — упита она.
Најзад, она се попе и заузе своје уобичајено место покрај кондуктера. Преко црне хаљине обрубљене љупком белом чипком огрнула је зимски капут.
у ону ординацију у којој је стајао без ичега на себи, чудећи се наслагама нечијег потпуно туђег меса на слабинама, белом, меканом стомаку, дрхтавим ногама, светлу, па и оној кардиографској траци по којој је поигравала танушна линија
– Још једна кривица, значи! Да чујемо! – Ти! Ти си инсистирао на белом вину, да би брже стигао до грудњака и чарапа... Човек се насмеја од срца: – Чарапе! Млађе камено доба секса!
Упала је забуном у мушко светилиште. Није требало дуго чекати на казну: мудоња у белом оделу опкорачи наслон столице покрај њене и седе. Столица зацвиле под тежином његовог, као туч набијеног тела.
Знате ли ко су, како се зову, одакле су? Познајете ли их? — Не познајем. У ствари, препознаћу онога с брковима у белом оделу. — Чак и ако их пронађу после три месеца, то неће бити довољно. Рећи ће да сте их сами изазивали.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Ево како се врачарица Кубариха, у преводу Лоле Влатковић, поистовећује са ушатим: Што ли бежи зечић по белом свету, По белом свету и по белом снегу?
се врачарица Кубариха, у преводу Лоле Влатковић, поистовећује са ушатим: Што ли бежи зечић по белом свету, По белом свету и по белом снегу? Трчао је хитри покрај оскоруше, Трчао је хитри, жалио јој се.
у преводу Лоле Влатковић, поистовећује са ушатим: Што ли бежи зечић по белом свету, По белом свету и по белом снегу? Трчао је хитри покрај оскоруше, Трчао је хитри, жалио јој се.
За њим скочи други, трећи А за трећим и четврти. По ћилиму белом скачу Један другом на кркачу; Преметну се преко њушке, Ваљају се полеђушке.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
На ону страну он окреће око Ди јуче они њега чекаше. „Код оне врбе што се оно бели, Да ко је оно у оделу белом?“ Овако збори, журно веслом граби, И река, вели, да је шира данас. У крају сад је, али ди је она?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Али мати? Улази она тихо, поносно. Увек обучена чисто, са белом марамицом око врата. Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица. Да ли се и они уче као ја?
Са зајапуреним лицем и кô крв рујним устима дође она и до мене, заста — па онда голом до лаката, белом ручицом зграби воде и попрска ме. — На! Ево и тебе!
— Донеси — пресече је он. Марика се врати и донесе те крушке у лепом, белом чанку, покривеном још бељим пешкирићем. донесе их, откри, па као увређена седе до Мите и поче да мотри, гледа у њега,
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли лицем, ОКОМ, та поноћна дивна јава Месечину надасјава.
се смеше, а равно поље, студени бреже, милотом тешком већ обамреше, милотом тешком заспаше веће, покривају се одором белом, покровом снежним, зимњим оделом, док опет божји жешћи смехутак не стопи са њих тај бели скутак.
је тај греје од главе до стопе, од главе до стопе дркћући од нада, стала је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци, ој, оче, ходи! отвори врата једној сироти!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
У онај дан кад цар Петар из куле изиђе, беше један кривац на белом лебу који бијаше осуђен на робију од девет година, по робији од девет година да буде један дан на беломе лебу, па
Ја сам ти од злотвора у правду оптужен, и будем ни крив ни дужан осуђен. На белом лебу јавим цару да ћу му кћер наћи ако ме пусти да ју тражим, па дођо већ ево у девето царство а нигде ми не знадоше о
Испродаје све што је спечалио, па си штурну у свет да печали колико хлебом да се храни. Тумарајући тако по белом свету, намери се у неком селу да коначи у некога големога домаћина.
Наједанпут кућа се затресе, а голем и сув неки човек, са големом белом брадом и великим ноктима дође до софре и стаде кусати.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Све у свему, било је то прилично конфорно место с употребом дељиве реке. Мој матори написа једног дана белом бојом на прамцу „ЧАМАЦ“.
Бланшара, каји је био частан човек, а не као ови данашњи француски шалабајзери што се мувају у врећама за спавање по белом свету и разносе вашке! То је, укратко, прича о томе какав је човек био деда Гаврило.
типови као што је Мишелино, и што је асфалт таман и мокар, и што се чаша замагли када се у њу налије хладна пивчуга са белом крагном, и што може да се до бесвести база улицама и виче неком леваку: „Ћао!
И да ћу долазити горе у Голфијану у белом двоседу, грмећи на све стране. Помислих да некако није у реду што само нас двоје шипчимо пешке натраг кући, док се сви
— што реко Дрнда. Тако ни до дана данашњег нису пронашли бакуту. Па ви сад видите шта вам се све може исподогађати у белом свету! Што се тиче Лондона, у коме сам се нашла потпуно без везе, могу вам рећи да Енглези немају нимало маште!
Познајем много фрајера који су се погубили по белом свету због тога што са собом нису понели ништа друго у џеповима сем лове, ако можете да ме пратите. „У пићу?
овој земљи и даље сматра да се човек као он, дакле дубоко узидан у темеље домаће књижевности, може и даље одржавати на белом хлебу ... —Шта је с оном проклетом кафом? — виче из свог бункера. — Може ли камилица? — вришти маман из кухиње.
бих се, пре свега, запитао да ли смо у овом тренутку, имајући у виду сву његову објективну сложеност, даље или ближе белом у односу на субјективно полазиште са црног?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Из једне књиге, препуне слика, девојче неко, чаробног лика, изиђе крадом, у руху белом, зави је магла прозирним велом. Девојче лута и куда крочи путнику сваком засени очи.
Звончића ево, тај се ко небо плави, и љутић ту је, жути пламен у трави, ивањско цвеће, у руху белом, бујном, кукурек зелен и мак са капом рујном. Јави се деда, твоме се писму надам.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
То ловац пролази селом, И брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копреном белом. Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе — А свежи јутарњи дах прелêће долине мирне, И шум се разлеже благ, кад
Нађу га у самом рају... Он се попео лепо На рајску лиснату воћу, па златне јабуке једе; А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву, Још многа некаква деца јабуке једу и седе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Само коњи машу реповима и трупкају ногама. Однекуд излете командант дивизиона, јашући на белом коњу са кусим репом. За њим су јурили командири, ордонанс-официр, ађутант, маса подофицира, ордонанаса.
су коњи и грцали, издужујући вратове да бисмо им попустили дизгине, а са вратова њихових је капао зној, измешан са белом пеном. Пред дивизионом сјахасмо. — Господо, изволте ићи! нареди командант, без иједне речи више.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Шљиве цветале, па се цело село заогрнуло некаквом свечаном, белом одећом, а мирис од ње пружа се далеко унаоколо. Понегде је ова чиста, бела одећа прошарана црвенкастим јабуковим или
И над том белом, миришљавом завесом трепере светли сунчеви зраци и виси осветљен свод чистога небесног плаветнила... Идући у школу
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 56. Облак се вије по ведром небу, И лепи Ранко по белом двору, Опроштај иште од своје мајке, Од своје мајке, од свога оца: “Опрости мени, мила мајчице!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Богови, на плећима са облацима тамним, болови и мора са валима помамним, пређоше по његовом белом лицу без трага. Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи, пуне таме, у зори, бол неизмеран паде му на
Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја. Проспем ли вино по белом вашем чаршаву, остаће на њему румен винограда. Проспем ли вино, замирисаће бео чаршав као снег по житу невидљивом, али
Да напијем недељи, кад се звона огласе и кад Сунце гране. Да напијем женама што стајаху недељом, пред капијама. Белом круху и врућој погачи, звекету дуката и свиленој, девојачкој марами.
Нек моје вино, које просипам ево бесно по овом белом, свечаном, чаршаву, зарумени у славу друга мог, каплара Проке Натуралова, кога су стрељали, 916, новембра првог.
пре хиљаду година, можда су одавде пошле дуге, јонске лађе, са црвеним једрима, са великим, светим знаком на своме белом кљуну, пуне тешких, винских ћупа, и нису се вратиле, никад више.
соколске медаље, лисмо којим ми је позориште из Београда одбило драму Проклети књаз, и једиу тробојну мараму, у белом пољу са сликом Скопља, какве су онда биле јако у моди. Све је данас смешно.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Жигове удара нарочити чиновник у белом, свечаном оделу, и благо укорева народ: — Полако, забога, доћи ће сваки на ред, нисте ваљда стока да се тако отимате!
Да видите шта је српска, витешка крв! Ударајте десет жигова, а не само два!” Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, и ја се тргох... Пробудим се из сна.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Насред собе, ове исте у којој он спава, стоји његова мила мама, сва у белом, као кад се спрема да спава; низ леђа јој пале дуге црне косе, а она оборила главу па се нешто много, дуго мисли...
На средини собе стоји висок сухоњав старац у белу руху, са белом дугом до појаса брадом. — Шта желиш, сине ? — рече ми старац — заслужио си много; даћу ти штогод затражиш.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Море, под носом нам беда, а ми зијамо по белом свету!! — Тако је! — прихватише сви сем Сретена. — ’Ајд’мо! — рече Радоје — а оставимо ову будалу нек се млати кад
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Сунце блешти по дрвећу, по целом белом свету, Млечни зимски зраци заслепљују му очи. Размишља дечак о сунцу као о лепој причи, Која се дуго преноси и
Често бива — од љубави чисте И незнани да се окористе; Пошто толико воли теле, крава Белом кафом планету чашћава! НАЈВАЖНИЈИ ПУТ ИСТОРИЈЕ Та стаза којом, предвече, Полако, ногу пред ногу, Говеда
БЕТОВЕН Понекад ми, само од себе, на ум дође: Шта би се десило да се Карађорђе Док је, са устаницима, војевао пред Белом Стеном, Сусрео са Моцартом, Листом ил Бетовеном?
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Спавај! Нек ти земља нежна мајка буде, Труни, добра душо, у покрову белом. И фијуком сетним нек ти ветар поје, Успаванку вечну кроз простране равни; А гаврани црни у сутон ће
Авај, И малену хумку под убогом јелом, И љубав ти чедну и бескрајну... Спавај, Труни, добра душо, у покрову белом. СТАРОСТ И У вечерњој магли пред нама се пружа Пусто црно поље, и убого село; Непомично на њивама жито зрело; Зраком
сам те вид̓о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама густим, с велом, и, ко звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране, Док последња румен
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
испупченије, лице уже, поткресивани бркови проседи, из већ збрчканог, по мало избријаног врата, а као увек обвијеног белом чистом марамицом, јаче му се истицала јабучица и грло, са око себе збрчканом, вратном кожом.
Прсти су му били дебели, кратки и са набраном али чистом белом кожом. Само на једној руци имао је, и то само један једини, велики златан прстен.
А највише га порази кад спази ашчикину голу руку, подбочену о кук, са заврнутом кошуљом, и то чистом, белом, те по томе он познаде да није прала судове, него да је сада сигурно разастрла постељу младенцима.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
У тај ма[х] уљезе у авлију и приступи к мени с дугачком, белом као снег, брадом свештеник, који, кад види да ја гречески ништа не разумем, стане беседити [и]талијански и на питање
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И те речи тихо су гореле у белом диму. Ћутао је, па се окренуо: да ли су чули И ови што седе по миндерлуцима око широког огњишта, где мрморе исте приче
Спусти се на миндерлук поред прозора, поче да срче каву, пуши и, наборана чела, вири кроз прозор. у белом диму снега и ветра Мијат једна умирује угојене вранце што, њиштећи, туку копитама у санке, а јутро се наставља мислима
” Ни једну реч: „Долазим” , мисли Аћим гледајући кроз ледени вез на стаклу у пут поред јасенова, сада још више у белом диму вејавице. Откако се вратио из Париза, трећа је година, није долазио кући.
Целог века, ти, псино, скиташ по вашарима, чаршијама, по белом свету дане и ноћи остављаш. Сигурно си трпео за мојом снагом и мислио на мене.
добро, оче. добро! Усне му задрхташе. Пара из уста замагли прозор и сакри очима оца на белом коњу. Вукашин се одмаче од прозора.
постадоше жуте, уплакане од дуге ноћи и чекања сунца, он се сагну и поче да их кида, а њихови зелени вратићи облише се белом крвљу. Гледа у жуто да ни о чему другом не би мислио. Броји дукате.
Гледа у жуто да ни о чему другом не би мислио. Броји дукате. Дебели, дуги прсти умрљани су белом крвљу, он неће да мисли на ону крв којом је ова ноћ у соби изнад његове постеље закрварила детињим плачем.
Свима да се покаже и сви да га виде. Клима главом кобила и лаганим кораком гази по белом путу мирним сенкама дрвећа. Аћим се клати у седлу, сунце и сенке прелазе по њему.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— плану дечак, а ветар га, као да перце збацује, стресе са себе и ишчезе. Дечак од страха задрхта. Сам! На целом белом свету сам!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
УЛИЦА ВАСЕ ЧАРАПИЋА ИЛИ ВАСИНА УЛИЦА Васу Чарапића, који се родио у Белом Потоку, звали су и Змај од Авале. У њему и јесте било нечег змајевског: сав јак, био је тако лаког хода као да га носе
Испне се на сам врх неки часак пре но што почну да се расипају, ка Белом граду, простори источних светлости и онда пушта да га те светлости оплету.
Непријатељи су му били Турци најамници, јаничари, крџалије; не и турски живаљ. Ханџија у Белом Потоку, под Авалом, Турчин, био му је и пријатељ: у јесен 1803. и у зиму 1804.
Тако је и малочас, у том белом преподневу док је, између две реченице које му је диктирао кнез, пратио гипкост пера које му се, наизменично, опирало
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ „Гледаћемо лишће и дрвеће, Брати ћемо јагоде и цвеће; Дивећи се планинскоме миру, Стићи ћемо белом манастиру; Па у храму, где су рајски зраци, Молићемо с' Богу“ - „И Божијој мајци.
С белом булом, Са зумбулом, Шарен-рајем, Рајским мајем, Цвећем, миром, Са лептиром, Летимо ти ми Срца топити - Ћију ћи!
сам те вид'о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама, с велом и, к'о црна звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране; Док последња румен
И по крају целом Цвеће нешто шапће са сузом на лицу. А ту је и Она - у оделу белом, Поред мене клечи, и последњу жицу Са уздахом кида. А ја мрк и ледан.
То ловац пролази селом, И брзе мамећи псе погурен у поле жури, Покривен копреном белом. Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе А свежи јутарњи дах прелеће долине мирне, И шум се разлеже благ кад
Нађу га у самом рају. Он се попео лепо На рајску лиснату воћку, па златне јабуке једе; А доле на цветном поду, у белом и чистом руву, Још многа некаква деца јабуке једу и седе.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Већ пуна три века отимају се седам наших вароши о Хомера, пошто су га за живота оставили да лута као бескућник по белом свету“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Натовари пуне канте паприка, купуса, лука или сена, и крене ноћу клисуром кроз Јелицу. Ноћ тиха. По белом, од месечеве светлости и прашине, путу, вочићи одмичу сами, кола шкрипе, циче, велики Месец залази за дубраву, и брује
гоњено од човека што је и сам зверског нечег имао у покрету па се жестоко трудио да му намакне кружну жицу на дугом, белом штапу обавијену. — Где ме увео? — У „тројку“, чујеш ли шта кажем?! — Ништа од тога не разумем, господине.
По путу, правом и белом од месечеве светлости, велике, тешке и покретне сенке од шуме. Ја бих рекао да су сенке; корачам, па ужаснут устукнем
— Мили, да знаш како те безумно волим, мили, безумно — па се видело колико је озарена срећом, милујући меком и белом руком његову плаву косу, док је он, румен и напрегнут, погнуте главе узбуђено дисао.
Стајао је то пред њим лично доктор-оператор, сав у белом, а на грудима крвавом мантилу, те га уморно али благо гледао кад је он буновно са столице одскочио и у њега се широко
као да ће се сваког часа угасити и осветљавао, на махове, урамљене посмртне плакате и старе фотографије, окачене на белом зиду собице. Обоје старих беху будни.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
XXВИИ На белом хлебу!... Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад је слушао приче о томе
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Испродаје све што је спечалио, па си штурну у свет да печали колико хлебом да се храни. Тумарајући тако по белом свету, намери се у неком селу да коначи у некога големога домаћина.
Наједанпут кућа се затресе, а голем и сув неки човек, са големом белом брадом и великим ноктима, дође до софре и стаде кусати.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Они спавају по Балкану целом За добро туђе, за спас свог племена: Никад не беху са заставом белом Ти млади момци великог времена.
Ћипико, Иво - Приповетке
Да, сви сте ви једнаки.... 'Ајдемо, Павле! — рече свом човјеку, повезавши му рану својом белом округом што је с главе скида.
и поље са брежуљцима у позадини, и морске олује, и онај оштар рт подно поља што далеко у море задире, једнако песком и белом пеном оивичен.
Неко време, у зимњем сутону, стоје сучелице, један према другоме. Арнаут мрк, предљив, са белом капом на глави, у кратким грубим чакширама, укрућеним уз танке ноге, увезаним испод кукова, опасан црвеним појасом, и
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Изврстан је увод који се при томе даје: ноћни пејзаж са косом месечевом светлошћу, белом и уломљеном на осенченим, тамним силуетама (зато што се гледа изнутра и одоздо, из приземне собице) околних зидова.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Красно је, дивно кад бадње вече Земљу у белом руху затече, Надима младу, патњама стару, Кô у стихару. Што сам ти рекô није натегом: Песник се ето загрејô
Петровић, Растко - АФРИКА
На пристаништу школа црних бабица у белом, црних болничара у белом, девојке и младићи, чекају директора школе који стиже нашим бродом. Искрцавамо се.
На пристаништу школа црних бабица у белом, црних болничара у белом, девојке и младићи, чекају директора школе који стиже нашим бродом. Искрцавамо се.
сузе, изгледало је бесмислено, капале на руке једино што сам се растао са једним старим господином који је, покривен белом колонијалном капом, стајао далеко на друму.
Велики разговор, о животу, љубави, шумама и умирању, са великом белом децом која су неким чудом остарела. Дознавши да ћемо у шетњу, црни нас дочекују на реци са там–тамом.
Једва улазим у први европски бенгало. То је стан католичке мисије. Два оца мисионара, у брадама, у белом колонијалном оделу, дочекују ме као да ме одавно знају; служе ме пивом, причају ми о себи да би ме заварали и да бих
Удружена тек у Голд Косту са Белом и Црвеном Волтом, она постаје једном од највећих прашумских река. Овде је већ пуна кајмана крокодила.
Лав је зарикао. Играј Дјандио. Шеф сомона, рибара на Нигеру, Бансумана Тофана, галопира нам у сусрет на белом коњу. Он је у пространоме плавом бубу који се разлепршао на све стране, главе обавијене у огромну плаву чалму, ногу
Данас Горе више не постоји. Негријери Гореа су празни иако, из других разлога, црнци умиру још увек под белом цивилизацијом. Горе не постоји! „Ово је земља белих!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
стопе њезине Унапред мери ситним шарама, И, скупљајући везен пупољак, На пољубац се спрема ласкави, Кад она крочи белом ножицом, Мирисним уст’ма да је целује... Па где је сад?... СТАНА: Ох, сина, пашо!... Сина, сина дај!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Гледаћемо лишће и дрвеће, Братићемо јагоде и цвеће, Дивећи се планинскоме миру, Стићићемо белом манастиру; Па у храму, где су рајски зраци, Молићемо с’ Богу — „И Божијој мајци.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сишавши на Солунско поље, узе Господ на себе сподобије човека са дугом белом брадом и упути се према Могленским планинама.
— Ми смо старе чекалице. Сви они подсећали су ме на осуђенике који су остављени на белом хлебу. Али, изгледа ми, они тога нису били свесни. Зачудо, били су прибрани, као да не иду у смрт.
— Реците ми нешто пријатно. Она је оборила поглед. Дуге трепавице сенчиле су њено лице, као тамни прашни конци на белом маковом цвету. — Не знам шта бисте желели да вам кажем.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У Белом Граду, новом позоришту Мишица серпских, куд га нам приведе Из Треста љубав топла к својим, Камен га с натписом краснопр
чит’о старе књиге И слушао мудре људе, Књиге пишу, људи веле: Што се жени и удаје, То се жени и удаје На овоме белом свету, Кад се легне у гроб црни, Не мисли се на сватове.
Гле, друге дар ти носе: Од ружа гнездо красно, У гнезду гучу јасно Две сиве грлице! Не слуша лепа Фемка, Већ белом руком маше, За њоме вес’о јаше Тај женик невера.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
О, и Белом Краљу у дан смртне језе Пљунула си главу. И тад, с пуно крви, Твој смех је у сваком стиху марсељезе Пратио сву хучну
Нека урла Кербер! Цепте трске многе; Ми у белом руху кô афрички жреци Грехом новом Јуди опраћемо ноге. (Без датума) XЛИ СЕДАМ СМРТНИХ ГРЕХОВА О, грешио сам свих
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
На њој данас седим и даљину гледим: Ваљда гдегод ближе миран кров се диже, Или добар пастир стаду следи белом?... Ал’ ништа не беше у околу целом! Као да је камен у љутини пукô И у пукот своју све живо повукô!...
С белом булом, Са зумбулом, Шарен-рајем, Рајским мајем, Цвећем, миром, Са лепиром, Летимо ти ми Срца топити — Ћију ћи!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем. ЗОРА Неј, на белом коњу зори ми зора и девојка. Стани не мини, ороси ову жал. С голубицом би да загуче.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Више њега види се како се бели кћи му, Јованка. Као свакад, тако је и тад обучена у бело одело. У шалварама и белом, тесном минтану, са широким затвореним рукавима.
него пређе као девојком, ипак била су као омекнула и угнула; горе, кључна кост јаче се испречила и на развијеном јој, белом врату јаче, више се јабучица истицала, мада је била у телу, стасу још бујнија, развијенија и заношљивија.
Слободна, одахнувши, обучена у ново одело, навек у чоханој колији, и повезана око врата белом новом марамицом, седела је целог дана испред куће. И то некако срећно, унесено, и замишљено, сасвим одвојено.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Ко такав струк б. л. носи са собом угледаће [на првом белом волу кога сретне] ђавола са [црним] штапчетом; он треба да уграби ђаволу тај штап (само при том да пази да га ђаво не
Иначе је, заједно с бобицама с ловорике и у белом вину, лек кад боли утроба (ГЗМ, 20, 1908, 354). Семе б. је лек од дизентерије; сок за болове у уву, од водене болести,
4, 167); лист се употребљује против главобоље (ЖСС, 316) и од њега се прави мелем за рану (ГЗМ, 20, 1908, 345); семе у белом вину пије се противу заптивања (ЖСС, 306); од младога грања прави се мелем за рану (СЕ3, 17, 566), такође и од њене
, скувао је и воду попио, свака би му травка казала од чега је лек (ЗНЖОЈС, 1. с.). Бобице, скуване у белом вину, пију се од шуљева (СЕ3, 13, 1909, 380; ГЗМ, 4, 145); скувана у води, лек је од јектике (СЕЗ, 17, 557; ГЗМ, 4,
к. заједно са травом петопрстом (слезом) и ракијом (СЕЗ, 13, 358). М. к. је лек и од жутице (корен се кува у белом вину, СЕЗ, 14, 222), и гушобоље (облог од истуцаног корена, иб., 227). МУШМУЛА Міѕпел (меѕпілуѕ германіца).
ДА, 1, 854). О. увек треба држати у кући (Софрић, 171), нарочито због деце, која га носе у амајлији, о црвеном и белом концу (СЕЗ, 13, 289), или им се ушива у пелене (Караџић, 4, 1903, 200), или у капу (ЖСС, 295; Софрић, 171), или меће у
1, 18); и са истим осигурањима са којима се сахрањује човек за кога се бојимо да ће се повампирити: наиме, покрије се белом крпицом (то треба да је обавезни покров) и закопа дубоко у земљу, под трн (СЕЗ, 17, 149).
Међутим, иако са таквим моћима, буква не може да одоли белом луку, него се осуши од њега (СЕЗ, 65, 1952, 333, Поповци). Бурјан.
Сејачу (као и орачу) доноси се, поред осталог, и колач или погача (од белог брашна: »пред орача бела погача«), у белом пешкиру, да би жито било бело и чисто, и он од тога хлеба једе тек пошто га пољуби и (понекад) пошто га загризе во
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда? Зар га се не плаше и не сагињу главу кад пројезди на свом белом коњу, угоропађен, уштогљен, гиздав и бесан?
Правим покрет као да хоћу да му приђем, да му у сусрет пођем. Имам шеснаест година и сва сам у белом, лака сам као дим.
откако је овде међу нама, да усред разговора, као узгред, помене неко од своје деце коју је тако издашно расејао по белом свету.
Једном руком држи печену јагњећу плећку, врућу и сочну са моцом која капље низ подлактицу, друга му је закрчена топлом белом погачом. Једе и ужива.
нико тако не уме да везе слова, иницијале и заставице и тако непогрешиво да чати и поје, али има ли још негде на белом свету таква два грдарета?
Имао сам прилику да слушам многе јуродиве који су, скитајући по белом свету, навраћали понекад и у манастир. Наслушао сам се током овог дугог живота свакојаких лудих беседника, али ниједан
Насули смо стазе према Белом потоку и извору. Осушили доста печурака, зечјег меса и рибе. На жалост, ништа то за њих није било довољно.
Наложили смо ватру, дрхтаве сенке играју по белом зиду, пуцкетају суве гранчице. Дадара После овога, збиља, нико неће моћи да каже како господар пронијар Лауш нема
Човек је просто био сићушни мрав у овом непрегледном белом простору, само мала, ружна и немоћна трунчица. И бајка се смрзла као леденица под стрехом.
Вода је свуда, змијски хладна и љигава: у полуделом Белом потоку, у суварцима које купим, у мојим опанцима, међу прстима, у коси и носу и ждрелу, угњилео сам, пропиштао сам као
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
То ловац пролази селом, и брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копреном белом. Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе А свежи, јутарњи дах прелеће долине мирне, И шум се разлеже благ, кад
Он се попео лело На рајску лиснату воћку, па златне јабуке једе; А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву, Још многа некаква деца јабуке једу и седе.
У грозним мукама гину са крвљу и пеном белом, И грчевито шкрипе, И дух се растаје с телом. Из разваљених уста потмули ропот се хори, И груди широко дижу и коса
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ево Вам одговарам још успут на белом дунавском броду који ме носи отаџбини. Седећи на његовим широким леђима, гледам како пролазе поред мене подунавски
После кратког размишљања, одабрао је он, са свога писаћег стола од растовине, вештачки извајаног и покривеног белом мраморном плочом, из гомиле папиросових труба, два мања парчета те скупоцене хартије и на њима је написао два кратка
господин: свршио је правне науке и живећи на свом имању у Даљу, био „каснар“ патријаршиског властелинства у Даљу, Белом Брду и Борову; сахрањен је, у знак одликовања, у гробници, сазиданој уз зид даљске цркве.
Тако се Миланковићи, погосподивши се разиђоше, у току последње стотине година, по белом свету, а њихова два прастара дома, у којима се још сачуваше Исајловићеви портрети Тодора и његових синова и још друге
Сунца, у истој мери у којој смо малочас смањили отстојања чланова нашег планетског система, и допунимо наш модел овом белом билијарском куглом, која нека нам претставља ту звезду.
своју уметност, не пред одабраном публиком, него пред апаратима, који ће је прихватити, репродуковати и растурити по белом свету као кафу и пиринач.
полутини, разабире се, између оба велика океана, Американски континент, застрт местимично облацима који светлуцају белом светлости. Ја посматрам ту Земљину лопту чудним очима, као орао своје гнездо, из којега је узлетео небу под облаке.
Временом ће постати жуто, као оно које смо мало час видели, па ће, на врхунцу овог развитка, засветлити белом, скоро плавичастом светлошћу.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Забрађена је дубоко. Једва јој се очи и чело виде. У црној дугачкој колији. Око врата повезана белом, чистом марамицом.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Тражим, каквом бих сликом могао претставити како живи та раса у белом свету. Јевреји су као оне биљке пузавице које истовремено расту и путују.
Тркунић скаче. Директор га прекида. — Још неколико речи, крај приче. Јунак је на самрти у незнаном и белом свету. На нечије питање: одакле је родом и пореклом, смеши се тужно, и не може да се сети како се звало село где су му
Смрт тражи, и долази по човека у завичај његов. Јевреј и смрт вија по белом свету! Сироти Јевреји! То је мучан, диван и велики свет!” И Бранко се од свога успеха мало занео.
— Ту сам ја, тата, још пре месец дана пролазио у белом капуту, и носио ево овакву иглу да се другима убризга лек... лек?... можда само одмор. — Отац дрхће, не уме да седне.
— Куда ће Чупоња? чија ће бити кућа? хоће ли се сачувати траг од Чајновића? како ће бити Павлу, тамо у белом свету, са женом која је његов завичај погледала као неку панораму: и, касније, са сином који никада неће проговорити
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
марила макар је само госпођом Чимпеприч или госпођом гимнософистицом без сваког предиката звали; — што млоги на овом белом свету, како мушки, тако и женске, жели титулу од имати, на пример, господин од Поповић, или госпоја од Прелић, то она
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
лист И свирку ти продужио НЕБОЈША КУЛА По цео дан се гола огледаш У рајској реци Окрећеш се око себе И откриваш белом граду Осам својих камених бедара По целу ноћ летиш небом И с црним се огњевима бијеш За сунчево наслеђе У зору опет
своје љубавне постеље Узјаши највећег шарана Проби оловне облаке И походи своје небеско родно место Донеси на дар белом граду Рајске воћке птице и цвеће Донеси и камен који се може јести И мало ваздуха Од којег се не умире Клањаће ти се
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Осећамо се као осуђеници на белом хлебу... — Јављају, да је поручник Јанко тешко рањен — извештава телефониста. Гр-р-рууу!
— Припремали су се Бугари до првог октобра. А ми смо посматрали и чекали... Исто онако као осуђеници „на белом хлебу“. Егзекуција је почела тачно првога октобра у пет часова изјутра.
Тешка прашина обавила земљу, као да смо у некој пушници. Од некоје стране допире мирис печених семенки. Пред Белом кулом свира музика и све живо испија пиво.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита: — Куда си се упутио, момче?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Веома су снажне и оне три о потерама. Једна је потера сва у црном (црни јунаци, црне чалме, црни коњи), друга сва у белом, трећа има црне струке, дугачке пушке и прегореле ноге до колена.
руком у џепове, те извади тридесет дуката, па и даје Косовки девојки: „На ти, секо, тридесет дуката, пак ти иди своме белом двору, пак се рани док ти с’ срећа јави; само кажи Арапове дворе, ја ћу платит свадбарину за те.