Ћипико, Иво - Приповетке
Испије чашицу ракије и, љуто уцвијељен, пожури да своје достигне. Путем бесвјесно стиска стари џевердар и прсти му грчевито по њему играју; хтио би да се умири, но не може.
И гледа их пред собом живе: њих двоје, једног до другога; и док их гледа, заборавља на невољу и бесвјесно у души му се усељује весеље: док је њих, што ће да жали! Зар на свијету има ишта јачега и вриједнијега мимо њих?
Послије, преко града воде их у суд. Путем бесвјесно гледају у чељад и нажгане фењере; нијесу знали куд их воде, нијесу ништа тај час ни осјећали, нити су могли да приберу
кад негдје даље уминуше корачаји војника који су у марширању пролазили поред тамнице; те корачаје они су у памети бесвјесно пратили; када их нестаде, као пренуше се. Па и судац их опомиње да је вријеме растанку.
На догледу тих пустих висова осјетише се као риба кад се из мреже измакне и морем заструји, — осјетише бесвјесно, као никада досле, сву љепоту свјежине, свјетлости и простора.
Тада се дјевојка маче и упути се правце откуд је из дворане до ње допирало дјетиње јецање. Бесвјесно гледа у чедо положено на сто. Над њим се наднијела мајка му, укочено гледа у њ и, види се, у бризи је што ће с њиме.
угледа велики град и ступи на његову обалу, нешто јој се силно у грудима потресе, па затим у души наступи тајац. Бесвјесно корача уз Лазу према Спасојеву боравишту, у очитој стрепњи.
Већ је добро заноћило, гости су ређи, а они што долазе климају главом, мутне су им ситне очи и одлазе бесвјесно, мрмочући и пиштећи кроза зубе.
Биће јој боље но откуд је дошла... — Мени је добро било гдје сам била, — вели дјевојка замишљено. И настави бесвјесно, као за се: —Зашто сам и долазила?... — Видиш!
А кад погледа око себе, у сакупљену дјецу и жене, чисто се засрами. И, онако застиђеној и сметеној, бесвјесно учини јој се да је ово данас ситно и смијешно, чисто одвратно прама чистоћи осјећаја који јој толико пута избише у
— 'Ајдемо! — рече јој Марко наједном, питомије но игда . — Пусти још мало! — замолила га и бесвјесно из његове истрже своју руку. — 'Ајдемо! — повика он изнебуха. — Или не знаш да си ми жена?!
да заплаче, да над њим дуље остане, — то и друге ране — но не може; на устима осјећа додир његове празне, мртве пути, бесвјесно рука јој бјежи к устима да тај додир отаре са своје живе пути, да га уништи.... — Укрцајмо се!
Ћипико, Иво - Пауци
Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак. Маша не пита куд ће, већ бесвјесно иде за њим; прескачу с кука на кук, а уставише се под главицом од самих високих стијена и литица између којих расте
—Нисам имао када, прекида Раде и насмија се— а вала, попе, нијесам живина!... — бесвјесно испрсивши се надхвати га цијелом главом и, не тренувши капцима, оштро у очи погледа га.
Сада је улица, с малим, празна, и већ се у њу сутон увлачи. Раде бесвјесно погледа нада се да види гдје је сунце, али ко да га одавде угледа, између ових високих кућа?
— Да, да, треба! — потврђују остали. Раду, слушајући разговор, сузе облише. Поглед му бесвјесно замиче на згрбљена оца. Мртав је и леден као и она голема литица поврх њега; нестаде га са овога свијета...
Расијано, без реда, бесвјесно насрћу на њ прости, човјечји осјећаји и отискују оне туђе, научене, што се силом намећу и ради којих се толико у
Маша осјети додир и голицање његова лица на своме, осјети његову мушку вољу... И док је он љуби, мисао бесвјесно понесе је ка Ради... И жеља за његовим миловањем изби снажно, јако. — Раде!
Скрене ка млиновима. У по пута упита се: „Што ћу тамо? “ Али ипак иде, гоњен бесвјесно неком неодољивом радозналошћу. Устави се поврх нове куће под циглом; ред двоструких стакала у прочељу затворен је, а
И отада га оно нераздруживо пратијаше и навираше му из цијелога бића. Бесвјесно ходаше широким улицама. Више га нијесу занимала туђа обличја, ни градски сјај; бијаше мирнији чим је даље одмицао.
Неколико пута, већ уморан, бјеше обиграо овај комад улице, док спази њих троје гдје излазе из куће. Бесвјесно пратијаше их издаље. Они уђоше у неку гостиону, он улети за њима. Сједе за први сто што га нађе и наручи пива.
Иво се бијаше подао угодним мислима. К'о бесвјесно ходаше за дружином и посматраше Маријин стројни струк. Код првих кућа упита је је ли се уморила, упита је онако...
Он зажели миловања и утјехе и болно се сјети очеве срџбе и презира. Бесвјесно се подаде тузи и, онако без мисли, крену даље... У ходу наљезе на Јуру и сестру му Марију.
— Ча вам је стало, — одврати она као нузгредице и упита га: — Каки су онамо људи?... — К'о и други, одврати он бесвјесно и продре очима у њене зјенице. Спопала га силна туга.